Планирани амерички нуклеарни удар на Либију

Мишел Хосудовски
ПЛАНИРАНИ АМЕРИЧКИ НУКЛЕАРНИ УДАР НА ЛИБИЈУ

Још 1997, на врхунцу афере са Моником Левински, Клинтоновa администрација планирала је нуклеарни удар на Либију, што су западни медији углавном прећутали. Министарство одбране је већ тада имало на располагању ‘‘тактичке нуклеарне бомбе’‘ за разарање непријатељских бункера на Средњем истоку и по Централној Азији:
‘‘Војни званичници и руководство америчких института за нуклеарно наоружање подстицали су САД да развију нову генерацију прецизних, ‘‘малих’‘ нуклеарних бомби… које би могле бити коришћене у конвенционалним сукобима са земљама Трећег света.’‘ (Федерација америчких научника /Federation of American Scientists/, 2001, потцртавање ауторово)
Тако је настала и нуклеарна бомба B61-11 за дубоко продирање у тле која никада није испробана. Она је чинила део серије B61, опремљене такозваним нуклеарним бојевим главама ‘‘умерене моћи’‘. Амерички војни извори описали су то следећим речима: ‘‘У случају употребе B61-11 у Северној Кореји, радиоактивно загађење распрострло би се и на суседне земље попут Јапана.’‘ (Видети B61-11 Earth-Penetrating Weapon, Globalsecurity.org). Верзија B61-11 за дубоко продирање у тле испрва је требало да буде ‘‘слабе’‘ снаге – не јача од 10 килотона што би одговарало 66.6 постотку снаге бомбе бачене на Хирошиму – и била је намењена употреби на ратиштима Средњег истока и Централне Азије.

Планови Пентагона за нуклеарне ударе на Либију

Тактичко нуклеарно оружје B61-11 Пентагон се 1997. спремио да употреби против ‘‘Гадафијевог режима’‘:
‘‘Виши званичници Пентагона изазвали су узбуну прошлог априла (1997) предлогом да се нуклеарна бомба за дубоку пенетрацију тла употреби против наводне подземне фабрике за производњу хемијског оружја коју Либија гради у Тархуни. Ова безмало отворена претња стигла је свега једанаест дана пошто су САД потписале Пакт о афричкој зони забране нуклеарног оружја (The African Nuclear Weapons Free Zone Treaty), којом се потписници обавезују да не користе нуклеарно оружје нити прете њиме било којој земљи-потписници, укључујући и Либију.’‘ (David Muller/Дејвид Малер/, Penetrator N-Bombs, International Action Center, 1997)
Тархуну насељава више од 200,000 људи – мушкараца, жена и деце, и налази се на око 60 километара источно од Триполија. Да је ова ‘‘хумана бомба’‘ са капацитетом две трећине хирошимске бомбе била бачена на ‘‘могуће’‘ постројење за производњу оружја за масовно уништење (ОМУ, на енглеском WMD, прим. прев.) изазвала би десетине хиљада жртава, да не помињемо нуклеарно загађење…
Човек иза овог дијаболичног плана за нуклеарни удар на Либију био је Помоћник државног секретара одбране, Харолд Палмер Смит јуниор (Harold Palmer Smith Junior). "И пре него је B61 произведена, Либија је означена као могућа мета". (Билтен атомских научника – септембар/октобар 1997 /Bulletin of the Atomic Scientists – September/ October 1997/ страна 27, потцртавање ауторово)
Харолда Палмера Смита председник Бил Клинтон беше поставио да надгледа нуклеарне, хемијске и биолошке одбрамбене програме чији је циљ да се ‘‘смањи амерички арсенал нуклеарног оружја и трошкови за његово одржавање’‘. Нажалост, његов истински задатак није био никакво ‘‘смањење’‘ већ увећање нуклеарног арсенала увођењем и развојем нових генерација ‘‘безопасних’‘ ‘‘мини-нуклеарки’‘ за употребу на ратиштима Средњег истока.

Испробавање’‘ нуклеарне бомбе B611-11 на одређеној држави

Циљ Минстарства одбране, по савету Харолда Смита, био је да убрза ‘‘испробавање’‘ нуклеарне бомбе B61-11 ‘‘на терену’‘ у некој постојећој земљи:
‘‘Пет месеци пошто је позвао на убрзање производње B61-11, Помоћник министра одбране Харолд Смит је изјавио да ће Војно ваздухопловство употребити нуклеарну бомбу B61-11 против могуће либијске подземне фабрике хемијског оружја у Тархуни, ако Председник буде одлучио да то постројење буде уништено. ‘Не бисмо могли да избацимо ту фабрику из производње коришћењем искључиво конвенционалног оружја’, казао је Смит Асошиејтед Пресу. ‘B61-11 би у том случају било нуклеарно оружје по нашем избору’, изјавио је и часопису Џејнс недељник одбране (Jane‘s Defence Weekly).
Смит је своје изјаве дао током јутарњег интервјуа са новинарима пошто је Министар одбране Вилијем Пери (William Perry) претходно обавестио Одбор за спољне односе америчког сената (Senate Foreign Relations Committee) да САД задржавају право на коришћење нуклеарног орижја противу земаља наоружаних хемијским и биолошким оружјем.(Видети http://www.nukestrat.com/us/afn/B61-11.htm, потцртавање ауторово). И мада је Пентагон касније негирао да намерава да бомбардује либијска постројења у Тархуни, ипак је потврдио да ‘Вашингтон не искључује употребу нуклеарног оружја противу Либије’.’‘ (исто, потцртавање ауторово)

Нуклеарке и мини-нуклеарке: Ирак и Авганистан

Војска САД сматра ‘‘мини-нуклеарке’‘ ‘‘хуманим бомбама’‘ које ‘‘минимизују’‘ ‘‘колатералну штету’‘. По научницима који раде за Пентагон, такве бомбе су ‘‘безопасне по цивилно становништво у околини циљева пошто се експлозија одвија под земљом’‘.
Но, B61-11 је термонуклеарна бомба, оружје за масовно уништавање (Weapon of Mass Destruction /WMD/) у правом смислу те речи.
Војна документација прави разлику између нуклеарног пробијача тла (НПТ) (NuclearEarth Penetrator/NEP/) и ‘‘мини-нуклеарке’‘ – нуклеарне бомбе снаге мање од 10 килотона, то јест, две трећине снаге бомбе бачене на Хирошиму. НТП може бити снаге и до 1000 килотона – седамдесет пута јача од хирошимске бомбе.
Ова разлика између мини-нуклеарки и НПТ је умногоме лажна. У пракси, разлике нема. Уопштено гледајући, ради се о истој врсти оружја: B61-11 се производи у неколико различитих ‘‘јачина’‘ које се крећу између ‘‘мале’‘ од мање од једног килотона, до ‘‘средњих’‘ – све до бомбе од 1000 килотона.
У свим случајевима, радиоактивно загађење је погубно. Штавише, B61 серија термонуклеарних бомби садржи неколико направа различитих ознака: B61-11, B61-3, B61- 4, B61-7 and B61-10 – свака од поменутих долазећи у различитим ‘‘снагама’‘.
Међутим, оружје од кога се највише очекује јесте бомба ‘‘мале снаге’‘ – 10-килотонска – само за трећину слабија од хирошимске.

Либијска ‘‘нуклеарна опција 1997’‘ као преседан…

Ни Бушова ни Обамина администрација нису искључиле коришћење термонуклеарних бомби за уништавање подземних бункера на ратиштима Средњег истока. Ова оружја и јесу нарочито намењена после-хладноратовској употреби при ‘‘конвенционалним сукобима са земљама Трећег света’‘. Такву њихову употребу је одобрио и амерички сенат 2002, по усвајању Става о употреби нуклеарног оружја (Nuclear Posture Review) 2001. године.
Октобра 2001, одмах после терористичког рушења Кула близнакиња у Њујорку, Министар одбране Доналд Рамсфелд (Donald Rumsfeld) предвидео је употребу B61-11 у Авганистану. Мета су у том случају биле скровишта Ал Каиде у планинама Тора Боре.
Тада је Рамсфелд изјавио да мада би ‘‘конвенционалне’‘ бомбе биле довољне да ‘‘обаве посао’‘… ‘‘не искључује употребу нуклеарног оружја’‘. (Из Хјустонске хронике /Houston Chronicle/, 20. октобра 2001, потцртавање ауторово.)
Употреба B61-11 разматрана је и 2003, током бомбардовања и инвазије Ирака. Тада је B61-11 описана као ‘‘прецизно нуклеарно оружје мале снаге за пробијање тла и уништење значајних подземних објеката’‘, каквим су сматрана подземна склоништа Садама Хусеина:
‘‘Ако је Садам заправо најзначајнија мета у Ираку, ‘‘онда нема разлога да се не послужимо нуклеарном бомбом попут B61-11 да га убијемо и тако обезглавимо режим." (Новости из одбране /Defense News/, 8. децембра, 2003, потцртавање ауторово) – ‘‘Све опције су на столу’‘… Лудило: нуклеарке да би се остварила промена режима!… Рамсфелд је заправо предложио, у оквиру свога ‘‘хуманитарног мандата’‘, да се његова земља послужи нуклеарним ударима не би ли ‘‘неутралисала’‘ председника једне стране државе. (Прим. аутора: нема документованих доказа да је B61-11 икад употребљана противу Ирака.)

Да ли је нуклеарни удар на Либију и даље у плану?

‘‘Коалиција вољних’‘ под мандатом САД и НАТО је тренутно у ‘‘хуманитарном рату’‘ са Либијом у циљу ‘‘спасавања живота недужних цивила’‘…
Но, да видимо шта НАТО доктрина ‘‘обавеза заштите’‘ (Responsibility to Protect Doctrine /R2P/) заиста подразумева под тиме.
Наиме, нуклеарна доктрина Бушове администрације из 2001. садржала је одређене ‘‘смернице’‘ што се тиче ‘‘превентивних’‘ нуклеарних удара против неколико земаља на подручју Средњег истока и Централне Азије, у којима се изричито помиње и Либија.
По речима Вилијема Аркина (William Arkin) 2002: ‘‘Бушова администрација је тајно наредила Пентагону да изради планове за могућу употребу нуклеарног оружја (Одлука о употреби нуклеарног оружја из 2001. одобрена од америчког сената 2002. /Nuclear Posture Review approved by the Senate in late 2002/) против бар седам земаља, поименце наводећи не само Русију и ‘‘осовину Зла’‘ – Ирак, Иран, и Северну Кореју – већ и Кину, Либију и Сирију. (Видети Вилијем Аркин Размишљање о непојамном /Thinking the Unthinkable/, Лос Анђелес Тајмс /Los Angeles Times/, 9. март 2002)
Уз то, Министарству одбране САД је речено да се припреми за могућност употребе нуклеарног оружја у некој будућој израелско-арапској кризи. Ваљало је и да размотри начине коришћена таквих средстава при одмазди за хемијске и биолошке нападе, као и у случају неодређених ‘‘ненадних догађаја на војном плану’‘. Та и слична упутства, укључујући и она за наставак развоја против-бункерских мини-нуклеарки и нуклеарног оружја које ‘‘смањује колатералне губитке’‘, налазе се у још увек тајном документу названом Одлука о употреби нуклеарног оружја (Nuclear Posture Review /NPR/), која је требало да буде разматрана пред Конгресом САД 8. јануара. (исто)
Превентивна нуклеарна доктрина (The preemptive nuclear doctrine/DJNO/) усвојена од Обамине администрације дозвољава ‘‘превентивну’‘ (’‘спречавајућу’‘) употребу ‘‘мини-нуклеарки’‘ у конвенционалном рату против ‘‘бандитских држава’‘ (‘’rogue states‘’). Иако ‘‘смернице’‘ не искључују неке друге (и смртоносније) категорије нуклеарног оружја из арсенала САД и НАТО, пентагонски ‘‘сценарији’‘ за Средњи исток и Северну Африку засада се ограничавају на коришћење ‘‘тактичког’‘ нуклеарног оружја, укључујући и бомбу B61-11 за уништавање подземних склоништа.
Чињеница да је Пентагон још 1997. издвојио Либију као погодну ‘‘бандитску државу’‘ за могуће ‘‘испробавање’‘ својих мини-нуклеарки имала је значјан удео при формулисању Одлуке о употреби нуклеарног наоружања из 2001.
Ваља при том имати на уму да је тактичко B61 нуклеарно оружје раздељено и америчким партнерима у НАТО: европским ‘‘не-нуклеарним’‘ државама међу којима су Белгија, Холандија и Италија, које су непосредно укључене у кампању бомбардовања Либије. Све оне имају B61 мини-нуклеарке у својим војним базама и под сопственом командом. (Мишел Хосудовски /Michel Chossudovsky/, Пет европских ‘‘недекларисаних’‘ нуклеарних држава /Europe’s Five "Undeclared Nuclear Weapons States", 10. фебруар, 2010)
Ове европске мини-нуклеарке су намењене циљевима на Средњем истоку. И мада се Либија изричито не помиње, по ратним плановима НАТО те ‘‘европске’‘ термонуклеарне B61 бомбе за уништавање бункера могле би бити лансиране ‘‘против мета у Русији или у земљама Средњег истока као што су Сирија и Иран’‘ (цитирано из Националног савета за одбрамбене ресурсе – нуклеарно оружје у Европи /National Resources Defense Council, Nuclear Weapons in Europe/, фебруара 2005).
У склопу текућег рата против Либије ‘‘све су опције на столу’‘, укључујући и ‘‘превентивну’‘, нуклеарну, као део ‘‘хуманитарног мандата’‘ ‘‘заштите живота недужних цивила’‘.
Године 2007, откривен је дотле тајни план СТРАКОМА-А (STRATCOM – Strategic Air Command /Стратешка ваздухопловна команда, прим. прев.) из 2003, којим је потврђена спремност Вашингтона на превентивне нуклеарне ударе против Ирана, Сирије и Либије. И мада су основне замисли и претпоставке овог документа изведени из NPR за 2001, План усвојен у Команди Стратешке ваздухопловне команде ((USSTRATCOM) усредсређује се на његово конкретно извршење (the Plan formulated by Strategic Command headquarters (USSTRATCOM) focused concretely on issues of implementation.)
Министарство одбране је, очито, употребу нуклеарног оружја попут B61-11 против Либије током текућих борбених дејстава разматрало још 1997, и укључило га у свој NPR (Nuclear Posture Review /Одлука о употреби нуклеарног оружја/) за 2001, те она мора стога и даље бити озбиљно узета у обзир.

Напомена: Текст добивен са сајта Глобална истраживања (Global Research), 20. марта 2011, превело и приредило Уредништво Српског листа. URL овог чланка је www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=24049

Извор: Српски лист
----------------------
U.S. Nuclear
Weapons in Europe
A Review of Post-Cold War Policy,
Force Levels, and War Planning
Prepared by
Hans M. Kristensen
Natural Resources Defense Council
February 2005
ПДФ