Aleksandar Makedonski (356. p.n.e. - 2.3.2. p.n.e.)
             

Aleksandar Veliki član vladarske dinastije Argead, sin Filipa II i epirske princeze Olimpije, rođen je 22. srpnja 356. godine prije nove ere u okolici današnjeg grada Soluna u sjevernoj Grčkoj, učenik grčkog filozofa i znanstvenika Aristotela. Kao zapovjednik velike makedonsko-grčke vojske osvojio je Perziju, Egipat i sve zemlje do sjevera Indije. Nakon što se Filip II razveo od Olimpije i oženio novom ženom Euridikom, Aleksandar se posvađao s ocem i otišao s majkom u Epir. No, nakon nekog vremena izmirio se s ocem i vratio na dvor. Godine 336. p.n.e. Filipa II drugog dana vjenačanja njegove kćerke Kleopatre ubija mladi plemić Pausinas. Kako je Pausinas ubrzo ubijen motiv ubojstva nikada nije razjašnjen. Danas se samo nagađa da su za ubojstvo znali, a možda bili čak i umiješeni, Aleksandar i Olimpija ili barem jedno od njih dvoje. Postoji i teorija prema kojoj je ubojstvo inicirao i financirao perzijski kralj Darijus III.

Aleksandar, koji je tada imao samo 20 godina, postaje kralj svih Makedonaca i politički ujedinjuje grčki svijet.Nakon što je učvrstio svoju vlast kreće s 30.000 pješaka i 5000 konjanika na osvajački pohod na Perziju. Velik dio pokorenih naroda dočekivao ga je kao osloboditelja jer je uglavnom bilo riječ o rušenju tirana koje je

ar zamijenio (za onodobne pojmove) demokratski uređenim društvom. Na taj način sužavao je prostor za moguće pobune protiv njegove vladavine. Kada je osvojio grad Gordion mačem je presjekao znameniti Gordijski čvor, a legenda kaže da će onaj koji razrmrsi ovaj čvor vladati svijetom. Nakon osvajanja u Maloj Aziji Aleksandar je krenuo ka Egiptu gdje je dočekan kao osloboditelj, a egipatski svećnici proglasili su ga Amonovim sinom. U Egiptu je 331. godine p.n.e. osniva grad Aleksandriju. U svojim osvajanjima utemeljiti će brojne gradove sve ih redom nazvavši Aleksandrija, a jedan od njih osnovao je i u okolici današanjeg Kandahra (Afganistan).

Osvajanjem Perzije usvaja i neke elemente perzijskog načina oblačenja i perzijskih običaja na svome dvoru. Tako je uveo običaj simobličnog ljubljenja ruke kojim su se socijalno inferiorni služili kada su se obraćali socijalno nadmoćnijima. Na takav običaj u Grčkoj nije se gledalo s odobravanjem pa ga je taj potez koštao gubljenjem simpatija kod mnogih Grka. U proljeće 327. godine p.n.e. nastavlja vojni pohod i kreće na Indiju s 40.000 vojnika. Prelazi planinski masiv Hindukuš, rijeku Ind i pobjeđuje veliku vojsku kralja Pora kod rijeke Hidasp. Bitka je bila teška i krvava jer se makedonska vojska prvi puta susrela sa slonovima.

Aleksandar je namjeravao doći do Oceana, velike mitske rijeke za koju su Grci vjerovali da opasuje svijet, ali njegovi su ga vojnici zbog napora i bolesti odbili slijediti. Kada je to čuo Aleksandar Veliki zatvorio se u svoj šator i počeo plakati. Ali na kraju nije mu ostalo ništa drugo do vratiti se u svoju novu prijestolnicu Babilon. Po povratku iznova uspostavlja autoritet i priprema napad na Kartagu. Ali iznenada 13. lipnja 232. p.n.e. umire u 32-oj godini života. Postoje i prepostavke da je ustvari otrovan. Njegovo tijelo, zapečaćeno u staklenom lijesu i zlatnom kovčegu, čuvalo se u Aleksandriji, gradu što ga je osnovao sebi na uspomenu, ali grob nikada nije otkriven. Za života Aleksandar je imao namjeru stopiti Makedonce i Perzijeznce u jedan narod. Kako bi proveo svoju namjeru u djelo nagovarao je makedonske vojnike i časnike da se žene Perzijankama. U 13 godina stvorio je carstvo koje je veličinom (od Makedonije do Indije), do tada, nadmašivalo sva koja su postojala. Posljedice njegovih osvajanja bile su značajne jer je prestalo postojati Perzijsko carstvo, a aramjeski jezik kojim se govorilo u Perziji potisnut je grčkim jezikom. Utemeljivši mnoge gradove potaknuto je razvoj trgovine i ekonomije uopće. Njegovu vojsku pratili su znanstvenici koji su istraživali nepoznate krajeve kroz koje su prolazili tako da se znanje iz zemljopisa i biologije znatno proširilo.

Vojni stručnjaci i danas Aleksandra Velikog smatraju jednim od navjećih vojnih zapovjednika u povijesti. Borio se rame uz rame sa svojim vojnicima, uvijek je
osobno vodio napad i bio im je uzor. Imao je veliku karizmu, što dokazuje i to da se nakon smrti Aleksandra Velikog njegovo carstvo raspalo na niz manjih međusobno suprostavljenih. Aleksandra Velikog možemo uvrstiti među individualce koji su oblikovali svijet kakvim ga danas poznajemo. Prije njega svijetom su dominirale istočnjačke kulture - Perzijanci, Egipćani i Babilonci. Nakon Aleksandrovih osvajanja primat preuzimaju Rimljani i Grci. Zlatne rezerve koje je zatekao na dvoru perzijskog kralja iskoristio za nova osvajanja i gradnju novih gradova i luka. Na taj se način grčka civilizacija proširili na cijeli tada znani svijet istovremeno poboljšavajući trgovačke odnose i gospodarske aktivnosti. Gospodarski sustav koji je započeo poprimati oblik u doba Aleksandra Velikog ostao je nepromijenjen sve do industrijske revolucije u XIX. stoljeću. Osim toga, sve do kasnog XV. stoljeća granice do kojih je dosegnuo Aleksandar Veliki ostati će granicama smatranim naseljenim dijelovima Zemlje. Tek će portugalski i španjolski moreplovci pomaknuti te granice. Ženio se više puta, imao je i brojne ljubavnice i još ne posve utvrđen broj djece. Broj djece kojima je Aleksandar bio otac varira od izvora do izvora, ali svi se slažu da je Herakles bio prvi Aleksandrov sin kojeg su u dobi od 17 godina ubili politički protivnici zajedno s njegovom majkom Barsinom. Drugo nesporno dijete bio je Aleksandar IV koji je rođen u prvom braku Aleksandra Velikog s Roksanom, kćerkom perzijskog plemića Oksiartesa. I Aleksandar IV ubijen je u političkoj zavjeri zajedno s majkom.

Navodno je imao čak i homoseksualnih sklonosti te bio u ljubavnoj vezi sa svojim prijateljem Hefestom, a bio je i u vezi s perzijskim sucem Bagoasom. Danas ga zbog toga neki doživljavaju kao gay junaka. Podaci o navodnim Aleksandrovim homoseksualnim vezama mogu se naći u knjizi Robin Lane Fox Alexander the Great, enciklopediji The Random House Encyclopedia i knjizi Mary Renault The Nature of Alexander. Carstvo Aleksandra Velikog nije bio vrt pun cvijeća u kojem su svi bili sretni. Njegovi su vojnici na najbrutalnije načine pokoravali osvojene zemlje. Posebice kod osvajanja Indije kada su maskarirali stare i bolesne. U današnjem Iranu poznat je i kao zli kralj, kao samo oličenje zla, koji je učinio sve kako bi uništio staru perzijsku kulturu i religiju. No, na Zapadu neki ga smatraju vizionarom koji je vjerovao u miroljubiv suživot različitih nacija i rasa u svom carstvu. Zastupnici te teze pri tome se pozivaju na zapovijed Aleksandra Velikog na masovna vjenčanja Grka i Perzijanaca


Pojmovi



Amon
"Tajanstveni", jedan od bogova u starom Egiptu, poistovjećen s bogom Ra kao Amon Ra. Vrhovni egipatski bog.

Gordijski čvor
Izvanredno zamršen čvor kojim je, prema legendi, frizijski kralj Gordije privezao jaram uz rudo svojih kola. Po proročanstvu onaj tko rasplete čvor postati će gospodar Azije.

Satrap
(staroperzijski kshatrapavan - zaštitnik države)
U staroj Perziji naziv za carskog namjesnika u provinicji. U prenesenom značenju okrutan i samovoljan poglavar, despot.

"ALEXANDER THE GREAT (365-323 B.C.)
(Harris) by Iron Maiden

'My son ask for thyself another
Kingdom, for that which I leave
is too small for thee'
(King Philip of Macedonia - 339 B.C.)
Near to the east
In a part of ancient Greece
In an ancient land called Macedonia
Was born a son
To Philip of Macedon
The legend his name was Alexander

At the age of nineteen
He became the Macedon King
And he swore to free all of Asia Minor
By the Region Sea
In 334 B.C.
He utterly beat the armies of Persia

Chorus:
Alexander the Great
His name stuck fear into hearts of men
Alexander the Great
Became a legend 'mongst mortal men

King Darius the third
Defeated fied Persia
The Scythians fell by the river Jaxartes
Then Egypt fell to the Macedon King as well
And he founded the city called Alexandria

By the Tigris river
He met King Darius again
And crushed him again in the battle of Arbela
Entering Babylon
And Susa, treasures he found
Took Persepolis the capital of Persia

Chorus:
Alexander the Great
His name stuck fear into hearts of men
Alexander the Great
Became a God amongst mortal men

A Phigian King had bound a chariot  yoke
And Alexander cut the 'Gordian knot'
And the legend said that who untied the knot
He would become the master of Asia

Helonism he spread far and wide
The Macedonian learned mind
Their culture was a Western way of life
He paved the way for Christanity
Marching on, marching on
The battle weary marching side by side
Alexander's army line by line
They wouldn't follow him to India
Tired of combat, pain and glory
Alexander the Great
His name stuck fear into hearts of men
Alexander the Great
He died of fever in Babylon"

Непознато о Александру Македонском

Једно је сигурно: после Аристотела и Александра нема више ни владара ни филозофа таквог светског формата. Да ли је Александар покушао да живи Аристотелову филозофију? У једном Александровом писму Аристотелу пише да би више волео да се одликује филозофским тајним знањем неголи владањем. При том, Александар не мисли на она знања која се, данас, називају Аристотеловом метафизиком која је, темељ не само ране схоластике већ и модерне науке Роџера Бекона. Дакле, Аристотелов рационализам је само маска, само је маска за профане. Јер, све филозофске школе у античком времену базиране су на тајним знањима. Када жуди за знањима, Александар мисли баш на та Tajнa знања у која је Аристотел преко Питагоре, посредно, a преко Платона и директно био упућен. Та тајна знања Аристотел је саопштавао само ужем кругу ученика у које је спадао Александар док није пошао у походе ка Азији и Индији. Сматра се да је Аристотел завршио са васпитањем Александра Македонског 335. године п.н.е. јер тада се враћа у Атину. Потом, Аристотел са Ерастом и Кориском, друговима из Платонове академије, оснива Удружење мудраца у Асу. Донет је и Устав религиозног удружења са култом муза. Удружење се бавило езотеријом из чега проистичу и тзв. акроаматички списи, тајни окултни списи намењени најужем кругу Аристотелових ученика. У Аристотеловом Ликеју биле су две врсте предавања. Јутарња, за најужи круг ученика и та предавања су била посвећена филозофији и науци али то не треба поистовећивати са данашњим уским појмом филозофије и науке. Предавања за шири круг слушалаца држала су се увече, уз заједничку вечеру. Наравно да то није била обична вечера, већ, Агапа или оно што је код Платона био Симпозион. Аристотел је саставио и правилник за софру који је поштовао и Александар Македонски приликом обедовања са својим посвећеним пријатељима и генералима.

Шта је све од тајних знања Аристотел пренео Александру?

Пре свега, једну од најчуванијих тајни оперативног окултизма, a TO je Tajna Временске траке. Она је очувана до данашњих дана. За њу су, на пример, знали Рудолф Штајнер и розен-кројцери, госпођа Блавацка, али и савремени сајентолози. A шта је Временска трака? Аристотел у Физици IV пише: „Примарно значење појмова пре и после je локално и своди се на испред и иза." Главно веровање иницираних у тајну Временске траке јесте да будућност није неопозива, то јест, да је будућност могуће изменити на основу знања o њеном уобличавању. Али, да би то формирање будућности било ефикасно, потребно је огромно улагање енергије у ту окултну операцију.

Шта је још Аристотел дао Александру?

И Аба Шакер, арапски писац из 13. века, бележи да је Аристотел дао Александру известан број воштаних ф-гура које су биле прикуцане за дно кутије везане ланцем. Наложио му је да се никад не одваја од те кутије са воштаним фигурама и да задужи неког поверљивог слугу да на њу стално пази. Кутија је требало да иде где и Александар. Али, Аристотел је Александра научио и да изговара одређене формуле над том кутијом кад би је узимао или остављао. Фигуре у кутији представљале су разне војске против којих је Александар требало да се бори. Неке фигуре су у рукама држале оловне мачеве, искривљене уназад, неке надоле усправљена копља, a неке лукове са исеченим тетивама. Све фигуре су биле положене у кутији са лицем надоле. Овде је јасно да је Аристотел, дајући Александру ове моделе и речи моћи које уз њих иду, веровао да му пружа средства којима ће моћи да учини да његови непријатељи постану као фигуре у кутији, немоћни да му се одупру. Ову причу o чудесној кутији помиње и Плутарх. По њему, кутију са фигурама војника донео је из Египта прогоњени Нектанеб, „последњи фараон из народа" који је учествовао у сексуалним ритуалним оргијама у храму којом приликом је Олимпијада, мати Александрова и затруднела, док је Филип био у неком ратном походу. Или је фараон Нектанеб главом и брадом - Аристотел!? Било како било, та кутија, по моћи слична Мојсијевом ковчегу, била је на чувању код Аристотела док Александар није стасао за владара света. Јер, није Филип позвао Аристотела на македонски двор да подучава Александра, зато што је Аристотелов отац био лекар на двору у Пели. Филип се одлучио за Аристотела зато што је овај био Платонов ученик двадесет година, a Платон је био преносилац Мистеријског семена, тј. знања. И сам Филип био је посвећен у Самотрачке мистерије те му је било јасно да је Платон само Аристотелу, најдражем ученику, могао да пренесе своје знање o Мистеријама. О томе сведочи и Филипово писмо Аристотелу: „Знај да ми се родио син: веома сам, дакле, захвалан боговима, не зато што ми се родио син, него што ми се родио син за твог живота. Надам се да ће он, од тебе одгајен и васпитан, бити достојан и нас и наследства у влади." Да је Аристотел упутио Александра у најдубље филозофске тајне види се и из писма које Александар пише свом учитељу из Азије чувши да је Аристотел објавио неколико књига у којима је обелоданио своје учење. Сав очајан Александар пише: „Ниси добро урадио што си акроаматичке списе издао. Та, чиме ћемо се ми разликовати од осталих, ако науке у које смо ми посвећени, буду општа својина?" Да би умирио Александра, Аристотел му је отписао да тајне науке „и јесу и нису издане" јер спис o метафици није ни од какве користи ни за наставу ни за учење, него је ствар написана, у првом реду, само за оне који су већ у њу посвећени. Тако су се, некако, намирила два највећа духа Старог света.

Милош Ђурић o томе овако пише: „Аристотелов састанак са младим македонским краљевићем био је један од највећих тренутака у историји човечанства. To je био сусрет философског генија са потоњим војничким и космотворним генијем и та два највећа Балканца својом делатношћу даће не само садржај и облик своме времену него ће својим победама постати пресудни одредници доцнијег развитка европске просвете. Какав је однос Платонов према Сократу и Аристотелов према Платону, такав је и однос Александров према Аристотелу. Та четири велика човека представљају сасвим логичан ланац развитка. Јер, ако је Сократ, као што лепо каже Е. Целер, бујна клица, Платон раскошан цвет, a Аристотел зрео плод Хеленске философије, онда је Александар разносач и сејач тог плода по целој екумени."

Треба ли нешто рећи и o Александровој толико извиканој сексуалности?

Историчар A. P. Барн један од најбољих познавалаца Грчке па и Александра, каже: „Није вероватно ни да је био хомосексуалац, мада је био страстан у пријатељству." A бити страстан у пријатељству, поштовати пријатеља као бога, то је Александар научио од Аристотела, a овај од Питагоре. Александар је у својој младости био толико чедан да се његова мајка Олимпијада плашила да joj син не остане без наследника. Али, томе је и Олимпијада допринела учећи га одмалена да је он, син Зевсов, такорећи безгрешно зачет. Александрови напади беса и гнева, према томе, нису били изазвани алкохолом, како мисле неупућени, већ превеликом сексуалном апстиненцијом. A сексуална апстиненција је Александру била потребна за ритуале Мистерија које су захтевале огромну сексуално неискоришћену енергију. Чак и када се оженио Роксаном, Александар се, из духовних разлога, придржавао сексуалне аскезе. Распет између еротске жеље за Роксаном и жеље да буде бог, не желећи да прокоцка стечену духовну моћ, уздржавањем од секса себе је доводио до лудила. Тако Роксана ни после две и по године брака није остала трудна. Тек на изричите молбе мајке Олимпијаде и пријатеља Роксана, постаје бременита. Али, са почетком њене трудноће, Александров ауторитет и моћ нагло почињу да опадају, a круг завере око њега је већ затворен. Завера је, дакле, успела тек када су га напустиле више божанске силе које су га штитиле док нису потрошене у сексуалном опуштању. A колико је Александар веровао у своју божанску природу, види се и по натписима на каменим стубовима које је постављао обележавајући границе своје државе у Индији: Амону, моме оцу, Херкулу, Зевсу олимпијском, Сунцу Инда и мом брату Аполону.

Александар аскета

Плутарх казује да је Александар био аскета у јелу и пићу. Буђење нагонске снаге гладовањем познато је у свим културама, па и у источњачким борилачким вештинама. Према томе, Александрова екстатичка стања нису долазила од прекомерног узимања вина већ од пробуђених космичких животних енергија које леже заправо у сваком. Овладавање над нагоном глади и страсти био је предуслов за развој свести која омогућава продор у четврту димензију у којој се и обављају све оне окултне радње. A четвртом димензијом су се бавили и Ајнштајн, Гаус и Минковски. Најзад, Плутарх наводи: „И за вино Александар није марио у оној мери као што се то обично мислило. A то мишљење настало је зbог тога што је дуго седео не толико пијући, колико ћаскајући."

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ

Cudno je to kako svi ti veliki lideri ne pozive dovoljno..

On je jedini svetski vladar koji je umreo od lasera 

Aleksandar III. Veliki, zvan i Aleksandar Makedonski ( Pella, 356 p.n.e. - Babilon, 13. lipanj, 323 p.n.e. ),makedonski kralj. Vladao je 336 p.n.e. - 323 p.n.e., član vladarske dinastije Argead. Kao zapovjednik udružene vojske Makedonije i Grčke osvojio je veliko Perzijsko carstvo, Egipat te sa vojskom došao do Indije.Nakon njegove smrti u 33.godini njegovo veliko carstvo se raspalo u ratovima njegovih vojskovođa koji se zovu dijadosi.

Sadržaj
1 Aleksandrovo djetinjstvo
2 Dolazak na vlast
3 Aleksandrovi vojni pohodi
3.1 Aleksandrova smrt
4 Vladanje velikim carstvom
5 Mjesto i značenje u povijesti
6 Aleksandar privatno
7 Aleksandar i moderna kultura

Aleksandrovo djetinjstvo

Aleksandarovi roditelji su bili makedonski kralj Filip II. Makedonski i epirska princeza Olimpijada.U mladosti mu je učitelj bio čuveni grčki filozof Aristotel. Aristotel je napustio kraljevski dvor 340 p.n.e. i od tada Aleksandar učestvuje u državnim poslovima.U bitci kod Heroneje, 338 p.n.e., gdje je Filip II. pobijedio udružene Atenu i Tebu, Aleksandar je zapovijednik lijevog krila.

Kada se Filip rastao od Olimpijade i ponovo oženio drugom Aleksandar se sa ocem žestoko posvađao. Isprva je Aleksandar otišao sa majkom u Epir. Ipak, ubrzo se vratio u Makedoniju i izmirio sa ocem. Filip je 336 p.n.e. ubijen od svog sluge Pausinasa.Budući da je i ovaj odmah ubijen pozadina ubojstva nikad nije riješena.Aleksandar se odmah,uz podršku vojske a bez veće opozicije,proglasio kraljem.U to vrijeme Makedonija je imala veliku vojnu premoć nad Grčkom pa se moglo krenuti na veliki vojni pohod na Perziju.

Dolazak na vlast

Aleksandar je najprije došao u Korint, gdje je od izaslanika svih grčkih gradova, osim Sparte, imenovan vrhovnim vojnim zapovjednikom u pohodu na Perziju. Taj pohod je planirao prije smrti i Filip II. Zatim je otišao na sjever i porazio plemena Tribali i Iliri. U Grčkoj su se međutim počele širiti glasine o njegovoj smrti pa se grad Teba spremao na ustanak. Aleksandar je munjevito stigao pred Tebu i zahtijevao da se grad preda. Kada su ovi to odbili, zauzeo je grad silom. Nekoliko tisuća Tebanaca je okrutno ubijeno a svi preživjeli stanovnici su prodani u robove. Cijeli grad je - osim hramova, razrušen, a svaki kamen u gradu preokrenut. Nakon toga ostali su se gradovi u Grčkoj pokoril.

Aleksandrovi vojni pohodi

334 p.n.e. Aleksandar je napokon krenuo na pohod na Perziju. Upravu Makedonije povjerio je Antipateru. Antipater je,da održi mir u Grčkoj,raspolagao vojskom od 13,000 ljudi.Jačina vojske pod Aleksandrom je bila oko 30,000 pješaka i 5000 konjanika.To je uključivalo oko 15,000 makedonaca, 7,000 iz grčkih gradova te ostalo plaćenici. Drugi po rangu u makedonskoj vojsci bio je iskusni vojskovođa Parmenion. Perzijsko carstvo je bilo u velikoj krizi. Lokalni satrapi su u gradovima i pokrajinama vladali praktički samostalno. Zbog toga perzijanci nisu imali veliku kopnenu vojsku, tek mornaricu. Prvi sudar sa perzijskom vojskom bila je bitka kod Granika, 334 p.n.e.. Makedonska falanga pokazala se superiorna perzijancima i Aleksandar je ostvario potpunu pobjedu.

Zarobljenici su poslani u Grčku svezani u lancima.Mnogi gradovi u Maloj Aziji otvorili su Aleksandru vrata i dočekali ga kao spasitelja.Oni koji su pružali otpor bili su zauzeti silom i surovo kažnjeni.U osvojenim gradovima Aleksandar je izbacivao tirane i uspostavljao demokratska uređenja. Time se osigurao od eventualnih pobuna. Aleksandar je odbijao pomorsku bitku sa perzijancima,već je išao na osvajanje pomorskih gradova.Time je suzio prostor perzijskoj floti.Prilikom ulaska u grad Gordion,Aleksandar je mačem presjekao čuveni Gordijski čvor.Prema legendi onaj koji razriješi ovaj zamršen čvor vladat će svijetom.Presijecanjem čvora,Aleksandar je tako ispunio proročanstvo.Darije III.,perzijski kralj,poražen je i u drugoj bitci kod Isa, 333 p.n.e.. Darije je pobjegao,ali je njegova obitelj zarobljena.Odbivši sve Darijeve ponude za pregovore,vojni pohod se nastavio.332 p.n.e. Aleksandar je bez otpora ušao u Egipat,gdje su ga slavili kao osloboditelja dok su mu egipatski svećenici ukazali "božanske počasti".U Egiptu je osnovao grad Aleksandrija, 331 p.n.e..Kroz cijeli svoj pohod Aleksandar je osnovao nekoliko desetaka gradova,većinom iz vojnih razloga.Mnogi od njih su se zvali Aleksandrija.U međuvremenu,Antipater je u Grčkoj porazio spartanskog kralja Agisa III. u bitci kod Megalopolisa, 331 p.n.e., pa je pohod mogao biti mirno nastavljen.

Teško pristupačan i okružen morem grad Tir se odbijao predati.Opsada Tira trajala je sedam mjeseci,ali je zauzet 332 p.n.e..Nakon zauzimanja grada oko 10.000 ljudi je masakrirano a svi preostali,oko 30.000,prodani su kao robovi.Krenuvši dalje na istok,Aleksandar je porazio Darija III. u bitci kod Gaugamele i zauzeo Perzepolis, 331 p.n.e..Kada se Darije htio predati ubio ga je njegov sluga Bes i proglasio se njegovim nasljednikom kao Artakserko IV..Bes je 329 p.n.e. uhvaćen od makedonaca i ubijen.Time je Perzija bila osvojena.Aleksandar se proglasio nasljednikom Perzijskog carstva i Babilon proglasio glavnim gradom svog imperija.

327 p.n.e. Aleksandar je krenuo na novi vojni pohod,dalje na istok.Premda je ukupni broj ljudi iznosio više od 100.000 to je uključivalo i žene,djecu,zabavljače i drugo.Vojna sila je bila oko 40,000 vojnika.Istočne dijelove Perzije osvojio je bez većeg otpora.Indijski vladar Por dočekao ga je kod rijeke Hidasp sa velikom vojskom koja je uključivala i 200 ratnih slonova.Bitka kod Hidaspa, 326 p.n.e., bila je krvava.Slonovi su nabijali makedonce kljovama dok su makedonci slonove tjerali bakljama.U pomutnji koja je nastala slonovi su gazili i jedne i druge. Aleksandar je ipak pobijedio i zarobio Pora,kojeg je zatim oslobodio i prepustio mu civilnu upravu zemlje.Koliko je daleko na istok dospio,nije poznato.Kada je Aleksandar namjeravao ići dalje na istok do kraja svijeta vojska je počela pokazivati znakove da postoji mogućnost pobune.Surova klima i tropske kiše smanjile su vojni moral.Aleksandar je pristao na povratak u Babilon.Prema legendi,kada su vojnici odbili da ga slijede i odbacili oružje,Aleksandar se zatvorio u svoj šator i počeo plakati.323 p.n.e. Aleksandar je planirao vojni pohod na sjever Afrike.Vojska je već bila spremna ali je Aleksandar iznenada umro.

Aleksandrova smrt

Aleksandar je umro u 33.godini života.Obično se navodi da je uzrok smrti groznica ili neka nepoznata bolest.

Vladanje velikim carstvom

Nakon povratka iz Indije Aleksandar je brzo i okrutno ponovo uspostavio svoj autoritet.Trećina satrapa u provincijama je smijenjena, a mnogi su osuđeni na smrt i smaknuti.Aleksandar je imao namjeru udružiti makedonce i perzijance u jedan narod i time spriječiti buduće sukobe.Zbog toga su svi njegovi makedonski vojnici i časnici, na njegov nagovor, uzimali za žene perzijanke.Zatim je počeo primati perzijance u vojsku pod istim ( povlaštenim ) uvjetima kao i makedonce.Kada je Aleksandar odlučio oko 9,000 makedonskih vojnih veterana vratiti u Makedoniju, u vojsci izbila pobuna.Pobunila se cijela makedonska vojska osim Aleksandrove tjelesne straže.Aleksandar je cijelu vojsku raspustio, a uzeo u službu perzijance.Zatim je organizirao veliki banket za oko 9,000 ljudi.Time se situacija smirila.Vojni veterani su se mirno sa darovima i pod vodstvom Kratera vratili kućama.

Mjesto i značenje u povijesti

Aleksandar spada među najznačajnije osobe u ljudskoj povijesti.U 13 godina, koliko je vladao, stvorio je dotad najveće carstvo u povijesti.Ta se država prostirala sve od Makedonije do Indije.Iako se njegovo carstvo raspalo gotovo odmah nakon njegove smrti posljedice njegovih osvajanja su bile dalekosežne.Perzija, veliko carstvo, prestala je da postoji.Aramejski jezik, službeni jezik u Perziji potisnut je u korist grčkog jezika.Osnivanjem gradova potaknuo je razvoj trgovine i općenito ekonomiju.Od 334 p.n.e., kada je Aleksandar krenuo na Perziju, računa se početak novog povijesnog razdoblja koje se zove helenizam.Aleksandar se ubraja i među najveće vojne genije.Mnogim slavnim vladarima i vojskovođama, npr. Gaj Julije Cezar, upravo je on bio životni uzor.

Aleksandar privatno

Aleksandar je bio i osobno izuzetna pojava.U bitci uvijek je bio u prvom redu zajedno sa pješacima i predvodio ih.Njegovi vojnici su u njemu vidjeli Boga.Kada se vratio iz Indije zatražio je da ga se proglasi Bogom, a u njegovom prisustvu se moralo klečiti na koljenima.

Buran mu je bio i privatni život. Ženio se dva puta i imao brojne ljubavnice. Postoje i informacije o homoseksualnim sklonostima (Varia Historia,12.7). Prva žena, baktrijska princeza Roksana rodila je nakon njegove smrti Aleksandra IV. Makedonskog. Druga žena mu je bila Stateira, kćer Darija III. Sa svojom ljubavnicom Barsinom imao je sina Herakla. Svi su oni ubijeni u borbama nakon njegove smrti.

Aleksandar i moderna kultura

Snimljeno je više filmova o Aleksandru Velikom, poznatiji su:
Aleksandar Veliki ("Alexander the Great" iz 1956. godine u režiji Roberta Rossena s Richardom Burtonom u glavnoj ulozi)
Aleksandar ("Alexander", 2004. godine u režiji Olivera Stonea s Colinom Farrellom u glavnoj ulozi)

Izvor: Wikipedia

Antigon I. Monoftalmos

Antigon I. Monoftalmos (382 p.n.e. - Ips, 301 p.n.e.) ,makedonski general Aleksandra Velikog i osnivač dinastije Antigonidi koja je vladala Makedonijom 277 p.n.e. - 168 p.n.e..Antigon je u ratovima dijadosa zamalo uspio obnoviti veliko Aleksandrovo carstvo ali je poražen u odlučnoj bitci kod Ipsa gdje je i poginuo.

333 p.n.e. Antigon je od Aleksandra imenovan satrapom Frigije.323 p.n.e. Perdika,regent,dodijelio mu je i pokrajine Likija i Pamfilija.Ipak,Antigon se prišao koaliciji u ratu protiv Perdike koju su činili Antipater,Krater,Ptolemej i Lizimah.321 p.n.e. Perdika i Krater su poginuli,a Antipater,kao regent cijelog imperija imenovao je Antigona vojnim zapovjednikom.

Nakon Antipaterove smrti 319 p.n.e. Antigon se udružuje sa Kasandrom,Ptolemejem i Lizimahom protiv Eumena i novog regenta Poliperhona.317 p.n.e. velika bitka kod Paretakene između Antigona i Eumena završila je neodlučno.316 p.n.e. Antigon je pobijedio Eumena u bitci kod Gabiene i smaknuo.Time je zauzeo velik dio Azije i postao najmoćniji general pa se protiv njega udružuju : Ptolemej,Lizimah,Kasandar i Seleuk.U tom ratu se istakao i Antigonov sin Demetrije I. Poliorket.Demetrije je poražen od Ptolemeja u bitci kod Gaze, 312 p.n.e., čime su izgubljeni veliki dijelovi Sirije i Babilon.311 p.n.e. dogovoren je mir,ali je rat nastavljen već 310 p.n.e..

306 p.n.e. Demetrije je pobijedio egipćane u velikoj pomorskoj bitci kod Salamine,kod Cipra.Zatim je zauzeo Cipar.Iste je godine Antigon proglasio sebe i Demetrija kraljevima i nasljednicima Aleksandrovog carstva.Antigon je tada sa vojskom,navodno 88,000 ljudi,i velikom mornaricom napravio invaziju na Egipat ali je veliko nevrijeme uništilo flotu a mnogi vojnici su prešli na Ptolemejevu stranu.Demetrije je 305p.n.e. započeo opsadu otoka Rhodos jer ga stanovnici nisu htjeli pomoći u ratu s Ptolemejem.Opsada Rhodosa je završila sporazumom 304 p.n.e..Kasandar,koji je zavladao Makedonijom,Seleuk,Lizimah i Ptolemej udružili su snage protiv Antigona.Lizimah i Seleuk porazili su u odlučnoj bitci kod Ipsa, 301 p.n.e. Antigona i Demetrija.Iako je Antigon imao malenu brojčanu prednost u ljudstvu Seleuk je iz Indije doveo 500 ratnih slonova koji su prevagnuli na stranu Lizimaha i Seleuka.Antigon je poginio,dok je Demetrije bio prisiljen na bijeg.Antigonovo carstvo su međusobno podijelili Lizimah, Seleuk i Ptolemej.

Izvor: Wikipedia

Antigon II. Gonata ( oko 320 p.n.e.-239 p.n.e. ), makedonski kralj, vladao 276 p.n.e.-239 p.n.e.. Član dinastije Antigonidi. Naslijedio ga je njegov sin Demetrije II. Etolski.

Antigon je bio sin Demetrija I. Poliorketa a unuk Antigona I. Monoftalmosa. Kada mu je oca zarobio Seleuk I. Nikator, Antigon je uzalud pregovorima pokušavao ishoditi očevo oslobođenje. Nakon smrti oca,283 p.n.e., Antigon je postavio zahtjev za makedonsku krunu.

U tom trenutku za vladanje Makedonijom su se borili Seleuk I. Nikator, Lizimah, Pir i Ptolemej Keraun. Lizimah i Seleuk su ubijeni 281 p.n.e., a Pir je krenuo u vojni pohod u Italiju. Ptolemej Keraun je poginuo u borbi sa keltima. 278 p.n.e. Antigon je postigao sporazum sa Antiohom I. Soterom, sinom od Seleuka. Zatim je porazio kelte, pa ga je vojska izabrala 276 p.n.e. za makedonskog kralja.

274 p.n.e. Pir se vratio iz Italije i napao Antigona. Velik dio vojske je prišao Piru a Antigon se Povukao U Solun. Kada je Pir napao Spartu Antigon je udružio snage sa grcima. Pir je poginuo 272 p.n.e. a Antigon lako povratio vlast u Makedoniji. 268 p.n.e. Atena i Sparta su pokrenuli, na nagovor egipatskog vladara Ptolemeja II. Filadelfa, Hremonidin rat. Tim ratom Ptolemej II. je htio zaustaviti širenje Antigonove dominacije u Grčkoj a grčki gradovi izboriti nezavisnost. 262 p.n.e. Antigon je zauzeo Atenu i time je rat završio u njegovu korist. U Ateni je uspostavio vlastiti vojni garnizon i svoje ljude u upravi. Time je Atena izgubila svako veće značenje.

Pobijedio je egipatsku flotu u bitci kod Kosa, oko 255 p.n.e.. Uspješno se obranio i od napada Aleksandra II. Epirskog, oko 260 p.n.e.. Umro je u 80. godini života i 44. godini vladanja Makedonijom.

Izvor: Wikipedia

Demetrije I. Poliorket (336 p.n.e.-283 p.n.e.),makedonski kralj,vladao 294 p.n.e.-288 p.n.e.. Sin Antigona I. Monoftalmosa, član dinastije Antigonidi.

Demetrije je aktivno sudjelovao u svim ratovima svoga oca za bivše carstvo Aleksandra Velikog, protiv Ptolemeja, Seleuka i Lizimaha. 312 p.n.e. poražen je u bitci kod Gaze od Ptolemeja. Time je izgubljen velik dio Sirije. Ubrzo zatim je uzvratio pobjedom nad Ptolemejem kod mjesta Mysa. Zatim je neuspješno pokušao od Seleuka preoteti Babilon. 311 p.n.e. je dogovoren mir. Tim sporazumom Antigon se trenutno zadovoljio posjedima u Aziji. Rat je, međutim, nastavljen već 310 p.n.e.

307 p.n.e. oslobodio je Atenu od Kasandrove blokade. Atenjani su ga trijumfalno dočekali na ulazu u grad, a u Ateni je uspostavljeno demokratsko uređenje. Zatim je porazio Ptolemejevu flotu u velikoj pomorskoj bitci kod Salamine, 306 p.n.e., kod Cipra. Cipar je nakon toga zauzet bez većeg otpora. Na Cipru Antigon i Demetrije su se proglasili kraljevima i nasljednicima čitavog Aleksandrovog carstva. Međutim, velika invazija na Egipat, protiv Ptolemeja, koja je uključivala 88,000 vojnika i veliku mornaricu završila je zbog velikog nevremena neuspjehom. Demetrije se sljedeće prebacio na otok Rhodos koji je stavio pod opsadu jer ga stanovnici nisu pomogli u ratu sa Ptolemejem. Opsada Rhodosa trajala je više od godinu dana. Završila je sporazumom. Tu je Demetrije dobio nadimak Poliorket (Opsjedač gradova). Vrativši se u Grčku, ponovo je oslobodio Atenu Kasandrove blokade i grad ga opet slavi kao osloboditelja. 302 p.n.e. Demetrije je krenio sa vojskom od 57,500 ljudi protiv Kasandra, tada kralja Makedonije. U međuvremenu Lizimah i Seleuk su istovremeno napali Antigona u Aziji pa se Demetrije priključuje Antigonu. U velikoj bitci kod Ipsa, 301 p.n.e., Antigon i Demetrije su poraženi od Lizimaha i Seleuka. Antigon je u bitci poginuo, a Demetrije se spasio bijegom. Veliko Antigonovo carstvo u Aziji podijelili su Lizimah, Seleuk i Ptolemej.

Demetrije je zadržao neke posjede u Grčkoj, otoke i jaku mornaricu te nastavio osvajanja. 298 p.n.e. sklopio je sporazum sa Seleukom i dao je svoju kćer Stratoniku za ženu. Atenu, koja mu je zatvorila vrata, stavio je pod blokadu. Porazio je i Arhidama IV., kralja Sparte, u bitci kod Mantineje, 294 p.n.e..

Nakon što je ubio Aleksandra, Kasandrovog sina, postaje makedonski kralj. U međuvremenu je osvojio, između ostalog, Atenu i Tebu i tamo postavio svoje garnizone. Demetrije je, sagradivši flotu od 500 galija i sa vojskom (navodno) od 98,000 pješaka i 12,000 konjanika, planirao vojni pohod u Aziju. Tada se protiv njega udružuju Lizimah, Seleuk, Ptolemej i Pir. Zbog stalnog ratovanja vojska se počela buniti pa su Lizimah i Pir 288 p.n.e. osvojili i podijelili Makedoniju. Demetrije je pokušao krenuti u Aziju protiv Lizimaha, ali se predao Seleuku 285 p.n.e.. Umro je u zatočeništvu dvije godine poslije. Nakon njegove smrti u borbe za makedonsku krunu upustio se njegov sin Antigon II. Gonata.

Izvor: Wikipedia

Perzej Makedonski ( oko 212 p.n.e.-Alba Fuciens, oko 165 p.n.e. ), posljednji makedonski kralj, vladao 179 p.n.e.-168 p.n.e. Član i posljednji vladar dinastije Antagonida. Nakon što je poražen u ratu s rimskim imperijem, Makedonija je postala rimska provincija.

Perzej je bio sin Filipa V. Makedonskog. 181 p.n.e. Perzej je nagovorio Filipa V. da pogubi svog sina Demetrija, koji je bio u dobrim odnosima s Rimljanima. 179 p.n.e. naslijedio je oca na makedonskom prijestolju. Ubrzo su se odnosi s Rimljanima počeli pogoršavati. Perzej je počeo uspostavljati dobre odnose i savezništva s Rodosom, Etolijom, Tesalijom i Tračkom.

Kada je uz pratnju vojske posjetio svetište Delfi, pergamski kralj Eumen II. zatražio je intervenciju Rimljana. 171 p.n.e. započeo je Treći rimsko-makedonski rat. Perzej je poražen od rimskog konzula Lucija Emilija Paula u odlučnoj bitci kod Pidne, 168 p.n.e. Posljednje godine života proveo je u rimskom zatočeništvu.

Izvor: Wikipedia

Aleksandrova smrt

Zeleci da potisne veliki bol zbog Hefestionove smrti, Aleksandar je u zimu 324/3. sa Ptolomejem krenuo u pohod na ratoborno pleme Kosejaca u reonu izmedju Medije i Suzijane u danasnji Luristan. To je bilo njegovo poslednje ratovanje u kome je po zimskim vremenskim uslovima, mrazu, po brdovitom terenu gonio gorstake i pravio hajke na ljude, zeleci da ih privoli na seoski zivot i zemljoradnju. Vrativsi se u Vavilon u prolece 323. sastao se sa mnogobrojnim poslanstvima, medjukojima je po nekim istorigrafima bila i rimska delegacija, ali ta tvrdnja nije potpuno sigurna i misljenja modernih naucnika su podeljena.

Bolest ga je stigla u jeku megalomanskih poduhvata, gradjenja velike luke u Vavilonu i okupljana vojske i flote za pohode. Groznica ga je zahvatila posle jedne gozbe i trajala je, pojacavajuci se, sest dana za vreme kojih on nije odustajao ni jednog momenta od planiranog poduhvata. Sedmog dana mu je sasvim pozlilo i odneli su ga u palatu. Mogao je da prepozna komandante, ali nije mogao da govori. Jaka groznica ga je tresla citavu noc i sledeceg dana. Vojnici su zatrazili da ga vide i prolazeci pored njegovog kreveta svkom od njih je stisnuo ruku, pozdravljajuci ih ocima. Umro je 13. jula 323. posle 12 godina i 8 meseci vladavine u 33. godini zivota. Sreca ga nije napustala do samog kraja u koji je takodje umesala prste spasavajuci ga preranom smrcu razocarenja i katastrofa koje nosi dugovecnost.

Bolest kojoj je iznenada podelegao Aleksandar Veliki oduzela mu je poslednjih dana zivota moc govora, tako da nije mogao da iskaze svoje poslednje zele i odredi pravog naslednika. Za sobom nije ostavio potomka koji bi bio legalan naslednik. Posledice njegove smrti, 13. juna 323. godine u Vavilonu, su se jako odrezavale na stanje medju vojskom koja je bila okupljena i sprema da krene u nova osvajanja sa svojim vojskovodjom, ali njegova iznenadna smrt joj je sada medju redove unela poprilicnu pometnju. Aleksandrov jedini gest kojim je na samrti mozda pokusao da naznaci naslednika je davanje prstena sa carskim pecatom somatofilaku i hilijarhu Perdiki.

Perdikin uspon i podela carstva

Perdikin nagli vojno-politicki uspon poslednjih godina govori da je on bio pristalica Aleksandrovih novih ideja i njegov odani poverenik. Od sedmorice somatofilaka koji su bili najblizi Aleksandru, on je bio najstariji, iako je na tu funkciju postavljen 330. kada i Ptolomej. Kao hilijarh i Hefestionov naslednik bio je jedna od najuticajnijih licnosti u Vavilonu. Ostali somatofilaci koji se u izvorima pominju u vezi sa pitanjem nasledja su Leonat, Ptolomej, Lizimah, Aristonus i Peiton. Dok Peukest, koji je prema Efemeridama bio u Vavilonu, izgleda nije uzeo ucesca u dogovorima. Predpostavlja se da je imenovanjem za satrapa prestao da bude somatofilak. Krater, najstariji vojni staresina, je u to vreme bio na putu za Makedoniju sa 10 000 vojnih veterana, a namesnik Grcke i Makedonije Antipatar je takodje bio daleko od Vavilona. Prvenstvo je po svemu pripadalo Perdiki, a dobijanje pristena od Aleksandra je samo utvrdjivalo njegov polozaj. Makedonski obicaj je podrazumevao da vojska, kao nosilac suvereniteta, u slucaju da drzava ostane bez kralja, odluci kome ce pripasti presto. To je bio izbor u kome su Makedonci okupljeni pod oruzjem aklamacijom proglasavali legitimnog naslednika krune. Medjutim, u ovoj prelomnoj godini, vojska je bila rastrkana i njen mali deo se nalazio u Vavilonu. Deo je bio u Makedoniji kao oslonac Anitpatrove vlasti, deo po posadama diljem carstva. Vojska koja je bila u Vavilonu i koja je cinila samo jedan deo makedonskog sastava, iz razloga sto je bila blize Aleksandru i vezana za njegovu licnost, osecala se duznom da resi pitanje naslednika. To nije bio ni malo lak posao, jer je Aleksandar, sto po osvajanju vlasti, sto kasnije, eliminisao sve pretendente na presto. Likvidirajuci svoju bracu iz Filipovih drugih brakova, kao i predstavnike drugih makedonskih plemena koji su bili pretendenti na presto, otezavao je Skupstini Makedonaca donosenje odluke suzavajuci joj izbor na jedinog prezivelog clana Filipove porodice Aridaja. Aridaj je bio Aleksandrov polubrat iz Filipove avanture sa Tesalkom Felinom i koji je ostao medju zivima zbog svog vanbracnog porekla, slabog mentalnog i fizickog zdravlja. Oko njega, kao jedinog naslednika Filipove loze, su se okupili vojnici makedonske falange predvodjeni Meleagrom. Meleangar je bio Neoptolemov sin koji je pripadao klasi starijih generala i pominjan je jos u tribalskom pohodu. Tokom persijskog i indijskog pohoda komandovao je odredom pesadije i bio je jedan od vrlo odanih ljudi kralju i dinastiji, ali nikada nije uznapredovao na veci polozaj zbog svoje ogranicenosti i nesposobnosti prihvatanja novina. Ipak nisu svi Makedonci deleli njhovo misljenje.

Sukobi makedonske aristokratije i izbor naslednika

Kraljeva smrt je dovela do razbuktavalja ideoloskih razlika, licnih suparnistava, netrpeljivosti i surevnjivosti medju generalima koje su u godinama dok je bio ziv prikrivana, potiskivana i zauzdavana iz straha ili obzira prema njemu. Sada vise nije bilo razloga za uzdrzavanje od licnih ambicija i prohteva, tako da niko nije hteo drugom da prizna pravo preimucstva. Aleksandrovi najblizi saradnici su pripadali staroj makedonskoj aristokratiji, koja je delom bila u srodostvu sa vladajucom porodicom i koju su tresle porodicne i dinasticke mrznje u zelji za afirmacijom na makedonskom dvoru. Suparnistvo i polarizacija vojske po starom pitanju ukljucivanja Azijata u njene redove i drzavnicke poslove sada je bila jasno definisana i izrazitija. Na jednoj strani su bili oni koji su jos za Aleksandrovog zivota zagovarali i podrzavali njegovu politiku ukljucivanja Orijentalaca u drustveni i drzavni zivot, a na drugoj su bili njihovi ostri kriticari koji su se borili za odrzavanje konzervativnih Filipovih tradicija.

Na prvom skupu hetera, Perdika je polozio prsten na presto i odavsi pocast preminulom kralju, ukazao na ozbiljnost situacije i potrebu da se ocuva ono sto je do tada postignuto. Zagovarao je da se saceka porodjaj iranske princeze Roksane, Aleksandrove zene, pa ukoliko se rodi musko dete da ono bude kralj. Trazio je od skupa da se pobrine o regentima, njihovom broju i imenima. Naravno, Perdikin predlog nije naisao na odobravanje vecine generala. Izmedju ostalih Nearh se protivio navodeci da vec postoji Aleksandrov naslednik Herakle. Herakle je sam majkom Barsinom, Memnonovom udovicom, ziveo u Pergamu. Za nju se govorilo da je rodila Aleksandru sina, ali se nikada nije smatrala za zvanicnu kraljicu. Nearhov predlog nije naisao na odziv, a Ptolomej je zagovarao kolegijalnu upravu najvisih generala. Doslo je do podeljenih stavova, jedni su bili za Ptolomejev, a drugi za Perdikin predlog, narocito somatofilak Aristonus je smatrao da Perdiki treba poveriti regenstvo, jer bi to ispunilo poslednju kraljevu zelju.

Sukob Perdike i Meleangara

Perdika se dugo kolebao, a protiv njega je ostro isptupio Meleangar koji je iako hetre stao na stranu vojnika falangista. Na prvom zasedanju generala izjasnio se protiv Perdike opravdavajuci svoj stav Perdikinom zeljom za vlascu pod maskom namesnistva. Posto je Meleangar napustio skup, neko je predlozio ponovo Aridaja, kao naslednika iz Aleksandrovog roda. Nacin na koji je proglasen Aridaj za kralja ostaje nejasan. Pitanje je da li ga je vojska proglasila pre nego sto se taj predlog pojavio na skupstini hetera ili su heteri sami u toku rasprave odlucili da ga pozovu. Postoji odredjena verovatnoca da je bio aklamovan i pre nego sto se Meleangar pojavio. Stavsi na stranu naroda i opredelivsi se za Ardaja, Meleangar ga je poveo u dvor da na inauguraciju sto za malo nije izazvalo sukobe kod Aleksandrovog odra. Seleuk je sa pazevima osigurao Perdikino povlacenje, a vojska je proglasila Aridaja. Heteri su prihvatili Peitonov predlog da se kao namesnici buduceg Roksaninog sina postave Perdika i Leonat, a da se Krateru i Antipatru poveri uprava nad Evropom.

U toku sedam dana, koliko je u dvoru stajao kraljev les, i dok su poslanstva iz raznih delova carstva dolazila da odaju poslednju pocast Aleksandru, sukobi se nisu smirivali. Meleangar je pokusao da likvidira Perdiku, koji je kasnije kao uslov pomirenja trazio njegovu glavu. Na kraju su obojica izvukli zive glave, a pomirenje je platilo 300 Meleangrovih pristalica koji su baceni slonovima. Uvidevsi da je pobeda daleka i teska, obe strane su se odlucile na sporazum. Braneci interese citave kraljevine, Aleksandrov sekretar, Grk Eumen je posredavao izmedju zavadjenih strana. Komunikacija preko posrednika je trajala dok se nije doslo do kompromisa. Heteri su priznali za kralja Aridaja i dali mu ime Filip III, podrezumevajuci da Roksanino dete, ukoliko dube musko postane kralj pod imenom Aleksandar IV, sto se i dogodilo tri meseca kasnije. Podeljeni su najvisi polozaji u carstvu. Kreater je postao prostates tes basileias, Perdika je zauzeo Hefestionov polozaj hilijarha, Meleangar je izabran za Perdikinog hiparha, ali je kasnije izgubio zivot u jednom hramu gde se skrivao. Antipatar je zadrzao mesto stratega Evrope. Ovaj sporazum je zamrznuo borbe na izvesno vreme i cuvao formalno jedinstvo carstva. Celne pozicije zauzeli su Krater, Perdika i Antipatar.

Izvor: Wikipedia

Aleksandar Ne-Tako-Veliki



Od siječnja do lipnja 332. prije Krista Aleksandar je pokušavao osvojiti pomorsku bazu Perzijanaca, fenički grad Tir, sagrađen na otoku i opasan zidovima visokima 50 metara.

Tijekom nekoliko mjeseci svjetska je dominacija ovisila o mostu izgrađenom od pijeska. Kako bi zauzeo gotovo neosvojivi otok, na kojem je sagrađen Tir, Aleksandar Veliki je svojim inženjerima zapovjedio da preko gotovo kilometar otvorenog mora sagrade zemljani most, odnosno branu.

Kako je njegova vojska imala samo osnovni alat i bila je pod stalnim napadima Perzijanaca, poduhvat se dugo vremena činio gotovo čudesnim.

No je li bio? Nakon analize obalnih naslaga u posljednjih 10.000 godina, skupina istraživača zaključila je da je Majka Priroda, a ne slavni grčki vojskovođa, bila glavni graditelj mosta.

Aleksandar je bio prvi osvajač koji je pokušavao pokoriti svijet, a njegova je vojska upravo zauzela feničke gradove Biblos i Sidon. U obližnjem Tiru vidio je stratešku točku koja će mu osigurati zalihe te utvrđenu luku iz koje će kontrolirati istočni Mediteran.

No, Tir se pokazao kao tvrd orah. Osim što je bio zaštićen zidovima visokim 50 metara, drevni je grad zauzimao otok čitav kilometar od obale i današnjeg grada Libanona te je bio okružen morem dubokim 10 metara.

Povijesni zapisi kažu da se nakon sedmomjesečne bitke Aleksandrova vojska probila na otok zahvaljujući mostu od stabala, stijena i zemlje te da su ovnovima probili gradske zidine, što je dovelo do pada grada i kraja Perzijskog carstva.


Tir je do danas ostao spojen s kopnom

Koliko je impresivan bio taj poduhvat? Geolog Nick Marriner i kolege iz Europskog centra za istraživanje i obrazovanje iz geoznanosti okoliša (CEREGE) iz francuskog Aix-en-Provencea proučavali su sedimente na obali Libanona i mikrofosilne dokaze s tirskog poluotoka.

Zaključili su da Aleksandrovi inženjeri nisu mogli biti ni blizu premošćivanja kilometra udaljenosti i dubine od deset metara.

Umjesto toga, kažu da su sedimenti, koji su se tijekom 5500 godina taložili iz obližnje delte rijeke Litani, stvorili podvodnu platformu između kopna i Tira.

S usporavanjem povećanja razine mora i razvojem poljoprivrede, brzina sedimentacije je rasla.

Osim toga, Tir je bio svojevrsni štit od visokih mediteranskih valova, što je omogućilo nakupljanje materijala na strani okrenutoj prema Libanonu. Do 332. godine prije Krista most se nalazio tek metar ili dva ispod površine mora.

Jean-Daniel Stanley, geoarheolog iz Instituta Smithsonian, kaže da formacija prirodnog podvodnog mosta nije iznenađenje, pogotovo kad se zna kakvo je bilo kretanje sedimentnog materijala.

No, to bitno ne umanjuje Aleksandrova postignuća, koji je nastavio osvajati i osvajati sve do svoje smrti.

Neki povjesničari upravo zauzimanje Tira smatraju njegovom najvećom pobjedom. Ali ta bi legenda nesumnjivo bila malo drugačija da mu Majka Priroda nije pružila svoju nesebičnu ruku.


Izvor: NetPortal

     Mislim da su previse umanjili njegovu pobedu. Ono sto sam ja citao jeste da Alexandru ti prilazi ostrvu koje je on pravio, nisu ni pomogli mnogo u osvajanju. On je na njih stavljao kule sa katapultima, ali one nisu imale veci uticaj na ishod bitke, posto su zidovi bili previse jaki. Na kraju je odlucila nadmocna Alexandrova flota (sprecio je izlazak persijankse flote iz luke).

Veliki covek, pomalo neshvacen. Nisu njegova osvajanja po meni najvaznija, vec to sto je pokusao i donekle uspeo da spoji istok i zapad,da stvori jednu rasu, jednu kulturu. U pravu je bio Filip:mala je Makedonija bila za njega. Njegovi sunarodnic ga nisu razumeli.

Aleksandar Makedonski najverovatnije je umro od posledica trovanja toksičnom biljkom kojom je bilo začinjeno vino koje je pio, tvrde novozelandski naučnici.

Čuveni vladar i vojskovođa, koji je pokorio teritorije od severne Grčke do severa Indije, umro je u 33. godini (323. godine p.n.e.) nakon 12-dnevne agonije, za koju mnogi istoričari veruju da je bila izazvana groznicom.

Istraživači sa Univerziteta Otago na Novom Zelandu sumnjaju da je vino koje je Aleksandar Veliki pio tokom svečanosti u Vavilonu bilo začinjeno biljkom koja usled fermentacije postaje smrtonosna.

Prema pisanju "Dejli mejla", do ovog zaključka došao je dr Lio Šep, toksikolog sa novozelandskog Nacionalnog centra za otrove, koji je u kukureku (helleborus), biljci sasvim bezazlenog izgleda, pronašao krivca za smrt slavnog osvajača.

On je naveo da neke teorije o trovanju arsenikom i strihninom nisu verodostojne, jer bi smrt nastupila mnogo brže.



U studiji koju je napisao zajedno sa stručnjakom za antičku istoriju, dr Patom Vitlijem, a koja je objavljena u medicinskom časopisu "Klinička toksikologija", Šep navodi da je najverovatniji krivac cvet veratrum album, poznat kao beli kukurek.
 
Ovaj cvet, koji vino može da pretvori u otrov, bio je dobro poznat starim Grcima koji su ga koristili radi izazivanja povraćanja.

Dr Šep smatra da se pomoću njega mogu objasniti Aleksandrovi poslednji dani provedeni u najstrašnijim mukama, kada nije mogao ni da govori ni da hoda.

Novozelandski istraživač navodi da je vino moralo biti veoma gorko, ali da mu je možda dodat šećer, a Aleksandar je ionako verovatno bio veoma pijan na banketu.

Kukurek je zeljasta biljaka iz familije ljutica. Listovi su modrozelene boje, a cvetovi su različite boje u zavisnosti od vrste kukureka kojih ima 20.

Smatra se jednim od vesnika proleća. Raste u borovim i bukovim šumama, ali se često uzgaja i kao saksijsko cveće. Spada u otrovne biljke, pa se koristi isključivo u estetske svrhe.

Izvor:24Sata