Upotreba čoveka

Gospođičin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija hrapava crvena presvlaka podražava zmijsku kožu i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbližih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta beležnice do koje se za novac može doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu Gospođica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, između dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno raspoređene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak, obiđe jednog dežmekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran žute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne žice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "Šta izvolite?" kaže ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuščićem koji zateže isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie wunschen?", jer već zna da je ona Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona stidljivo, jer joj je želja potajna, podiže glavu osenčenu šeširom sa širokim obodom, pruža kažiprst u crnoj glase rukavici da pokaže ka gornjim policama više prodavčeve glave koje je bojažljivo već preletela sivim očima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka traženog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim izrazom zadobija poverenje gospođa koje ovako neodređeno, ispomažući se kolebljivim pokretom traže robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pružene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slaže dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izložio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove, kao što prodavac cipela savijajući im lub i đon pokazuje kako su meke i lake. Gospođica međutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, žućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan preko drugog. "Šta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kući. Onde svečano razmota hartiju, okreće svesku, lista njene žućkaste, čvrste stranice, vraća se prvoj, seda za sto i, umočivši pero u mastilo, ispisuje prisećajući se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomoću Božjom", razume se nemački. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni rečima kojima Gospođica pokušava da uobliči i osmisli sve ono što se s njom značajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napiše reči "Nova bolest", kao što je već mnogo puta činila, ali kako više nikad neće činiti, jer će ovaj nasrtaj na njeno telo prevazići moći praćenja razumom. Poći će lekarima; legaće na niske otomane prekrivene belom mušemom i, s očima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraživanjima znalačkih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadiće joj iz vene i prsta krv, uzeti u čašu mokraće; dobiće nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovića, hirurga u to vreme na vrhuncu umeća, zdepastog, čvrstog pedesetogodišnjaka, koji će je poučiti da ima upalu žuči s kamenom i odmah joj predložiti dan operacije. "Odgovara?" podići će na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oči. Ona će se zaprepastiti zbog kratkoće roka, tražiće vremena za odlučivanje. Ali: "Znate šta", reći će joj on uz nakriv sažaljiv osmeh, "ako budete razmišljali, ja vas možda uopšte neću primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena će, kao grom, delovati; Gospođica će poći kući da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaćice, više čistih gaćica, prsluče. Nešto toplo u čemu se može ležati s jorganom povučenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao što je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali šta? Džemper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, između časova, na kojima se ujedno oprašta za neodređeno vreme od učenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak nežno parče odeće. Svugde joj nude grubo tkanje, drečave boje. Pada s nogu obigravajući radnje dok konačno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospođe Ekmedžić, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubičasti vuneni kaputić, tanak, bez kopčanja, sa širokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kuće, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje što joj je nedostajalo. Uto se već spušta veče, dođe joj hladno u njenoj sobici, pod iglićavom svetlošću sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beživotne stvari bačene na krevet, spremljene za spuštanje u torbu, kao u raku. Spavaćica, ružičasta, pa malo tamnija liseuse, gaćice ružičaste i bele, belo prsluče na kom je maločas učvrstila dugme koje je već davno bilo labavo. Sve će to stati u putnu tašnu s ručkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisliće da je krenula u kupovinu (možda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga drži na samom dnu, u senci obešenih haljina i napuštenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjižica se zacrveni, ona se maši da je podigne i priključi kao nepredviđenu dragocenost onom što je nužno. Međutim, hoće li želeti i moći išta upisati u dnevnik, pred očima lekara i časnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, možda će je neko otkriti, u času njene nepažnje, ili dok bude na operacionom stolu, pa će iz nje čitati nepozvani. Ona ustrepti, kao zatečena gola. A šta ako ...? Dršćući, zamišlja da je umrla, a dnevnik ostaje izložen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko će ga tu naći? Šimokovićka, kojoj namerava da ostavi ključ od sobe, ili sestra, pošto dođe, obaveštena telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi užasno. Ali i neizbežno, pošto dnevnik više ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako leži mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, leži nepomična i obezbojena, ne znajući ništa, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavši. Prvi put istinski shvata da će možda umreti, i šta to znači: potpunu samoću, potpunu prepuštenost, potpuno neznanje, nemoć da za sebe bilo šta učini. Plače dugo, duboko u veče, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pećkica davno ohladila. Zna da joj to škodi, ali ne može drukčije nego da plače i plače, sve dok se, oko ponoći, iznurena, ne zavuče, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je još i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da založi, da se opere, obuče, da raspodeli komšinicama dužnosti koje će sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i pođe. O dnevniku odluka još uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no što je bude ugasila sipajući na nju vode, kao što namerava? Od tog čina sujeverno se usteže, čini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, dođi, ničeg više nemam. Onda pomišlja da u svesku nešto upiše, pod današnjim datumom, nešto pribrano, obaveštenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneženosti koje je suviše otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa više ne bi smogla snage da krene (a možda bi to i bilo bolje, pomišlja), i tako, jer više ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nerešene brige, osvrćući se, javljajući se još jednom Šimokovićki, koja, zatečena za koritom punim nakvašenog rublja, ovlaš briše ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospođici čini da je već zaboravljena. To, međutim, nije tako, jer za siromaški kraj u kome stanuje, čija pažnja ne doseže do opštih zbivanja, njen odlazak predstavlja događaj, o kom se vest širi kao kolut na vodi, pa ubrzo stiže i do učeničke matere Slavice Božić. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospođicom izvršena, da ju je obavio sam doktor Boranović, te da se Gospođica u propisano vreme probudila, što znači da je operacija uspela. U njoj se budi častoljubiva misao da se ovim povodom, kad već inače zaostaje za uglednijim učeničkim roditeljima, istakne ako ne položajem i bogatstvom a ono pažnjom; vadi iz ormana sinovljevo praznično odelo da ga očetka, pegla njegovu belu košulju, bele čarape, i predviđa kupovinu velikog-velikog buketa koji će te krasote upotpuniti, od cveća kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ruža. Milinko, upitan za saglasnost, daje je poslušno, kao uvek. U školi on se poverava Sredoju Lazukiću, a uveče, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne prećute stvar kod svojih kuća, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamišljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ruža), a Gospođici u belo obojenu bolničku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stiže čitava đačka delegacija. Ona nju prima, jer nema načina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (četvrtka) oseća slabo. Rana ju je sinoć bolela, a danas kao da se rastače, trunući, po čitavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska težina, ne jede joj se, samo žedni, ali joj voda ne prija, usne su joj i pošto se napije suve, trpke, nema moći u sebi, ali je raspinje potreba da skoči iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okružuju krevet, pa joj se čini da još teže dolazi do vazduha, časna sestra umesto da ih pouči oduševljava se silnim cvećem i trči da pronađe oveći sud; deca grajaju, traže da im ona kaže kako se oseća, da li je šta boli, kad će ustati, a Gospođica najednom oseća koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da će umreti. Sklopi oči i sliku sobne beline očas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obešenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oči i vidi kako časna sestra - čiji ulazak nije primetila, što znači da je bila van svesti - maše deci osvrćući se uplašeno, da izađu. Vidi kako deca gledaju u nju začuđeno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog životnog kruga, da je to poslednja mogućnost da nešto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo šapat. "Vera! dušo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privučena ne tim slabašnim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolačenim očima, naloži: "Priđi sasvim blizu", te joj šapne na uho (sad hotimično šapuće): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjižicu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva miče usne, nema pljuvačke da ih ovlaži, i više dahom nego glasom pita: "Hoćcš li?" I pošto Vera klimne glavom, ona sklopi oči, pada u duboku vatru, tako da više i ne čuje uzbuđenu strku bolničarki, ne oseća da je razgolićuju, bodu; umire još te noći. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motreći sve vreme ko se majci javlja (da li i muškarci, i kako?), a kako se ona ponaša, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospođe (preko puta njih otmeno bleda i ružna Sredojeva mati), primećuje li se da je drukčija. Napetost je i samu sprečava da bude tužna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bićem što ga uz molitvu spuštaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je međutim stalno na umu, i čim zemlja prekrije kovčeg i ispupči se u humku, napušta mater, rekavši suvo da ima posla u gradu, pa se upućuje u pravcu ulice Stevana Sremca, više da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvrši. Ali kad je već stigla pred kuću sa Gospođičinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora doduše sačekati Šimokovićku, koja je takođe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujući da razmenjaju zapažanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kući. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produžuje doživljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospođičinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvorištu. ("A samo nedelju dana nije loženo", iščuđuje se Šimokovićka.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajući se da je to već mnogo puta činila i da to što traži već napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukoričenu svesku. Uzme je, ovlaš otvori, načini usnama i očima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasničko pravo na predmet, nasmeši se i već izlazi, pokraj Šimokovićke, koja isuviše poštuje pisane stvari a da bi išta posumnjala. Nijedna više ne progovori ni reč, rastaju se, ali se Vera oseća kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku već unela u svoju kuću i, uveče u krevetu, krišom pročitala. Za to nije bila ovlašćena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali nepročitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadržaja sprečava da je spali. Ima osećanje da je u toj svesci sadržan čitav jedan čovek, i to čovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi način poznat, i da bi njeno uništenje značilo i uništenje mogućnosti da se on, docnije, kad iznenađenje otupi, možda jasnije sagleda. Tek sad se na nju obrušava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovlaš, iščezava, neupoznat, sadržaj čitavog jednog dugog života? (Njezinom uzrastu on se čini veoma dug: četrdeset i nekoliko godina!) Saopštava svoju neodlučnost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obećanje verno ispuni. Pa ipak to ne može. Pronalazi srednje rešenje: da svesku više ne čita, već da je skloni s očiju do neke kasnije, zrelije odluke. Tražeći za nju sklonište, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, biće čak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, između dvaju udžbenika, engleskog i matematike iz nižih razreda, koji tu čame odloženi, nikom više potrebni. Ali pre nego što svesku ostavi, tako reći pokopa umesto obećanog spaljivanja, pomišlja da svom rešenju, koje oseća kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obeležje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospođičinih, odlučnim kosim crtama unetih ispovednih pribeležaka, na prvoj sledećoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, sažeto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenšek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije žuči". Upravo ovaj zapis podstaći će Sredoja Lazukića da svesku uzme sebi pošto na nju bude slučajno naišao četiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilačke vojske. On će prethodno u koloni promaći ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primiće na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje će se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajući ih cvećem, da bi odmah zatim zaostale i iščezle; utopiće se u mnoštvo na Glavnom trgu da sasluša govor nepoznatog oficira s trorogom kapom španskog borca; uveče će se smestiti u kasarni a zatim učestvovati na igranci, pokušavajući da osvoji bolničarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na čelu s komandantom brigade, kog će još videti, dok su se vrata odškrinula, kako igra, vitlajući rukama, na stolu zastrtom belim čaršavom. Imaće osećanje da po nečem njegovom gaze nepozvani ljudi, među koje doduše i sam spada, i to osećanje neće ga napustiti ni sutradan dok, čekajući pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavština i palež, slavljeničko šarenilo i galama. Krenuće svojoj nekadašnjoj kući, uz unutrašnji otpor, kao na groblje; osmotriće je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvoniće, i po olakšanju što preda nj izlazi nepoznata mlada žena s detetom u naručju (ponetim, kako mu se čini, radi zaštite) shvatiće koliko se plašio da bi u domu, na legalu, mogao zateći nekog od starih komšija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je možda čak sukrivac. Ovoj neznanoj ženi lako će odati ko je i prirodno će prihvatiti njen strašljivi poziv da uđe i osvrne se; obići će sobe kao da vrši smotru, okrznuvši pogledom tuđe stvari koje sasvim menjaju i prostor što je nekad bio njegov, proći će i kroz baštu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa će se okrenuti i otići. Ali ovo zakoračenje u prošlost povući će ga dalje u njene lepljive gvalje i on će, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obići druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastičarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratiće do Milinka Božića i od njegove matere saznati da mu je nekadašnji školski drug takođe odskora vojnik, virnuće u prozore bivšeg Gospođičinog stana, a konačno će dospeti i do kuće Vere Kroner. Kako pre rata u toj kući nije nijednom bio (mada je to i te kako želeo), zastaće pred kapijom neodlučno, ali prizor nereda u dvorištu i razjapljenih ulaznih vrata uveriće ga da je to napuštena kuća u koju može slobodno ući. Razbacan ogoljen nameštaj, izgaženi nezastrti podovi, razbijeno posuđe. Proći će kroz taj lom tupo kao što je prolazio ulicama, tražeći po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah će je poznati, mada nikad viđenu, po belom nameštaju i jednom komadiću bele zavese što se vijori zakačen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraženoga. Otvoriće orman, uveriće se da je prazan, opljačkan. Izvući će dve fiokice, takođe prazne. Pogled će mu zapeti za ormančić ugrađen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratašcima iza kojih će nazreti, poređane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmešiće se podrugljivo. No njega će, kad bude prišao bliže, uzbuditi uzana štampana slova na hrbatima udžbenika, istih koje je nekad i sam s mukom pročitavao, uzeće da ih pretura, razgleda, zapaziće među njima jednu neobičnu, crveno ukoričenu knjižicu, otvoriće je, iznenadiće se kad u njoj nađe rukom pisane nemačke reči, ali njihove crte neće poznati mada će mu se one učiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukčija slova, za koja će odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenšek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije žući." Cela prošlost će mu se vratiti, stuštiti se u njega kao ponornica; staviće svesku pod vojničku bluzu i otrčati s njom u kasarnu. Onde će je pročitati, ali će biti razočaran: Gospođica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom raznežena, bespomoćna pred životom. Ipak će zadržati svesku, kao jedinstven predmet izvučen iz požara, a predaće je požaru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takođe nešto značila. Neće znati da je živ još neko nevidljivo obeležen krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Božić, pacijent bolnice za bezimene vojnike u Sauerkammermünde. Bez ruku i nogu, bez očiju, razorenih bubnih opni i glasnih žica, pokriven do vrata ćebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne može da meri, neko mu prilazi, pušta do njega svežeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri čemu se u taj sveži dah umeša i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i kože u kom Milinko prepoznaje žensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan sunđer natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu šake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, sunđer mu pređe preko leđa i stražnjice, i on se već kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ćebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on počinje da prima, sisajući, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne može da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po nečem to saznaje, jer hrana obično prestane da curi kroz cev pošto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledeće posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i napušta ga, pa pogađa naknadno kakvoj ženi pripada, krhkoj i crnoj, ili punačkoj, neodređenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se čini da je žensko koje mu se približilo riđe, i setivši se Vere, urlikne u sebi, oštro i otegnuto. Dalje od tog nečujnog urlika nema kud, jer ništa ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni šta je to da se on uopšte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenšek, kada se seti da je jednom - a šta je to jednom? - negde - a šta je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada više ne zna sigurno šta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta.

Obitališta Kuća Lazukićevih, s kubetom, ukopana betonskim stubovima u nepokorni, rastresiti, vetrovima valjani i nošeni pridunavski pesak. Fasada s tri polukružna ispupčenja, u svakom trokrilni prozor prizemlja i, iznad njega, sprata. Sa ulice pletena gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz zvonak klopot; na dvorišnoj strani terasa s dva u račve raširena stepeništa, koja, levo i desno, vode u baštu s travnjakom i sa tri u trougao razmeštena bora. U vazduhu miris vode i rđe, iznad krova prelet belog galeba, njegov ljudski krik i smeh. Čistoća, suviše zračna, sobe i leti promajne, zimi zagrejane samo oko kaljevih peći, koje se u zoru ishlade. Nov, uglačan, naretko raspoređen nameštaj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci koji varaju. Nesporazumi, zamori. Kuća Kronerovih, u starom centru Novog Sada, u kratkoj, maloj, zaptivenoj ulici iza evangelističke crkve, kamo su kanalizacija i vodovod stigli docnije nego u predgrađa. Ozbiljna ravna fasada, nejednako razdeljena širokom, zasvođenom, uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire u asfaltirano kvadratno dvorište s razbacanim buradima, sanducima, parčadima roščića i, zimi, korama pomorandže. Sobe u oba krila velike, zbog uskih prozora pomračne, ispunjene mešavinom davno nabavljenih, već crvotočnih, i novih, skupih stvari, od kojih se ništa ne uklanja, nego sve, jedno uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje, ostave s mnogo praznih boca i tegli, kupatilo u kom peškiri, izvešani gde se prolazi, padaju na pod. Iza dvorišta, izdvojen, s ivičnjakom u visini kolskog trupa kao pregačom oko pojasa, smrknut, prašnjavih, mnogookih prozora magacin, s drvenim odeljkom, kancelarijom. Kuća sa stanom Milinka i Slavice Božić, o boku konjičke kasarne, gde je kolovoz već od tucanika, oivičen jarkovima punim mulja i smeća koje leti zaguši trava, kao starčeve uši dlaka. Zgrada niska, kratka, a u dvorište, kao rak kracima, duboko uvučena sve do posebno nazidanih, daščanih, šupa i zahoda, zajedničkih, ispred povrtnjaka. Rojevi muva, pčela, po krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa štednjakom sjajnim od šmirglanja, šivaćom mašinom, umivaonikom bojenim belo svake godine. Iza kuhinje soba: rastavljeni bračni kreveti, na sredini sto i stolice uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno nižu tegle kompota i paprike s vinjetama godišta ispisanih na nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj, prizemnoj kući stan Ane Drentvenšek. Soba i kuhinja. Stari krevet, orman, sto zastrt zelenom čohom i etažer sa knjigama, mahom udžbenicima i rečnicima raspadnutim od upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom nemačkih izreka "Geflügelte Worte". Na zidu pejzaž u ulju, kupljen od slikara, mladića, koji ga je ponudio jedne zime, uramljenog, idući od vrata do vrata. U kuhinji gvozden, napola zarđao štednjak, kredenac, sto i hoklice, električni rešo na kom Gospođica najčešće kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je prostorija hladna. U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene četvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera. Nepomično teške stvari, zidni sat sa zvonom, desetak ikona po zidovima, zapušteno, posuknulo od cigaretnog dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemljušama čija su, nekad prostrana, dvorišta naknadno načičkana letnjim kuhinjama, šupama, vešernicama, sobama za sastanke, od čijih otpadaka umire trava, korov, poslednja nekresana voćka. Bolnica u Sauerkammermnde na bregu visine 546 metara, s prilaznim asfaltnim putem koji se pred kapijom završava. Visok zid od cigala, iza njega četiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na jednakim razmacima kao kockarska četvorka; u svakoj po 32 sobe, od kojih jedna lekarska i jedno malo skladište lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okruženi stablima do njih iskrčene šume, humke s drvenim krstovima bez natpisa. Logor Osvjencim kod Krakova u Poljskoj. Desetine hektara bodljikavom žicom visoko ograđene ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama, upravnim zgradama na sprat, čađavim radionicama, belo okrečenom prizemnom javnom kućom, bolnicom, zatvorom s podrumima za mučenje i zidovima za streljanje i vešanje, sve to nadvišeno štrkljastim osmatračnicama i oblim odžakom furune za spaljivanje - krematorijumom.

Gospođičino doseljenje u Novi Sad: stupanje brodolomnika na kopno. Na kopno neslavno: gde su najvaljaniji urođenici oni društveno najniži: taljigaši i zidari nadničari, jer rade previše i za suviše mali novac da bi se mogli predati porocima. Svake subote se okupaju u kuhinji u koritu u koje im je žena nasula vrele vode, presvuku se u čisto, pa idu u krčmu, da se napiju i da po povratku ženu istuku i oplode. Svi ostali nose u sebi otrov nedovoljne pregaženosti: nečemu teže. Čitaju nedeljne ilustracije i priželjkuju da su milioneri, ili inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu javnu kuću ili da bi slično mogli zabraniti drugima. Ovakav pogled na staleže, međutim, nije delila Gospođica, iako je u Novom Sadu živela po jevtinim stanovima, baš u susedstvu čednog radničkog sveta. Ona je poticala iz drugog, drukčijeg kraja, iz vinogorja zagorskoga, s poslednjih obronaka snežnobelih Alpa, iz gradića s brdski čistim ulicama i iz kuće sa zeleno obojenim prozorskim kapcima koja se neumoljivo provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa župnikom o neuništivosti vere i o uspehu dece u školi. Kao Nemica, uz to, u podsticajnom okruženju slovenačke i hrvatske većine, kći sajdžije koji je, hrom, bio napušten od svoje žene kada je Gospođici i sestri joj bilo pet i sedam godina, pazila je i posebno na ponašanje i način izražavanja, pa i na isticanje svojine, jer je valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te prpošnosti, koju je, možda, protumačio kao izdajnički znak imućnog stanja, na nju je bacio oko pomoćni beležnik, Slovenac, visok, koščat, suncem opaljene tamne kože i kukasta nosa nad tršavim pepeljastoplavim brkovima, i čim su se uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv u krevetu) kako valja da zatraži svoj deo nasledstva, da bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan, radi preseljenja u Zagreb i otpočinjanja samostalnog posla. Taj samostalni posao trebalo je da bude neka vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovališta, pošto Janez Drentvenšek pravni fakultet nije imao, no je samo naginjao struci; a ispilio se kao podrumski lokal u jednoj sporednoj ulici zagrebačkog Starog grada s natpisom u drečećim bojama preko ulaza u visini trotoara "Pravna pomoć! Rešenje vaših problema je iza ovih vrata!", što ga je Drentvenšek prepisao iz jedne reportaže o američkom poslovnom životu. Niko, ipak, nije sišao sa svojim brigama niz klimave stepenice te bivše, odavno puste cipelarske radionice sa njenom novom primamljivom firmom, pa se sav novčani promet svodio na plaćanje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na nameštenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko od "kancelarije" i gde je Ana Drentvenšek, da bi prištedela, na gvozdenoj peći premazanoj srebrnom bojom kuvala geršlu i pržila griz uz barene viršle, jer je od tetke koja je nju i sestru, mesto odbegle matere, vaspitavala, znala da je to, premda jevtina, "jaka hrana", u kojoj muškarci uživaju. Ali Drentvenšek nije bio utilitarist, voleo je raskoš, pohovane odreske i pivo, svetle tople sobe u kojima svira muzika, te je izbegavao kuću izgovarajući se poslovima. U stvari, razgledao je izloge u Ilici i večeravao po restoranima. U jednom je upoznao garderoberku tridesetih godina, prsatu, s jakim nausnicama, i saživeo se s njom, najviše da bi stekao pravo i povod da do zatvaranja sedi, čekajući je, u kafanskom dimu i žagoru, mesto da se dosađuje kod kuće. Onde je Ana čamila uplakana, jer on joj više ni u krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska čitave noći, kraj griza koji se lagano ugljenisao na neugašenoj peći. Po danu, u koji bi izronila crvenih očiju iz svoje usamljeničke sobe, nalazila je zaborav u društvu stanodavke, udove Tkalec, takođe Nemice, donekle takođe obmanute u svom, davno prošlom braku, jer joj se muž, darovit svirač i pomalo kompozitor, rano bio razboleo na plućima i umro, ne načinivši joj poroda a namučivši je džangrizavošću. Jedinu svetlu grudvu u sećanju na zajednički život starica je izvlačila sa njegovog početka, kada je, tek venčana s Tkalcem, zastavnikom trompetistom, doplovila (zaista brodom, u kabini, iz Beča - to im je ujedno bio svadbeni put) u za nju prvo mesto službovanja, Novi Sad, grad daleko prema istoku, ali na Dunavu, kao i Beč, i s nemačkim govorom u širokoj upotrebi, s moćnom vojnom tvrđavom prekoputa, kao kakvim Šenbrunom. Sve je tu, čini joj se, plivalo u ružičastim odrazima, kao u mirišljavoj vodici. Dunav ružičast u suton, vazduh ružičast rano izjutra, cvast voćaka s proleća, muževljev glas iz ružičaste bašte, gde je poučavao sviranju na violini i trubi mališane čiji su se roditelji takmičili da mu ih, uz naknadu, povere. Njene priče u boji plele su se nepresušno kroz usamljeničke dane Ane Drentvenšek, a preobrazile se, neočekivano, u izlaz kada je Janez Drentvenšek sasvim iščezao, odnevši krišom svoje lične stvari u zajedničkom koferu i unovčivši čak i nameštaj iz radnje za koju, ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju. Mlada žena stajala je bez sredstava, u gradu u kom je doživela jedino uvrede, nadomak svog gradića, gde se onemogućila - šta je bilo prirodnije, nužnije nego otići daleko? Što dalje. Onamo gde su ljudi još jednostavni, gde vladaju blagostanje i izdašnost ravnice. Plačući se pripremila za put, plačući ju je stanodavka blagoslovila, zavideći joj na mladosti koja će se još rascvetati u onom lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po letnjem pljusku, koji je nepopločani prostor pred stanicom nakvasio u blatište, te je na petama odgacala do najbližeg hotela, punog seljaka i nakupaca na proputovanju. Onde, na spratu, do pred zoru je slušala lelekanje pevačice iz kafane u prizemlju i smeh kelnerica koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je potražila podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog pristupačnije kirije, u jednoj od onih predgradskih, prizemnih najamnih kuća sa bunarom na pumpu i zahodom od dasaka, koje će do kraja biti okviri njenog života, uzroci njenih nezadovoljstava, glavobolja, gubljenja apetita. Šljunkovito tle i rastrčane bistre vode vinogorja zagorskoga zauvek će ovde, u carstvu peska i lepljive crnice, ostati predmet zavičajne čežnje, a uzalud će njene oči tražiti i obećanu ružičastu boju na sivim, leti usijanim a u sva ostala godišnja doba kaljavim pločnicima, po neobuzdanom buju bašta, po rastrganom, mlečnom nebu. Hrana koju će moći da dobavi imaće ukus peska što ga vetar pronosi ulicama i ubacuje pregrštima kroz pukotine ispod vrata i oko prozora, ljudi će biti spori, lukavi, gledaće u nju žmirkajući u neprilici ili pokušavajući da proniknu kao tajnu zašto je došla među njih. Ali ona će se sećati svog zdravog detinjstva, svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada je bio neverno ostavljen s majušnom decom, već je nastavio da vuče hromu nogu još upornije od kuće do pijace, od pijace do kuće, iz sobe u radionicu, iz radionice u sobu i u crkvu i u opštinu, štiteći njih dve, stojeći ispred njih uzdignute glave i isturenih prsiju kao brana čestitosti. Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi nešto povilo. S ljudima se ophodila učtivo, ali na odstojanju svog drukčijeg vaspitanja. Išla je za poslom, koji je nalazila čitajući oglase u mesnim novinama, najčešće uz decu imućnih, kao čuvarica i negovateljica umesto njihovih razmaženih majki, ali je već tada maštala o poučavanju, poput onog iz Tkalčevičinih kazivanja, na trubi i violini u dnu bašte, na mesto čijeg treštavog i cijukavog glasa je stavljala blagozvučje svog maternjeg jezika. Dala je, sad ona, uglas u novine, i čim su se javili prvi učenici, napustila je poslove Kinderfr„ulein, postavši odsad samo Fraulein - Gospođica. Držanje časova ju je prisililo da uredi sopstveni stan - doduše jevtin, u istom, siromaškom kraju - da u njega kupi nameštaja, istina polovnog, i na otplatu; u isti mah otpala je od obilne domaće hrane koju je dobijala uz decu. Jela je sad počesto sam hleb, i pila - jer je počela bolovati na stomaku - čaj od kamilice, koju bi krajem leta predostrožno ubrala na ledinama van grada i osušila na svom delu tavana. Dešavalo joj se da od gladi povraća, ali bi je uvek, kad je već očajavala, neka komšinica ili mati nekog učenika pozvala na užinu ili joj poslala kolača da ih proba. A u međuvremenu, njena savesnost, napredak njenih đaka u školi i skromna cena njenih časova izlazili su na glas u gradu, među ljudima koji su brinuli o budućnosti svoje dece, pri ćemu je ovom ličnom rastućem ugledu doprinosio i rast ugleda sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice, zastupala. Počela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se na njenom pragu pojavio Janez Drentvenšek, omršaveo, progrušanih i obešenih brkova, u istanjenom odelu i kaputu i u zamašćenom, zelenom, na lovački nalik šeširu, nedavno otpušten iz zatvora, gde je boravio zbog pronevere. Zamolio je Gospođicu za oproštaj, obećao da će se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma koliko u njega bila razočarana, nije mu se mogla odupreti. Dva-tri dana učtiv, poslušan, odlazeći na duge šetnje za vreme njenih časova, javljajući se zamašnim skidanjem šešira komšijama, počeo je uskoro da traži novaca za cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio je, ne može doći bez dobrih poznanstava. Takvih je navodno s vremenom sticao, i kroz njih saznavao za mnoge korisne ideje, samo što je u ostvarenje svake trebalo uložiti nešto gotovine. Obnovile su se stare čarke i strahovanja, s tom razlikom što je Gospođica sada bila oslobođena lakovernosti, a imala obavezu da drži pribrano nastavu po šest i sedam i osam časova dnevno. Gubila je živce, prestala je da jede, povratila je žuč; u isto vreme vlasnici kuće izjavili su da ne žele slušati svađe po svu noć. Gospođica je naložila mužu da ode, a on je tu uslovio novcem za troškove puta i za počinjanje nove egzistencije u nekom drugom mestu. Ponovo je morala da uzme novca u zajam, a onda da otplaćuje. Stalno je nešto otplaćivala, za nešto štedela, i uvek je uspevala da uštedi, da otplati, da odradi, samo ju je štednja - i novca i zadovoljstva - razjedala. Sve češće je pobolevala, i bolesti su je sve više udaljavale od očekivanja koje je nosila u sebi - još uvek - iz ružičastih opisa gospođe Tkalec, koja su uključivala i onaj muški glas što iz bašte mrmori i što ga je ona prenosila sad na ovog sad na onog čoveka, poznanika, udvarača. Počela je uviđati da će, postigavši samostalnost, ostati isuviše samostalna, sama, a da samoći nije dorasla. Tada, nemajući kome da se poveri u slaninarskom, pakosno uškiljenom Novom Sadu, počela je pisati dnevnik.

Prisustvo Nemice nastavnice u Novom Sadu ponudilo je Nemanji Lazukiću ostvarenje davnog nauma o ubacivanju trojanskog konja u tabor neprijatelja. Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci, doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjajući se na ojačalo Treće Carstvo, zgrtali ispred Srba najplodniju zemlju i zidali na njoj prostrane kuće pa ih punili svojim, na izgled slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim nakotom. Lazukić je u ovom, po stanovništvu mešovitom kraju bio takođe došljak, iz Srbije; on ne samo što nije razumevao nemački, negu nije mogao ni zamisliti da se škripava nemačka reč (koju je slušao kao đak-vojnik iz rova preko nišana puške) dade bez zazora izgovoriti, pa ga je zapravo od trenutka dolaska u Novi Sad, nazvan srpskom Atinom, poražavalo što neko civilan i izgledom običan i čovekolik to ipak čini, i upravo čini njemu na dometu uha. (Smetao mu je i mađarski, ovde još šire odomaćen govor, ali sa te strane nije osećao opasnost: "Mađare ćemo", govorio je, "pojesti za doručak."). Pratio je s usredsređenom mržnjom sve što su Nemci javno i intimno činili, kako su se bogatili, kako su se učvršćivali osnivajući rodoljubive organizacije, šireći svoje osvajačke ideje, svoje slike, ambleme, zastave. Činili su sve ono što su Srbi, po njegovom mišljenju, trebalo da čine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj mačem uz njegovo, Lazukićevo, učešće i žrtvu, ali što, avaj, nisu činili niti su činiti umeli. Što je bilo najbolnije, on ni sam to, pokazalo se, nije umeo. U Novi Sad je prispeo, po završetku studija koje su se zbog rata odužile, s unutrašnjom misijom da posrbljuje. Međutim, primio je i zadugo nije odbacio pripravničko mesto kod advokata Matkovića, Bunjevca katolika, koji je otvoreno žalio za civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama, uglavnom, jer su bili najimućniji, Nemce i Jevreje. Lazukić je kod doktora Matkovića imao, uz platu, i stan, sobu s mekim divanom i debelim zastorima od zelenog somota koji ujutru nisu propuštali svetlost ni uličnu buku; u polumraku tog stana, i senovitog dvorišta, na koje se otvarao, principalova kći Klara, već zašla u tridesete godine, bleda i krhka, učinila mu se priviđenjem čiste nevinosti, pa je dozvolio da bude uvučen u bračnu mrežu koju su Matkovići, očajni zbog neudate jedinice, oko njega ispleli. Računao je da će njena, po starini hercegovačka krv, na vatri njegovog svežeg, mlađeg soja, da uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je namerio da s njom ima, a kćeri koliko bude potrebno dok se želja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle drugog sina, žena se razbolela, i to baš na materici; operacija, izvedena u Zagrebu, zapečatila je njegove dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv Nemaca, kao vitez kome su izbili iz ruke štit pa mu preostaje jedino da napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli, Srbima preduzimačima i političarima; sproveo je s uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug vilu izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladajući sloj. Ipak, više od sopstvenog blagostanja njega je brinula sudbina nacije, pa se oduševljeno vezao za malu, ali od vlade pomaganu nacionalističku stranku, objavljujući u njenim novinama zapenušene napade protiv nemačkog podlaštva i manjevrednosti. Ovi napisi su, međutim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto da su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni čitaoci u njima očekivali, vrveli su od samih mucavih vapaja i šupljeg busanja. Pitajući se zašto je to tako, Lazukić je sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi, na žalost premalo poznaje; uviđajući da je za njega samog, pa i za starijeg mu sina Rastka - koji se uostalom izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno povučen - kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odlučio je da za boj prsa u prsa osposobi barem Sredoja, kog je i inače, glavatog, tamnokožog, prekog, smatrao istinskim svojim izdankom, te ga je za početak poslao Gospođici da uči nemački jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno: on je Gospođici poslao kćer Veru - kad već sina nije mogao privoleti - zato što je nemački, upravo lokalni švapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom njemu jidiš, takođe ogranak nemačkog. Ogranci iskvareni, i jedan i drugi, sa nedozvoljivim sažimanjima i iskretanjima; odstupanja od pravila, od pravilnosti, kao i, činilo mu se, ceo njegov život. Evo mu se znamenja vrzmaju po kući, kao crni glodari. Njegova mati, povezane obrijane glave, ćutljiva, u mračnom kutu svoga dela kuće predana molitvama, postovima, ritualnom paljenju sveća u petak uveče, kao da bi preteranom revnošću htela da iskupi grehe svog sina i unučadi, obeščašćenih blizinom i dodirom i krvlju snahe nejevrejke, služavke i drolje. I ona, snaha, njegova žena, neuka, nečiste prošlosti, s bledim telom iznojenim stotinama noćnih znojenja, proparenim stotinama noćnih parenja, nadimljenim stotinama noćnih pušenja, bezvrednim za bilo šta sem snošaja, a za snošaj njemu neupotrebljivim. Kroner, koji je sedeo nasred kuće kao islednik i krivac, čas u kancelariji-pregradi veletrgovine, čas u njoj susednom stanu, osećao je ova, od uobičajenog odstupajuća vladanja, kako kotrljanje nekih ludih točkova pod temeljima, koje ga odvlači kojekuda raštrkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast. Sklanjao je oči. Ali i ne videći, čuo je nepravilne govore, kreštave i drećave, raznorodne, svoje dece i žene i majke, i činilo mu se da nakaznost tih govora i oličava i podstiče nered u temelju njihovog ponašanja. On sam proveo je kao mladić, poslat po završetku trgovačke škole od strane svog dalekovidog i velikodušnog oca, četiri godine u Beču, kao volonter i docnije kontist, kod poznaničke firme Adelst„dter und Sohn, pa je odlazeći subotom u Burgtheater, a radnim danima uveče na predavanja Trgovačke omladine, imao prilike da nauči pravilan, književni oblik i izgovor reči nemačkog jezika. Trudio se da se služi tim rečnikom i izgovorom kada bi, u nedeljna popodneva, išao u posetu svom poslodavcu u kuću da čavrlja s njegovim dvema odraslim kćerima i manjim sinom, za stočićem u salonu, iza kog je širok orman sadržavao dela pisaca čija su imena bila odštampana zlatnim slovima na hrbatu: Körner, Goethe, Herder, Schiller. On je te knjige dobijao i u zajam preko nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo pročita, sam disciplinovani sled štampanih zakučastih gotskih slova koja je u krevetu pred usnivanje poluglasno iščitavao - baš kao molitvu, u vreme nekadašnjih, od majke naučenih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog mira. Tada se u njemu rađala odluka da ostane zauvek u gospodskom, urednom Beču, ma i čitavog života činovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom Novom Sadu, koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim kućama u maglu i šiblje, kao zagušljiv san. Ali otac se razboleo, umro, mati ga je posle sahrane zadržala da se na njegovom ramenu isplače, a u jecaje plača bila su udenuta i uputstva za vođenje trgovine, preuzete od oca u amanet. Nije se mogao odupreti, ali je očajavao zbog zabitosti u koju je zapao, zbog lošeg braka u koji ga je zavelo možda očajanje, zbog zbrkanih govora, u koje ga je zagnjurio taj brak. Šaljući ćerku došljakinji, on ispruža ruku, naknadno, za smislenim životom koji je promašio.

Večernja izdvajanja. Jedino Milinko Božić i mati mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje ličnosti. Oni su i uveče zajedno, tek uveče zapravo. Iako, otkako je postao velik dečak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji, oni, pošto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se čuli na razdaljini, pa ipak prigušeno da ih ne oseti komšiluk, razgovor za koji obdan nisu imali vremena. "Imaš li sutra gimnastiku?" "Moram li ujutro po hleb?" "Danas si manje učio nego juče." Ne samo reči, već, pošto one prestanu, misli, spajaju ih jedno s drugim kao putevi što se prepliću, kao nokti što se blago zarivaju jedno drugom u dlan. Željno, nezasito. Kod Lazukićev1h podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukićka, s ravnim listovima nogu koje u kasnijim godinama na člancima otiču, s bledim udubljalim kapcima nad izbuljenim očima, upalih obraza, obešenih grudi, još je ushićena svojim izvođenjem iz poznog, beznadežnog devojaštva i svojim spasiocem, ozbiljnim i junačnim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoši. Leže u istom krevetu svake noći i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo nežno, kao da je ono drugo lomljivo. S rečima izvinjavanja prošaputanim na uho drugome. Sa skoro suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo čujnija nego što oni misle: pod njihovom nežnošću krevet uzdiše i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok koračaju, najpre jedno pa drugo, pipajući, jer ne pale svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i šušti voda u zahodskoj šolji i kadi. Sinovi, navikli na te šumove kao na prve i najdublje u sećanju detinjstva, već su prošli davno i kroz tumačenje njihovog značenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji čita sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotične zemlje ili reportažu o pozadini ratova i prevrata, mršti se jer mu odvlače pažnju. Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se snažeći uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeđen ipak, prasne u smeh. Gospođica je i stvarno, fizički, sama; ona osluškuje u mrak, čini joj se da čuje miša kako gricka u ćošku sobe, da čuje vrzmanje mačke (možda lopova) pod prozorom u dvorištu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog muškarca), misli na sutrašnji dan, koji joj se, sledom časova, sledom reči koje na njima mora izgovoriti, čini neprekoračivim, nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje će se na nju srušiti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona se još uvek oseća kao da je tamo, u "gospodarskom stanu", a ne u ovom služinskom, u koji se, doduše, svojom voljom povukla, čim ju je sin obavestio da će se, i kim, oženiti. Misli onamo, ne ovamo, zamišlja jače nego što čulima prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivši noge preko rubova kreveta, s riđom obraslinom u sredini, odišući smradom svog parfema, čiji otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) guši, tanji, topi. Gerhard, koji se ceo dan vitlao sa uličarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devojačkoj sobi, upoređuje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukućanima, njihovim licima i ponašanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. Šta treba učiniti da se on premosti, zatrpa? Ne može da dokuči, samu oseća da nešto potmulo oko nje ne dozvoljava da dođe do izravnanja, do smirenja. Njena mati međutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je neće buditi, ujutru može ustati i posle muža. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao preneti kauč tobož zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno zaželi, prevrće se u jedu što zna da ona tako zadovoljno miruje, što ga ne čeka, ne želi. Želi li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne želi, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okružena sigurnošću. Ali sigurnost se ruši, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i čim se ti potpornji budu izmakli, zna da će se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao što se izmigoljila iz svog ranijeg života, uvukavši se u njegov, samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila.

Radi zadovoljenja, Robert Kroner odlazi u kuću s devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od njegove kuće, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uličica pozadi evangelističke crkve. Kuća se vidi čim se na tu ulicu (Karađorđevu) kroči, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada zazidanih, nekadašnje zlatarske radnje pokojnog Filipa Hercfelda, muža Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza čijeg se zasečenog zida održavaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da svrati. Svraća po dogovoru, u sporazumno određeni, obično večernji, sumrakom zaštićeni čas, napustivši kuću tobož radi šetnje pred večeru, i kad stigne, onde ga već čeka devojka, neka od tri-četiri Hercfeldkine stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka ili žena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, žene koje on ranije nije video, već će mu biti pokazane i predstavljene tek u času kad treba s njim da legnu, njemu su najdraže, donose mu uzbuđenje nepoznatosti, iznenađenja, ispunjavajući ili razočaravajući jedno očekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte mogućnog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da spozna ljubav i reši se na stalnost i vernost ukoliko u slučajnoj ženi nađe odziv na svoje težnje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajućim osećanjem koje za trenutak sevne u dodiru sa ženom i onda redovno iščili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti kada je na sličan način, u sličnoj bludnoj kući, u krčmi pred vrbaskom železničkom stanicom, pronašao svoju ženu. Ugledao ju je, ušavši u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferčićem, da sačeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana među koje je gurala rub čaše, čaše pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube, pre no što će niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tečnost. Danuo je: "Rezi!" gotovo ne verujući da je to ona, služavka-dete s kojom se gađao jastucima i valjao po ćilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i knjižili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obučenom, riđih pletenica pruženih po belom jastuku na kome je njemu počivala glava, da ne bi bio sam i plašio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente posle pijačnog dana. Tada je Rezi, služavka, Nemica, spretna i jaka, žilava, delovala kao mala muškobanja, u poređenju s njim, đakom, žgoljom, skinutim za spavanje u dugu belu spavaćicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio, iznenađivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mršava ramena. Tada još skoro nije ni imala dojki, već samo dva pljosnata brežuljka na prsima, po kojima je on pobednički polegao, pritiskujući joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele mišićave noge na ćilim, da se ne bacakne i ne svali ga sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je već bila obla, grudi su joj mlečno raspinjale žutu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlažnih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mlečno raspinjale žutu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlažnih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela pošto se s njom pogodio i podmitio krčmaricu, rastvorila mu se u raskoši odrasle devojke. Kroner nije prestao da k njoj odlazi, izgovarajući se majci za česta putovanja u Vrbas naplatom računa, u onu predstaničnu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok se nije njome oženio, posle naizmeničnih kolebanja, zaricanja da će s njom raskrstiti, zgađenosti, ponovnih oduševljavanja njenom detinjastom nežnošću sličnom onoj u noćima kada su bivali ostavljeni sami u trgovačkoj jevrejskoj kući, gde je Švapče, hrišćanče, goj, uvek samo sluga, stvor nižeg reda, mada zagonetno opasan i zato držan na odstojanju. Turobnom, mršavom Robertu Kroneru ona je bila jedini podstrekač igre, zaborava - nekad u detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu teži kroz zametanje novih života -, on nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zameće porod, iaku je pokajnički znao da kao Jevrejin to treba da čini s istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga sastavljale slučajnost i provodadžijske smicalice njegove zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije rođake sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih preteći iskeženih osmeha putovao u Vrbas, u predstaničnu krčmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, išao u krevet, prljav i osramoćen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose, jezika i trbuha. Ali pošto se njome oženio - nanevši sramotu i sebi i majci, nju navevši da se preseli u služinski stan da ne bi bila pod istim krovom, čime ipak nije izbegla susedništvo i blizinu sa bivšom služavkom, koju je nekad otpustila zbog beznačajne greške i tako reći ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju -, Kroner više nije u njoj nalazio nekadašnju drugaricu u igri. Ušavši u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti koja pritiskuje narod čija je glavna briga da preživi. Trudnoću je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; ležući s Kronerom, počela je držati oči napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala pod njegovim stiskom ravnodušna, kao da nekom drugom polaže računa o ponašanju. Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvorođenče, Gerhard Kroner, tiranin od časa rođenja, koji ju je oštrim plačem pozivao sebi u sate kada je Robert želeo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trčala sinu, bez dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamišljen, slušajući iz susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv čim bi se sreli i ona ga privila na grudi. Stajao je, dugo je stajao čekajući da ona sina uljuljka, uspava, čekao uzalud, jer bi ona i sama često zaspala klečeći kraj njegovog krevetića s glavom na rubu njegovog jorgančića, ruku zavučenih poda nj i pod jastuk, riđe kose rasute po njegovom obrazu koji se blaženo trzao pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ćebetom od ramena do bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom položaju, za nju divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i dečakovo. Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio čas razlog očaja čas povod ganuća, jer ga je ono, mislio je sujeverno, možda razrešavalo krivice zbog stupanja u brak sa ženom koja mu nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o bračnoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi plakalo - kao da je osećalo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna - ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuđilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda. Više nema žene, uviđao je Kroner; žena do koje je došao po cenu poniženja, pada, napušta ga. Sada je morao, da bi iskupio počinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju naišao, i činio je to postajući posetilac kuće za randevue Olge Hercfeld. Olga Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog muža, slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i naučena na samostalan život. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i omogućuje ljubavne sastanke, za koje se osećala zaslužna kao da svoje posredovanje ne naplaćuje. Stoga su je razočaravala sva odstupanja od očekivanog ponašanja onih koji su njeno dobročinstvo koristili. Svaka devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mračnih, hladnih soba svoje dvokrake kuće, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od nje zaište, oduševljava ženstvom i vatrenošću; isto tako nadala se da će njene povremene gošće izvesti čudesna osvojenja gospode sa kojom ih ona upoznaje, pa će ovi nju obasuti darovima i pažnjom. Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a pošto bi neku otpustila, obično bi se uverila da ju je ona već dugo potkradala; žene koje su joj dolazile spolja u kuću obećavale su sve dok im je trebalo hitno novaca za pobačaj ili krečenje stana, no, čim bi uvidele da se kod nje ne može brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale su je na cedilu, baš kao i njihovi povaljivači, velikodušni samo dok su zadovoljenje očekivali. Ovo je bila sadržina žalbi što ih je prostirala pred Kronera, sunarodnika i čoveka od reči i reda, u časovima čekanja, u polutami, kada bi neka od obrečenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom sledećem sastanku, nakon maločas obavljenog koji ih je ostavio jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je još dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao žene koje mu se dopadaju, označavajući podrobno telesne osobine koje mu ih čine privlačnim, a ona mu je pričala o svom braku, ranoj udaji za već vremešnog Hercfelda, koji, predan svojim čovekoljubivim zamislima, nju nije zadovoljio ni kao ženu ni kao siromašku ćerku željnu uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola kazanim rečenicama, jer je nekazano dopunjavao izraz lica, pokret, ili neka reč na jidišu, dovoljno sočna da dočara ceo jedan prizor, situaciju, i čak, jer je uz reči progovarala neka neodredljiva zajednička prošlost, koja koliko ih je odvajala od ostalog sveta, toliko ih je uzajamno približavala na tim samotnim sedeljkama iza zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora, dolazilo među njima i do telesnog dodira; Hercfeldka, kratka i mesnata, končaste slamnožute kose i oštra kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom nabijenom toplom šakom uhvatila Kronerovu koja mu je mirovala u krilu, pa bi zatim krenula za njome cela, pod njega, svlačeći ga na sebe, na pod, među svoje krupne dojke na kojima bi se kućna haljina kao čudom rastvorila. Ali, pošto bi se dašćući uzeli, za tili čas, oni su ustajali, odlazili najpre jedno pa drugo u kupatilo da se operu, a zatim se vraćali i, paleći cigarete, nastavljali razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno mešanje tela nije smetalo njihovom prijateljstvu, već, štaviše, kao da ga je produbljivalo: Kroner se i dalje nije ustručavao da raspravlja o osobinama drugih žena, a Hercfeldka je nastavljala da mu preporučuje jedne, a odgovara ga od drugih, kao da se tek u najprisnijem dodiru osvedočila do tančina u njeguvim sklonostima.

I Sredoje Lazukić dospeo je jednom, pred sam rat, u Hercfeldkinu kću, obeleživši time najvišu tačku do koje se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim putanjama ljubavi za novac. U toj oblasti, uostalom, ta kuća je sigurno zauzimala najviše mesto u gradu, a možda je, ako uživanja u ljubavi priznamo za najmoćnija, predstavljala neku vrstu opšteg novosadskog vrhunca. Zbilja, šta ju je moglo nadmašivati? Balovi, igranke, pa i oni s najprobranijim učesnicima, kao što su lekarski i novinarski? Ili bogosluženja, u svih petnaest ili dvadeset crkava u gradu, pravoslavnih, katoličkih, protestantskih i usamljeno posvećenih manje brojnim pastvama kakva je jevrejska, jermenska, i sektama kakve su adventistička, subotarska i ko zna sve koja - dovodeći sama sebe pod sumnju svojom raznolikošću? Ili nauka, koja se negovala u dvema gimnazijama, muškoj i ženskoj, i u dvema-trima stručnim, trgovačkim i tehničkim školama, pod rukovodstvom i nadzorom nastavnika za koje je služba značila uhleblje posle studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kružocima, kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospođičinom dnevniku - ishodištima sumnjivih, brzupleto preuzetih i pristrasnošću iskrivljenih učenja?) Oko svih ovih, naoko plemenitih, delatnosti takođe su se motala iskušenja tela, ploti, kužeći ih pohlepom za novcem i prevlašću, koja su se, međutim, u skučenim prilikama malog mesta na prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u razočaranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti skleptan, izigrati ili biti izigran - ako je to predstavljalo sav raspon mogućnosti razgorelih htenja, onda je zbilja bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u neposrednu, čulnu nasladu, u kartanje uz pivo pod senovitim drvećem leti, a u zagrejanoj, osvetljenoj kafani zimi; u masno meso s vrućim krompirićima i u hlađene lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene cipele. Dosada, koja miluje kao slepa, gojazna, bogata tetka. Ulice, na kojima se ništa ne zbiva, dok ne protrči mačka, iskočivši kroz prozor podruma, u kom ju je iznenadila služavka s upaljenom svećom i korpom ponetom za sitna drva. Služavka s korpom, nevidljiva sa ulice, predstava o njoj, to je ono što može rascepiti dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj pada, razjedajući, na obraz, njena puna mišica. Žena. Dok žene priželjkuju muškarce i lukavo ih, skoro neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih jajovoda, muškarac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj su dolazili načelnici banske uprave koji su činovnike pozivali pritiskom na dugme na pisaćem stolu; dolazio joj je vlasnik najvećeg mlina nedeljno jednom, u jedanaest uveče, između svršene partije karata u uvek istom, muškom, društvu i odlaska kući; dolazio joj je lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da nije hteo preći Dunav ni za ljubav beogradskih pozorišta i barova, nikad, jer onde već prestaje Srednja Evropa. Svi su oni svoje sujete i grabeži završavali ovde, gde ih je blizina mladosti, glatka zarumenjena koža pod prstima, mogla opiti da na čas zaborave kako će jednog dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo šta sad nad njom činili i postizali. Ta samozaboravna, ili smrtozaboravna, crta bila je prisutna, po samoj njihovoj prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja Lazukića, ali nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je nepunih šesnaest godina kada je prvi put, sa školskim drugom nešto starijim od sebe, Čapom Dragoševićem, "otišao kod devojaka". Pre toga, devojke, a to znači sva ženska bića, mučile su ga svojom nedostižnošću. One su imale noge, ruke, usta, trbuh, zube, i sve su to bili delovi tela potrebni, kao i njegovi, da objedinjavaju određene sastojke i obavljaju određene radnje, ali su sem toga neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se sebi privije i u njih prodre, nanoseći bol. Devojke i žene, međutim, pretvarale su se da i ne slute to drugo svojstvo svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obično telo, prekrštale su noge sedeći na stolici da bi zauzele udobniji položaj, i jedino što bi ih kratak uzgredan pokret povlačenja suknje preko ogolelog kolena odao da znaju da sem zauzimanja udobnijeg položaja uzrokuju i određen utisak. Smejale su se otkrivajući zube i crveni jezik kao da je posredi jedino neodoljiva potreba da se šala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela, ali njihovi zubi i jezik delovali su sasvim drukčije nego zubi i jezik nekog druga ili poznanika, nekog muškarca. To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje pokušao da na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo, iako su usta bila namazana crveno da bi upozorila na svoju sočnost koja se samo dodirom može proveriti. Konačno ga je to licemerstvo gurnulo u mržnju. Više nije mogao zamisliti svoj odnos prema ženi drukčije nego kao slamanje, nasilno, njenog licemerstva. Ali kako je znao iz iskustva da je ono opšte rasprostranjeno i žilavo, morao je u svom zamišljanju posezati za situacijama koje krše svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju za i najmanjim pretvaranjem ili samouzdizanjem. Postepeno, razvio je mučiteljsku maštu. Devojke koje bi mu za dana pale u oči prizivao je u predstavu uveče, u krevetu, pošto bi mrak zbrisao oko njega sve crte stvarnosti, ne više kao devojke i žene, kćeri i sestre njegovih sugrađana što su one uistinu bile, nego kao poslušne predmete njegove volje. A da bi ih tako potčinjene mogao zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u zamišljanju, preobraziti, iz željnog gimnazijalca u odraslog čoveka izuzetne moći. Bivao je, u tim maštom istkanim prizorima, bogataš, hipnotizer, kradljivac skupocenog nakita, sve dok se nije, birajući što podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo oličavalo nasilničku moć: gusarskog kapetana. Sad je tek pred njim pukla nepregledna raznolikost surovih ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu pomorske bitke kako, s isukanim mačem, na čelu čete podivljalih gusara, preskače ogradu nekog otmenog jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku protivničku posadu, on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im, već skreće zakrvavljeni pogled i krči put preko leševa u donju palubu, gde su se, dršćući i kršeći ruke u osluškivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda, mekopute negovane žene i devojke; ili kako pucnjevima topova sa svog brodovlja prisiljava lučki grad na isticanje belih zastava, pa dok njegovi odredi razoružavaju skršene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire u domove tragajući za lepim ženskim robljem, da ga odvuče na svoj komandni brod kao plen. Uvek bi ono prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga, roblja, jer je znao da će žene kojih se bude domogao kroz krv i pogibiju njihovih zaštitnika, smoždene užasom viđenog i strahujući za sopstveni život, zderati sa sebe košulju licemerstva i uzdržavanja i baciti mu se pred noge moleći da ih poštedi, bez obzira na cenu. Sa tim ženama mogao je, najzad, činiti sve, i on je bičevao maštu da u svakoj slici, svakoj sceni iznalazi nove i nove mogućnosti muške nadmoći, koje će ga usrećiti. No, te scene, ma kako dovitljivo zamišljene i izgrađivane, jedino su njegovoj misli, ne i telu, donosile zadovoljenje; telo su, budući nestvarne, dovlačile samo do praga naslade i ostavljale ga onde da se grči. Posle tih scena nije se moglo činiti drugo nego ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, još bolnijih grčeva. I kada je Čapa, dugovrat, bubuljičav, tankih ispucalih usana, smejuljeći se objasnio Sredoju kako samo novaca treba da bi se došlo do prave telesne vlasti nad devojkom, ovaj je bez dvoumljenja još istog dana popodne uzeo trideset dinara iz majčine fioke u trpezariji i trkom ih odneo svom novom putovođi. Odvezli su se tramvajem do pijace, ušli u jednu malu i neupadljivu krčmu prekoputa ispražnjenih, opustelih tezgi, smestili se za stolom kraj zida utvrdivši s olakšanjem da su gotovo sami, poručili kruškovca kod smeđe, punašne žene koja se iza šanka dogegala do njih i koju je Čapa, mnogo bojažljivije no što su predskazivala njegova hvalisanja, upitao za neku Živku, pa su čekali tu Živku, osvrćući se plašljivo i pokajnički na svaku glasnu reč za drugim, udaljenim stolom, gde su pila tri železničara, sve dok nije ušla Živka, mlada i mršava, buljooka, u suknji do iznad kolena, sela među njih, stavila noge na prečku stola da joj se suknja zadigla do ruba čarapa na sabljastoj butini, kud joj je Čapa, namigujući, gurnuo musavu šaku. Poručili su i za nju piće, pili su, došaptavali se, pogađali, posle čega su Čapa i Živka ustali i izašli na vrata iza tezge. Desetak minuta kasnije Čapa se vratio i rekao Sredoju neka sad izađe on jer ga devojka u dvorištu čeka; poslušavši ga, stvarno se skoro sudario sa Živkom tik pred vratima u polutami rane večeri; ona mu je uhvatila ruku i povela ga kroz dvorište, preko klimavih cigli i raskvašene zemlje u posebnu nisku zgradu, u sobu zagušljivu od isparenja sapunice i od memle, raskopčala ga spreda i povukla na krevet, raširila se pod njim i uvukla ga u sebe. Doživeo je trenutak olakšanja, rušenja nagomilane napetosti i postao rob krčmi i kuća za sastanke. Rob tog sverazlažućeg utapanja, posle grča, u tuđi grč. Ono je, razume se, nosilo u svome dnu i razočaranje. Hladne prste, hladno krilo, hladne krevete, grube reči, žurbu. Ili nemarnost, gnev. Ali uvek i očekivanje od sledećeg spajanja, od sledeće žene, koja će ga, nekim čudom, možda, primiti pokorno i ushićeno, miomirisno čisto pripremljena baš za njegov dolazak.

Milinku Božiću, iako je s njim drugovao, Sredoje Lazukić nikad nije govorio o svojim poniranjima u polusvet. Milinko je bio suviše odsudno ispravan a da bi se u nekog javila volja da ga uvuče u klizave teme; sem toga, u doba Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa Verom Kroner i bio njom toliko obuzet da se moralo pretpostaviti kako pred svojom devojkom neće prećutati ništa, pa ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav kao brod u luku (ali ne kao gusarski brod, kakav se priviđao Sredoju, nego kao bela lađa linijske plovidbe, što se šepuri pred građanima okupljenim na obali); prsio se, na šetalištu, s Verom, isturajući kruto ramena i šarajući kestenjastim očima tamo-amo u potrazi za priznanjem. Pri tom, on se nije čudio što ga je Vera prihvatila (čudio se Sredoje), jer je smatrao da se vrednoćom i čestitošću može zaslužiti sve, pa i naklonost izuzetno privlačne devojke. Za tu naklonost on je radio, uporno, od časa kada je Veru zapazio, kao što je radio za dobre ocene učeći, kao što je radio za svoj prijatni izgled negujući kosu i zube i gimnastišući u slobodnim časovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje matere, sa kojom je, kao saveznikom, već bio okončao pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom svoga oca. Otac je bio sasvim drukčiji od njih dvoje: neprilagodljiv prek, opterećen zaslugama koje je stekao u danima stvaranja Jugoslavije potkazujući mađarone, a dobivši, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji, jedva dovoljno unosno da se oženi i skući. Voleo je autoritativni detektivski posao koji mu je bio poveren, ali, ćoškareći i birtijajući da bi dočuo što više, propio se, te su ga unapređenja mimoilazila. To ga je razjedalo; obožavao je sina i sanjao da mu osigura viši društveni položaj, a slaba plata, čiji je popriličan deo trošio na alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. Žena je bila spremna da mu pritekne u pomoć - imala je domaćičku školu i znala šiti -, ali joj je on zabranjivao da svoju veštinu unovčuje, smatrajući da bi to krnjilo njegov, agentski, ugled. Na to je ona uzela da komšinicama krišom prepravlja stare haljine, za malu, gotovo neprimetnu naknadu, no on je ove tajne svojim detektivskim njuhom otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo neposlušnosti, već i neverstva; dolazeći kući pijan izvlačio je prestupnicu iz kreveta za kosu i iznuđivao joj priznanja o broju prepravljenih haljina i visini zarada kao da se radilo o plaćenim preljubama. Milinko, razbuđen vikom i plačem, gledao je sedeći u krevetu raširenim očima te obračune, a kad bi se otac umorio, iskakao je iz kreveta i pritrčavao, bos, u košulji, materi, da joj pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle stiskao glavu otečenim šakama, nije imao ni pogleda razumevanja; agent to nije izdržao: posle jedne prepirke istrčao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do šupe, obio je jednim zamahom pesnice, ušao u nju, izvukao pištolj i ubio se pucajući sebi u slepoočnicu. Na Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila štetnog traga - kao što bi na mnogom drugom, pa i grubljem detetu - već ga je naprotiv tek ona istinski uverila da zlo obavezno gubi u sukobu s vrlinom. Uostalom, posle očeve smrti život njegov i majčin krenuo je tako očigledno nabolje da se takav zaključak i prirodno nametao. Agentska plata je doduše presušila (zamenila ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja, koji su gomilali dugove i svađe. Mati i sin napustili su raniji, dvosobni ulični stan u hladnoj građanskoj kući, gde se od njih, zbog glasnih svađa i njihovog krvavog završetka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u dnu velikog dvorišta s mnoštvom skromnog radničkog sveta koji ih je uvažavao i ujedno postao pravi okvir za rad skromne ali savesne krojačice u koju se Milinkova mati sada slobodno i skoro ushićeno pretvorila. U njenoj kuhinji, kraj prozora, šivaća mašina koju je dobila još u miraz zujala je po ceo dan do kasne večeri, a u susednoj, jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, učeći. I za njega je ova radna izdvojenost, posle očevih prgavih ispada, značila blaženo smirenje. Sedeći za visokim ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi zaštite bila stavljena i odozdo pod rubovima pribadačama pričvršćena plava hartija za pakovanje, s knjigama i sveskama i olovkama raspoređenim ispred sebe i levo i desno od sebe, okružen njima kao grudobranom junak u opsadi grada, on je osećao kako mu se znanje, koje osvaja, upija u glavu, čineći je težom i značajnijom. Pri tom je vrlo rano - još na početku gimnazije, pravog učenja - shvatio važnost i značenje vremena za uspeh posla: koliko je ono neophodno, ali i koliko ono neminovno, tako reći nezavisno od volje, deluje na postizanje cilja, samo ako se na početku dobro namesti protočna cev od izvora do ušća znanja, kao što se na majčinoj mašini igla namesti povrh šava. Osećao se gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja, a kako je verovao da znanje otvara vrata svakoj težnji za boljitkom, osećao se i gospodarem svoje sudbine. To osećanje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila; nikad nije žurio, uvek je u svakog gledao smireno, nasmešenim kestenjastim očima, u školi odgovarao pribrano ali nenametljivo, znajući da ima načina i vremena na pretek da pokaže svoje sposobnosti, pa su ga nastavnici cenili, a drugovi ga ipak nisu mrzeli. Tako je mogao da se zbliži i sa Sredojem, koji je bio više loš nego osrednji đak, ali je, zahvaljujući kućnim prilikama, naročito navici svoje matere da se okružuje lepim predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka vanškolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih odmah zainteresovao. Otkud znaš? začudio se kada ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski (teniski) izraz izgovara drukčije nego što nalažu zakoni srpskog jezika. I zar se o tome može dobiti merodavan sud i mimo školske nastave, koja slične oblasti zaobilaz!? I gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladišta znanja, od kojih je neke Sredoje viđao i razgledao još kad nije znao ni čitati, uzimajući ih, za ljubav šarenih slika u njima, iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogućnost da bi i on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je uticala da se približi Sredoju i podnese ispade njegovog nehata i podrugljivosti, smešeći im se kao uzgrednim nestašlucima. Strpljenje mu je bilo nagrađeno kada ga je Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se tada već zvala kuća s kubetom, u kojoj je on imao na spratu posebnu sobu s pogledom na negovani travnjak sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti ovom raskoši, nego je kao zapet čekao svršetak popodneva, vežbajući sa Sredojem, koji ga je nevoljko i rasejano slušao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao, kako mu je bilo obećano, posle počinka bolešljive gospođe Lazukić, sići u najzad ispražnjenu dnevnu sobu, stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja na ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila, blesnule sitnim slovima odštampane povorke obaveštenja. Časom ju je razgledao, uverio se, pročitavši dva-tri odeljka na različitim stranicama, da je to zbilja ono što je Sredoje tvrdio i što je sam na osnovu tvrdnji zamišljao, pa je okrenuo prvu stranu i (što Sredoje nikad nije učinio) pažljivo pročitao nekoliko puta naslov i podatke o izdanju. Sutradan je već to izgovarao u knjižari prekoputa gimnazije, i pošto je njen vlasnik pobedonosno doneo iz magacina primerak iste knjige i vrlo spremno saopštio njenu cenu, sledećih meseci Milinko je štedeo da bi kupio taj "Veliki Minervin leksikon opšteg znanja". Vremenom je postao lovac na leksikone, njihov skupljač, jer se ispostavilo da baš ova vrsta priručnika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u željama stvorio, ne verujući da ona postoji ostvarena: knjiga u kojoj nema ničeg suvišnog, kao često u udžbenicima, jer ugađaju đačkoj tromosti, već samo suština, činjenica do činjenice, i gde je ta suština svrstana da se može naći bez sleđenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veličini (kao udžbenicima iz prirodnih nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak, to otkriće, koliko je potvrdilo njegovu maštu, toliko je i poljuljalo raniju neznalačku sigurnost: suočilo ga sa opasnošću da bi mogao i neke druge važne izvore znanja mimoići samo zato što je o njima neobavešten. Više nije imao smelosti da se liši Sredoja. Tražio je njegovo društvo na odmorima između časova, udesio da bude premešten s njim u istu klupu, laskao mu je i postigao da njegova poseta vili Lazukićevih bude uzvraćena. Tako se Sredoje obreo u dvorištu velikom kao jezero oko kog su se nizali jednosobni stanovi, među kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen kao kamičak među kamičcima. U svakom stanu se nešto zbivalo, svima naočigled, iz svakog je neko isturao glavu, pred svakim je poneko stajao, sedeo; ovde je još sve bilo prvobitno i prirodno, toplo i ušuškano, prostorije su bile mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz bunara kroz čiju se tamu moglo proniknuti do ljeskavog dna, Sredoje je bio ponuđen vrućom bundevarom iz tepsije, izvađene pravo iz štednjaka u koji je mogao gledati sedeći pred ulaznim vratima, gde mu je bilo postavljeno na tronošcu. Njegovoj naravi, okrenutoj ne znanju, kao Milinkova, već zadovoljstvu, ova jednostavna sredina odgovarala je bolje od samotne vile na Limanu, i on je postao stalan gost. Milinko, koji bi opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga, mirio se s ulogom domaćina, jer je, imajući Sredoja kraj sebe, mogao biti siguran da mu neće promaći ništa bitno iz sveta obaveštenosti; isto zahvalno osećanje gajila je prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom ispitivala kroj njegovih pantalona, način na koji je očešljan, koliko je i kako utopljen. Postao je uzor. I kad je jednog dana, mršteći se nemarno, rekao: "Ćale me goni da uzimam časove iz nemačkog", majka i sin (ona zaustavivši mašinu, on podigavši glavu sa lekcije koju je čitao) zglednuli su se značajno. "Nemački?" upitao je Milinko pošto se pribrao od uzbuđenja od kog su mu se osušila usta. "Pa nemački će se tek dogodine učiti", budući da su tad bili u drugom gimnazije, s francuskim kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje je smešljivo nabrao nos. "Ma nije zbog škole. Tata tvrdi da je zadnji čas, ako hoćemo da smo na visini događaja." Krojačica i njen sin posmatrali su ga napregnuto, očekujući da objasni ovu napola-pretnju napola-obećanje, no kako se to nije desilo, ona je spustila iglu na šivo i nastavila da okreće točak mašine, dok se on ponovo latio pročitavanja lekcije. Ali uveče su seli pod lampu u kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno rastvorio svoj leksikon i pročitao stavku "Nemačka" dugu tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom grada Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa ušiljenim šlemom na glavi, pa su već sutradan upitali Sredoja kod koga će to uzimati časove. On nije umeo tačno reći, ali je obećao da će saznati; nastalo je poduže otezanje i učestalo podsećanje, dok nije jednog dana doneo, na parčetu hartije, ispisano pravilnim učeničkim rukopisom svoje matere: "Gospođica Ana Drentvenšek, Stevana Sremca ulica 7, u dvorištu levo". Milinko i njegova mati kliknuli su u jedan glas: da je to u komšiluku, a prećutali da ih je toliko ushitila naznaka "u dvorištu". Krojačica, čim je smogla vremena, obukavši se svečano (ali ne i napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci, krenula je u prvu poprečnu ulicu. Vratila se s najboljim utiscima ("Znaš, ona nije ni najmanje uobražena"), a i cena koja joj je bila zatražena za časove nije prelazila očekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no što će doneti odluku, podsetio mater na nameru, koju je ranije imala, da obnove posteljno rublje, no ona ga je ućutkala rekavši da će jednim temeljnim krpljenjem moći da odgodi taj trošak. Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin, postao polaznik privatnih časova iz nemačkog, pa je mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim drugom: "Kad imaš čas kod Fr„ulein? Ja sutra", u čudnu tuđinsku reč rado je izgovarala i krojačica, opominjući sina nepotrebno i mimo običaja: "Ne zaboravi da imaš čas kod Fr„ulein." Osećala je, iako to ne bi umela tako iskazati, da je zahvaljujući ovom novom koraku, koji za nju znači ne malu žrtvu, u njen dvorišni stan prodro duh stranog sveta, svečovečanske širine, izjednačivši ga sa onim kućama koje najviše drže do napretka. Bilo je tu napola proročanstvo, jer je njen sin Milinko, odlazeći na časove kod Fr„ulein, kao uostalom i Sredoje Lazukić, počeo da ukršta svoj put s Verom Kroner, koja je pripadala baš jednoj od takvih kuća. Sudbina ju je dakle nudila obojici, no njenu ponudu je u to vreme prihvatio samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera delovala odbojno, kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Zašto je koračajući tkala malim, skladnim nogama, stavljajući ih jednu pred drugu meko kao da među njima nešto steže? Zašto je nad svoje koso usečene oči spuštala crvenkaste duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo, naglo podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled? Zašto je riđu kosu plela u kurjuk koji je tanko i žilavo pocupkivao na leđima njenog crnog, do nad kolena kratkog kaputa? Imao je želju da je kazni za sve te znakove smišljenosti, da ih iz nje istera grubo kao što se prašina isteruje iz uležane haljine. Jedne zime, druge ili treće njihovog poznanstva, vraćajući se s časa kod Gospođice, ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija uza zid ispred najezde desetine dečaka koji je zasipaju grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih zaštiti od vlažnih, hladnih pogodaka, a isto tako podigla je dopola i jednu nogu u beloj končanoj dugoj čarapi i crnoj dubokoj cipeli za sneg, nepotrebno, savivši je u kolenu, kao da štiti sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po žutom zidu kuće kraj koje je stajala, oglašavajući se potmulo i ostavljajući okrugle, nejednako guste bele pečate; dečaci su se žustro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu umesili i bacili na nju i pri tom su iz grla puštali zadovoljne krike, kao hajkači. Sredoje je stao i bez daha se zagledao u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomoć (jer ipak je spadala, učeći kod iste nastavnice gde i on, u njegovo društvo) ili je naprotiv takođe napao grudvama kojima je pružala tako primamljivu metu. Tada se desilo da je jedan od dečaka, možda kolovođa napada, prestavši da na nju baca grudve, pritrčao Veri, obujmio je silovito oko vrata i pritisnuo na njen zajapureni obraz žestok, zvučan poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov primer i devojka je najednom bila okružena dečacima koji su se između sebe gurali da je dohvate, obgrle i poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba brzo zagristi i sa zalogajem pobeći. Sredoje, koji je još uvek stajao po strani, osetio je u njihovim naglim pokretima, u njihovim kratkim grlenim uzvicima toplotu i mekotu onog devojačkog tela koje se pod naletima lomi i uleže, on je i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika dečaka i pripio usne na njen vreli, od suza i snega i od tuđe pljuvačke mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao slatka, zrela šljiva. Uto su ga s leđa zgrabile neke ruke, bio je jednim zamalom svučen sa devojke, pa je još samo video kako se njene kose oči radoznalo i uplašeno iskreću prema njemu koji se tako volšebno odmiče. Morao je da se brani od dečaka koji su ga napali, da se pesniči, dobio je udarac iza uha i udario nekog laktom u trbuh, obuzeo ga je bes, udarao je oko sebe bez računa, a kad više nije imao koga, jer su se dečaci bili razbežali, video je da je i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila gužvu da bi pobegla. Ispričao je događaj Milinku, a ovaj, po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja, osetio je prema njoj sažaljenje i počeo joj se javljati. Kako je međutim to najčešće činio koračajući uz Sredoja, ona mu duže vremena nije uzvraćala pozdrav. Sredoja je to zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo glavu, a riđa devojka svoju trgla odbijajući da ga pogleda, savijao se od smeha. Ona, primetivši to, naglo se predomislila i stala ljubaznome dečaku slati isto toliko ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produžetkom pogleda proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog druga kome je ona uskraćena. Sredoje se i dalje pretvarao da ga njeno zlopamćenje zabavlja; zatim, postepeno, zaista ih je sve troje počelo zabavljati to susretanje puno značenja u svakom pokretu i nepokretu. Najzad su željno iščekivali da se sretnu, kako bi podrobno uočili ponašanje svako svakoga i uporedili ga s prošlim. Sredoje i Milinko nisu propuštali ni dana da ne progovore o devojci, a i ona je, nemajući drugarica, sama sebi polagala svako veče računa o njima. I kada su kao sedmoškolci sazreli za časove igranja, održavane jedne nedelje u muškoj a druge u ženskoj gimnaziji, to je već bilo debelo poznanstvu; pozvan od trbušatog učitelja u fraku da izabere devojku sa kojom će uvežbavati tek naučeni korak, Milinko nije uklevao da se nakloni pred Verom. Potom je držanje ruke oko njenog struka proširio u praćenje s časova kući, a uskoro se s njom dogovarao da zajedno i kreću na časove. Postali su dećko i devojka. To je značilo da ona pripada njemu a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas ustručavanja, koji ih je gurnuo još bliže jedno drugom. Sredoje, najbliži očevidac tog zbližavanja, odnosio se prema njemu s veselim prezirom. U to vreme on je već obilazio krčme predgrađa, da uvežbava figure ne plesa nego snošaja, pored kojih su one prve mogle da nešto znače samo kao priprema. Ali, znao je, i uveravao se opet, da one ni na šta ne pripremaju, da sve te lepe devojčice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih okretaja uz zvuke valcera što ih proizvodi učiteljeva sitna, crna, kruto ondulirana žena, idu, same ili u čednoj pratnji dečka, kući majkama, da večeraju i da legnu u uski devojački krevet. Pa čemu onda to dodirivanje, to ukrštanje pogleda, te ljubazne i dvosmislene reči, ta praćenja kući? Naravno, i pored sveg sumnjičavog podsmehivanja, nije mogao ostati ravnodušan prema gipkim, zategnutim bedrima nad koja je, uz svirku klavira, spuštao šaku, ni prema treperavim toplim prstima koji su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti dodiri su ga izazivali tim više što je već iskusio do koje mere dodir može biti prisan i dubok, doduše sa devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih. Onima tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke pristajao je često samo kao sprdnja, toliko su bile oronule i sparušene, razdražljive od mamurluka, gotovo odreda proste i grube, jer su ih baš prostota i neznanje, nesnalaženje u odnosima i gurnuli na najnižu lestvicu. Gde su one bile od robinja što ih je Sredoje, kao njihove preteče, zamišljao, onako mirišljive i lepe, i onako predane želji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od prikaza mašte bile devojke sa igranki, sa svojim od učitelja igranja preuzetim, strogo propisanim pokretima, sa tim naučenim znakovima predavanja umesto predavanja samog, igrom licemerja! I jedne i druge bile su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je prilazio podjednako sumnjičavo, sluteći unapred razočaranje, odbijanje, nesklad. Međutim, kada je sa Verom Kroner prvi put zaplesao - sasvim slučajno, našavši se naspram nje u trenutku učiteljevog znaka da posle pokazane figure može početi uvežbavanje - desilo se da su im se korak i pokreti odmah uskladili s takvom potpunošću da ih više nijedno nije osećalo odvojeno kao svoje. Iznenađeni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni ovaj prekid pažnje nije im poremetio jedinstvo pokreta; čim su se ponovo približili nastavili su da klize zajedno kao da su omotani konopcima. Više nisu mogli da ne budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje jedno drugo ne izdvajaju, oni su se već tražili, udešavajući da dospeju blizu jedno drugoga kada se sastavljaju parovi, iz radoznalosti hoće li se ponoviti ranija usaglašenost, a potom, pošto više nisu mogli sumnjati, radi zadovoljstva u usaglašenosti samog. Ono ih je mamilo više i više što god su sigurnije ovladavali plesnom veštinom, oslobađajući se propisa u koračanju, namesto kojih su se prepuštali nagonu za ritmom, koji ih je nosio sobom, sjedinjene, kao plaha voda. Uživali su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su pokušali da uživanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje iznenađenje da im to samo nepotpuno ili nikako ne uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome, ispitujući u čemu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu ništa saznali, samo su postali još potrebniji jedno drugome. Stigao je kraj godine, teorijska nastava igre bila je završena i časovi su se sada sastojali od samog uvežbavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova po diktatu čas sporih čas brzih muzičkih komada koje je učiteljeva majušna žena izvodila sa sve više poleta, njišući se i poskakujući na stoličici pred dirkama. Milinko, koji je ranije zauzimao lavlji deo Verinog plesačkog vremena, sam se povukao, gurajući devojku u zagrljaj Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije odricao. U stvari, on nikad nije osetio onaj ubod koji na zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno prema drugome, ono olakšanje od predavanja ritmu, taktu, onu omamu od nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u dozvoljenom, svima naočigled izvedenom zagrljaju. Po njegovom osećanju ples je bio samo društvena igra - kao šah ili koja druga -, zanimljivost i korist dok se uči, ali gubljenje vremena ako se potom, bez mogućnosti daljeg udubljivanja i usavršavanja, jednostavno ponavlja. A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravajući ga, njihali držeći jedno drugo oko struka, oko ramena, dišući jedno drugome u obraz, lepeći jedno na drugo žeravice svoje blizine.

Veru je tečaj igranja oslobodio ograda koje je dotle podizala između sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije osećala jednakom, pogotovo jednom, čak ni sa svojim bratom, koji je - jedini od svih ljudi što ih je poznavala - predstavljao istu, po njenom osećanju čudnu i neskladnu mešavinu svetova njenog oca i matere. Brat je tu mešavinu osećao upravo obrnuto: kao posebnu podobnost, privilegiju, a zahvaljujući tom nadmoćnom saznanju i kao radoznalu potrebu da se izjednačuje i s najrazličitijim vrstama ljudi. Umeo je i voleo da sa starim sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi čekajući da im se u kola utovari kupljena roba posedali na sanduke ispred Kronerovog magacina, zapodene razgovor gust od unakrsnog zadirkivanja, uvlačeći ih sve dublje u ćudljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno oponašao, ali je isto tako tečno, i sa istom podsmešljivom slašću, dovikivao očevom krezubavom nosaču Žarku, Srbinu, čim bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena džakovima, pojavio na kapiji, "post ti tvoj", jer je to njemu bila uzrečica. Prema sporazumu koji je Robert Kroner sklopio sa ženom uoči venčanja, u nekoj vrsti pokušaja da budući porod zaštiti od posledica svog skretanja, i Gerhard i Vera bili su vaspitani i zvanično uknjiženi kao Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo prisilno opredeljenje razvio, uz pomoć nastave veronauke, daleko iznad želja svoga prosvećenoga oca, naučivši da moli jevrejske molitve i da peva obredne pesme mnogo bolje i vernije nego on, s istočnjačkim muklim preglasima, na zadovoljstvo bake Kroner od koje je za to dobijao novaca i u ovim naplatama izgleda nalazio isto obešenjačko zadovoljstvo kao u uvežbavanju drevnog, preživelog rituala. Osobenosti su ga privlačile: kada bi koju otkrio, u ponašanju ili izražavanju nekog čoveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a čim bi pronikao u čemu se ona sastoji, radosno bi je usvojio i nadimao se od ponosa ako bi se uverio da mu uspeva da je verno oponaša. Sa Verom se dešavalo suprotno: nju su izrazitosti plašile. Tuđila se svih onih izreka, basmi, sujevernih uzrečica kojima se njena mati, naučena od matere seljanke, služila dok ju je, kao devojčicu, polagala u krevet, negovala u bolesti ili kažnjavala u neposlušnosti, a isto tako, skoro s telesnim gađenjem, odbijala je mistične kletve što su puzale iz polumraka staračkog stana babe Kroner. Nije je zanimalo, jer zapravo nije htela znati, kakve sve naslage običaja i gomile značenja stoje iza pojedine starinske ili provincijalne reči, pa je svaku ovakvu teško i pamtila i, ako bi joj ona bila poturena kao nešto po sebi razumljivo, propuštala ju je pored uha kao omašku. Kada je stasala za crkvu, odbila je odlučno da je baka povede u sinagogu, jer "onamo njene drugarice ne idu", i ostala uporna, vrišteći i udarajući se šakama po slepoočnicama sve dok joj nije bilo dopušteno da i taj subotnji dan provede u školi kao svako drugi. U običajima, kalupima navika, nošnjama, konvencijama osećala je nešto glupo, zaostalo, ali ujedno i opasno, zbog istrajnosti sa kojom oni ljude, hteli to oni ili ne, obeležavaju i razvrstavaju. Bio je to razlog zašto nikad nije imala drugarica - dok se Gerhard, koga je ulica od milja zvala Gerdi, prosto raspadao između strasnih prijateljstava i neprijateljstava, koja je podjednako verno gajio i s dernjavom oplakivao, jer je patio koliko zbog redovno izvučenih batina toliko, ili još više, zbog rastanka sa društvom koje mu ih je odvalilo. Vera, ako bi se i zaigrala sa kakvom devojčicom ili dečakom - najčešće gošćom ili gostom koje su doveli stariji -, čim bi na došljaku uočila nešto osobeno, u odevanju, u češljanju kose, ili čula u govoru nešto što odstupa - ako je bilo Srpče ili Mađarče onda neku reč, ako je bio mali Nemac onda neki pojam koji u njenoj mešanskoj porodici nije važio -, nepoverljivo bi načuljila uši ili zaustavila oči na primećenoj pojedinosti. I to ne da bi je usvojila ili joj podražavala kao Gerhard, ili je makar shvatila, već da bi je narogušeno odbila od sebe. U svakoj od tih dobačenih neustaljenih ili ne sasvim jasnih reči ona je osećala nametanje, ne namerno doduše - bila je dovoljno bistra da oceni kako to nije -, ali tim uvredljivije, jer čak ne predviđa da bi moglo i ne biti prihvaćeno. Svak je slepo verovao u svoj običaj, u njegovo svevaženje, niko nije pitao Veru: a kakav je tvoj? No, ako bi ona sebi mesto njih postavila to pitanje, tek tada ju je obuzimala strava, jer je sagledala da su u nje, u njenoj kući mešanih vera i narodnosti i jezika, običaji u neredu, u smešnom neskladu, da se nadvikuju švapsko rskanje i jidiš srktanje, da se brkaju praznici, jer za svaki - za Novu godinu, za Uskrs, za Božić - postoje dva, tri različita datuma i naziva i rituala, pa se ništa od toga istinski i ne praznuje, niti istinski u bilo koji veruje. Obuzimao ju je bes zbog te mešane, nesređene, lude kuće u kojoj živi, u kojoj je odrasla, kojoj pripada neodvojivo i po kojoj je - ona je to sa sve većim užasom shvatala - procenjuju, određuju joj mesto, vrednost, pa je nastojala da što je moguće potpunije prikrije njenu osobenost - svoju osobenost - među drugima. Sredstvo u tu svrhu bilo je i dalje: ne upuštati se ni u tuđe osobenosti, koje bi inače podsetile da se bliže zagledaju njene, - a budući da se upravo od osobenosti sastoji ličnost, izašlo je na to da se s ljudima zbližavala samo do praga svoje i njihove ličnosti. Do praga i granice poveravanja. Do granice ispovedanja. Do granice otkrivanja porodičnih prilika, prepričavanja scena kod kuće, upoznavanja s roditeljima i bratom, dovođenja sebi u posetu. Tečaj igranja, na koji je pošla bez lične odluke i naklonosti, po volji gimnazijske uprave, pokazao se kao svet baš takvih, ograničenih dodira. Klavir je svirao muziku za određenu opšte prihvaćenu igru, valcer, tango ili fokstrot, i učitelj u fraku pokazao im je kako se uz nju plešu, pa su one to ponavljale, najpre svaka za sebe a zatim sa dečacima; međutim, u te dodire, iako su bili do telesnosti prisni, ili baš zato, nije se unosilo ničeg ličnog. Bili su tipski, kao i svaki ples sam, jedan propis ustanovljen za ceo svet, sa figurama koje su se izvodile svugde na tačno isti način, a vrednost pojedinca se sastojala u tome da se taj način što savršenije usvoji, dakle da se iz tipskog pokreta što dalje potisne lično, običajno, izrazito. Sa nepogrešivim nagonom begunca, Vera se strasno bacala u taj opšti tok, u kome je niko nije više mogao prepoznati kao baš tu i takvu jedinku, kćer svoga oca i matere, stanovnika one kuće pozadi evangelističke crkve, već je morao u njoj otkrivati ono opšte koje je razvijala primenom plesa. Igrati tačno ili pogrešno, sa lakoćom ili tromo, poletno ili zapinjući - to su ovde bila merila, pa se Vera najzad mogla potruditi da se istakne a da ipak pri tom ne obelodani ništa od svoje, poreklom i iskustvom određene, suštine. Isticalo se samo njeno telo, a ispostavilo se da je to telo jedna skoro samostalna mašina, koja u sebi nosi sposobnosti prilagođavanja obrascu u neslućenoj meri, uz iskazivanje sve lepote koju poseduje - oblih kukova i dugih nogu i isturenih, gipkih grudi - stvarajući zadovoljstvo sebi i drugima. Ono je bilo, na tim časovima igranja dok ga je njihala u naručju mladića, i predmet i izvršilac, pri čemu je sve što inače znači ličnost ostajalo daleko od ozvučene gimnastičke dvorane, potisnuto i zaboravljeno.

Tela. Sedefasta belina Verine puti. Prorezi, malo kosi, očiju, koje su tamno, skoro ljubičasto plave. Crveni otvor usta, s ružičastim, tankim i dugim, jezikom, ružičasti otvori nosnica, ušnih duplja. Dugi udovi, neodlučna ispupčenja. Male, lene i beličaste bradavice na grudima. Pljosnat trbuh, među butine nisko uvučen Venerin breg. Riđe, svilaste obrasline. Spor protok krvi, sa sklonošću glavoboljama, zapaljenju krajnika. Česte groznice na usni, sporo zarastanje rana, obilno znojenje pri uzbuđenjima. Nešto umekšan, ublažen odraz Tereze Kroner, rođene Lenart. S njenim tanjim, mišićavijim, rukama i nogama, koje su tek posle drugog porođaja nakupile mesa, kao i uski kukovi. Grudi, međutim, već od kasnog devojaštva visoke, oštre, gumaste, mlečne. Usne tanke i vlažne, podsmešljive plave oči, prav nos. Kolerična sklonost krajnostima, svađi, ljubavi, zavisti, gvozdeno zdravlje. Robert Kroner tanak, krt, od struka naviše malo napred prelomljen, dugih brzih nogu, mrkožute kože, sjajne, glatke, masne crne kose i dlake, kadifastih crnih očiju. Nemiran krvotok, razdražljivost, sklonost tuzi, beznađu. Nemanja Lazukić ovisok i vratat, koščatih uglastih ramena, ali uskih grudi, uskih karlica, upalih kolena. Bela, bledo pepeljasta koža. Velika, gusta i suva, tamna neposlušna kosa, isprano plave oči, pravilna velika usta sa zdravim zubima, povelik širok nos, pod rebrima priraslice od zapaljenja pluća (prebolovanog u ratu), u plućima i bronhijima mnogo sluzi, neumeren pušač, lakom i na vino, rakiju, na lako zadovoljiv zanos, uporan obleživač veran svojoj ženi, dok ga strane uglavnom odbijaju, jer zapaža na njima neurednost, mrlje. Gadljiv i na hranu. Lazukićka u nogama stupasta, spora, u gornjem delu tela tanja i pokretljivija, malih mlohavih grudi, spalih ramena, ugnute brade, mesnata nosa, buljastih zelenkastih blagih očiju, retke, tanke, sivkaste kose. Pati od proširenih vena, često umorna. Postavši mati u trideset trećoj godini, nikad se nije sasvim prilagodila materinstvu, uostalom ni braku, ali se i jednom i drugom predaje iz uzvišenog zanosa prema dužnosti. Ana Drentvenšek tamnoputa i visoka, koščata, isturenih jagodica, jasnih sivih očiju, oštro oivičenih širokih usana, krupnih, belih, pravilnih zuba, tanke i zdrave kože. Osetljivost živaca usled nerazumnih napora i nepažnje, oslabljen otpor prema prehladama. Slavica Božić plava, okrugle male glave, radoznalih plavih očiju, bele kože, isturenih grudi i bedara. Izdržljivost, spor i ujednačen ritam starenja. Njen muž smeđ, povijena nosa, niska čela, upitno podignute, duže, gornje usne, dugog trupa a kratkih, nakrivih nogu, neumoran u svakom telesnom naporu ali vredovnih živaca. Milinko od oca nešto viši, tamniji, valovite kose, srazmernog stasa, izdržljiv i uravnotežen. Mikloš Armanji ovisok, protegljast, tamne, crvenkaste, gipke kože s mnogo bora na širokom ravnom čelu, prava, duga nosa, glatkih jedrih obraza, krupnih usana, pribranih, svetloplavih očiju. U detinjstvu laka padavica, koja se docnije ne javlja; kao sećanje na nju, sklonost umerenom životu i disciplini. Gerhard Kroner beo, prćast, izbočena čela i jagodica, čvrstih uvučenih usana, malih ušiju, visokih isturenih prsiju i jakih nogu. U detinjstvu česta krvarenja nosa, laka sklonost astmi, ali snažan motorni trakt koji stvara utisak savršenog zdravlja.