Ne, Panini nisam nikada tako razmisljala. Zato sto ne verujem da je taj zlikovac,dobro si rekao, pripadao nekom velikom planu, niti da ga je osmislio niti da je bio lutka. Verujem da se psihopata nikako nije mogao drzati nekog plana...jer je psihopata i nepredvidiv. Verujem da je Americki Iluminat Bus uvideo savrsen nacin da ostvari svoj plan u Evropii da je finansirao psihopatu. Zna se zasto da ne duzim.
I smatram da je psihopata sklonjen u Argentinu gde je na miru umro.A njegovi visoki oficiri i doktori u NASA-u.

Kao sto sam rekao, ekcentrici poput Hileta i Dzugasvilijia privlace paznju i mastu Iskreno, neka veruje svako u sta zeli, za mene je Hile izvrsio samoubistvo u bunkeru '45 da nebi pao Rujama u ruke. Sta su radili po Rusiji, to mu je bilo pametno. A ti naucnici nisu samo zavrsili u Americi. Gruzijac je mozda bio lud, ali nije nimalo bio glup...

Ja mislim da je hitlerova majka bila u stvari opsednuta satanom i da njegov otac u stvari uopste nije njegov bioloski otac nego da je da satana licno oplodio opsednutu hitlerovu majku i onda se rodio mali Adolf sin luciferov.
To objasnjava zasto je Adolf toliko voleo svoju majku i objasnjava zasto je Alojz lesio Adolfa od batina. Zato sto je znao da on nije njegov sin i zato sto je pretpostavljao da je Adolf sin Luciferov. Pokusao je da ubije boga u njemu, odnosno u ovom slucaju djavola.
Hitler je mozda i izvrsio samoubistvo, ali je verovatno posle toga nekim tajnim obredom uz pomoc magicne svastike koju su pronasli na Tibetu i uz pomoc svete vodice koju je osvestao Himler(kao jedan od glavnih sluga pakla) njegov duh poslat kod Satane. Adolf i dan danas sa svojim ocem trazi nacin da nadmudri sile dobra i da opet dodje na zemlju gde ce sejati uzase i gde ce uz pomoc svojih govora opsedati siroke narodne mase.

Сандра, да је био лутка не би се отргао контроли. А у закулисне планове зарад остварења "виших" и виших циљева итекако могу да поверујем. Такође, по свему што се зна скончао је у бункеру. А многи доктори и научници заиста пређоше у победничке тимове - неки Америма, неки Рујама.

Марко, опрезан аплауз 

panini nije se otrgao kontroli. Bio je psihicki bolesnik.

Био је и то. Нормалног би држали на узици 

Hile je pametno iskoristio ogorcenost Nemaca i Saveznicki idiotizam(Francuski uglavnom). Da li je bio mentalno oboleo pre toga? Vrlo moguce. Da li je to uzelo maha kasnije? O da. Ali dalja demonizacija samog Hileta ide do jako neumesnih granica. Iako ga smatram brbljivim Austrijancicem koji je uspeo zahvaljujuci Hoencolern masineriji, smatram da ga treba postedeti nekih stvari i da treba da ima poznato mesto groba. Daleko od toga da je bio vanserijski primerak ljudskog roda...

Нацистички вођа Адолф Хитлер издиктирао је личном секретару Мартину Борману свој политички тестамент. Забелешке Мартина Бормана први пут на српском језику објавила је београдска издавачка кућа Метапхyсица под оригиналним насловом ("Политички тестмент"), у преводу Александра Драмићанина, који је истовремено писац предговора, објашњења и коментара. Дело представља Хитлерово свођење рачуна целокупне дотадашње политике коју је водио као шеф државе, његове погледе на политичко стање у свету пред окончање Другог светског рата, и на крају, изузетно луцидна и готово пророчка предвиђања како ће се свет обликовати у будућности уколико Немачка изгуби рат, дакле разматрања која он завештава потомству, пре свега немачком, али која имају и свеопшти значај. Ту су, такође, и разговори које је Хитлер водио са својим најближим сарадницима, а које је веродостојно забележио Мартин Борман, његов човек од највећег поверења. Таблоид у неколико наставака објављује овај сензационални рукопис

Записао Мартин Борман

Пит и Черчил - Пит утире пут Империји, Черчил јој копа гроб - Европа је изгубила супремацију - Требало је да Велика Британија прихвати споразумни мир - Трећи рајх је био присиљен на рат - Несрећа и непријатељство, родитељи великих васкрсења.

4. фебруар 1945.
Хитлер диктира:


''Черчил себе изгледа сматра другим Питом. Каква нада! Године 1793, Питу су биле тридесет четири године. Черчил је, нажалост, старац, способан само да спроводи наређења оног лудака Рузвелта.

У сваком случају, те ситуације се не могу никако упоредити. Сетите се начас услова у Питово време. Са становишта Енглеске, он је био сасвим у праву што је одбио да има било каква посла са Наполеоном.

Одржавајући такав чврст став под немогућим условима, он је својој земљи дао улогу која је одредила њену судбину у 19. веку. Била је то политика планирана да обезбеди опстанак његовој земљи. Черчил је, са друге стране, одбијајући да се нагоди са мном, осудио своју земљу на самоубилачку политику. Он је начинио исте грешке какве чине генерали који ратују по принципима претходног рата. Данас егзистирају елементи које је немогуће уклопити у такву шему ствари. Кључни нови фактор је постојање она два џина, САД и Русије. Питова Енглеска обезбеђивала је равнотежу светске моћи спречавајући хегемонију Европе - то јест спречавајући Наполеона да постигне свој циљ. Черчилова Енглеска, са друге стране, требало је да дозволи уједињење Европе, како би сачувала ту исту равнотежу моћи.

Почетком овог рата, максимално сам се трудио да делујем у уверењу како је Черчил способан да схвати истинитост те велике политике; у својим луцидним тренуцима он и јесте био способан да је схвати. Али сад је он већ дуго сасвим везан за јеврејска кола. Мој циљ у покушају да се нагодим с Енглеском био је то да избегнем стварање непоправљиве ситуације на Западу. Касније, кад сам напао на Исток и пробио комунистички чир, надао сам се да ћу тиме опет упалити искру здравог разума у умовима западних сила. Дао сам им прилику, без претњи, да допринесу једном чину катарзе, у којем су могли са сигурношћу да оставе задатак дезинфекције Запада само у нашим рукама. Али мржња коју осећају ти лицемери према човеку добре вере јача је него њихов осећај за самоодржање.

Потценио сам моћ јеврејске доминације над Черчиловом Енглеском. Њима се, заиста, више свиђало да пропадну неиспуњењем уговорних обавеза, него да прихвате националсоцијализам. Под притиском, могли су да толеришу једну фасаду антисемитизма с наше стране. Али, наша апсолутна одлучност да из корена ишчупамо јеврејску моћ из целог света била је прејака храна за њихове фине стомаке!

Питов геније лежао је у спровођењу једне реалистичке политике, у складу са условима епохе, који су дозволили да се његова земља заиста изванредно опорави и који су јој обезбедили светску супремацију у 19. веку. Сервилно опонашање те политике коју сад Черчил спроводи - уопште не марећи за чињеницу да услови нису ни најмање исти - чист је апсурд.

Чињеница је да је свет напредовао од Питовог времена! Истина, цео један век су се промене дешавале споро; али Први рат је убрзао тај темпо, а овај рат нас је довео до подношења рачуна и коначног обрачуна!

Пијани кловнови и остарело цаство

Почетком 19. века се, са аспекта моћи, рачунала само Европа. Велика азијска царства пала су у сан сличан смртном. Нови свет је и даље био тек израштај на крају старог, и нико није могао разумно предвидети чудесну судбину која је чекала тринаест британских колонија које су управо стекле своју слободу... Тринаест! Нисам сујеверан, али ме та прича искушава да то постанем! Та нова држава од четири милиона становника, која је расла тако енормно током сто година да је почетком двадесетог века већ постала светска сила - Сједињене Америчке Државе.

Током одлучујућег периода између 1930. и 1940. године, ситуација је била сасвим другачија од ситуације из времена Пита и Наполеона. Европа, исцрпљена великим ратом, изгубила је своју географску ексклузивност, а њена лидерска улога није се више признавала. Она је била и даље један од центара привлачности на земљи, али центар који је постојано губио свој значај пред све већом моћи САД, руско-азијског колоса и Царства излазећег сунца.

Да је судбина дала остарелој и ослабљеној Британији неког новог Пита уместо овог од Јевреја вођеног, полуамеричког пијанице, нови Пит би одмах признао да британска традиционалана политика равнотеже моћи сад мора да се примени у другачијим размерама, овај пут светским. Уместо да одржава, ствара и распирује европска ривалства, Британија би требало да чини све што може да подстакне и оствари уједињење Европе. Повезана са уједињеном Европом, она би задржала шансе да игра улогу арбитра у светским питањима.

Све што се сад дешава наводи на помисао да Провиђење притиска Албион због његових прошлих злочина, злочина који су га уздигли до моћи коју је имао. Појава Черчила, у периоду одлучном и за Британију и за Европу, казна је Провиђења.

За дегенерисану éлиту Британије, он је баш човек кога желе; у рукама тог сенилног кловна је судбина огромне империје а, истовремено, и целе Европе. Отворено је питање, мислим, да ли је британски народ, упркос дегенерацији аристократије, очувао оне квалитете који су до сада оправдавали британску светску доминацију. Ја у то сумњам, јер изгледа да нема никакве јавне реакције на грешке које чине лидери те нације - мада је било много прилика у којима је Британија могла смело да крене новим и плоднијим курсом.

Да је хтела, Британија је могла да заустави рат почетком 1941. године. На небу изнад Лондона она је целом свету демонстрирала своју вољу да се одупре, а већ се одликовала понижавајућим поразима које је нанела Италијанима у Северној Африци. Традиционална Британија би склопила мир - али га нису хтели Јевреји. Њихови лакеји, Черчил и Рузвелт, били су ту да га спрече.

А да се тад склопио мир, могли смо да спречимо Американце да се петљају у европска питања. Под вођством Рајха, Европа би се брзо ујединила. Кад би се једном искоренио јеврејски отров, уједињење би било лако. Француска и Италија, које су у размаку од неколико месеци поражене од две германске силе, биле би сасвим изван ње. Обе би морале да се одрекну својих неумесних тежњи за величином. Истовремено би оне морале да се одрекну и својих претензија у Северној Африци и на Блиском истоку, а то би дозволило Европи да спроводи смелу политику пријатељства према исламу.

Што се тиче Британије, олакшана од свих евопских брига, она се могла посветити благостању своје Империје. И, најзад, Немачка се, са сигурном залеђином, могла сасвим посветити свом суштинском задатку, амбицији мог живота и раисон д'ęтре националсоцијализма - уништењу бољшевизма. То би повукло за собом освајање широких простора на Истоку, што би опет обезбедило будуће благостање немачком народу.

Крај британске империје

Закони природе следе логику која се не поклапа нужно са нашим сопственим представама о логици. Ми смо били расположени за компромис, били смо спремни да сопственим снагама допринесемо очувању Британске империје, и то, подсећам, у време кад су мени, искрено речено, били симпатичнији и најнижи Хиндуси него било који од тих надмених острвљана. Касније ће Немцима бити драго што нису ништа допринели опстанку једног застарелог стања ствари, што би им будућност тешко опростила. Можемо са сигурношћу прорећи једну ствар: какав год био исход овог рата, Британска империја је при крају. Она је смртно рањена. Будућност британског народа је да умре од глади и туберкулозе на свом проклетом острву.

Британска својеглавост и очајнички отпор који пружа Рајх немају ништа заједничко. Пре свега, Британија је имала слободу избора, и ништа је није терало да уђе у рат. У ствари, она не само да је ушла у рат - она га је и изазвала. Треба ли рећи да се Пољаци, да их нису подстицали британски и француски ратни трговци (а које су пак хушкали Јевреји), сигурно не би осетили позваним да почине самоубиство. А чак и да јесу, и након те почетне грешке је Британија могла да извади своје кестење из ватре, било после ликвидације Пољске или после пораза Француске. То, наравно, не би било баш часно с њене стране; али у таквим стварима британски осећај части баш не цепидлачи. Само је требало честито да пребаци кривицу за свој неуспех на рамена својих бивших савезника - исто као што је то урадила Француска са Белгијом 1940. године, а уз то бисмо јој и ми сами помогли да спаси свој образ.

Почетком 1941. године, након што је успесима у Северној Африци опет успоставила свој престиж, Британија је имала још повољнију прилику да се повуче из игре и закључи с нама споразумни мир. Зашто се онда, питање је, она определила да слуша наређења својих јеврејских и америчких савезника, похлепнијих, у ствари, и од њених најгорих непријатеља? Одговор је то да Британија није водила свој сопствени рат, већ рат који су јој наметнули њени неумољиви савезници.

Немачка, са друге стране, нија имала избора. Једном кад смо објавили своју жељу да најзад ујединимо све Немце у један велики Рајх, и да им обезбедимо стварну независност - другим речима, слободу да живе сопствене животе - сви наши непријатељи су се одмах дигли на нас. Рат је постао неизбежан ако ни због чега другог, а оно зато што бисмо морали да издамо темељне интересе немачког народа како бисмо га избегли. Наш народ се није могао задовољити пуком сличношћу са независношћу. Таква ствар је у реду за Швеђане и Швајцарце, који су увек спремни да потписују сумњиве и увијене формуле ако могу истовремено да им напуне џепове. Није у том погледу ни Вајмарска Република имала ништа вредније претензије. Али то није амбиција достојна Трећег рајха.

Били смо, дакле, осуђени да ратујемо - кад-тад, и једина преокупација била нам је да изаберемо најмање неповољан тренутак. А кад смо се једном томе посветили, наравно да више није било говора о повратку. Не сметају нашим непријатељима само доктрине националсоцијализма. Они мрзе националсоцијализам јер су кроз њега уздигнути квалитети немачког народа. Они дакле желе уништење немачког народа - у то нема ни најмање сумње. Једном се, некако, мржња показала јачом од хипокризије. Можемо само да будемо захвални својим непријатељима што су нам тако јасно приказали своје намере.

На ту свеобухватну мржњу можемо одговорити само тоталним ратом. Борећи се сами за свој опстанак, ми се боримо очајнички; и шта год да се деси, борићемо се до смрти за своје животе. Немачка ће васкрснути из овог рата јача него икад пре, а Британија слабија него икад.

Историја показује да су немачка несрећа и непријатељство често нужан увод у велики препород. Патње немачког народа - а у овом рату пропатио је неупоредиво више него било који други - управо су оно што ће нам, ако то Провиђење буде хтело, помоћи да се уздигнемо до победе. Али ако би нас Провиђење напустило, упркос нашим жртвама и нашој одлучној постојаности, то само значи да нас Судбина подвргава све већим искушењима како би нам дала прилику да потврдимо своје право на живот."


http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=247&cl=34

наставиће се...

Последњих четврт сата - Одлучност да се Немачка уништи - Леонида и његових три стотине Спартанаца - Чудесна смрт царице Јелисавете - Победа у завршном спринту - Овај рат је започео 30. јануара 1933.

6. фебруар 1945.
Хитлер диктира

"После педесет четири месеца титанске борбе, вођене на обема странама с незапамћеном жестином, немачки народ се данас налази сам, суочен са коалицијом заклетом да га уништи.

Рат бесни дуж свих наших граница, и све нам је ближи. Наши непријатељи прикупљају све снаге за завршни јуриш. Њихов циљ није само да нас просто поразе у борби, већ да нас здробе и униште. Циљ им је да униште наш Рајх, да збришу наш Wелтансцхауунг* (Поглед на свет, светоназор - нап. прев.) са лица земље, да поробе немачки народ - да га казне због његове верности националсоцијализму. Стигли смо до последње четврти часа.

Ситуација је озбиљна, врло озбиљна. Чак изгледа и очајна. Могли бисмо врло лако подлећи умору, исцрпљености, могли бисмо дозволити себи да нас безнађе у тој мери заслепи да не видимо слабости наших непријатеља. А тих слабости има. Суочени смо са некохерентом коалицијом, коју су саставиле мржња и љубомора, а цементирала паника којом националсоцијалистичка доктрина испуњава то шаренило вођено Јеврејима.

Лицем у лице с тим аморфним монструмом, наша једина шанса је у томе да зависимо од себе и само од себе, да се супротставимо том хетерогеном олошу националним, хомогеним ентитетом, анимираном храброшћу какву никакво непријатељство неће моћи да уздрма. Народ који се брани овако како се сад брани немачки не може никад бити прогутан у таквом вештичјем казану. Напротив, он ће се појавити из те реторте с душом постојанијом, смелијом него икад. Какви год обрти нас погодили у данима који нам предстоје, немачки народ ће из њих извући нову снагу; и шта год данас да се деси, то ће имати и славно сутра.

Воља да истребимо оно што подстиче те псе у потери за њиховим пленом не даје нам избора; она указује на пут који морамо да следимо - једини пут који нам остаје отворен. Морамо наставити да се боримо с очајничким бесом и не осврћући се, лицем увек окренутим непријатељу, морамо бранити стопу по стопу своје отаџбине. Све док се боримо има и наде, и то је сигурно довољно да спречи помисао да је све већ изгубљено. Ниједна игра није изгубљена до последњег звиждука.

А ако су, упркос свему, Суђаје одредиле да нас опет у нашој историји здробе силе јаче од нас, паднимо онда уздигнутих глава и сигурни у знању да част немачког народа остаје неукаљана. Једна очајничка борба остаје за сва времена сјајан пример. Сетимо се Леониде и његових три стотине Спартанаца! У сваком случају, ми нисмо од тог кова да идемо кротко на клање као овце. Они нас могу истребити. Али никад нас неће водити у кланицу!

Не! Не постоји нешто као што је очајна ситуација! Помислите колико је примера обрта среће било у историји немачког народа! Током Седмогодишњег рата Фридирих се нашао у очајном шкрипцу. У зиму 1762. године одлучио је да, ако се ствари не промене до извесног датума који је себи поставио, оконча свој живот отровом. Онда је, неколико дана пре датума који је изабрао, царица (Елчзаве́та- Елчсаве́т- Петђо́вна, 1709-1762. године, руска царица. У питању је рат који је Прусија водила око Саксоније против сила алијансе у којој су били Британија, Француска, Аустрија, Русија и Шведска. Руска војна сила је била тег на ваги који је претезао у корист коалиције, али је ненадана смрт царице Јелисавете променила однос снага на страну Прусије) неочекивано умрла, и цела ситуација се чудесно обрнула. Као и велики Фридрих, и ми се боримо са једном коалицијом, а коалиција, сетите се, није стабилан ентитет. Она постоји само вољом шачице људи. Да Черчил изненада нестане, све би се у трену променило! Британска аристократија би можда могла постати свесна амбиса који се пред њом отвара - и жестоко се шокирала! Ти Британци, за које се, индиректно, боримо и који би уживали плодове наше победе...

Још можемо до победе у завршном спринту! Само ако будемо имали времена за то!

Једино што морамо то је да одбијемо да се понизимо. За немачки народ, и проста чињеница трајног независног живота била би победа. То само би било довољно оправдање за овај рат, који не би био узалудан. Он је у сваком случају био неизбежан; непријатељи немачког националсоцијализма наметнули су ми га још јануара 1933. године".

*Вилијам Пит млађи (William Pitt the Younger, 1759-1806), британски политичар с краја осамнаестог и раног периода деветнаестог века. Он је са својих 24 година постао најмлађи тзв. шеф владе, 1783. године. Ту функцију је обављао до 1801, а онда поново 1804. па све до своје смрти.

Земља се одржава снагом Истине; моћ Истине чини да Сунце сија и ветрови дувају. Заиста, све почива на Истини.

Индијски мудрац Чанакја

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=247&cl=34

наставиће се...

jedan veliki gospodin čovek