Akira Kurosava (Omori, Tokio, 23. mart 1910 — Setagaja, Tokio, 6. septembar 1998) je japanski filmski režiser, scenarista i producent.Smatra se jednim od najznačajnijih ličnosti iz sveta filma, režirao je 30 filmova tokom filmskog stvaralaštva koje je trajalo 57 godina.

Zbog složenosti autorske ličnosti, kojom nadmoćno nadvladava složene raspone raznorodnih dramskih struktura, na zapadu je nazvan "Šekspirom savremenog filma", dok je u domovini dobio nadimak "Imperator". Kurosava je neosporno jedan od snažnijih i originalnijih autora i japanske i svetske kinematografije. Jedinstvenu temu svoga stvaralaštva Kurosava određuje pitanjem „zašto ljudi ne mogu živeti sretnije zajedno?". Ulazi u japansku filmsku industriju 1936. godine, nakon kratkog perioda tokom kojeg se bavio slikarstvom. Nakon nekoliko godina rada kao asistent režisera i scenariste, debituje kao režiser 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata sa popularnim akcionim filmom "Sanširo Sugata". Posle rata, režira "Pijani anđeo" koji je dobro primljen od strane kritike. U tom filmu prvi put se pojavljuje Toširo Mifune, glumac koji će kasnije obeležiti mnoge Kurosavine klasike. Ovim filmom Kurosava se učvršćuje u Japanu kao jedan od najznačajnijih režisera. Toširo Mifune i Kurosava će sarađivati na ukupno 15 filmskih projekata.

"Rašomon (film)", koji je premijerno prikazan u Tokiju, avgusta 1950. godine, a u kojem se takođe pojavljuje Toširo Mifune, postao je na iznenađenje svih dobitnik „Zlatnog lava“ na Filmskom festivalu u Veneciji 10. septembra, 1951. godine, a potom je pušten u Evropi i Severnoj Americi. Kako komercijalni tako i kritički uspeh filma "Rašomon (film)", otvorio je vrata zapadne kinematografije i zapadnog tržišta za „japanske“ filmove, što je dovelo do međunarodnog priznanja i drugih filmskih stvaralaca iz Japana.

Tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, Kurosava snima niz kvalitetnih ostvarenja, kao što su "Živeti (film)"(engl. Ikiru) iz 1952. godine, "Sedam samuraja"(engl. Seven Samurai iz 1954. godine i "Telesna straža (film)"(engl. Yojimbo) iz 1961. godine.

Nakon što je sredinom 1960-ih nastao nešto manje uspešan stvaralački periok kod Kurosave, 1980-e su donele još dva klasika u vidu "Kagemuša"(engl. Kagemusha) i "Ran (film) "(engl. Ran).

 Za filmsko ostvarenje "Kagemuša"(engl. Kagemusha) je nagrađen po drugi put „Zlatnim lavom“ na Filmskom festivalu u Veneciji, često biva nagrađivan i na ostalim prestižnim filmskim festivalima, made nešto ređe u samom Japanu.

Godine 1990. je prihvatio Oskara za životno delo. Danas, vlada mišljenje da je Kurosava najveći filmski umetnik sa prostora Azije, i jedan od najvećih filmskih stvaralaca u svetu.


Život i karijera

---

Detinjstvo i mladost (1910-1935)

Kurosava je rođen 23. marta 1910. godine, u Omori delu Tokija. Njegov otac Isamu, je član porodice bivših Samuraja, radio je kao direktor za „Fizičku edukaciju vojske“ srednjoškolskog uzrasta, dok je njegova majka Šima, ćerka trgovca iz Osake. Akiro je bio osmo i najmlađe dete u bogatoj porodici Kurosava. On je odrastao sa tri sestre i jednim bratom, ostala deca su umrla tokom mladalačkih dana.

Pored toga što je promovisao fizičke vežbe, Isamu Kurosava je bio otvoren i za zapadnu tradiciju, i smatrao je da pozorište kao i film imaju poučno dejstvo. On je svoju decu vaspitavao da gledaju filmove. Mladi Akira, svoje prve filmove gleda u uzrastu od šest godina. Značajan uticaj na Akirino formiranje ličnosti imao je njegov učitelj, gospodin Tačikava, koji je u Akiri probuio ljubav za crteže i za obrazovanje uopšte. Tokom svog detinjstva, Akiro je imao dodira i sa "katanama".

Drugi veliki uticaj na mladog Akiru ostavio je Heigo Kurosava, Akirin, četriri godine stariji brat. Posle velikog zemljotresa koji je pogodio Tokio 1923. godine, Heigo je poveo, tada 13. godina starog Akiru da bi video posledice razaranja. Kada je mlađi brat zatražio da se skloni od leševa kojih je bilo svuda, Heigo mu je zabranio da to uradi, želeći da se Akira suoči sa strahovima. Mnogi biografi smatraju da je ovaj događaj imao veliki uticaj na stvaralaštvo Akire Kurosave. Bio je odlučan i nepokolebljiv kaorežiser u svom radu.

Heigo je bio nadaren, ali je ubrzo nakon neobezbeđivanja mesta u najistaknutijoj srednjoj školi u Tokiju, počeo da se odvaja od ostatka porodice. U kasnim 1920-ih, Heigo je postao narator nemih filmova u bioskopu u Tokiju gde su se prikazivali strani filmovi, i brzo se pročuo u filmskom svetu. Akira, je u tom periodu imao ciljeve vezane za slikarstvo, preselio se kod brata i oni su postali nerazdvojni. Akira nije bio u stanju da zarađuje za život sa svojom umetnošću, tako je gubio entuzijazam za slikanjem.

Sa povećanim snimanjem zvučnih filmova u ranim 1930-im, filmski naratori, kao što je bio i Heigo su počeli da gube posao, Akira se vratio svojim roditeljima. U julu 1933., Heigo je izvršio samoubistvo. Da bi četiri meseca kasnije ostao i bez još jednog brata. Sa 23. godine Akiro, ostaje sa jednim bratom i tri sestre.

Režiser u obuci (1935-1941)

Godine 1935., novi filmski studio, poznat kao „P.C.L.", je raspisao konkurs za asistenta režisera. Iako, nije pokazao neku zainteresovanost i okupiranost za film kao profesiju, Kurosava se prijavljuje za konkurs. On dostavlja esej, koji je baziran na fundamentalnim nedostacima japanskog filma i načinu da se taj problem reši. Direktor „P.C.L.", koji je bio među ispitivačima je instistirao na priključenju Kurosave njihovom studiju. Kurosava se pridružio P.C.L.-u februara 1936. godine sa 25. godina.

Tokom pet godina provedenih kao asistent režisera, Kurosava je radio sa raznim režiserima, ali daleko najvažnija ličnost u njegovom razvoju i sazrevanju kao režisera, bio je Kahiro Iamamoto. On je negovao Akirin talenat, promovisajući ga kao prvog asistenta režisera (do tada je bio treći pomoćnik) posle tek godinu dana rada. Radio je razne poslove kao asistent, sve ga je zanimalo i sve je brzo učio. Poslovi u rasponu od faze izgradnje i filmskog razvoja, istraživanje lokacija za snimanje, probe, osvetljenje, uređivanje i druge stavke koje je odrađivao kao asistent režisera nisu mu teško padali. Poslednji film, koji Kurosava snima kao asistent režisera je "Uma" iz 1941. godine, u tom filmu je Akiro preuzeo najveći deo poslova, pošto je režiser Iamomoto bio zaokupljen snimanjem drugog filma.

Važan savet je dobio od iskusnijeg režisera Iamomota, da je dobrom režiseru potreban dobar scenario. „Dobar reditelj uz loš scenario ne može napraviti dobar film, osrednji reditelj uz dobar scenario može napraviti dobar film." Kurosava ubrzo shvata da zarada od njegovih scenarijskih zapisa može biti odlična. Kurosava je tokom svoje filmske karijere pisao scenarije za svoje filmove, ali isto tako je pisao scenarije i za druge režisere.

Ratni filmovi i brak (1942-1945)

U dve godine nakon puštanja "Uma" iz 1941., Kurosava je tražio priču kojom bi pokrenuo svoju karijeru režisera. Krajem 1942., oko godinu dana nakon početka rata u Japanu sa Amerikancima, romanopisac Cuneo Tomitaje objavio roman "Musaši Mijamoto" nadahnuti džudo roman. Kurosava je kupio knjigu dan po objavljivanju. Zatražio je od produkcijske kuće "Toho" da obezbedi filmska prava. Kurosavin instinkt oko ove novele se brzo pokazao kao opravdan. Naime, u roku od nekoliko dana, tri velika filmska studija su poslali ponudu za otup prava. "Toho" je nadvladao, i Kurosava je započeo pripreme za snimanje debi filma.

Snimanje filma "Sanširo Sugata" počelo je na lokaciji u Jokohami u decembru 1942. godine. Rad na filmu je išao glatko, ali potom stiže cenzura od vlasti. Protivnici filma zagovaraju ideju da je film „britansko-američki“, i samo je kroz intervenciju režisera Iasujiro Oze, koji je zagovarao puštanje filma, došlo do premijere filma 25. marta 1943. godine. (Kurosava je napunio 33. godine) Film je ostvario i kritički i komercijalni uspeh. Ipak, cenzura je uticala na skraćene originalne verzije filma za 18 minuta materijala; taj materijal se danas smatra izgubljenim.

U nastavku karijere se okrenuo snimanju filma "Najlepše (film)" iz 1944. godine. film prati ženske radnike u fabrici tokom rata. To je bio polu-dokumentarni film, snimljen 1944. godine. Da bi što realnije predočio film publici, zahtevao je od svojih glumica da spavaju u fabrici tokom snimanja, da se hrane u fabrici i da jedni druge nazivaju imenima karaktera koji tumače u filmu. Takve metode će primenjivati i kasnije tokom svoje karijere.

Tokom snimanja, glumica koja tumači lik vođe radmika, Joko Iaguči, izabrana je od strane svojih kolega da iznese svoje zahteve Kurosavi. Ona i Kurosava su stalno bili u nekoj svađi, i zvuči paradoksalno, ali ih je to nezadovoljstvo spojilo. Venčali su se 21. maja 1945. godine, Joko je bila dva meseca u trudnoći (ona nikada više nije nastavila glumačku karijeru), a par će ostati zajedno sve do njene smrti 1985.godine. Oni će imati dvoje dece, sina Hisaoa (20. decembar, 1945) koji će služiti kao producent u nekim filmovima i Kazukoa (29. april 1954) koji će postati kostimograf.

Neposredno pre njegovog braka, Kurosava je po pritiskom morao da snimi nastavak svog debi filma, "Sanširo Sugata: drugi deo". Ovaj film je premijerno prikazan u maju 1945. godine, i on se smatra za jedan od najlošijih Kurosavinih filmova.

Kurosava odlučuje da napiše scenario za film koji će biti i pristupačniji vlastima i jeftiniji za proizvodnju. "Ljudi koji su išli po tigrovom repu" , na osnovu „kabuki“ predstave, film je završen u septembru 1945. godine. U to vreme započinje se sa okupacijom Japana. Da je rat nastavljen film verovatno ne bi doživeo projekciju, jer se smatrao previše „prozapadnim" , za ukuse vlasti u Japanu.

Filmografija

---

    * Sanshiro Sugata (1943)
    * The Most Beautiful (1944)
    * Sanshiro Sugata Part II aka Judo Saga 2 (1945)
    * They Who Step on the Tiger's Tail (1945)
    * No Regrets for Our Youth (1946)
    * One Wonderful Sunday (1946)
    * Drunken Angel (1948)
    * The Quiet Duel (1949)
    * Stray Dog (1949)
    * Scandal (1950)
    * Rashomon (1950)
    * The Idiot (1951)
    * Ikiru aka To Live (1952)
    * The Seven Samurai (1954) (sedam samuraja)
    * Record of a Living Being aka I Live in Fear (1955)
    * The Throne of Blood aka Spider Web Castle (1957)
    * The Lower Depths (1957)
    * The Hidden Fortress (1958)
    * The Bad Sleep Well (1960)
    * Yojimbo aka The Bodyguard (1961)
    * Sanjuro (1962)
    * High and Low aka Heaven and Hell (1963)
    * Red Beard (1965)
    * Dodesukaden (1970)
    * Dersu Uzala (1975)
    * Kagemusha aka Shadow Warrior (1980)
    * Ran (1985)
    * Dreams aka Akira Kurosawa's Dreams (1990)
    * Rhapsody in August (1991)
    * Madadayo aka Not Yet (1993)

Izvor: Wikipedia

Šekspir savremenog filma

Tokom 57 godina dugog filmskog stvaralaštva Kurosava je snimio 30 filmova, tražeći u svakom, počev od "Sage o džudou (1943), odgovor na pitanje kako čovek može biti srećan s drugim.

Svetska kinematografija je 6. septembra 1998. godine izgubila jednog od najvećih filmskih stvaralaca. U 88. godini umro je reditelj, scenarista i producent Akira Kurosava, preko čijih je filmova svet upoznao Japan, njegovu istoriju i kulturu, mitove. Filmovi „Rašomon“ (1950), „Idiot“ (1951), „Živeti“ (1952), „Sedam samuraja“ (1954), „Telohranitelj“ (1961), „Dersu Uzala“ (1975) i „Kagemuša: Senka ratnika“ (1980) dobili su najveće festivalske nagrade i ušli u anale svetske kinematografije. Tokom 57 godina dugog filmskog stvaralaštva snimio je 30 filmova, tražeći u svakom, počev od „Sage o džudou“ (1943), odgovor na pitanje kako čovek može biti srećan s drugim.

I upravo ta dilema koju imaju njegovi junaci učinila je da ga prozovu Šekspirom savremenog filma, koji je poistovećivao sa svojim životom. „Poznajem sebe dovoljno dobro da bih mogao spoznati prostu istinu: ukoliko mi se desi da se rastanem sa filmom nema mi spasa, propao sam, jer film je moj život“, govorio je Kurosava koji je s „Rašomonom“, rađenim na osnovu dveju novela pisca Akutagave Rjunoske „Vrata Rašomona“ i „U gustoj šumi“, 1950. godine Evropi i Americi otkrio japanski ,film. Taj film doneo mu je i međunarodnu slavu, a da je vrhunski majstor scenarija i režije pokazao je kada je sa temama vezanim za japanske legende i istorijske priče prešao na savremene, prikazujući u njima društvene poroke („Pijani anđeo“, „Pas lutalica“ i drugi).

Iako se radnje svih njegovih filmova odvijaju u Japanu, sunarodnici, koji su ga nazvali Imperator, zameraju mu veliku vezanost za evropsku kulturu i njene književne klasike: Dostojevskog („Idiot“, snimljen po istoimenom romanu ruskog književnika), Gorkog („Na dnu“) i Šekspira („Krvavi presto“, za koji je inspiraciju našao u tragediji „Magbet“ i „Zli ostaju živi“, rađenom po „Hamletu“). Kurosava je 1974. godine u studiju „Mosfilma“ snimio „Dersu Uzala“, film o Rusiji, sačuvavši pri tome svoj stil. I taj film, u kome je za sižejnu liniju korišćeno delo ruskog naučnika i pisca Vladimira Arsenjeva, ušao je u istoriju kinematografije, a 1975. dobio je „Oskara“.

Kurosava je u svet filma ušao 1936. godine. Pošto mu je dosadilo slikarstvo javio se na konkurs novog filmskog studija „P.C.L.“ za asistenta režisera. Imao je 26 godina i sledećih pet radio je sa raznim režiserima. Najveću ulogu u njegovom razvoju i sazrevanju imao je Kahiro Iamamoto, od koga je, između ostalog, naučio da je dobrom režiseru potreban dobar scenario. Vremenom je počeo sam da piše, zatim režira, i uspeh nije izostao, što je potvrđeno nagradama Američke, Britanske i Francuske filmske akademije, Udruženja kritičara Njujorka, te Berlinskog, Kanskog i Venecijanskog filmskog festivala, na kome mu je 1982. godine dodeljena „Počasna nagrada za životno delo“.

„Telohranitelj“ – izvor nadahnuća

Kurosavini filmovi izvor su nadahnuća za mnoge reditelje, od kojih su neki, poput Italijana Serđa Leonea, pokušali da ga plagiraju. Leone je u špageti vesternu „Za šaku dolara“ (1964) iz „Telohranitelja“ pozajmio ideju i snimke, pa je zbog plagijata odlukom suda Kurosavi platio 15 odsto od svetskog prihoda svog filma, i dao mu pravo isključivog distributera u Japanu, Južnoj Koreji i na Tajvanu. Siže „Telohranitelja“ 1996. korišćen je i za film „Usamljeni heroj“ sa Brusom Vilisom u glavnoj ulozi. U filmu „12“ Nikita Mihalkov je iz „Telohranitelja“ pozajmio kadar sa psom koji nosi otrovanu čovečju kost.

Izvor: Akter