Aleksandar Marton, časovničar za Ginisa
Satove čuva i po dve decenije
Sat koji je, na popravku dat 1978. godine, čuvao sve dok se nije pojavio naslednik da ga podigne posle dvadeset godina

Aleksandar Marton, časovničar iz Subotice, verovatno je zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu rekorda jer je jednoj mušteriji čuvao sat koji je popravio više od dve decenije.

- Davne 1978. godine na popravku mi je donet ruski sat. Mušterija je bila starija gospođa. Popravio sam ga za nekoliko dana, ali se vlasnica nije pojavljivala. Prolazili su dani, meseci, godine i tek posle dvadeset godina u radnju mi uđe jedan mladić. Bio je to unuk gospođe koja je ostavila sat na popravku. Ona je umrla negde u Americi, a on je među njenim stvarima pronašao potvrdu i kada je doputovao u Suboticu, hteo je da proveri da li sat uopšte postoji. Njegovo iznenađenje nije bilo malo - priča Marton.

Ovo je najekstremniji primer, ali u njegovoj radnji u centru Subotice preko hiljadu časovnika čeka vlasnike. Trenutno je najstarija jedna "doksa" koja strpljivo čeka petnaest godina.

Na svakom časovnik uredno piše čiji je, a svi su složeni u kutije.
- Ljudi donesu sat i onda ga zaborave. Iako smo po zakonu obavezni da čuvamo sat najviše godinu dana, ipak čekam da se vlasnik pojavi, pa makar i posle dve decenije - kroz smeh kaže najpoznatiji subotički satar.

Nekada su sajdžije imale pune ruke posla, a danas posla slabo ima.
- U stara, dobra vremena sam popravljao i po 650 satova na dan, a danas desetak mesečno. Posao nije unosan, ali kako sam u penziji, ovo radim iz zadovoljstva - priznaje Marton koji mušterije pozdravlja i na srpskom i mađarskom jeziku. Uvek elegantan i sa "časovničarskim okom" na čelu.

Zanat je izučio u nekada državnoj firmi "Aurometal", a zaposlio se kod Ivana Kuraija, koji je bio zlatar i usput popravljao i satove.
- Vreme je pregazilo časovničare - kaže. - Nažalost, industrija je učinila svoje i sada je jeftinije kupiti neki na pijaci nego popraviti stari očev sat. Mladi se ne interesuju za ovaj poziv i mislim da me niko neće zameniti. Zbog svojih mušterija još uvek radim, a dokle ću izdržati, ne znam.
Kao i svaki sajdžija, on na ruci nosi vredan i redak sat i ponosno ga pokazuje.
V. Kostadinov