Agresivno dete

Danas postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Pojedini naučnici je definišu kao reakciju, tačnije, odgovor na frustraciju, a drugi kao deo genetskog paketa, tj. nešto s čime se čovek rađa. Iako se ona često pogrešno tretira kao emocija, u pitanju je samo način izražavanja gneva, tj. agresije.

Autor: Jelena Holcer, pedagog
Izvor: magazin "Mama"



Ono u čemu su naučnici saglasni jeste da je agresivnost deo ljudske prirode i da je, u većoj ili manjoj meri, posedujemo svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se već u uzrastu od dvanaest meseci mogu uočiti prva ovakva ponašanja, da bi se sa četiri godine agresivnost već stabilizovala kao crta ličnosti.

U različitim fazama razvoja ona se različito manifestuje. Tako će, na primer, jednogodišnje ili dvogodišnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada želi da nešto postigne.

U adolescenciji, agresivnost se očitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje školskih obaveza, namerno kašnjenje, “otkačeno” odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)...

Zašto su pojedina deca agresivna?



Ograničenje uzrasta.

U zavisnosti od uzrasta mogućih uzroka ima veoma mnogo. Za predškolski uzrast je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje javlja se i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.

Nedostatak granica.

Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ukoliko vaše dete ima problem agresije, najpre razmislite da li u vašoj porodici postoje granice ponašanja i koliko su one primerene vašem detetu.

Način pridobijanja pažnje.

Dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokuzuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...). Na ovaj način izazvana pažnja jeste tzv. “negativna pažnja”, ali u očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.

Kako smanjiti agresivnost?



Isključite fizičko kažnjavanje.

Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Kada vi koristite fizičko kažnjavanje pokazujete da ste i sami agresivni, i da je to način postizanja cilja. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate. Dakle, presudno je ono što vidi i oseti u svom domu, a sa socijalizacijom bitan faktor razvoja postaje i vrtić, škola, vršnjaci, drugi tzv. ne-roditeljski autoriteti...

Pronađite drugi način.

Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da “izbaci” iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku, istući jastuk... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima. Objasnite da će deca rado hteti da se sa njim druže, ako i on poštuje pravila neke igre, ako ne viče stalno i ne pokušava svaki sukob da reši pesnicama...

Sportske aktivnosti će mu, takođe, pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Objasnite.

Ako ne razume vaše zabrane, dete će postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduće postupke. Zato, sve ono što mu branite, istovremeno objasnite i zašto to činite. Samo tako, dete će vaše zahteve ispuniti iz poštovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vaše kazne.



Pozitivan stav.

Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igračke i uvažava osećanja drugih. “Ne radi drugima ono što ne želiš da neko tebi radi” je jednostavna poruka koju i veoma malo dete brzo može da usvoji. Učeći ga empatiji, pomažete mu da razvija nenasilan model ponašanja.

Samokontrola.

Predložite mu da kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Ili, da se podseti šta bi u istoj situaciji uradila njegova mama ili neko drugi ko ima nenasilno ponašanje, a detetu predstavlja autoritet. Detetu će biti teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.

“Pravi” dečak.

Već u uzrastu od dve godine počinju da se uočavaju razlike u agresivnosti dečaka i devojčica, pri čemu su dečaci tri puta agresivniji. Pojedini naučnici uzrok vide u biološkoj osnovi, tj. u drugačijem sastavu polnih hormona kod dečaka, a neki naučnici za agresivnost “krive” stereotipe u vaspitanju: devojčicama se stalno govori da nije lepo da se tuku, a dečacima da moraju da budu jaki, da “pokažu zube” kad god je to potrebno, da je sramota da plaču ili pokažu slabost. Umesto toga, vi ponavljajte svom sinu da mora da se ponaša kao “pravi” dečak. To ne znači da bude svađalica ili nasilnik, već da bude uzdržan, pažljiv prema okolini i da ume da vlada sobom.

Poslušnost.

Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti (na primer: pomoću odeće, žargona, načina života), jedino polje u kojem vide šansu da pokažu svoju različitost je nasilnost.

Igra.

Iskoristite igru kao sredstvo učenja. U igri uloga, postavite različite, svakodnevne situacije. Na primer: »Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas, i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.



Granice.

U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju ili zato što su roditelji preterano popustljivi ili zato što zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponašanje dobrodošlo. Iako ne postoji opravdanje da ono, na primer, tuče drugu decu, uništava stvari, koristi pretnje, ucene i slično... roditelji su, na žalost, često spremniji da “zatvore oči”, nego se suoče sa problemom. Postavljanje jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena a koja nisu, ne znači da treba da zavedete diktaturu u svojoj porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno učite ga socijalizaciji.

Pohvale.

Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način uspe da odreaguje drugačije ili vas u nešto ubedi argumentima. Nemojte zaboraviti da, iako ne izgleda realno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i gde sebe doživljavaju kao pobednike. Pomozite detetu da očvrsne svoje samopouzdanje. Kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da u nekim za njega nezgodnim situacijama odreaguje na drugi način osim agresijom….pohvalite ga i zagrlite.

Agresija nije samo fizički gnev

Kada se spomene agresivnost najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija... Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Veoma je važno pronaći način adekvatnog ispoljavanja agresije jer se kao posledice preterano dugog potiskivanja mogu javiti opasnosti za mentalno i fizičko zdravlje (depresija, suicidalni pokušaji, ali i čir na želucu te mnoge druge bolesti koje su najčešće rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama).

Jastuk za udaranje

Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za pražnjenje. Ili, odredite da je to detetov lični jastuk, ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.

Kontrola kvaliteta vremena

Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina gledanih filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja takođe predstavljaju način na koji vaše dete provodi svoje slobodno vreme. Destruktivni sadržaji se skladište u dečjoj podsvesti a rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.

Izvor: B92

sad se sjetih one fantasticne reklame za kondom....

nesretni tata u ogromnom marketu pokusava da obuzda sina koji ima napade histerije i placa kod svake kondole kraj koje su zastali i pred masu ljudi...i to traje,traje...a vriska pogadja mali mozak i to ispred malih ekrana...

dok gledas sve mislis da reklamiraju neki prehrambreni prozivod...(ja se sve nadala da je neka papica koja u sebi ima malu,ali efikasnu dozu apaurina )

kad na crnoj podlozi preporucuju da tokom seksa koristite kondom

Genijalna je, stvarno.

e svaka ti cast...

nema nego si cudo jedno

Moj mladji brat,je imao taj problem.ako ga jos nema..(brat od ujke).On je 1995 godiste..
Bio je jako agresivan dok je bio maldji,nikad se nije znalo sta on moze da uradi...Na selu je nekoliko puta prebio moju prababu..mislim to su strasne stvari....Uplaio je jednom i plemnju(plemnja je naziv za mesto gde se cuvaju krave i seno)..E sad,hehe..Moj ujka je to resio tako sto ga je poslao na atletiku,da se prazni trcanjem...Sto je najveci fazon on je sad drugi u Srbiji za svoje godiste,a presao je i u jacu ligu(za starije od njega)...I bio 5 u Novom Sadu...Bes ne izlazi vise tako cesto iz njega ali i dalje ima neke tikove..Tipa trepce ociju ponekad i td..Naravno i stalno ide kod decijeg psihologa...Sta mislite jer je to sve uzrok rata 1999 ili je samo tako poremecen?

Psihologija nam kaze da se agresivnost uci i akumulira...
Deca sve iz okoline upijaju u karakterno-emotivne depozite...
Modele ponasanja, nacine komunikacije, pristup konfliktima...
Kasnije nauceno oponasaju...
I onda imamo situacije gde roditelj pita... da li je moje dete agresivno zbog rata(?)... da li je na njega uticalo drustvo...mozda je samo tako rodjen...itd...
A u stvari treba krenuti od bazicne jedinice zivota dece, a to je porodica...
Agresivna deca su najcesce bila zrtve ili svedoci porodicnog nasilja... uglavnom su vaspitavana grubo, ili zanemarivana. Takav tok detinjstva prouzrokuje velike traume i patnju. Kasnije, pokusavajuci da se te patnje na neki nacin oslobode, ona preusmeravaju akumuliranu agresiju na najcesce slabije jedinke iz okoline.

Dare samo delimično je tako. Lično sam svedok situacije u kojoj je dete vaspitavo u normalnom okruženju, sa dsta pažnje i nežnosti, ali ko da ju je Đavo zaposeo. Ona se penje po cevima od radijatora, čuči na regalu i vreba da skoči na nekog, za tren oka se uzvere na bilo koje drvo, tuče decu, juri kerove,... Jednostavno tako je rođena. Međutim sport joj je mnogo pomogao. Naravno rad sa psihologom.

Eh... i ja sam kao dete bila antihrist... 

Neverovatno sam mrzela da idem u obdaniste... a s obzirom da su svi moji radili, te nije imao ko da me cuva, morala sam da idem. Svako jutro sam histerisala, a u obdanistu pravila rsum. 
Nisam bila od one dece koja placu u cosku... Ne, ja odem na sred sobe i urlam... ubrzo sva deca sa mnom...
Vaspitacice uvidele da sam nemoguca... pokusavale sa kaznom, nista nije vredelo...
Jedino su mogle da me smire tako sto ce da dodju da me maze.  Oduvek sam bila maza, ali ako nisu htele da me maze, a ja opet nahuskam svu decu da se svi skupa dernjamo...
Zamislite scenu u kojoj se 30-oto dece dere, a vaspitacice nemocne... 

Majka dolazi po mene, vaspitacica place i moli je da me vise ne dovodi... 
Majka u zemlju da propadne... jer sam kod kuce bila drugo dete... Mirna, poslusna, druzeljubiva... svi me hvalili kako volim sve da jedem, i da se igram sa svom decom... a u obdanistu, haos...
Kao dve licnosti... 

Medjutim, samo koju godinu kasnije, krenem u zabaviste i od tad nova pesma...
Dobra, mirna k'o bubica... miljenica vaspitacice. 
Ta zena i dan danas pita za mene... U skoli isto, sve super...

Samo sam bila nezgodna kad je neko hteo da me zadirkuje ili maltretira...  Nisam dala na se, ali se ne secam da sam ikad prva nekog napala...
Tu su bile dve devojcice iz razreda koje su sve ostale zadirkivale i iz bilo kog razloga im se rugale.
Sa jednom sam se, jednom prilikom, potukla na velikom odmoru. Od tad me nije dirala. 
Sa drugom nesto kasnije, isto sam se tukla, i ona je onda odustala.
Sto je najgore, pretila sam im da ce dobiti jos gore batine ako me kazu uciteljici... 

I onda, nakon nekog treceg, cetvtog osnovne, nisam imala vise nikakvih antihrist-ponasanja.
Mirna, dobra, odlican djak... blabla... dete za primer.

A da li one vaspitacice imaju jos traume od mene... paaaaa, nadam se da ne. Ipak vreme leci sve. 

a,malo cudovistance

mislim da postoji razvojni period kod vecine djece kada se prolazi kroz,neku vrstu,agresivnog ponasanja.

valjda je to,donekle,normalno.

a onda,vecinu,uspiju da socijalizuju...pa naprave latentno agresivno celjade

salu na stranu...velika uloga je,i opet i opet i opet,roditelja koji na pravi nacin treba da odgovarajucim vaspitnim metodama kanalisu agresiju svoga djeteta...ukoliko ona prelazi granice i normalnog i prihvatljivog.

nego,cudovistance iliti Bambina...podsjeti me...ili prosvjetli bolje...da li je neka vrsta agresije i instinktivno ponasanje kod malih ljudi?

kako na to gleda razvojna psihologija?

Razvojni psiholozi (o hvala im, inace bih mislila da sam nekakav djavolji potomak  ) decju agresiju objasnjavaju nedostatkom, to jest nepoznavanjem socijalnih normi i kodeksa.

Naime, malo-malo, pa bismo svi mi (odrasli, je l' te), verovatno vrlo rado reagovali urlanjem i dernjavom kad nam je neko zadovoljenje potrebe uskraceno. Ali, ne reagujemo tako, jer smo od detinjstva uceni da se to tako ne radi, i da postoji prikladniji nacin da se nesto iskaze...

Isto kao sto mala beba ne zna drugacije da kaze da je gladna nego plakanjem, tako i malo dete od recimo 4 godine reaguje instinktivno - kao ovo dete sa reklame za kondome.  On drugacije ne ume, ali ce nauciti vremenom.

Odnosno, on jos uvek ne zna, to jest nije naucio socijalno pozeljno i konvencionalno da se ponasa.
Time ga uce roditelji, ali i posmatranje njihovog ponasanja, pa i ponasanja drugih ljudi.
Oni prosto funkcionisu po principu: ''Hocu to, sad, odmah, nista drugo me ne zanima'', a mi - veliki znamo zasto ne moze to ''sad, odmah i sad''.

Nadam se da sam pojasnila.

blagodarim

pa da...kod djece se svakako nesto moze uraditi....

tesko je sa matorima kod kojih se taj razvojni period nikako ne zaokruzuje...


oni sto im ostade goli instinkt.

Eh, pa neko to uspesno savlada jos u detinjstvu... a neko nikada, do kraja zivota, nazalos'. 

To i...



BTW. Ja se zaista divim nekim roditeljima....

Previse energije... nedovoljno nacina da je dete potrosi... da se isprazni...
Kod nekih to izbija kao agresivna i nasilna reakcija... kod nekih to ide u drugu krajnost...

Pored svega navedenog, mislim da važan faktor u ponašanju deteta igraju i zdravstveni problemi. Sad, to se na prvi pogled može učiniti smešno i nemoguće, ali u praksi baš i nije tako. Povećano prisustvo nekih bakterija može dovesti do takvog ponašanja (candida). Drugo, i sama ishrana može biti uzrok tome. Preporučljivo je svakom detetu uraditi test intolerancije na hranu (ne test na alergiju) i videti šta odgovara ili ne detetu.

O katarzu već niko ne piše tu...kad baš kroz habituaciji postane dete ne senzitivan prema agresija, jer je video dovoljno takvu materijal n.p. u tv. Al zbog toga jer u porodici je bilo nepatologičan način komunikacija, i kroz kojom mogao dete naučiti da empatija je vrednost, i probleme kroz dogovora reše se, agresija ne pojavljuje se.
Bandura ne znam da li je zaboravio i to meriti kad je napravio svoj hit eksperimenta o gledanju agresija u tv sa decama, da da li su bili različitosti izmedju detetima kojima u porodicama bilo nepatologični(ne patrijahalni, ne verski) komunikacija, jer ja imam osećaj da nije merio to.

ja sam se kao mala stalno tukla s drugom djecom, gađala ih kamenjem i sl., bavljenje sportom mi je malo pomoglo. s takvim ponašanjem sam prestala negdje u višim razredima osnovne. i pokazalo se kao loša ideja
kod kuće sam se skroz suprotno ponašala. bila sam dijete za primjer, anđeo.

 Ne mogu da čitam savete "srtučnjaka",majke mi...
Ludilo...

dobra i ta problematika, da da li može dete upoznati pravile, da li je naučio, i koji su te?
To znamo da da u evolucijski vreme dete sa 4-5 godinom imao taj problematiku da morao biti extra sugestibilan prema roditelju staratelju jer dete nije imao za to dovoljno vreme da sam upozna situaciju gde se nalazi al već može da lepo ide gde hoće fizički, jer inače je bio pojeden n.p. od lavu na savanu.To je i danas prisutan kod ljudske dete genetski.
Sa tom sugestibilnostom to je išao zajedno da jako i brzo morao na direktive reagovati. To kaže Dawkins da upravo zato je vreme 4-5 godina za tome da počinju sa detetom u istorijski vreme naučiti i društveni pravile( verski učenje, ili svi volimo Titu u zabavišti ko na to još seća)
To je i mogućnost da dete nauči sve više i iz baratanju sa ljudima, zato idu u zabavišti.A naravno otac potrebno da bude statusan, a mama ne depresivan, jer inače dete počinje da externalizira(viče, tuče, ne sluša, teško može da koncentriše) u boljem slučaju, ili depresivan u gorem. Devoljčice češće su depresivne a dečaci više externaliziraju(loše su )
Ove simptomi po mene baš to opiše da dete hoće da nauče pravile, još jače, samo zbog emocionalni kvar, ima problema sa njihovim pažnjom, koja manifestuje se , kako sam opisao. Zato treba oduzeti teret od detetom pažnju sa još jačem fizički aktivnostom , koja je mora biti dar, i manje draž.
Mi to tako radimo sa mojom sinom, da dokle on uči od mene karate, jeet kun do ili aikido fazone, i bije me i smejemo se i on trči i sve što je moguće, ja sa njim napravim analize pojmove(phronesis), ili naučimo u istom verme engleski reči, obnovimo to( reprezentacijski ponovo pisanje Karmiloff Smith), i svi to u okrugu Marvel comix priče stavimo(mi smo Spiderman, Flash itd) On izmisli kratke priče koje izvedemo zajedno.
no to.