Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.
Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.
MARTA: Eto, svanula je zora i došao je kraj ove noći.
MAJKA: Da. Sutra ću verovati da je sve dobro. Sada mi se samo spava. Srce mi je prazno. Noć je bila teška.
MARTA: Posle mnogo godina jutros prvi put slobodno dišem. Nikada lakše nisam ubila. Čini mi se da već čujem more. U meni se budi takva radost da bi vikala.
MAJKA: Utoliko bolje, Marta, utoliko bolje, ali ja se sad osećam tako stara da ne mogu da se radujem s tobom. Valjda će sutra biti bolje.
MARTA: Da, sve će biti bolje. Pusti me da budem srećna. Ponovo postajem mlada devojka kakva sam bila. Osećam toplotu tela i želim da trčim. Reci mi samo, majko… jesam li još lepa?
MAJKA: Čini mi se da jesi, jutros.
MARTA: Danas mi se čini da se po drugi put rañam, jer ću otići u zemlju o kojoj sam toliko sanjala. Danas je veliki dan. Stari, pripazi, ispale su nam putnikove isprave… Šta hoćeš? Šta će mi to, ne treba više. Skloni sve. Sve ćemo spaliti, majko!
MAJKA: Šta hoćeš još?
MARTA: Doñite. Čitajte.
MAJKA: Znaš da su mi oči umorne.
MARTA: Čitajte.
MAJKA: Znala sam da će jednog dana sve lepo da se svrši.
MARTA: Majko!
MAJKA: Dosta sam živela, živela sam mnogo duže od svog sina. To nije u redu. Sada mogu da mu se pridružim na dnu ove reke. Čije trave već pokrivaju njegovo lice.
MARTA: Majko, a ja? Nećete valjda ostaviti samu?
MAJKA: Kad majka više ne ume da prepozna sina, njena je uloga na zemlji završena.
MARTA: Sina? Ti si me učila da više ništa ne poštujem.
MAJKA: To dokazuje da u jednom svetu u kome se sve može poreći, ipak ima neporecivih sila. Na ovoj zemlji gde ništa nije sigurno postoji nešto što je izvesno - ljubav.
MARTA: Divna je to ljubav koja vas je zaboravila punih 20 godina.
MAJKA: Da, divna je to ljubav koja proživi 20 godina ćutanja.
MARTA: A ja, majko?
MAJKA: Doñe trenutak kada ubice, kao ja, otupe na sve, besplodni su, bez ikakve moguće budućnosti. Zato ih i smaknu, nisu više ni za šta.
MARTA: Čujem iz tvojih usta reči koje prezirem i ne mogu da te slušam da govorite o zločinu i o kazni.
MAJKA: Ja ne biram reči, sada su mi sve jednake. Izgubila sam svoju slobodu, počeo je pakao.
MARTA: Ranije nisi tako govorila. Godinama si stajala uz mene i čvrstom rukom stezala za noge one koji su imali da umru. Tada nisi mislila na slobodu i pakao. I uvek si nastavljala. Šta tu može da izmeni tvoj sin?
MAJKA: Nastavljala sam, to je istina, ali ono što sam radila, radila sam iz navike. To se ne razlikuje od smrti. Dovoljan je bio bol da sve preobrazi. To je ono što je učinio moj sin. Znam, Marta, to nije logično. Šta znači bol za jednog zločinca? Ovo i nije prava majčinska bol. Još nisam zavapila, to je samo patnja što se ponovo rañam za ljubav, a ona je jača od mene. Znam isto tako da ni ta patnja nema razloga, kao što ovaj svet nema nikakvog smisla. Ja to zaista mogu da kažem jer sam sve okusila, od rañanja do uništavanja.
MARTA: Ne, majko, ti me nećeš ostaviti. Ne zaboravi da sam ja ostala, da sam ja bila čitavog života uz tebe, a on te je ostavio bez reči. To treba da se naplati, to mora da uñe u ovaj račun. Moraš se meni vratiti.
MAJKA: Istina je, Marta, ali njega, njega sam ubila.
MARTA: Sve što život može dati čoveku, njemu je dato. On je napustio ovu zemlju, upoznao druge sredine, more, slobodne ljude. Ja, ja sam ostala ovde. Osala sam sitna i mračna, u tami, zaboravljena u srcu kopna, i rasla sam opkoljena zemljom. Niko nije poljubio moja usta. Čak ni vi niste videli moje telo bez odeće. Kunem ti se majko, to mora da se naplati. Ne možeš pod pukim izgovorom, da je jedan čovek mrtav, da se izvučeš u času kad treba da dobijem ono što mi se duguje. Smrt je sitnica za čoveka koji je živeo. Mi možemo da zaboravimo moga brata i tvog sina. Ono što mu se dogodilo nama nema značaja. On nije imao više šta da upozna, a mene lišavaš svega i oduzimaš mi ono u čemu je on uživao. Zar treba da mi preotme i ljubav moje majke i da je odvede zauvek u svoju ledenu reku? Majko, ima reči koje nikada nisam umela da izgovorim, ali čini mi se da u meni ima još nežnosti i da bi bilo tako prijatno da ponovo počnemo naš svakodnevni život.
MAJKA: Ti si ga prepoznala?
MARTA: Ne! Nisam ga prepoznala. Nisam zapamtila njegov lik i sve se dogodilo onako kako je moralo biti. Sama si rekla. U ovome svetu nema ničega logičnog. No, ne grešiš mnogo što me to pitaš, jer i da sam ga prepoznala to ništa ne bi promenilo.
MAJKA: Hoću da verujem da to nije istina. Ničija duša nije potpuno zločinačka i najokorelije ubice imaju trenutke kad ustuknu pred zločinom.
MARTA: I ja znam za takav trenutak, ali ja ne bih pred jednim nepoznatim i ravnodušnim bratom oborila glavu.
MAJKA: Nego pred kim?
MARTA: Pred tobom, majko.
MAJKA: Prekasno, Marta. Ja ništa više ne mogu da učinim za tebe. Oh, zašto je ćutao? Ćutanje je smrtonosno, a i govoriti je jednako opasno, pošto je i ono malo što je rekao ubrzalo nesreću. Plačeš li, Marta? Ne, ti to ne umeš. Sećaš li se još onih vremena kad sam te mazila?
MARTA: Ne, majko.
MAJKA: Imaš pravo. Davno je to bilo, ja sam te ubrzo prestala grliti, ali te nisam prestala voleti. Sada to znam, kad je tvoj brat došao da probudi u meni nepodnošljivu nežnost koju moram, sada, da ubijem zajedno sa sobom.
MARTA: Šta može da bude jače od očaja tvoje kćeri?