Na početku ovog pisanja mi ćemo čitati tekst koji smo već čitali, i ja bih vas ponovo podsetio na njega. On je zapisan u 1. knjizi Mojsijevoj, u 3. glavi, 1. stih: "Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog, pa reče ženi: 'Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?' A žena reče zmiji: 'Mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu. Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.' A zmija reče ženi: 'Nećete vi umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.' I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči i videše da su goli, pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi, i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: 'Gde si?' A on reče: 'Čuh glas tvoj u vrtu pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.'"

Evo dakle teksta koji stoji ispred našeg razmišljanja . Naslov teme glasi: "Adamov greh i greh danas." Solženjicin je 1972. godine u Parizu kazao: "Zlo nije otpočelo sa nama, mi ga nećemo ni zaustaviti." A Kjerkegor je takođe dao jednu zanimljivu definiciju kada je kazao, jedna od kapitalnih definicija hrišćanstva: "Suprotno od greha nije vrlina, nego vera." I u okviru ovih filozofskih definicija, mi ćemo pokušati da ovde govorimo. Govoriti danas o grehu, može izgledati anahrono, iluzorno, možda zastarelo. Ja verujem da svi vi koji ste se bavili ovim problemom znate, da se ovaj pojam greha ili zla, biblijski pojam greha, sukobljava sa dva shvatanja koja danas postoje. Jedno je već na izdisaju, međutim, drugo postoji. Dva učenja, dve filozofije, dva shvatanja. To su u prvom redu psihoanaliza Zigmunda Frojda, kao i dijalektički materijalizam. U početku su ova dva stava bila dosta različita, čak i suprotna. Međutim, kasnije, i psihoanaliza Frojda, kao i dijalektički materijalizam se postepeno ujedinjuju, i počinju polako upotrebljavati zajednički jezik u cilju objašnjenja tog velikog fenomena koji mi nazivamo zlo ili greh, sa kojim se suočavamo na ovoj zemlji. Kako objasniti te čudne fenomene ljudske psihe, i kako objasniti problem zla? Ili možda greh stvarno ne postoji, po nekima?

Prihvatimo ovu tvrdnju za trenutak, i sledimo logiku pokušaja psihoanalitičara, kao i drugih grana filozofije i sociologije, da objasne fenomen ljudskoga zla, jer zlo uistinu postoji i to je zajedničko mišljenje svih. Za većinu škola psihoanalize o kojoj bi želeo nešto da kažem ovde, većina ovih škola slede Frojda, međutim, postoje nijanse, postoje razlike u shvatanjima. Zlo se manifestuje kroz zebnju, koja zatim stvara druga zla, druge nevolje. I kada danas psihoanalitičari govore o grehu ili o zlu koje je u čoveku, oni ga mešaju ili ga prosto stapaju ili zamenjuju sa nekom vrstom bolesti ljudske psihe, ljudskoga bića. I vi znate da sve više danas govori u stručnoj literaturi o bolesti ljudi 20. veka, koju oni nazivaju neuravnoteženost ili neuroza. Da rezimiram: ako pogledate škole psihoanalitičara koje danas postoje, one uglavnom idu ka tumačenju da zlo ili greh ne postoje kao takvi, nego da je to ustvari neuroza ili neuravnoteženost ili zebnja ljudskoga bića. Neurotičan čovek izražava svoju bolest kroz svoje ponašanje, koje zatim stvara druge neuroze jer čovek ne živi sam, nije izolovan. Ta njegova zebnja koja postoji u čoveku danas, kažu psihoanalitičari, ja sad govorim sa tačke gledišta psihoanalize, ta njegova zebnja ga sprečava da ostvari samoga sebe, da dostigne stanje sreće, da jednostavno ostvari one bitne potrebe svoga bića. I rezultat toga jeste jedno antisocijalno ponašanje. Dakle čovek koji ima neurozu u sebi, čovek koji ima tu zebnju, teološki izraz je greh, ali oni kažu da to nije ništa drugo, i takav čovek izražava svoje antisocijalno ponašanje prema svojoj okolini, prema svojim roditeljima, prema svojim kolegama na poslu, prema deci, prema suprugu, prema supruzi. Sve dok zebnja postoji u njemu on je antisocijalno nastrojen. Ili pak, kažu oni, ne samo da on ima tu vrstu ponašanja prema svojoj okolini, prema roditeljima, deci i tako dalje, nego ta zebnja negativno utiče i na njega samoga, jer on ne poznaje njen uzrok, kažu psihoanalitičari, on savršeno poznaje proces svog ponašanja, on zna da postoji nešto što ga prosto nagoni da se ponaša na takav način, ali on ne poznaje uzrok takvog ponašanja, i on pati zbog toga. Dakle, neuroza ne samo da ima za posledicu antisocijalno ponašanje prema okolini, nego uništava i samu ličnost, kažu psihoanalitičari koji se bave ovim problemom. Tako da bi takav čovek koji ima problem neuroze, želeo da promeni svoju kožu, svoje zanimanje, svoju ženu, svoje prijatelje. Jednom rečju, on želi izlečenje, on želi mogućnost života u harmoniji, skladu sa svojom okolinom, sa svojom suprugom, sa svojom decom.

Odakle dolazi takvo ponašanje čiji uzrok čovek nije uvek u stanju da definiše, da pronađe, ne samo u sebi, nego i u drugome? Čovek je svestan, koji ima probleme sa neurozom, da nisu uvek drugi krivi za njegovo takvo ponašanje. Na ovo pitanje psihoanaliza Frojda odgovara na sledeći način: neuroza je ustvari jedno ponašanje gde čovek nosi u sebi, u svojim grudima zebnju, dolazi od napetosti koja se stvara od dva dela ljudske ličnosti, koju je još Frojd nazvao "ja" i "nad‑ja" ili "ego" i "super ego". Naime, "ja" ima svoje težnje, "ego" dakle ima svoje sklonosti, koje bi želeo skoro instinktivno da zadovolji, da zadovolji svoj libido, svoje strasti, svoje požude, ali tim težnjama se suprostavljaju različite zabrane, pritisci, zahtevi, i tada ljudsko "nad‑ja" ili "super ego" izlazi iz spoljašnje, naturene savesti biću, i prihvata ove zahteve, natura ih delu bića koje mi nazivamo "ja", i tako nastaje rat u čoveku, nastaje neuravnoteženost, zebnja, nastaje nelagodnost. Dakle, takav čovek bi želeo da promeni svoju kožu, da promeni prijatelje, da pronađe izlečenje. Takav čovek se ne oseća ugodno sam u sebi, u svom biću, on se povlači u sebe i jednostavno ponaša se na jedan antisocijalni način.

Ne samo to, kažu psihoanalitičari, nego tako nastaje osećanje krivice, i to je veliki problem. Ja sam mislio da ovde govori i jedan neuropsihijatar, ali nisam uspeo da pronađem jednog mog dobrog prijatelja. Možda bi bilo dobro da smo čuli i aspekat jednog neuropsihijatra, koji bi sa svoje tačke gledišta govorio o ovom problemu, problemu krivice. Dakle, usled rata u čoveku između ega i super ega, dolazi do osećanja krivice, možda podsvesno, u kome se odvija neka vrsta mitske borbe, kaže Frojd, izvan vremena i prostora. Ta borba u čoveku stvara poremećaje, utvare, podseća, kaže Frojd, na ostatke neke daleke prošlosti kada je dete u isto vreme mrzelo i volelo svoga oca, želelo da ga ubije da bi zauzelo njegovo mesto i na taj način postalo odraslo, dok je za ocem osećalo potrebu više nego ikada ranije. Još uvek smo na području psihoanalize Frojda, znači ovo što govorim jeste psihoanalitički pokušaj da se reši problem zla i shvatanje zla. Da bi se zlo rešilo i da bi iz čoveka nestala ta mitska borba koja se ne može objasniti racionalnim kategorijama, psihoanalitičari koriste neku vrstu arheološkog rituala. Naime, vi to svi znate, da oni žele povratak u vlastitu prošlost, reaktualizaciju te prošlosti, kopanje po prošlosti, i na taj način se smatra da se može pronaći uzrok te zebnje koju čovek nosi u sebi, ili osećanja krivice koja je sakrivena negde u prošlosti. Psihoanalitičar će na taj način, smatra se, osloboditi individuu od tog osećanja.

Dakle reč je, po psihoanalitičarima, o radikalnom nestanku krivice. U svakom slučaju, Frojd smatra da treba reaktualizirati prošlost, treba kopati po prošlosti, treba otkriti uzrok neuroze, zebnje u čoveku. Kada čovek sazna svoj uzrok nestaće krivica, nestaće zebnja, nestaće nelagodno ponašanje u čoveku, jer će čovek razumeti sopstveno ponašanje. Istina je, smatram, da postoje određene neuravnoteženosti ili neuroze čije uzroke treba tražiti u prošlosti, u detinjstvu. Ja se sa tim potpuno slažem. Istina je da psihoanalitičari često leče i izleče bolesnike koji imaju problem neuroze. Ali je isto tako istina da postoji masa ljudi kojima psihoanalitičari nisu u stanju da pomognu. I tu je psihoanaliza potpuno nemoćna. Zbog toga smatram da je potrebno da u ovom predavanju napravimo jasnu razliku između dve stvari: između zakonitog osećanja krivice s jedne strane, dakle zdravih ljudi, i s druge strane onih ljudi koji su bolesni i koji imaju, istina, lažni osećaj krivice. Ja ću još jedanput ovo ponoviti. Dakle, ja verujem da postoje dve grupe ljudi. Jedna grupa ljudi koja je zaista imala probleme u svom detinjstvu u prošlosti, i takvi ljudi su zaista bolesni ljudi, i oni imaju lažni osećaj krivice. Zašto lažni? Zato što ustvari ništa loše nisu učinili, ali nose u sebi zebnju i neurozu, i zaista, psihoanalitičar, kopajući po prošlosti, otkrivajući uzrok toga, ja verujem da može pomoći takvoj osobi. I zaista, psihoanalitičari su pomogli mnogim osobama. Ako je u pitanju stvarna bolest, da je reč o bolesnom čoveku, onda tu psihoanaliza može pomoći. Međutim, postoji drugi deo ljudi koji u sebi nose zakoniti osećaj krivice. Šta to znači "zakoniti"? To znači da oni nisu bolesni, to znači da im psihoanaliza ne može ni na koji način pomoći jer su zaista prekršili određene norme pravila života. To znači, vi se sećate da smo govorili da čovek ima bitnu prirodu, ili ima neku vrstu duhovnog skeleta, ima određenu vrstu duhovne infrastukture. Čovek je prekršio te zahteve svoje bitne prirode i na taj način zaista je grešio, i on ima zakoniti osećaj krivice. Može primeniti kakvu god hoćete psihoanalizu, osećanje krivice ne može nestati iz ljudskoga bića. Dakle, treba napraviti jasnu razliku između zakonitog osećanja krivice i lažnog osećanja krivice kod zaista bolesnih ljudi. Zašto ja ovo tvrdim? Jer, ili ne postoji zakoniti osećaj krivice, i zato treba negirati svaku razliku između dobra i zla. Dakle, ako su svi ljudi bolesni koji imaju osećanje krivice, koji osećaju neurozu, zebnju, nelagodnost, to znači da jednostavno ne postoji zakoniti osećaj krivice, pravi, znači, prekršili ste nešto, krivi ste. U tom slučaju sve je dozvoljeno. Ja verujem da uloga psihoanalitičara u tom slučaju ne bi bila drugačija, ona bi se sastojala u tome da svog pacijenta oslobodi svakog morala, svih zakona, svih kočnica, svih religioznih zabrana, svih političkih i moralnih zakona. Znači, "zakoni ne postoje", trebalo bi reći takvima, "činite šta god hoćete, slobodno je", i na taj način ne postoji zakonita krivica. Ja verujem da bi se u tom slučaju zlo uvećalo. Neuroza u čoveku, zebnja u ljudskom biću ne samo da se ne bi umanjila, nego bi postala još mnogo veća, jer je sasvim jasno da jedan takav stav potpunog laksizma vodi u zakon džungle. Vladanje najjačeg bi bilo sasvim opravdano. Najjači bi naturao svoj libido, svoje požude, svoje zahteve, prema svima drugima osim prema samome sebi i u tom slučaju zlo bi se ponovo pojavilo u mnogo većem obimu i svakog bi pogađalo osim onog najjačeg. Dakle, smatram, još jedanput, da mi ne možemo ukinuti sve moralne norme i voditi ljude u područje laksizma, jer bi to vodilo zakonu džungle.

Dakle, postoji zakoniti osećaj krivice, jer on realno postoji. U tom slučaju psihoanaliza može biti primenjivana, ali samo nad bolesnima, jer zadatak psihoanalize je da oslobodi čoveka od lažnog osećaja krivice, njihovih neuroza stvorenih lažnim zabranama. Kao i svaka medicina, ona bi lečila bolesne. Međutim, postoje ljudi čija krivica realno postoji. To su zdravi ljudi. Ta krivica koju nose u sebi je posledica stvarno prekršenih pravila i normi tako da je osećanje krivice posledica zla, a ne njegov uzrok. Kako izlečiti zlo? Koju prevenciju pronaći za njega? Neki drugi savremeni psihoanalitičari su pokušali da poboljšaju njihov prilaz ovom problemu i oni nisu spremni da tako jasno suprostavljaju dve zone u ljudskom biću, dakle ego i super ego koji ulaze u konflikt, tako da oni naglašavaju postojanje jedne moralne savesti u čoveku, kod svake individue. Oni kažu ovako: ova moralna savest se hrani i izgrađuje polazeći od sredine u kojoj se nalazi, ali se ne poistovećuje sa tom sredinom u potpunosti. Ona nije socijalni konformitet, jer se ona može suprostaviti toj sredini, suditi joj, uspostaviti nove vrednosti po vlastitim nahođenjima. Iz tog odnosa, kaže ova druga grupa psihoanalitičara, između odnosa individue i društva, dakle, čovek poseduje, po njima, neku vrstu moralne savesti. Ako postoji harmonija između individue i društva, mir će biti u ljudskoj duši. Ako postoji rat ili postoji nesklad, nastaće rat u ljudskoj duši. Drugim rečima, treba zadovoljiti socijalne potrebe čoveka da bi nestala neuroza i da bi nestala zebnja iz ljudskog bića. Mir će individua osećati ako je zadovoljna svojim delovanjem, svojim radnim mestom. Rat ako to nije slučaj.

Sociolozi s treće strane, često tretiraju društvo kao individue. Oni razmišljaju o takozvanim bolestima društva u celini i o njihovom izlečenju. Tako na primer, materijalisti smatraju, da zlo nije ništa drugo nego otuđenje čoveka koje se realizuje putem eksploatacije, tj. oduzimanja svake vrednosti i dostojanstva čoveku. Nestankom eksploatacije nestaće zlo. Mir će zavladati ljudskim bićem. Ja u ovo nisam ubeđen jer sam govorio u svakom predavanju da čovek ima i duhovne potrebe, da on ima jedan deo svoga bića koji niko i ništa osim duhovnih vrednosti ne može zameniti.

Mnogo ljudi mi je dolazilo i kazalo mi: "Zaista je postojala praznina. Tek sada osećam." I to je dokazalo iskustvo, to nije ništa novo. Svi mi imamo potrebu i žeđ koju niko osim Boga ne može zadovoljiti, niko i ništa. Vi možete imati dvorce, vi možete imati Rols Rojse, vi možete raditi šta god hoćete, ali kada ste sami sa sobom, kada se pogledate u ogledalu, vi ćete morati pre ili posle da se suočite sa činjenicom da postoji praznina u duši koju samo onaj koji je stvorio čoveka može zadovoljiti. Dakle, činjenica da ako na ekonomskom planu sve funkcioniše, mir će zavladati u srcu, zlo će nestati, neuroza će nestati, ne stoji, jednostavno ne može savladati ispit iskustva. Svi ovi načini, dakle i Frojd striktno, i sociolozi koji smatraju da sve od odnosa čoveka i društva zavisi, i oni koji smatraju da je čovek ekonomsko biće, svi govore o čoveku u odnosu na društvo ili o čoveku u odnosu na njega samog. Ali nijedan od ovih prilaza ne govori o odnosu čoveka i Boga.

Zato ja smatram, posle svih pokušaja da se reši ljudsko zlo ljudskim rukama, da se sagradi realnost ljudskim rukama, ljudska realnost gde bi čovek eliminisao zebnju iz svog bića, neuravnoteženost, nelagodnost u vlastitoj koži, smatram da je pošteno pogledati i odnos između čoveka i Boga, čoveka pred Bogom. Jer kao što sam kazao, ne verujem da se problem zla ili greha ili zebnje ili neuroze, kako god hoćete, može rešiti, osim ako se razmišlja takođe o čoveku pred Bogom. Jer zaista, zlo je ljudsko beznađe. Zlo ostaje da postoji, dok predložena rešenja ne mogu zadovoljiti čoveka. I kao što sam kazao, zlo često vodi u beznađe. Kao što je to i Kjerkegor kazao na jednom drugom mestu, da zebnja u čoveku rađa jednu ludu želju, beznađe, da čovek bude nešto drugo od onoga što jeste. To je prvobitni greh, ja ću o tome malo kasnije govoriti. Želja čoveka da bude nešto drugo nego što je on ustvari, da ne bude više stvorenje, nego da on bude Bog, da on kreira vrednosti svemira.

Jedna grupa ljudi odbija da prihvati krivicu i pripisuje je nekome drugome, ili je potiskuje u svoju podsvest. Tako se zatvara u svoju slabost, u svoju usamljenost koja rađa druga zla. Vi znate da postoje dve vrste osoba. Postoje introvertne i ekstrovertne osobe. I jedna grupa ljudi vam kaže: "Krivi ste", a vi: "Ne, nisam", uvek je neko drugi kriv. Druga grupa ljudi nikada ne kaže: "Drugi je kriv", introvertne osobe, nego trpe, u sebi to preživljavaju, i konačno, nemir se nastani u duši. Ako pak čovek želi da bude samo on, prihvatajući svoje odgovornosti i svoje vlastite pogreške i zablude, svoje propuste, i želi da živi sa njima, smatra se da takav čovek završava polaganom smrću uništen vlastitim teretom, iako mu u međuvremenu neki psihoanalitičar skine deo tereta koji nosi u sebi. To je drama, to je beznađe čoveka, to je ono o čemu su egzistencijalisti Sartr, Kami, Hajdeger, Kjerkegor govorili, o velikom problemu smisla ljudskog postojanja. Jer mnogi smatraju da je ljudski život zaista jedna mučnina, da život nije vredan da ga čovek živi, da je život kontradiktornost i tako dalje, upravo kao posledica ljudskog beznađa. Jer zlo postoji, ono nas pritiska, mi ga činimo, mi se sa njim susrećemo, mi patimo zbog njega, činimo ga drugima, činimo ga i sebi samima. Zato smatram, kao što sam kazao malopre, da bi bilo dobro posle razmišljanja o čoveku u odnosu na društvo, ili u odnosu čoveka na njega samog, da razmišljamo i o odnosu čoveka pred Bogom. U tom slučaju, čovek zaslužuje da jednostavno shvati da oslobođenje od zla ne može doći od njega samoga.

Oslobođenje od krivice, od prave, zakonite krivice može dati samo neko drugi, ja verujem da je to Bog. Ja sam vam već govorio, čini mi se, da mi zlo ne možemo objasniti racionalnim kategorijama, ili greh. Jer kad bismo mogli greh objasniti racionalnim kategorijama mi bismo ga i opravdali. Vi se sećate da sam kazao da je zlo realnost "sui dženeris", jedina takva realnost u svemiru. I zato, ja bih pokušao ovde samo da posmatramo kako se zlo manifestuje. Konačno, istorija Adama i Eve ne daje objašnjenje zla. Ova istorija samo objašnjava kako su oni postali grešnici, jer greh nema dimenziju po sebi. Sećate se da sam kazao da greh nema ontološku realnost, to nije zrno prašine, ili planeta. Zlo je jedna posebna realnost. Ako bi pokušali da ga definišemo, dozvolite da kažem da je greh, biblijski gledano, odbijanje. Još jedanput ću ponoviti. Greh, po Bibliji, je odbijanje. Kakvo odbijanje? To je odbijanje da budem ono što Bog želi da budem, odbijanje da priznam ono što sam ja ustvari. To je bekstvo u realnost sagrađenu vlastitim rukama. Mi stalno želimo, to je u srcu tog prvobitnog greha, želimo autonomiju, lažnu autonomiju, želimo da sagradimo realnost svojim vlastitim rukama, iluzornu realnost, odbijamo stanje stvorenja koje nam je Bog dao. Drugim rečima, to je odbijanje Boga kao Boga, i čoveka kao čoveka, to je odbijanje jednog reda i sklada koji postoje u svemiru.

Zato smatram da se ne može praviti razlika između prvobitnog greha, kao što je to nekada radila katolička crkva. Vi znate da je jedno od objašnjenja da se krštavaju mala deca u katoličkoj crkvi u tome da postoji takozvana krivica koju deca donose rađanjem. To je taj prvobitni ili praroditeljski greh, i smatra se da se dete krštava da bi se očistilo od te krivice. Međutim, biblijski gledano, greh se ne prenosi genetskim putem. Jer pazite, šta je greh? Greh je prekršaj zakona. Da li je to malo dete prekršilo neki zakon svemira? Nije prekršilo.

Mi ne možemo dakle govoriti da se greh prenosi genetskim putem. Šta se prenosi genetskim putem? Prenose se sklonosti, prenose se posledice greha.To znači, kada se jedna mala beba rodi, kada sam se ja rodio, ja sam automatski bio sklon da činim greh, ja osećam posledice tog greha. Ali ja postajem grešnik tek onog trenutka kada ja sam učinim greh. Ne znam da li sam jasan dovoljno. Znači, mi ne možemo govoriti da se greh Adamov prenosi genetskim putem. Prenose se posledice toga greha. Onda kada ja svojevoljno odlučim da kršim određene principe, ja postajem grešnik. Zato smatram da je prvobitni greh, greh koji je učinjen u početku od strane dve ličnosti koje su odabrale da ne prihvate vlastito stanje stvorenja pred Bogom. To je prvobitni greh koji je ostao do danas, ne zato što se prenosi putem hromozoma, nego zato što se osećaju njegove posledice.

Zanimljivo je da se prvobitni greh Adama i Eve ponavlja sve do danas, jer greh Adama i Eve je i moj greh. To je greh svih ljudi u njihovoj večnoj pobuni protiv Boga i protiv njih samih. Uvek u životu kad bežimo u realnost sagrađenu vlastitim rukama, kada smatramo da se mi možemo iščupati od zla i greha, kada mi postanemo aršin za merenje onoga što je dobro i što je zlo, kada odbijamo Božje principe, kada odbijamo plan koji Bog ima za ljudsku rasu, mi činimo prvobitni greh, mi želimo autonomiju koja je lažna, jer ne postoji autonomija u odnosu na Boga. Čovek je stvoren da živi sa Bogom, on je stvoren za Boga. Kako kaže jedan autor: on je stvoren da uživa u prisutnosti Božjoj i da Bog uživa u prisutnosti ljudskoj. Bog je stvorio čoveka da mu se raduje. Svako drugo stanje čoveka osim u toj zajednici sa Bogom je stanje otuđenja, stanje zebnje, stanje straha, stanje neizvesnosti, stanje beznađa. To je biblijski stav. Mi imamo slobodnu volju i mi možemo odlučiti da idemo svojim putem, ali svako kršenje svemirskih principa harmonije vodi čoveka u stanje zebnje i neuravnoteženosti. Moji gresi, moje akcije, moje grešne misli, moji aktivni gresi, moji prekršaji, nisu u svojoj suštini ništa drugo do konkretna realizacija raspoloživosti celog mog bića da se pobuni protiv Boga. Mi smo nasledili sklonost pobune u nama protiv Boga. Mi bismo želeli da pobegnemo.

Raspoloživost je celog bića da ustanemo protiv Boga i protiv principa mira, ljubavi, istine, pravde. Tako greh u svojoj biti nije samo jedan nedostatak, prekršaj, mana, to je stanje odbijanja, stanje revolta čoveka.Kao što sam kazao, prvobitni greh o kome se mnogo govori, to je greh svih ljudi, to je greh od početka, neprenosiv ali obnavljan uvek iznova, tim više što prekid veze sa Bogom povlači za sobom posledice koje umanjuju umne sposobnosti čoveka. To je vrlo važno. Slabe njegovu psihu i jačaju njegovu želju za pobunom. To znači, od onog dana, od Adama pa nadalje, moje mentalne sposobnosti su oslabljene, snage za pobunom su veće protiv Boga, tako da pri kraju istorije čovečanstva, mentalne moći čoveka će biti najslabije, a želja za pobunom protiv istine, pravde, mira i ljubavi će biti najveće u odnosu na bilo koji period u prošlosti. To je biblijski stav. Greh će se umnožavati, na osnovu Biblije, jer zlo rađa zlo i hrani se njim. Stvorenje nije imalo izbor, po Bibliji, između jednog boga dobra i jednog boga zla, kao što bi neki to hteli. Ono je moglo prihvatiti između prihvatanja svog stanja stvorenja pred Bogom i odbijanja tog stanja. Dakle, u Bibliji nema dualizma. Zlo nije nešto ili neko, a takođe nije ni ništa, neuroza, zlo, zlo je osećanje krivice kao posledice greha koji je čovek učinio. Evo načina kako naš tekst koji smo na početku čitali podvlači ovu činjenicu.

Na primer, jasno je da su Adam i Eva pre učinjenog greha bili goli, pogledajte tekst, 1. knjiga Mojsijeva, druga glava, 25. stih, i nisu osećali stid. Pogledajte tekst, kako biblijski pisac na jedan moderan i savremeni način podvlači problem ljudskoga mira i nelagodnosti u svojoj vlastitoj koži. "A behu oboje goli, Adam i žena mu, i ne beše ih sramota." Dozvolite da tvrdim da u ovom stanju, Adam i Eva su bili nevini. Nevini, ne u seksualnom smislu, u polnom smislu. Ovde nije reč o polnoj čistoti. U ovom stanju svoga postojanja, oni nisu imali razloga da se stide jer su bili na svom mestu, u svojoj koži, u zajednici sa Bogom, sve je bilo u redu. Međutim, posle učinjenog greha, koji takođe nema ništa zajedničkog sa seksom, oni se osećaju golima i osećaju potrebu da se pokriju nekako, da zaštite to svoje biće, osećaju se nelagodno u svojoj koži. Pogledajte 3. glavu, 7. stih, tekst kaže: "Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli." Pa zar nisu videli pre toga da su bili goli? Jeste, ali tada su im se otvorile oči i odjednom, šta se događa? Počinju da se nelagodno osećaju. I šta su učinili? "Pa spletoše lišća smokova" da pokriju tu svoju golotinju. To je želja čoveka da sam sebe spase, da sam sebe pokrije i zaštiti, da sam reši sve probleme čovečanstva. Lišće smokovo, od Edemskoga vrta do današnjih dana. Želja i pokušaj ljudskih bića da reše svoj problem bez Boga. Međutim, naš tekst kaže: "I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi", i šta radi čovek koji se do tog dana radovao svom Bogu i svom Tvorcu? Ja verujem da je postojala velika radost kao kada se dete sretne sa svojim ocem, velika radost. Ali onoga dana, kada je čovek prekršio određene norme, on je imao zakoniti osećaj krivice. I šta rade Adam i Eva? Kriju se iza drveta u vrtu. Dakle, i posle učinjenog greha, kao što sam kazao, oni se osećaju golim i osećaju potrebu da se pokriju. To je zakoniti osećaj krivice koji ljudi imaju, koji niko i nikakva psihoanaliza ne može da reši.

Tamo gde bi se neki psihoanalitičar potrudio da izbriše osećaj krivice, Bog daje jedno drugo rešenje. On ih poziva i pokriva. Tako pokazuje da oni mogu verom u isto vreme biti grešnici, ali pri tome grešnici kojima je oprošteno, grešnici koji su pokriveni u svojim vlastitim očima. Tekst podvlači činjenicu bezvrednosti ludog bekstva od realnosti. Pogledajte šta se događalo. Prvo bekstvo je bekstvo u agresivnost, kada je Bog kazao Adamu, 11. stih: "Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da jedeš s njega?" Šta kaže Adam? 12. stih: "Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh." To je vrlo moderan tekst. Zebnja, strah, osećanje krivice. "Nisam ja kriv." A šta radi žena? "A Gospod Bog reče ženi: 'Što si to učinila?' A žena odgovori: 'Zmija me prevari, te jedoh.'" "Nisam ja kriva." I tako dalje. Zatim, druga važna vrednost ovog teksta jeste da tekst podvlači bezvrednost čoveka pred svojom savešću. Adam i Eva pokušavaju da se sakriju pred Božjim pogledom. To smo već čitali. "Sakriše se daleko od lica Gospoda Boga", kaže tekst. Odbijanje Adama i Eve da se prihvate takvim kakvim su, to je odbijanje grešnika koje vodi u stanje zebnje. Ako postoji u nama krivica, ako postoji nelagodnost, ako postoji zebnja, postoji samo jedan put, a to je prihvatiti to stanje, i prihvatiti oproštaj Božji, milost Božju, prihvatiti da nas on pokrije, da nas on proglasi drugačijima. Vi koji ste iskusili oproštaj Božji, vi znate o čemu ja govorim. Ja sam razgovarao mnogo puta sa ljudima koji su celi svoj život nosili krivicu kao teško breme sve dok nisu sami sa Bogom, na kolenima, u tajnosti svoje sobe, shvatili da im Bog može oprostiti kada su se iskreno pokajali. Što se tiče Adama i Eve, oni su pokušavali da sami sebe sakriju, da sami sebe obuku, da sami sebe opravdaju. Nasuprot tome, Bog ih poziva da prihvate sami sebe takvima kakvi su, da priznaju svoj greh, da se ne maskiraju i ne negiraju, nego da verom prihvate Boga koji ih spasava, da prihvate Njegovu pravdu i Njegovu milost, Njegov oproštaj, Njegov plan za njihov život. Hrišćanska vera je od svojih začetaka u biblijskom tekstu bila ona koja je donosila rešenje za problem zla.

Ja bih ovde želeo takođe da vam kažem biblijski stav kada je u pitanju plan spasenja. Recimo da sam ja bio nevernik sve do svoje 25. godine. Negirao sam Božje postojanje, pokušavao sam da se sam opravdam, da se sam pokrijem, da sam se izlečim od osećanja krivice. Ali u 25. godini, na primer, sreo sam se sa Hristom, sa Bogom, shvatio sam da je On jedini koji može da me oslobodi moje krivice, jedini koji može da mi donese mir, jedini koji može da me obuče da ne vidim tu golotinju svoga bića. I odlučio sam da živim jednim novim životom. Međutim, 25 godina ja sam grešio, a Biblija kaže: "Plata za greh je smrt." Ako sam grešio, šta vredi što ću sada prihvatiti Hrista? I tu Bog pronalazi rešenje. Mi često u teologiji ovde govorimo o takozvanoj "uračunatoj pravdi". Ona glasi ovako, apostol Pavle u Delima apostolskim 17,30 kaže: "Ne gledajući Bog na vreme neznanja, sada zapoveda svim ljudima da se pokaju." Tu se govori o ovoj uračunatoj pravdi. Šta znači "uračunata pravda"? To znači: zato što u ovom trenutku mog života ja prihvatam Hrista kao svoga spasitelja, i krstio sam se uronjavanjem, Bog moje grehe koje sam činio u ovom periodu uračunava Hristu, govoreći čisto pravnim jezikom, a Hristov pravedni život uračunava meni. Hristos je za te grehe umro na krstu Golgote i on je zadovoljio maksimu svemira: "Plata za greh je smrt", a Bog meni uračunava Hristov pravedni život. Zato, kada Bog mene pogleda, on me gleda kroz Hrista, i tako Bog opravdava ovaj moj prošli život. Hristos je moj Spasitelj. To je ono što se u teologiji kaže: Hristos je moj Otkupitelj. Od čega me je On otkupio? Čuli ste za reč "Otkupitelj". Isus Hristos je Otkupitelj sveta. On me je otkupio od mojih greha. Biblija kaže: "Plata za greh je smrt", ali Bog moje grehe uračunava Hristu, i On je umro na krstu Golgote za grehe svih onih koji su želeli da prihvate Njegovu milost, a Njegov pravedni život meni uračunava.

Međutim, ako sam se tog i tog datuma krstio, prihvatio Hrista kao svoga Spasitelja, šta će biti nadalje? Vraćam se Bogu. Da li ću moći da ne grešim više? Ovde se govori o takozvanoj datoj pravdi. Šta to znači? Hajmo da čitamo Filibljanima poslanicu, 2. glava, 13. stih, ovo je vrlo važan tekst: "Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite što mu je ugodno." Onoga dana kada sam ja odlučio da prihvatim Hrista kao svoga Spasitelja, Biblija kaže da će mi Bog dati snagu, ako ja to želim; "jer je Bog što čini u vama", šta čini? Slušajte pažljivo Pavlove reči koji je imao istančano uvo za duhovne procese u čoveku: "Jer je Bog što čini u vama", šta prvo? "Da hoćete i da učinite što je njemu ugodno." Šta to znači? Kada hrišćanin živi životom hrišćanina, on ne živi principe pravde, istine, ljubavi, mira, s nekom mukom: "Bog to kaže i ja to moram da učinim." Hrišćanin to čini jer želi, on shvata da je dobro što čini, on se raduje tome, on će hteti da to čini, Bog će prosvetliti njegov um i videće da je zlo zlo, i je da ružno, i da je odvratno, i da je blato, i pobeći će od njega daleko. A shvatiće svu lepotu mira, istine, pravde, ljubavi, "jer je Bog što čini u vama da hoćete i da učinite što je njemu ugodno." Znači, ovde se govori o tome da će Bog dati snagu čoveku da živi ispravno.

Međutim, iako smo to kazali, biće trenutaka, mi ne možemo kazati da život vernika ide samo uspravno, to nije realno. Tendencija je uspravno, sa malim padovima. Ustvari, on napreduje dalje. Savršenstvo u Bibliji nije tačka, plafon, koji čovek dostigne. Kao biljka koja počne da raste, ona je divna i kada je mala i kada je velika, ona je u svakom svom stadijumu savršena. Biti savršen znači biti u svakoj tački postojanja onakav kakvog me Bog želi. To znači napredovati u svojoj vezi sa Bogom, u svojoj zajednici sa Bogom. Ima loših trenutaka kada čovek ponovo silazi, ali diže se i napreduje. Jovan Bogoslov kaže: "Dečice, ovo vam pišem da ne grešite, ali ako neko sagreši imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika." Vrlo važan tekst. Ovako Bog opravdava čoveka. On pokriva njegov prošli život i daje mu snagu da živi jednim novim životom. Dakle, hrišćanska vera ne negira zlo, ona ga ne evakuiše bez da ga objašnjava. I ja sam kazao da je zlo neobjašnjivo. Biblijsko rešenje se zove vera ili poverenje.

Vera je u Bibliji sinonim za poverenje. Šta to znači? To se mora doživeti, to vam ja ne mogu racionalnim kategorijama objasniti. Poverenje u Boga se stiče iskustvom da mi Bog prašta, da Bog može da me spase od stanja zebnje, da mi prašta moje prošle grehe, da je Isus Hristos umro za njih, i da ja želim sada da živim jednim novim životom. Zato je Kjerkegor kazao, jedna od kapitalnih definicija hrišćanstva jeste, da suprotno grehu nije vrlina nego vera. Kada je on ovo kazao, onda je mislio na sledeće. Postoje neka shvatanja u hrišćanstvu da hodočašća, veliki novci koje ćete dati u crkvu, dobra dela, to će vas spasti. U Bibliji ne postoji spasenje dobrim delima, ali dobra dela su bitna u hrišćanstvu. U Bibliji se govori o sledećem: dobra dela moraju biti posledica ljubavi. Vi znate da je sve na ovom našem svetu bazirano na principu interesa. To znači da sve što čovek čini, analizirajte sebe, da je čovek toliko sebično biće, da je toliko prožet grehom, da ne može a da ne razmišlja o kategorijama interesa. To znači, ako bi ja mom drugu učinio nešto dobro, sigurno je da će mojim umom, bar negde tamo, prostrujati misao: "Trebaće mi on jednoga dana. Ko zna. Ne znam čime se bavi. Ako je lekar, ja ću otići, trebaće mi." Zato je Martin Luter, o kome sam govorio, jedan od retkih teologa u istoriji hrišćanstva koji je shvatio dubinu ljudskog zla, pa se on molio Bogu da mu oprosti ne samo za loša dela, nego i za dobra dela, jer je shvatio kolika je sebičnost, kako su motivi ljudski nečisti. Kako se recimo i brak često sklapa iz nekih drugih motiva, a ne iz ljubavi! Znači, ako je moje dobro delo koje sam učinio nekome, posledica ljubavi, ono je važno. Koliko god je istina u Bibliji da se nećemo spasiti pomoću i kroz naša dobra dela, toliko je i istina da se nećemo spasiti i bez njih. Jer Biblija kaže da će nam Bog suditi na osnovu naših dela, ali u Bibliji je jasno dato do znanja da ta dela moraju biti posledica ljubavi, a ne: "Evo novca, ali dopusti da ja radim šta god hoću, i da mislim šta god hoću."

Čovek grešnik ima dakle samo jedno rešenje, pred Bogom da prizna ono što jeste, ništa više, ali ništa ni manje. Da prizna da je grešnik. To znači: ne bežati od samoga sebe, ne bežati od Boga ili tražiti lažne uzroke svoje zebnje. Meni se čini da hrišćanska vera radikalno rešava taj zamršeni krug psihoanalitičara, krug zebnje. Greh vodi čoveka u zebnju, zebnja rađa neurozu koja parališe, odvodi od dobra, povećava sklonost ka lošim delima i lošim mislima. Od sada Bog ovaj začarani krug kida milošću svojom. On pokriva grešnika, koji ostaje grešnik dok Hristos ne dođe, ali koji postaje oprošteni, opravdani grešnik. On više nema potrebe da živi u beznađu jer ga Bog prihvata takvim kakav je, tako da on može i sam sebe da prihvati. Bog ga voli iako je grešnik. Tako ja verujem, ako shvati da ga Bog voli, da on može voleti sam sebe, a samim tim voleti i druge ljude. Jer čovek ne može voleti bližnje ako mrzi samoga sebe. Vera ili poverenje u Boga izvodi čoveka iz njegovog sopstvenog lavirinta. On postaje slobodan na svom nivou, istina ograničen, ali vera mu pomaže da ne živi u beznađu i da više ne pokušava da beži u apsolutizaciju ili želju da on sam postane Bog.

Ja bih vam kazao jedan tekst koji nećete možda odmah razumeti, ali sa vašim duhovnim sazrevanjem verujem da ćete ga sve više razumeti. Prva Mojsijeva, 3. glava, 15. stih, u trenutku najveće drame, u trenutku kada je beznađe izgledalo potpuno, kada više nije bilo rešenja za Adama i Evu, ovde postoji prvo obećanje u Bibliji da će doći Mesija koji će osloboditi čoveka od problema u kome se nalazi. Tekst kaže: "I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati." Pokušaću da vam jednostavnim rečima objasnim ovaj tekst. Bog kaže: "Mećem neprijateljstvo između tebe i žene", ovde je reč o samom sotoni ili zmiji koja predstavlja sotonu. Dakle, postojaće rat između sotone i u ovom slučaju žene koja može predstavljati i crkvu. Međutim, to nije najveći naglasak. Naglasak je: "između semena tvojega", to jest svih potomaka sotone i njega samog, "i semena njezina". Ovde su hrišćanski teolozi kao i jevrejski rabini oduvek videli aluziju na Mesiju koji će biti rođen od žene, na Isusa Hrista. I onda tekst kaže: "Ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati." Veruju hrišćanski teolozi da je sotona smrtnom ranom ujeo Hrista kada je bio na krstu Golgote, ali da će na kraju istorije čovečanstva Hristos stati zmiji na glavu. "Ono će ti na glavu stajati", to ženino seme, "a ti ćeš ga u petu ujedati." Tekst koji ne izgleda sasvim jasan, ali je bogat značenjem. Prvi u Bibliji. Čim se čovek osećao golim, čim se osećao da je u stanju neuroze, Bog daje obećanje: "Doći će neko ko će ipak na kraju istorije stati zmiji na glavu."

Zlo će biti jednom zauvek uništeno. To je spasenje koje je dato ljudima kroz Isusa Hrista besplatno. Potrebno je da verom, poverenjem, prihvatimo to spasenje, bez nervoze, bez bekstva, bez fanatizma. Ja ponovo podvlačim, religija koja u sebi sadrži fanatizam nije hrišćanska religija. Postoje različite zloupotrebe. Vi mladi pogotovo, ako prihvatate Hrista , nemojte nikada postati fanatici. Trebate biti najnormalniji građani ovoga društva, živeti normalnim životom, ali životom koji u sebi ima veru u Boga. I poziv koji odzvanja kroz vekove je ono što bih želeo da zapamtite za kraj, 9. stih 3. glave Prve knjige Mojsijeve: "A gospod Bog viknu Adama i reče mu: 'Gde si?'" Da li je Bog znao gde se Adam nalazi? Šta znači ovo pitanje: "Gde si? Gde si, o, čoveče? Gde se kriješ? Kakva to sve drveta postoje između tebe i mene? Gde si, o, čoveče?"






[Edit by lightsoft: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Pih, pokvarih skrol na mišu zbog ovolike pisanije.

Greh je od boga jer i bog gresi

 

Vanity, my favorite sin..

Kako je Adam mogao da zgreši ako nije imao mogućnost spoznaje dobra i zla? Bog mu jeste zabranio da jede sa drveta znanja, ali Adam nije bio u stanju da shvati značaj zabrane i prirodu kazne kojom mu je zaprećeno. On je u tom pogledu bio kao životinja koja napravi neku štetu, bio je vođen svojom prirodom.
Pošto je bio lišen mogućnosti da shvati značaj svog dela, on nije kriv za ono što je uradio.
Dakle, Adam je nepravedno osuđen i kažnjen. To je prvi slučaj nepravične presude i nameštenog suđenja u istoriji čovečanstva. Najgore od svega je što mu je na plećima svaljen osećaj krivice a na čelu udaren pečat grešnika na koji nas neki stalno podsećaju u želji da nas prikažu prljavim i nedostojnim večnosti u raju.

Pa to je vrlo lukavo smisljeno zapravo.

Cak i ako si po njihovim zakonima ziveo ispravno i bio dobar covek i vernik, jos uvek ti nije zagarantovan ulazak u raj - jer jos uvek vuces 4000+ godina star greh od njega - Adama.

Surovi bog je besan na samoga sebe kaznio Adama i Evu, za nesto sto im je namesteno od samog pocetka.

Posle te kazne, ni to mu nije bilo dovoljno, nego je natapao celu planetu 40 dana, da pobije i sta treba i sta ne treba.

I vi mu se klanjate. Tuzno zaista!

               
Naši praroditelji bili su upozoreni na opasnost koja im je pretila. Nebeski vesnici su im prikazali istoriju sotoninog 
pada  i  njegovu  nameru  da  ih  uništi,  još  su  im  potpunije  otkrili  prirodu  božanske  vladavine  koju  je  knez  zla 
pokušavao  da  sruši.  Sotona  i  njegovi  sledbenici  pali  su  upravo  zbog  neposlušnosti  pravednim  Božjim 
zapovestima. Kako je, prema tome, bilo važno da Adam i Eva poštuju zakon koji je jedini jamcio za održavanje 
reda i pravednosti.  Andeli su ih upozorili da se cuvaju sotoninih zamki, jer ce on neumorno ulagati napore da ih zarobi. Dokle god 
budu poslušni Bogu, necastivi nece moci da im nanese štetu; jer, ako bude potrebno, svi andeli sa Neba bice 
poslani da im pomognu. Ako odlucno budu odbacili njegove prve pokušaje, bice isto tako sigurni kao i nebeski 
vesnici. Ali, ako jednom popuste iskušenju, njihova priroda toliko ce se izopaciti da nece više imati ni snage ni 
volje da se odupru sotoni.

Drvo poznanja dobra i zla bilo je postavljeno da posluži kao proba njihove poslušnosti i ljubavi prema Bogu. 
Gospod im je izrekao samo jednu zabranu koja se odnosila na upotrebu svega što se nalazilo u vrtu; ali, ako u 
tome budu prekršili Njegovu volju, bice krivi za prestup. Sotona nije smeo da ih progoni stalnim iskušenjima; 
mogao je da im pride jedino pored zabranjenog drveta. Ukoliko budu pokušali da istražuju njegovu prirodu, bice 
izloženi  njegovim  lukavstvima.  Bili  su  pozvani  da  ozbiljno  poslušaju  opomenu  koju  im  je  Bog  uputio  i  budu 
zadovoljni podacima koje je On smatrao da treba da im otkrije.

Da bi neopaženo obavio svoje delo, sotona je odlucio da se posluži zmijom kao posrednikom –  maska je bila 
dobro prilagodena njegovoj prevari. Zmija je u to doba bila medu najmudrijim i najlepšim stvorenjima na Zemlji. 
Imala  je  krila,  i  dok  je  letela  blistala  je  zaslepljujucim  sjajem,  u  boji  uglacanog  zlata.  Odmarajuci  se  medu 
olistalim granama zabranjenog drveta i nasladujuci se njegovim ukusnim plodom, privlacila je pažnju gledalaca 
koji su uživali u prizoru. Tako je u vrtu mira vrebao rušitelj, ocekujuci svoj plen.

Andeli su opomenuli Evu da se ne odvaja od muža dok bude obavljala poslove u vrtu; s njim u zajednici bice 
manje u opasnosti od iskušenja. Ali, zaokupljena svojim ugodnim zadatkom, nenamerno se udaljila od njega. 
Shvativši da je sama, predosetila je opasnost, ali je prigušila strah, smatrajuci da je dovoljno mudra i snažna da 
prepozna  zlo  i  da  mu  se  odupre.  Ne  obaziruci  se  na  opomene  andela,  uskoro  se  našla  pred  zabranjenim 
drvetom, gledajuci ga radoznalo i zadivljeno. Plod je bio vrlo lep, pa se upitala zašto im ga je Bog uskratio. Sada 
se kušacu pružila prilika. Kao da cita njene misli, obratio joj se pitanjem: »Je li istina da je Bog kazao da ne 
jedete sa svakoga drveta u vrtu?« Eva se iznenadila, jer joj se  ucinilo da cuje odjek svojih misli. Medutim, zmija 
je nastavila ljubaznim glasom, kao da se potajno divi njenoj izvanrednoj ljupkosti; ni reci joj nisu bile neprijatne. 
Umesto da pobegne s tog mesta, Eva je oklevala radoznalo ocekujuci šta ce joj zmija kazati. Da joj se obratilo 
neko bice slicno andelima, njen strah bi se probudio; ali nije mogla ni da pomisli da bi ova ocaravajuca zmija 
mogla da bude posrednik palog neprijatelja.
Na  kušacevo  lukavo  pitanje,  odgovorila  je:  »Mi  jedemo  roda  sa  svakoga  drveta  u  vrtu;  samo  roda  s  onoga 
drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj da ne umrete! A zmija rece ženi: necete vi umreti: 
nego zna Bog da ce vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oci, pa cete postati kao bogovi i znati što je 
dobro što li zlo!«

Jeduci plod s tog drveta, objasnila je, oni ce se uzdici na mnogo uzvišeniji nivo postojanja i imati mnogo šire 
znanje.  Ona je  jela  sa zabranjenog  drveta  i  tako stekla  sposobnost  da  govori.  Napomenula  je da  je Gospod 
ljubomorno  odlucio  da  im  ga  uskrati  da  se  ne  bi  uzdigli  i  postali  jednaki  Njemu.  Upravo  zbog  njegovih 
izvanrednih svojstava, sticanja mudrosti i znanja, On im je zabranio da ga jedu, pa cak i da ga dodirnu. Kušac je 
nagovestio da se božanska upozorenja nece ispuniti; ona ce ih samo zaplašiti. Zar je moguce da ce umreti? Zar 
nisu  jeli  ploda  sa  drveta  života?  Bog  samo  pokušava  da  ih  omete  u  plemenitom  razvoju  i  u  nalaženju  vece 
srece!

Takvo  je  bilo  sotonino  delo  od  Adamovih  dana  do  sadašnjeg  vremena,  i  on  ga  je  uspešno  obavljao.  On  je 
iskušavao ljude navodeci ih na nepoverenje u Božju ljubav i sumnju u Njegovu mudrost. On se stalno trudio da 
razbudi duh neuctive radoznalosti, nemirne, neugasive želje za prodiranjem u tajne božanske mudrosti i moci. U 
svojim naporima da istraže ono što Bog nije želeo da im otkrije, mnogi ljudi previdaju istine koje im je pokazao i 
koje su važne za spasenje. Sotona ih poziva na neposlušnost, navodeci ih da veruju da su prodrli u cudesne 
oblasti saznanja. Sve je to, medutim, samo varka! Oduševljeni svojim idejama o napretku, takvi, gazeci Božje 
zahteve, stupaju na put koji vodi u propast i smrt.

Sotona  je  rekao  našim  praroditeljima  da  ce  biti  dobitnici  samo  ako  budu  kršili  Božji  zakon.  Zar  i  danas  ne 
slušamo slicne price? Mnogi pricaju o uskogrudosti onih koji slušaju Božje zapovesti, dok za sebe istovremeno 
tvrde da imaju šire poglede i vecu slobodu. Šta je to ako ne odjek glasa iz Edema: »U onaj dan kada okusite s 
njega«, kada prekršite božanski zahtev, »postacete kao bogovi«? Sotona je tvrdio da je primio velike blagoslove 
jeduci zabranjeni plod, ali nije dozvolio da se sazna istina da je zbog svog prestupa postao izgnanik sa Neba.       Iako je ustanovio da greh donosi beskrajne gubitke, prikrivao je svoju bedu da bi i druge uvukao u isti položaj. 
Tako i danas, prestupnici pokušavaju da prikriju svoj pravi karakter; mogu da tvrde da su sveti, ali upravo njihov 
uzvišeni položaj cini da postaju još opasniji kao zavodnici. Oni su na strani sotone, gaze Božji zakon, i navode 
druge da to isto cine, da bi propali.

Eva je poverovala sotoninim recima, ali je to nije spasilo od kazne za greh. Ona je izgubila veru u Božje reci i to 
je izazvalo njen pad. Na sudu ljudi nece biti osudeni zato što su ciste savesti poverovali laži, vec zato što nisu 
verovali u istinu, jer su propustili priliku da saznaju istinu. Bez obzira na sotonina suprotna uveravanja, uvek 
doživljavamo nesrecu kada ne slušamo Boga. Svim srcem moramo nastojati da saznamo istinu. Sve pouke koje 
je Bog naredio da udju u Njegovu pisanu Rec, date su nam kao opomena i kao pouka. Date su da bi nas spasile 
prevare. Njihovo zanemarivanje donosi nam propast. Budimo sigurni da sve što se protivi Božjoj reci dolazi od 
sotone.

Zmija je ubrala plod sa zabranjenog drveta i stavila ga u ruku neodlucnoj Evi. Onda ju je podsetila na njene 
vlastite reci da im je Bog zabranio da diraju plod, inace ce umreti. Nece je zadesiti nikakva veca šteta kada bude 
jela plod, od one koja ju je zadesila kada ga je dodirnula. Ne osecajuci nikakve nepovoljne posledice, Eva se 
ohrabrila. »I žena, videci da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi 
znanja, uzabra roda s njega i okusi.« Plod je bio prijatnog ukusa i dok je jela, izgledalo joj je da oseca kako je 
prožima nova snaga. Zamislila je da prelazi u neko uzvišenije postojanje. Bez straha je ubrala i jela. I onda, 
kada  je  sama  sagrešila,  postala  je  sotonino  orude  za  izazivanje  propasti  svoga  muža.  U  stanju  cudnog, 
neprirodnog uzbudenja, sa rukama punim zabranjenog ploda, potražila je Adama i ispricala mu šta se dogodilo. 
Žalost se ogledala na Adamovom licu. Izgledao je zaprepašcen i uplašen. Odgovorio joj je da je to sigurno bio 
neprijatelj  na  koga  su  bili  upozoreni  i  da  po  božanskoj  presudi  ona  mora  da  umre.  Uzvracajuci,  ona  ga  je 
nagovarala  da  jede,  ponavljajuci  zmijine  tvrdnje  da  nece  umreti.  Tvrdila  je  da  je  zmija  govorila  istinu,  jer  ne 
zapaža nikakve znake Božjeg nezadovoljstva, vec, sasvim suprotno, oseca ugodan, uzbudljiv uticaj, koji svaku 
njenu sposobnost prožima novim životom, onim istim, koji, po njenom mišljenju, nadahnjuje nebeske vesnike. 
Adam je shvatio da je njegova životna saputnica prestupila Božju zapovest, prekršila jedinu zabranu koja im je 
bila izrecena kao proba njihove vernosti i ljubavi. U njegovim mislima rasplamsala se užasna borba. Žalio je što 
je dozvolio Evi da se udalji od njega. Medutim, delo je vec bilo ucinjeno; morao se odvojiti od one cije društvo 
mu  je  pricinjavalo  toliku  radost.  Kako  to  da  podnese?  Adam  je  uživao  u  zajedništvu  s  Bogom  i  sa  svetim 
andelima. On je gledao slavu Stvoritelja. Shvatao je velike mogucnosti ljudskog roda ako ostane veran Bogu. 
Ali, sve te blagoslove izgubio je iz vida u strahu da ce izgubiti taj veliki dar koji je u njegovim ocima nadmašivao 
sve ostale. Ljubav, zahvalnost, vernost Stvoritelju – sve je to bilo nadjacano ljubavlju prema Evi. Ona je bila deo 
njega, i on nije mogao podneti misao o razdvajanju. Nije shvatao da je ista Beskrajna Moc koja je od praha 
zemaljskoga stvorila njega, živi, prekrasni oblik i koja mu je iz ljubavi podarila druga, sposobna da je nadoknadi. 
Odlucio se za istu sudbinu; ako ona mora da umre, i on ce umreti s njom. A osim toga, pomislio je, možda je 
mudra zmija ipak govorila istinu? Eva je stajala pred njim, isto tako prekrasna i naizgled isto tako bezazlena kao 
i pre dela neposlušnosti. Izražavala mu je vecu ljubav nego ranije. Nije bilo na njoj nikakvog znaka da ce umreti. 
Odlucio je da proba. Uzeo je plod i brzo ga pojeo.                                                     Posle prestupa i Adam je mislio da se uzdiže u neko više postojanje. Uskoro ga je, medutim, misao o grehu 
pocela  da  užasava.  Vazduh,  koji  je  do  tada  bio  blag,  ujednacene  temperature,  kao  da  je  poceo  da  šiba 
hladnocom grešni par. Nestalo je ljubavi i mira i umesto toga pojavila se svest o grehu, strah pred buducnošcu, 
golotinja duše. Nestalo je i svetlosne odece koja ih je obavijala i da bi je nadoknadili pokušali su da sebi nacine 
pregace, jer neodeveni nisu mogli da izadu pred Boga ni svete andele. 

Poceli su da uvidaju pravu prirodu svoga greha. Adam je prigovorio svojoj pratilji što je nerazumno napustila 
njegovo društvo i dozvolila da je zmija prevari; medutim, oboje su zavaravali sebe da ce im Onaj, koji im je dao 
toliko dokaza svoje ljubavi, oprostiti taj jedan jedini prestup ili da ih bar nece tako oštro kazniti. 
Sotona je  likovao. On je iskušao ženu da pokaže nepoverenje prema Božjoj ljubavi, da posumnja u Njegovu 
mudrost i da prestupi Njegov zakon, a preko nje je savladao i Adama.

Veliki  Zakonodavac,  medutim,  spremao  se  da  Adamu  i  Evi  objavi  posledice  njihovog  prestupa.  Božanska 
prisutnost pokazala se u vrtu. Dok su još bili bezazleni i sveti, radosno su docekivali pojavu svoga Stvoritelja; 
sada su užasnuto pobegli i pokušali da se sakriju u najgušcem delu vrta. Ali, »Gospod Bog viknu Adama i rece 
mu: gde si? A on rece: cuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih! A Bog rece: ko ti kaza da si 
go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?«                                                 Adam nije mogao ni da porekne ni da opravda svoj greh; ali, umesto da pokaže pokajanje, pokušao je da krivicu 
prebaci na svoju ženu, pa time i na Boga: »Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh!« 
Onaj isti, koji je iz ljubavi prema Evi samovoljno odlucio da izgubi Božji blagoslov, svoj dom u Raju i vecni život 
pun radosti, sada je, posle svog pada, pokušavao da okrivi svoju pratilju, pa cak i samog Stvoritelja, za svoj 
prestup. Tako je strašna sila greha!

Kada je žena bila upitana: »Zašto si to ucinila«, odgovorila je: »Zmija me prevari, te jedoh!« »Zašto si stvorio 
zmiju? Zašto si joj dozvolio da ude u Edem?« Ta neizrecena pitanja bila su deo njenog izgovora za greh. I tako 
je, kao i Adam, odgovornost za svoj pad prebacila na Boga. Duh samoopravdanja potice od oca laži; pred njim 
su  popustili  naši  praroditelji  cim  su  se  prepustili  sotoninom  uticaju.  Isti  duh  se  zapaža  i  kod  svih  Adamovih 
sinova i kceri. Umesto da ponizno priznaju svoj greh, pokušavaju da se zaštite prebacujuci krivicu da drugoga, 
na okolnosti ili na Boga – uzimajuci cak i Njegove blagoslove kao izgovor da gundaju protiv Njega. 
Gospod je izrekao kaznu zmiji: »Kada si to ucinila, da si prokleta mimo svako živince i mimo sve zveri poljske; 
na trbuhu da se vuceš i prah da jedeš do svojega veka.« Pošto je upotrebljena kao sotonin posrednik, zmija je 
morala  da  pretrpi  Božju  osudu.  Od  najlepšeg  stvorenja  u  polju,  kome  su  se  svi  divili,  morala  je  da  postane 
najniže i najprezrenije bice, stvorenje koga ce se bojati i koje ce mrzeti i ljudi i životinje. Reci koje su joj zatim 
bile upucene, odnosile su se neposredno na sotonu i ukazivale na njegov konacni poraz i konacno uništenje: »I 
još mecem neprijateljstvo izmedu tebe i žene i izmedu semena tvojega i semena njezina, ono ce ti na glavu 
stajati, a ti ceš ga u petu ujedati.«                                                                         
Nije bilo po Božjoj volji da sveti par upozna ikakvo zlo. On im je dao obilje dobra, a uskratio zlo. Ali, suprotno 
Njegovoj zapovesti, oni su okusili sa zabranjenog drveta i sada ce nastaviti to da cine – da sticu znanje o zlu –
citavog života. Od tog vremena ljudski rod bice mucen sotonskim iskušenjima. Umesto ugodnog rada koji im je 
do tada bio odreden, dobili su strahovanja i teške napore. Bice podložni razocaranjima, žalosti i bolu, i konacno 
smrti.

Pod prokletstvom greha cela priroda trebalo je da posvedoci coveku o karakteru u posledicama pobune protiv 
Boga.  Kada  je  stvorio  coveka,  Bog  ga  je  postavio  da  upravlja  Zemljom  i  svim  živim  stvorenjima.  Sve  dok  je 
Adam bio odan Nebu, cela priroda mu je bila podredjena. Ali, kada se pobunio protiv Božjeg zakona, podložna 
stvorenja pobunila su se protiv njegove vlasti. Na taj nacin Gospod, u svojoj velikoj milosti, prikazao je coveku 
svetost svoga Zakona i naveo ga da na temelju svog iskustva ustanovi koliko je opasno ako ga, i u najmanjoj 
meri, zanemari.             
Život ispunjen teškim radom i brigama, koji je postao covekova sudbina, bio mu je odreden iz ljubavi. Bila je to 
disciplinska mera koja je postala neophodna zbog greha, da bi se suzbilo popuštanje prohtevima i strastima, da   bi se razvila navika vladanja sobom. Bio je to deo Božjeg velikog plana po kome je trebalo da se covek vrati iz
ponora propasti i pokvarenosti, u koji je upao zbog greha. 

Opomena,  upucena  našim  praroditeljima:  »Jer  u  koji  dan  okusiš  s  njega,  umreceš«  (1.  Mojsijeva  2,17),  nije 
znacila  da  moraju  umreti  istoga  dana  kada  okuse  zabranjeno  voce.  Medutim,  toga  dana  bice  im  izrecena 
neopoziva presuda. Besmrtnost im je bila obecana pod uslovom da ostanu poslušni; prestupom ce izgubiti vecni 
život. Tog dana bice osudeni na smrt. 

Da bi osigurao svoje vecno postojanje, covek je morao da nastavi da jede plodove sa drveta života. Kada mu je 
to bilo uskraceno, covekova životna snaga postepeno je opadala, sve dok mu se život nije ugasio. Sotona je 
planirao da svojom neposlušnošcu izazove Božje nezadovoljstvo i da onda, ukoliko ne bude dobio oproštenje, 
cemu se nadao, nastavi da jede plodove sa drveta života i tako vecno produži postojanje greha i bede. Mecutim, 
posle covekovog pada, sveti andeli odmah su dobili naredbu da cuvaju pristup drvetu života. Oko tih andela 
lelujali su se zraci svetlosti u obliku blistavog maca. Nijednom pripadniku Adamove porodice nije bilo dozvoljeno 
da prede tu prepreku i da se nahrani životodavnim plodovima; zato i nema besmrtnih grešnika.

Poplava zla posle prestupa naših praroditelja, u ocima mnogih ljudi je strašna posledica za tako mali greh, pa
zato sumnjaju u mudrost i pravednost Božjih postupaka prema ljudima. Ali, kada bi malo dublje razmotrili ovo 
pitanje, shvatili bi svoju zabludu. Bog je stvorio coveka po svom oblicju, kao bice slobodno od greha. Zemlju je 
trebalo da nasele stanovnici malo niži od andela; ali se njihova odanost morala ispitati; jer Bog nije mogao da 
dozvoli da svet bude naseljen bicima koja odbacuju Njegov zakon. Ali, u svojoj velikoj milosti, Bog nije Adama 
stavio na tešku probu. I upravo zato što je zabrana bila tako mala, greh je postao izrazito veliki. Ako Adam nije 
mogao  da  podnese  najmanju  probu,  ne  bi  izdržao  ni  vece  iskušenje  da  mu  je  bila  poverena  neka  veca 
odgovornost!                                                                       
Da je neka veca proba bila odredjena Adamu, tada bi se oni cija su srca sklona zlu izgovarali govoreci: »To što 
ja  cinim  je  beznacajno,  Bog  ne  obraca  pažnju  na  sitnice!«  Zato  bi  stalno  bilo  prestupa  u  onome  što  ljudi 
smatraju nevažnim i što medu njima prolazi bez kazne. Medutim, Gospod je jasno pokazao da Ga vredja svaki 
greh, bez obzira na to koliki je.

Evi je njena neposlušnost Bogu izgledala kao beznacajno delo, kada je okusila plod sa zabranjenog drveta i 
nagovorila i muža na prestup; ali njihov greh je uklonio prepreke zlu koje je preplavilo svet. Ko bi u trenutku 
iskušenja, mogao znati kakve ce užasne posledice izazvati jedan jedini pogrešni korak?

Mnogi medu onima koji govore da Božji zakon ne obavezuje coveka, uporno dokazuju da se Njegovi propisi 
uopšte ne mogu poštovati. Ali, ako je to istina, zašto je Adam morao da bude kažnjen za prestup? Greh naših 
praroditelja  doneo  je  krivicu  i  žalost  na  svet,  i  da  nije  bilo  Božje  dobrote  i  milosti,  ljudski  rod  utonuo  bi  u 
beznadežno ocajanje. Neka se niko ne vara. »Plata za greh je smrt!« (Rimljanima 6,23) Božji zakon se ništa 
više ne može nekažnjeno prestupati sada, nego u vreme kada je presuda bila izrecena praocu ljudskog roda!
Adam i Eva posle svoga greha više nisu mogli da ostanu u Edemu. Skrušeno su preklinjali da ostanu u domu 
svoje bezazlenosti i radosti. Priznavali su da nemaju nikakvog prava na to srecno boravište i zaklinjali se da ce 
ubuduce biti savršeno poslušni Bogu. Medutim, receno im je da je njihova priroda postala izopacena grehom; da 
su  umanjili  svoju  snagu  da  se  odupru  zlu  i  tako  omogucili  sotoni  da  im  mnogo  lakše  pristupa.  U  svojoj 
bezazlenosti  popustili  su  iskušenju;  i  sada,  svesni  svoje  krivice,  imace  još  manje  snage  da  sacuvaju  svoju 
cestitost.

Pokorno i sa neizrecivom žalošcu pozdravili su se sa svojim prekrasnim domom i krenuli da žive na zemlji na 
kojoj  je  pocivalo  prokletstvo  greha.  Atmosfera,  nekada  tako  blaga  i  ujednacena,  postala  je  sada  podložna 
velikim  promenama,  pa  ih  je  Gospod  milostivo  ogrnuo  odecom  od  kože  kao  zaštitom  od  preterane  vrucine  i 
hladnoce. 

Dok su u uvelom cvecu i opalom lišcu gledali prve znake raspadanja, Adam i njegova saputnica plakali su nad 
njima mnogo iskrenije nego što ljudi danas placu nad svojim mrtvima. Smrt slabog, nežnog cveca zaista je bila 
uzrok žalosti; ali, kada je dostojanstveno drvece pocelo da odbacuje svoje lišce, taj prizor ih je živo podsetio na 
ozbiljnu cinjenicu da je smrt sudbina svakog živog stvora.
Ali, prilikom konacnog obnavljanja, kada ce nastati »novo nebo i nova 
zemlja« (Otkrivenje 21,1), on ce biti vracen još slavnije ukrašen nego u pocetku.

Tada  ce  oni  koji  su  održali  Božje  zapovesti  puni  besmrtne  snage  zastajati  pod  drvetom  života,  a  stanovnici 
bezgrešnih  svetova  u  tom  vrtu  za  uživanje  u  toku  beskrajnih  vekova  imace  uzorak  savršenog  dela  Božjeg 
stvaranja, netaknutog prokletstvom greha – uzorak onoga što bi postala cela Zemlja da je covek ispunio slavni 
Stvoriteljev plan. 

Džabe su Bog i anđeli skretali pažnju Adamu i Evi. Bez mogućnosti spoznaje dobra i zla bili su nesposobni da uvide razliku između dobronmernih saveta anđela i lukavstva đavola. Bez mogućnosti da sagledaju širu sliku, a s obzirom da su po prirodi dobri, laž je za njih bila neshvatljiva, nemoguća da se provali.
Pošto nisu bili u stanju da pojme razliku između dobrog (Boga) i zla (sotone), pad je pre ili kasnije bio neminovan, odnosno predodređen.

@MakrosCrni
Uzalud pišeš... ja sam mojim drugovima bukvalno crtao, sat vremena sa spiskao i ništa...gledaju me belo, ne kapiraju, na kraju kažu ''Pa šta?''. Pitao sam to i g-dina Miroljuba Petrovića, pa me izbacio sa sajta.

Amebe su besmrtne.