Neki lekici su u pitanju. 

Zdravo narode!
Prvi put za ovo govorim bilo kome i bilo gde. Imam AS.
Kad sam bio mali delio sam reči na slogove i ponavljao i konstantno se igrao s kosom. Detinjstvo do 7 godine mi je najlepši deo života i uvek će živeti u mom srcu. Problemi su počeli u osnovnoj. Osećao sam se kao muva koja udara u staklo, nevidljiv za druge, 'smarač', 'naučnik', 'filozof', vanzemaljac, retard, ''psihijatrijski slučaj'', utakmica na fizičkom meni je bila najnejasnija i najbizarnija stvar na svetu. Plus ti razgovori 'sa samim sobom', ustvari sa imaginarnim sagovornikom, pošto imam ogromnu potrebu da podelim neko mišljenje a najčešće nema nikog u blizini.

A najgori je bio osmi razred. Jedan dečko kolovođa je okrenuo ceo razred protiv mene i ne mogu da se opasuljim do danas šta se desilo i s kojim ljudima sam išao u školu 7 godina. Ponižavanje, uvrtanje ruke, brisanje slina o duks. Plus bubuljice. Bio sam doslovce kriv što sam živ.
U srednjoj sam upoznao divne ljude za ceo život. Ali nisam izašao ni na jedan veliki odmor IKAD. Bojao sam se da se to sve ne ponovi.
Samo sam se još više uvukao. Divno mi je kad sam sam. Imam povremenu potrebu sa kontaktom s drugima, ali ne kao drugi. I ne razumeme kad neko govori kako poznaje ovog onog, ima 1000 prijatelja, meni su to španska sela.
Popeglao sam se dosta kad sam dokučio problem, ali mi je ponekad baš ružno samom. A ponekad mi je i dalje ljudski rod gadan. Kolebam se.
Drago mi je da sam ovo s nekim podelio 

ADD i ADHD ne postoje.