Александар Апостоловски: Вучић и опозиција

Ако Вучића сматрају човеком који најбоље уређује медије – дубоко греше. Премијер најбоље уређује опозицију. Мора да им прави и систематизацију јер је невероватно да вожд остаје на скали популарности од 50 одсто подршке, или чак и мало преко тога, а да при том спроводи читав систем непопуларних мера – од тога да је мерама штедње пензионерима, уместо Калемегдана, учинио контејнере лепим местом за изласке, па све до позива Тонију Блеру да научи Вељу Илића како министар не треба да шета с карираном кошуљом и два откопчана дугмета – од стомака ка навише.

Могао би Вучић, можда, да позове и Рамуша Харадинаја за министра за рад, запошљавање и борачка питања. Тако би се, рецимо, решио Вулина. И, да ли би чак и такав егзибиционизам расанио опозицију и натерао их да потресу Вучића?

У свакој другој прилици би и сама помисао да се Тони ангажује за комуникационог саветника владе оценила нешто више ризичним од тога да је Вучић попио литар вињака, сео у камион без кочница и кренуо на море Ибарском магистралом, па преко кањона Мораче. Али, шта наводи премијера да буде толико самоуверен и дозволи себи луксуз ангажовања међу Србима и међ’ светом омраженог бившег британског премијера који се толико трудио да неке зграде, а једну управо преко пута Немањине 11, претвори у реплику искежених стена Ђавоље вароши? И, шта су требале да учине стене? Да званично протестују?

Вероватно је Вучић желео ону другу половину Тонија, која га је претворила у савршеног технолога владања и управљања британским медијима и бирачима. Други разлог Вучићеве самоуверености, уколико, наравно, није намеравао да се политички самоубије, а да то не знамо, јер није јавио Жељу Митровићу, јесте тај, што је провалио шифру менталитета својих политичких противника.

Ко је то, од Бориса, Ђиласа, Чеде, Чанка, Мађара и независних интелектуалаца, ушао код Вучића, а да није после тога изашао мање свој, а више његов? Тај осећај, да уђеш као „ја”, а изађеш са осећајем да је Вучић постао твој осми путник који изнутра разара твоје политичко биће, претворио је чак и Бориса, шефа државе у два мандата, у лидера мини-бус странке, с магловитим дилом о евентуалном априлском пролећу за Дачића, који би, реконструисан, добио крила и уместо у Оебсу, одлепршао у опозицију.

Драган Ђилас је могао бити пандан Вучићу. Не само због висине, већ и карактера. Обојица, наиме, сматрају да су емоције болест која тек треба да буде призната од медицине, па су се чак и једно време толико зближили да је управо близина Вучићу опекла бившег градоначелника Београда који је потом увучен у замку, а онда толико разапет у таблоидима да је дуго тиховао, почевши чак да гаји малине. Мада је жути „рођак са села” опет постао сумњив. Остао је на челу Кошаркашког савеза Србије, чак им даје и свој новац, тако да се нимало не бих изненадио да су се два стара пријатеља поново спајтала.

Али, то је био заправо стари Борисов и Томин план о великој коалицији, који је креирао мудри Мики Ракић. То ипак није успело ни Борису ни Томи. Показало се и да, док бораве у истој просторији, и Вучић и Ђилас луче исувише тестостерона, па, ма каква легенда пратила њихово тајно пријатељство, после извесног времена, кад-тад би се доказао први закон српске политике: да српски престо никада није био двосед.

Сада се и заправо види колико су демократе разнете што разумном сумњом да је сваком поименце Аца обећавао дилове, што саморазарајућим личним сујетама фракционаша жутих. Сећам се како је у УН Вук Јеремић крему светске дипломатије на увце пуштао „Марш на Дрину”, док му је Ђилас у Београду, у четири ока, рецитовао чисту поезију: „Марш из жутих!”.

Ако је јучерашња Пајтићева промоција владе у сенци нада за нови почетак, онда то може бити добар знак за дезоријентисану опозицију, мада су такве владе, показала је то досадашња политичка историја, сличне покушају да се Милан Панић, у цвету младости, врати у српску политику. Не зато што жути не заслужују по ко зна коју шансу у једној од својих реинкарнација. Јер, није ли и сам Вучић доживео неколико просветљења – од Вебера, преко Конфучија (или је то ипак био Мао?), па до Светог Саве.

Вучић је, попут још једног дугачког балканског политичара, Мила Ђукановића, учинио савршени унутрашњополитички преврат, реформисавши самога себе. Као што је Мило преузео политички програм Славка Перовића који је први објавио идеју самосталности Монтенегра, а да при том јунак Мило није ни трепнуо, бацивши у море свој истински слобизам и југословенство, тако је и Аца, пред живим и здравим демократама, преузео њихову мантру о евроинтеграцијама, ђинђићевском реформизму и свести да је загробни живот исувише далеко, да би на овоземаљском трпео толико пораза, на шта би био осуђен да је остао вечно са Шешељем.

Отуда су сада демократе, осим тражења новог пута, макар био и осенчен, принуђене не само да траже нову идеолошку матрицу на свом дугом маршу против Вучића, већ и да се изборе с појавом нових мангупа у својим редовима. Јер, у Бојановом паралелном кабинету нема Борка Стефановића. Борко зна да, уколико жели да постане кандидат за шерифа у српској прерији, мора из својих уста да избаци хитно реч – неолиберализам и научи нову – Сириза!

Сада се види, заправо, колико за порађање нове левице недостаје играч калибра Вука Јеремића. Он се, наиме, попут осталих, може лако генетски модификовати од патриоте ка Марксовом унучету. Пред њим су, такође, и велике шансе међу патриотама. Иако нема нарочиту браду, његов досадашњи ангажман је створио илузију да млађани Вук носи разбарушену длаку, по узору на Кустину мокрогорску џунглу или Амфилохијеву мрачну шуму.Пример Вука Јеремића показује колико је идеологија превазиђена, а колико је, заправо, модерна политика резултат креативних имиџ мејкера.

Ако се пажљиво прочитају најновија истраживања, око 33 одсто грађана сматра да треба хитно обуставити преговоре са ЕУ, док око 30 одсто очекује да ће за годину дана живети лошије него сада.Дакле, простора за опозициони рад има колико год хоћете. Али за сада не постоје партије које артикулишу таква расположења доброг дела бирачког тела. Патриоте су се распарчале око Санде и Двери, док је Коштуничин печат преузео Ненад Поповић. Формални левичари, Дачићеви социјалисти, пеку се на тихој либералној ватри Вучића, док Чеда, са 1,7 одсто подршке, вапи да и њега приме на исти ражањ. А, уколико нема места, Чеда се нуди да поједе Ивицу. Још један политичар леве оријентације, Александар Вулин, крчка се на истој ватри, док фракција странке либерала, која се представља као социјалдемократска, иако је спровела постоктобарску транзицију, тражи пуномоћје од Алексиса Ципраса!

Разапет између Американаца и Руса, „Београда на води” и „Железаре”, огромних ишчекивања и малог прилива страних инвестиција, Вучић је свестан да мора да одржава сталну тензију како би створио илузију вечне борбе, или револуције која тече. Што с елитом, што с Јованом Јанковић.

Зато је звао Тонија и зато има 50 одсто. Јер је он најбоље схватио политику као најуспелији производ поп-културе и глобалног спектакла. Отуда се бавимо Тонијем, као злим револверашем који је стигао у град. Кад, оно, стиже рачун за Инфостан.

Извор: Политика