Aleksandrova smrt

Zeleci da potisne veliki bol zbog Hefestionove smrti, Aleksandar je u zimu 324/3. sa Ptolomejem krenuo u pohod na ratoborno pleme Kosejaca u reonu izmedju Medije i Suzijane u danasnji Luristan. To je bilo njegovo poslednje ratovanje u kome je po zimskim vremenskim uslovima, mrazu, po brdovitom terenu gonio gorstake i pravio hajke na ljude, zeleci da ih privoli na seoski zivot i zemljoradnju. Vrativsi se u Vavilon u prolece 323. sastao se sa mnogobrojnim poslanstvima, medjukojima je po nekim istorigrafima bila i rimska delegacija, ali ta tvrdnja nije potpuno sigurna i misljenja modernih naucnika su podeljena.

Bolest ga je stigla u jeku megalomanskih poduhvata, gradjenja velike luke u Vavilonu i okupljana vojske i flote za pohode. Groznica ga je zahvatila posle jedne gozbe i trajala je, pojacavajuci se, sest dana za vreme kojih on nije odustajao ni jednog momenta od planiranog poduhvata. Sedmog dana mu je sasvim pozlilo i odneli su ga u palatu. Mogao je da prepozna komandante, ali nije mogao da govori. Jaka groznica ga je tresla citavu noc i sledeceg dana. Vojnici su zatrazili da ga vide i prolazeci pored njegovog kreveta svkom od njih je stisnuo ruku, pozdravljajuci ih ocima. Umro je 13. jula 323. posle 12 godina i 8 meseci vladavine u 33. godini zivota. Sreca ga nije napustala do samog kraja u koji je takodje umesala prste spasavajuci ga preranom smrcu razocarenja i katastrofa koje nosi dugovecnost.

Bolest kojoj je iznenada podelegao Aleksandar Veliki oduzela mu je poslednjih dana zivota moc govora, tako da nije mogao da iskaze svoje poslednje zele i odredi pravog naslednika. Za sobom nije ostavio potomka koji bi bio legalan naslednik. Posledice njegove smrti, 13. juna 323. godine u Vavilonu, su se jako odrezavale na stanje medju vojskom koja je bila okupljena i sprema da krene u nova osvajanja sa svojim vojskovodjom, ali njegova iznenadna smrt joj je sada medju redove unela poprilicnu pometnju. Aleksandrov jedini gest kojim je na samrti mozda pokusao da naznaci naslednika je davanje prstena sa carskim pecatom somatofilaku i hilijarhu Perdiki.

Perdikin uspon i podela carstva

Perdikin nagli vojno-politicki uspon poslednjih godina govori da je on bio pristalica Aleksandrovih novih ideja i njegov odani poverenik. Od sedmorice somatofilaka koji su bili najblizi Aleksandru, on je bio najstariji, iako je na tu funkciju postavljen 330. kada i Ptolomej. Kao hilijarh i Hefestionov naslednik bio je jedna od najuticajnijih licnosti u Vavilonu. Ostali somatofilaci koji se u izvorima pominju u vezi sa pitanjem nasledja su Leonat, Ptolomej, Lizimah, Aristonus i Peiton. Dok Peukest, koji je prema Efemeridama bio u Vavilonu, izgleda nije uzeo ucesca u dogovorima. Predpostavlja se da je imenovanjem za satrapa prestao da bude somatofilak. Krater, najstariji vojni staresina, je u to vreme bio na putu za Makedoniju sa 10 000 vojnih veterana, a namesnik Grcke i Makedonije Antipatar je takodje bio daleko od Vavilona. Prvenstvo je po svemu pripadalo Perdiki, a dobijanje pristena od Aleksandra je samo utvrdjivalo njegov polozaj. Makedonski obicaj je podrazumevao da vojska, kao nosilac suvereniteta, u slucaju da drzava ostane bez kralja, odluci kome ce pripasti presto. To je bio izbor u kome su Makedonci okupljeni pod oruzjem aklamacijom proglasavali legitimnog naslednika krune. Medjutim, u ovoj prelomnoj godini, vojska je bila rastrkana i njen mali deo se nalazio u Vavilonu. Deo je bio u Makedoniji kao oslonac Anitpatrove vlasti, deo po posadama diljem carstva. Vojska koja je bila u Vavilonu i koja je cinila samo jedan deo makedonskog sastava, iz razloga sto je bila blize Aleksandru i vezana za njegovu licnost, osecala se duznom da resi pitanje naslednika. To nije bio ni malo lak posao, jer je Aleksandar, sto po osvajanju vlasti, sto kasnije, eliminisao sve pretendente na presto. Likvidirajuci svoju bracu iz Filipovih drugih brakova, kao i predstavnike drugih makedonskih plemena koji su bili pretendenti na presto, otezavao je Skupstini Makedonaca donosenje odluke suzavajuci joj izbor na jedinog prezivelog clana Filipove porodice Aridaja. Aridaj je bio Aleksandrov polubrat iz Filipove avanture sa Tesalkom Felinom i koji je ostao medju zivima zbog svog vanbracnog porekla, slabog mentalnog i fizickog zdravlja. Oko njega, kao jedinog naslednika Filipove loze, su se okupili vojnici makedonske falange predvodjeni Meleagrom. Meleangar je bio Neoptolemov sin koji je pripadao klasi starijih generala i pominjan je jos u tribalskom pohodu. Tokom persijskog i indijskog pohoda komandovao je odredom pesadije i bio je jedan od vrlo odanih ljudi kralju i dinastiji, ali nikada nije uznapredovao na veci polozaj zbog svoje ogranicenosti i nesposobnosti prihvatanja novina. Ipak nisu svi Makedonci deleli njhovo misljenje.

Sukobi makedonske aristokratije i izbor naslednika

Kraljeva smrt je dovela do razbuktavalja ideoloskih razlika, licnih suparnistava, netrpeljivosti i surevnjivosti medju generalima koje su u godinama dok je bio ziv prikrivana, potiskivana i zauzdavana iz straha ili obzira prema njemu. Sada vise nije bilo razloga za uzdrzavanje od licnih ambicija i prohteva, tako da niko nije hteo drugom da prizna pravo preimucstva. Aleksandrovi najblizi saradnici su pripadali staroj makedonskoj aristokratiji, koja je delom bila u srodostvu sa vladajucom porodicom i koju su tresle porodicne i dinasticke mrznje u zelji za afirmacijom na makedonskom dvoru. Suparnistvo i polarizacija vojske po starom pitanju ukljucivanja Azijata u njene redove i drzavnicke poslove sada je bila jasno definisana i izrazitija. Na jednoj strani su bili oni koji su jos za Aleksandrovog zivota zagovarali i podrzavali njegovu politiku ukljucivanja Orijentalaca u drustveni i drzavni zivot, a na drugoj su bili njihovi ostri kriticari koji su se borili za odrzavanje konzervativnih Filipovih tradicija.

Na prvom skupu hetera, Perdika je polozio prsten na presto i odavsi pocast preminulom kralju, ukazao na ozbiljnost situacije i potrebu da se ocuva ono sto je do tada postignuto. Zagovarao je da se saceka porodjaj iranske princeze Roksane, Aleksandrove zene, pa ukoliko se rodi musko dete da ono bude kralj. Trazio je od skupa da se pobrine o regentima, njihovom broju i imenima. Naravno, Perdikin predlog nije naisao na odobravanje vecine generala. Izmedju ostalih Nearh se protivio navodeci da vec postoji Aleksandrov naslednik Herakle. Herakle je sam majkom Barsinom, Memnonovom udovicom, ziveo u Pergamu. Za nju se govorilo da je rodila Aleksandru sina, ali se nikada nije smatrala za zvanicnu kraljicu. Nearhov predlog nije naisao na odziv, a Ptolomej je zagovarao kolegijalnu upravu najvisih generala. Doslo je do podeljenih stavova, jedni su bili za Ptolomejev, a drugi za Perdikin predlog, narocito somatofilak Aristonus je smatrao da Perdiki treba poveriti regenstvo, jer bi to ispunilo poslednju kraljevu zelju.

Sukob Perdike i Meleangara

Perdika se dugo kolebao, a protiv njega je ostro isptupio Meleangar koji je iako hetre stao na stranu vojnika falangista. Na prvom zasedanju generala izjasnio se protiv Perdike opravdavajuci svoj stav Perdikinom zeljom za vlascu pod maskom namesnistva. Posto je Meleangar napustio skup, neko je predlozio ponovo Aridaja, kao naslednika iz Aleksandrovog roda. Nacin na koji je proglasen Aridaj za kralja ostaje nejasan. Pitanje je da li ga je vojska proglasila pre nego sto se taj predlog pojavio na skupstini hetera ili su heteri sami u toku rasprave odlucili da ga pozovu. Postoji odredjena verovatnoca da je bio aklamovan i pre nego sto se Meleangar pojavio. Stavsi na stranu naroda i opredelivsi se za Ardaja, Meleangar ga je poveo u dvor da na inauguraciju sto za malo nije izazvalo sukobe kod Aleksandrovog odra. Seleuk je sa pazevima osigurao Perdikino povlacenje, a vojska je proglasila Aridaja. Heteri su prihvatili Peitonov predlog da se kao namesnici buduceg Roksaninog sina postave Perdika i Leonat, a da se Krateru i Antipatru poveri uprava nad Evropom.

U toku sedam dana, koliko je u dvoru stajao kraljev les, i dok su poslanstva iz raznih delova carstva dolazila da odaju poslednju pocast Aleksandru, sukobi se nisu smirivali. Meleangar je pokusao da likvidira Perdiku, koji je kasnije kao uslov pomirenja trazio njegovu glavu. Na kraju su obojica izvukli zive glave, a pomirenje je platilo 300 Meleangrovih pristalica koji su baceni slonovima. Uvidevsi da je pobeda daleka i teska, obe strane su se odlucile na sporazum. Braneci interese citave kraljevine, Aleksandrov sekretar, Grk Eumen je posredavao izmedju zavadjenih strana. Komunikacija preko posrednika je trajala dok se nije doslo do kompromisa. Heteri su priznali za kralja Aridaja i dali mu ime Filip III, podrezumevajuci da Roksanino dete, ukoliko dube musko postane kralj pod imenom Aleksandar IV, sto se i dogodilo tri meseca kasnije. Podeljeni su najvisi polozaji u carstvu. Kreater je postao prostates tes basileias, Perdika je zauzeo Hefestionov polozaj hilijarha, Meleangar je izabran za Perdikinog hiparha, ali je kasnije izgubio zivot u jednom hramu gde se skrivao. Antipatar je zadrzao mesto stratega Evrope. Ovaj sporazum je zamrznuo borbe na izvesno vreme i cuvao formalno jedinstvo carstva. Celne pozicije zauzeli su Krater, Perdika i Antipatar.

Izvor: Wikipedia

Aleksandar Ne-Tako-Veliki



Od siječnja do lipnja 332. prije Krista Aleksandar je pokušavao osvojiti pomorsku bazu Perzijanaca, fenički grad Tir, sagrađen na otoku i opasan zidovima visokima 50 metara.

Tijekom nekoliko mjeseci svjetska je dominacija ovisila o mostu izgrađenom od pijeska. Kako bi zauzeo gotovo neosvojivi otok, na kojem je sagrađen Tir, Aleksandar Veliki je svojim inženjerima zapovjedio da preko gotovo kilometar otvorenog mora sagrade zemljani most, odnosno branu.

Kako je njegova vojska imala samo osnovni alat i bila je pod stalnim napadima Perzijanaca, poduhvat se dugo vremena činio gotovo čudesnim.

No je li bio? Nakon analize obalnih naslaga u posljednjih 10.000 godina, skupina istraživača zaključila je da je Majka Priroda, a ne slavni grčki vojskovođa, bila glavni graditelj mosta.

Aleksandar je bio prvi osvajač koji je pokušavao pokoriti svijet, a njegova je vojska upravo zauzela feničke gradove Biblos i Sidon. U obližnjem Tiru vidio je stratešku točku koja će mu osigurati zalihe te utvrđenu luku iz koje će kontrolirati istočni Mediteran.

No, Tir se pokazao kao tvrd orah. Osim što je bio zaštićen zidovima visokim 50 metara, drevni je grad zauzimao otok čitav kilometar od obale i današnjeg grada Libanona te je bio okružen morem dubokim 10 metara.

Povijesni zapisi kažu da se nakon sedmomjesečne bitke Aleksandrova vojska probila na otok zahvaljujući mostu od stabala, stijena i zemlje te da su ovnovima probili gradske zidine, što je dovelo do pada grada i kraja Perzijskog carstva.


Tir je do danas ostao spojen s kopnom

Koliko je impresivan bio taj poduhvat? Geolog Nick Marriner i kolege iz Europskog centra za istraživanje i obrazovanje iz geoznanosti okoliša (CEREGE) iz francuskog Aix-en-Provencea proučavali su sedimente na obali Libanona i mikrofosilne dokaze s tirskog poluotoka.

Zaključili su da Aleksandrovi inženjeri nisu mogli biti ni blizu premošćivanja kilometra udaljenosti i dubine od deset metara.

Umjesto toga, kažu da su sedimenti, koji su se tijekom 5500 godina taložili iz obližnje delte rijeke Litani, stvorili podvodnu platformu između kopna i Tira.

S usporavanjem povećanja razine mora i razvojem poljoprivrede, brzina sedimentacije je rasla.

Osim toga, Tir je bio svojevrsni štit od visokih mediteranskih valova, što je omogućilo nakupljanje materijala na strani okrenutoj prema Libanonu. Do 332. godine prije Krista most se nalazio tek metar ili dva ispod površine mora.

Jean-Daniel Stanley, geoarheolog iz Instituta Smithsonian, kaže da formacija prirodnog podvodnog mosta nije iznenađenje, pogotovo kad se zna kakvo je bilo kretanje sedimentnog materijala.

No, to bitno ne umanjuje Aleksandrova postignuća, koji je nastavio osvajati i osvajati sve do svoje smrti.

Neki povjesničari upravo zauzimanje Tira smatraju njegovom najvećom pobjedom. Ali ta bi legenda nesumnjivo bila malo drugačija da mu Majka Priroda nije pružila svoju nesebičnu ruku.


Izvor: NetPortal

     Mislim da su previse umanjili njegovu pobedu. Ono sto sam ja citao jeste da Alexandru ti prilazi ostrvu koje je on pravio, nisu ni pomogli mnogo u osvajanju. On je na njih stavljao kule sa katapultima, ali one nisu imale veci uticaj na ishod bitke, posto su zidovi bili previse jaki. Na kraju je odlucila nadmocna Alexandrova flota (sprecio je izlazak persijankse flote iz luke).

Veliki covek, pomalo neshvacen. Nisu njegova osvajanja po meni najvaznija, vec to sto je pokusao i donekle uspeo da spoji istok i zapad,da stvori jednu rasu, jednu kulturu. U pravu je bio Filip:mala je Makedonija bila za njega. Njegovi sunarodnic ga nisu razumeli.

Aleksandar Makedonski najverovatnije je umro od posledica trovanja toksičnom biljkom kojom je bilo začinjeno vino koje je pio, tvrde novozelandski naučnici.

Čuveni vladar i vojskovođa, koji je pokorio teritorije od severne Grčke do severa Indije, umro je u 33. godini (323. godine p.n.e.) nakon 12-dnevne agonije, za koju mnogi istoričari veruju da je bila izazvana groznicom.

Istraživači sa Univerziteta Otago na Novom Zelandu sumnjaju da je vino koje je Aleksandar Veliki pio tokom svečanosti u Vavilonu bilo začinjeno biljkom koja usled fermentacije postaje smrtonosna.

Prema pisanju "Dejli mejla", do ovog zaključka došao je dr Lio Šep, toksikolog sa novozelandskog Nacionalnog centra za otrove, koji je u kukureku (helleborus), biljci sasvim bezazlenog izgleda, pronašao krivca za smrt slavnog osvajača.

On je naveo da neke teorije o trovanju arsenikom i strihninom nisu verodostojne, jer bi smrt nastupila mnogo brže.



U studiji koju je napisao zajedno sa stručnjakom za antičku istoriju, dr Patom Vitlijem, a koja je objavljena u medicinskom časopisu "Klinička toksikologija", Šep navodi da je najverovatniji krivac cvet veratrum album, poznat kao beli kukurek.
 
Ovaj cvet, koji vino može da pretvori u otrov, bio je dobro poznat starim Grcima koji su ga koristili radi izazivanja povraćanja.

Dr Šep smatra da se pomoću njega mogu objasniti Aleksandrovi poslednji dani provedeni u najstrašnijim mukama, kada nije mogao ni da govori ni da hoda.

Novozelandski istraživač navodi da je vino moralo biti veoma gorko, ali da mu je možda dodat šećer, a Aleksandar je ionako verovatno bio veoma pijan na banketu.

Kukurek je zeljasta biljaka iz familije ljutica. Listovi su modrozelene boje, a cvetovi su različite boje u zavisnosti od vrste kukureka kojih ima 20.

Smatra se jednim od vesnika proleća. Raste u borovim i bukovim šumama, ali se često uzgaja i kao saksijsko cveće. Spada u otrovne biljke, pa se koristi isključivo u estetske svrhe.

Izvor:24Sata