A ko je kontrolisao Hitlera? Zar uopste verujes u takve stvari?

Apsolutno. Imam dosta tekstova na tu temu.

Па постоје разне теорије, била је чак и једна тема овде, не сећам се у потпуности како је гласила

 Adolf Hitler; 20. april 1889 — 30. april 1945
Ovo je jedina istina 

Vazi, kako ti kazes 

A sada molim te budi ljubazan pa procitaj ovaj tekst. U kome se lepo govori ko je i kako finansirao Hitlera. A kako bi plan bio ostvaren.
Hitler, ili Himler, ili Mika ili bilo ko. Samo orudja.

Fenomen nacizma nije bio povijesna slučajnost, a još manje filozofski hir koji je ostvario jedan čovjek. Nacizam je imao svoje sljedbenike od kojih su mnogi bili izrazito bogati, vrhunski stručnjaci u tadašnjem financijskom svijetu. Prema istraživanjima u posljednjih nekoliko godina, bankari s Wall Streeta, između ostalih, su financirali Hitlerov dolazak na vlast dok su u isto vrijeme ostvarivali velike profite. Ono što je još žalosnije je da je među njima bila i rodbina sadašnjeg američkog predsjednika.

Američki autori Webster G. Tarpley i Anton Cheitkin otkrivaju u nedavno objavljenoj knjizi "George Bush: Neautorizirana biografija" da su Prescott Bush (djed Georgea W. Busha) i drugi direktori tvrtke Union Bankig Company bili suradnici nacista. U knjizi se govori kako je 1922. godine, kada je nastajao nacionalsocijalizam, W. Averell Harriman putovao u Berlin i razgovarao s obitelji Thyssen s namjerom osnivanja njemačko-američke banke. Thyssenovi su već bili zakulisni vlasnici nekoliko financijskih institucija što im je omogućilo prebacivanje svojeg novca iz Njemačke u Nizozemsku i dalje za SAD. Radi se o bankama August Thyssen Bank čije je sjedište bilo u Berlinu, nizozemska Bank voor Handel i Union Bnaking Corp. iz New Yorka.

Početkom 20-ih godina je jedan član obitelji Fritz Thyssen i autor knjige "Plaćao sam Hitlera" donirao 25.000 dolara nedavno osnovanoj njemačkoj Nacionalsocijalističkoj Radničkoj stranci čime je postao prvi i najvažniji financijer Furera i njegovog dolaska na vlast. Prema pisanju autora knjige, Thyssen je bio fasciniran Hitlerom diveći se njegovom talentu javnog govornika i sposobnosti vođenja mase. Međutim, ono što ga je najviše impresioniralo je bio red na njegovim skupovima te gotovo vojna disciplina njegovih sljedbenika.

I tako 1931. godine Thyssen je pristupio nacističkoj stranci čime je postao jedan od najmoćnijih pripadnika nacističke ratne mašine. U to vrijeme, taj magnat je bio predsjednik njemačkog čeličnog udruženja, konzorcijuma čelične industrije, koju je osnovao Clarence Dillon - jedan od najutjecajnijih ljudi Wall Streeta. Jedan od suradnika u kojeg je Dillon imao najviše povjerenja je bio Samuel Bush, Prescottov otac i djed starijeg Georgea i pradjed sadašnjeg američkog predsjednika Georgea W. Busha.

I ovde treba staviti tacku na svaku pricu o Hitlerovom begu.
Pisao sam ranije na ovoj temi pa cu sad samo kratko reci da mnogi ljudi zaradjuju jako dobre pare tako sto izmisljaju razne price i pisu knjige koje su vrlo prodavane. Price o Hitleru i nacistima su jako popularne medju sirokim narodnim masama, a i ljudi su oduvek voleli misterije.

ДА ЛИ ЈЕ РУЗВЕЛТ ПРИПРЕМАО ХИТЛЕРА ЗА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Хитлер није обмануо само Стаљина него и Черчила, тако да је Британија победила у рату, али је као империја претрпела пораз

Околности припрема за рат никада не престају да буду предмет јавног интересовања. Постоје теме које су сасвим табу и чијег се разматрања може латити једино храбар истраживач. У те теме, на пример, спада учешће међународних ционистичких кругова у подизању нацистичке Немачке, а касније - њихова издаја преосталог јеврејског становништва. То је и питање о Холокаусту и питање улоге међународног ционизма у Холокаусту. Још ћемо се позабавити том темом, а за сада у, светлу приближавајуће 70-годишњице од почетка Великог отаджбинског рата совјетског народа 1941-1945 године, осврнимо се на давнашњу, рекло би се, проучену историју „минхенске завере". 

Совјетска историографија одавно је убедљиво показала да су Англо-Саксонци, у првом реду Велика Британија, од самог почетка Хитлера припремали за улогу джелата СССР. Зарад тога они су доследно уступали нацистима територије између Немачке и Совјетског Савеза, зближавајући двојицу антагониста за чеони сукоб. Овде је врло интересантна расподела улога између Англо-Саксонаца. Постоји проширено мишљење да је увлачење Америке у рат уследило малтене неочекивано и да америчко друштво то није нарочито желело. У САД су владала и заиста широко распрострањена изолационистичка расположења. И у суштини, ишчупавши се из Велике депресије, америчко друштво се традиционално бавило самим собом у предосећању „бољих времена". Међутим, управо је незадрживо повећавање економске моћи САД владајућим круговима поставило задатак ширења свог утицаја у свету.

Растућој економији САД били су потребни сировинска тржишта и проширене могућности пласмана, што су они разумели као пројекцију своје оружане силе на друге регионе света. Међутим, ма у коју страну окренули Американци, свуда су налетали на британску заставу. Све је карте покуповала Британска империја. То је боље од свих схватио Френклин Делано Рузвелт - родоначелник изласка САД из Велике депресије, човек изванредног прагматичног талента, наоружан, уосталом, прагматичном ригидношћу америчких владајућих кругова и способан и на најциничнији поступак.

АМЕРИКА ВС. БРИТАНИЈА Нигде, ни у каквим мемоарима, није могуће пронаћи индиције његове најзначајније идеје да Хитлер може постати инструмент рушења британског колонијалног система. Сукобивши Немачку иВелику Британију, САД добијају нову поделу света, у којој ће њој припасти најбољи комади. Рат за тај сукоб био је једини начин за поделу света, јер још ни једна империја (осим јељциновског СССР) није добровољно препуштала ни педаљ своје земље.

Било је то „пријатељство" на англосаксонски начин, а како је оно и „најсрдачније", никаквих докуметованих назнака о том „нарочитом пријатељству" скоро да није остало. Али је зато остао план Чарлса Г. Дејвиса, кога не воле да се сећају амерички и енглески историчари. А тај је план просто невероватан. Америка 20-их година 20. века још није умела да мисли геополитичким категоријама, али су постојали људи који су конструисали „ледоломац", који ће сломити британски колонијални систем и омогућити САД да изађу на светске просторе. Ко су ти људи, остаје само да нагађамо, али су они ситуирали стратешко планирање на деценије унапред.

План Чарлса Г. Дејвиса формално се називао репарационим планом за Немачку. План је разрадио међународни комитет експерата под председавањем америчког банкара и потпредседника САД у периоду од 1925. до 1929. године Чарлс Г. Дејвиса утврђен је 16. августа на Лондонској конференцији представника држава победница 1924. године. Тај план требало је да осигура исплате Немачке репарација државама победницима и да олакша да амерички капитал овлада кључним гранама немачке економије. Он је био усмерен у правцу обнове војно-индустријског потенцијала Немачке и предвиђао је одобравање Немачкој у циљу стабилизовања марке зајма од 200 милиона долара (поред осталог 110 милиона од америчких банкара). Такође је предвиђано успостављање контроле савезника над немачким државним буджетом, новчаним токовима и кредитима, железничким пругама.

План Чарлса Г. Дејвиса садржао је такође замисао да се Француска уклони од решења немачког питања. Услови плана драстично су ограничили могућности Француске да убудуће употреби санкције против Немачке.

Утврђени су и годишњи лимити плаћања у првих пет година по 1-1,75 милијарди марака годишње, а потом по 2,5 милијарде марака годишње, али није ограничен ни број година у току којих је требало да буду исплаћене суме, а такође ни сума исплата. Као извор исплата репарационих дознака, план је предвиђао коришћење добити индустријских предузећа и пруга Немачке, као и приходе из државног буджета. У периоду важења плана од 1924. до 1929. године Немачка је исплатила репарације у износу нешто више од 10 милијарди марака, тојест 2,5 пута мање него што је добила кредита у том истом периоду.

Француска доктрина „економска репресија против Немачке" на тај је начин замењена англосаксонском концепцијом „обнове немачке економије". Француско-белгијска војска требало је да напусти Рајнску област у року од годину дана после Лондонске конференције.

У периоду од 1924. до 1929. године бележена је стабилизација немачке економије. Двоструко је повећан обим индустријске производње, и то на новој научној основи. Нарочито висока динамика бележена је у развоју младих индустријских грана - хемијској и електротехничкој. Освојена је производња вештачког бензина и синтетичке свиле. А до краја 20-их година Немачка је по расту производње заузела прво место у Европи и друго у свету (после САД). Немачки финансијски капитал узео је учешће у 200 интернационалних монополистичких организација. Управо је на иницијативу немачких магната 1926. године основан Европски челични картел, који је под својим кровом окупио 2/3 европских произвођача челика.

КРАЈ ИМПЕРИЈЕ Фирер је искористио помоћ за обнову војне индустрије. Војно-индустријски комплекс увек је био локомотива економије. Та локомотива је створена у нацистичкој Немачкој помоћу одређених кругова САД, који су били заинтересовани за појаваљивање у Европи такве величине као што је Хитлер. Американцима је за то било потребно десет година усмерених ка одређеном циљу.

Лондон је план Чарлса Г. Дејвиса и даље третирао у светлу супростављања комунизму. Нјегова логика била је једноставна - наравно, фирер једном може ући у конфликт и са Британијом, али Британија има осигуравајући адут - савез са Америком. А Немачка не може одолети тим двема државама заједно. Може се ризиковати одгајајући звер. Ризик је велики, али су и улози значајни. Црвена Русија је велики колач. Да ли су Енглези размишљали о ономе што је већ испланирао геополитичар Рузвелт - о поратној подели света? 

Било како било, они очигледно нису проценили ни Рузвелта ни Хитлера. Та два политичара су у том периоду одиграли успешније партије. Мало ко зна да је рачуница Енглеза о коришћењу Немачке у рату против СССР изгледала нешто другачије него што се то сматра. У центру плана за сукобе две државе увек треба да се налази фактор који ће поуздано функционисати као детонатор рата. У противном слеси приближавање или неприближавање Хитлера совјетским границама, он може и не напасти црвену Русију.

А детонатор рата, према представама Енглеза, треба да буде конфликт због Галиције, која је раније припадала Хабсбургу, после Првог светског рата заузела је Пољска, а 1939. године враћена је у састав Совјетског Савеза. Хитлер, који је анектирао Аустрију, по рачуници Енглеза требало је да гори од жеље за територијалним претензијама према Москви, а они су већ знали како да све доведу до отвореног конфликта.

Черчил, који је постао премијер Велике Британије недељу дана након почетка рата, тешко је преживљавао неуспех. Он је учествовао у разради низа предратних планова и није био туђи на Даунинг стриту, али уместо тога да предочи претензије СССР, Хитлер је напао на Пољску и, пошто гаранти Пољске - Француска и Велика Британија - ни прстом нису мрднули да заштите своју савезницу, Хитлер се потом обрушио и на Француску. То у рачуницу Енглеза уопште није улазило. Нјихове ваздухопловне и поморске снаге биле су спремне за битку са луфтвафе и рајхсмарине. Британска војска оставила је француске савезнике на копну и евакуисала се на острво. Према томе, Хитлер није обмануо само Стаљина. А потом следи за Енглезе срамни период учешћа-неучешћа у Другом светском рату, где су испољили непобедиву склоност да загребу жар туђим рукама. Међутим, ни то им није помогло. Британска империја није изашла из тог рата толико као победница, колико као империја која је претрпела пораз. Над Светским океаном подигнута је звездано-пругаста застава, а америчка империја почела се незадрживо развијати.

http://standard.rs/vesti/41-svet/6848-da-li-je-ruzvelt-pripremao-hitlera-za-drugi-svetski-rat-.html

Највећи губитници Другог светског рата су Черчил и Србија...

E?Pojasni....

Србијом завладали Комунисти, договором 3 силе. Створили Југославију, од Хрвата направили "победнике", иако се зна да је врло мали број Хрвата био против Усташа. На чело Југославије, са цк у Београду дошао опет Хрват (ваљда), пре ће бити Угар, и спроводио анти-православље... Сви знамо да су нам очеви, мајке, били крштени тајно, моји ноћу... Комунистичким стилом је богатим Србима са Космета одузео делове имовине и давао их Албанцима... '70-их година имамо прве протесте Шиптара у Приштини који се залажу за "Велику Албанију", сеју страх по Космету... Тито ту ништа не чини... Онда су на ред дошли војници на служењу војног рока у Словенији.. Преко 15 их је било заклано на стражи од 1960 - 1970 и никада није откривено ко је то учинио... Појављује се нетрпељивост (опет) према Србима у Хрватској... За време Тита, Срби који су били против власти, били су стрељани, затварани, пребијани... Када је Тито умро, било је питање времена када ће се разбити заједница... Разбијањем Срби су протерани са својих огњишта... Тринаест година касније Шиптари су прогласили независност Косова. Комунисти у Војводини шире сеционистичке идеје. Ето, тако је страдала Србија, и Срби, и томе још није крај...

Черчил. За време рата се борио и тражио од Америчких власти да им се дозволи улазак на територију Југославије и да се не дозволи Комунистима да уђу први. Наравно, Американци су се већ (иза леђа) договарали са Стаљином око Балкана... Черчил је желео да Четници однесу победу, и да Југославија буде Краљевина. Док је Недић желео да Американци први уђу и да се са њима прави Велика Србија (што је по мени било најбоље решење). Наравно ми смо нико и ништа и договором се Балкан "доделио" Комунистима... У току рата створио је доста "непријатеља" на острву, и на изборима после рата је изгубио... Колико се борио за то да на Балкан не дођу комунисти говори и изјава коју је дао после рата као гост Харија Трумана: "Од Шћећина на Балтику до Трста на Јадранском мору спустила се гвоздена завеса на континент. Иза ове линије се налазе све престонице древних држава Централне и Источне Европе. Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија, сви ови познати градови и њихово становништво су део територије коју сада морамо звати Совјетском интересном сфером".
Вратио се на место премијера '51. година, али је опет било доста криза у спољној политици, највише због опадања војске. Због лошег менталног и физичког стања повукао се са места премијера 1955. године.