A sta je TO? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

XXVI

Pored bunara nalazile su se ruševine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vraćao s posla, sutradan uveče, opazio sam izdaleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spuštenih nogu. I čuo sam ga kako govori:

Ti se dakle ne sećaš? govorio je on. – Nije bilo baš ovde!

Neki glas mu je bez sumnje govorio, jer on odvrati:

Da! Da! tačno u ovaj dan, ali ne na ovom mestu...

Produžio sam prema zidu. Još nikog nisam ni video ni čuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:

... Naravno. Videćeš gde počinje moj trag na pesku. Čekaj me tamo. Doći ću noćas.

Bio sam na dvadeset metara od zida i još nisam ništa video.

Posle kraćeg ćutanja, mali princ opet reče:

Imaš li dobrog otrova? Je si li sigurna da se neću dugo mučiti?

Stadoh, stegnutog srca, ali još uvek nisam razumevao.

Tada spustih pogled do podnožja zida i odskočih! Tu, ustremljena prema malom princu, nalazila se jedna od onih žutih zmija koje vas ubiju za trideset sekundi. Preturajući po džepu da bih izvadio svoj revolver, počeh da trčim, ali na šum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne žureći se šmugnu medju kamenje uz lak metalni zvuk.

Stigoh do zida tačno u času da prihvatim u naručje mog mališana princa, bledog kao smrt.

Šta to treba da znači! Govoriš sada sa zmijama!

Skinuo sam mu njegov večiti zlatni šal. Pokvasio sam mu slepoočnice i dao mu da pije. I sada se nisam usudjivao ništa više da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio me oko vrata.

Osećao sam kako mu srce kuca kao u ptičeta koje umire pogodjeno iz puške. On mi reče:

Radujem se što si pronašao kvar u tvojoj mašini. Sad možeš da se vratiš kući...

Otkud znaš!

Upravo sam hteo da mu saopštim da sam, preko svakog očekivanja, uspeo da završim svoj posao!

On ništa ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:

I ja se danas vraćam kući...

Zatim reče setno:

To je mnogo dalje... mnogo teže...

Osećao sam da se dešaa nešto neobično. Stezao sam ga u naručje kaop malo dete, a ipak mi se činilo kao da tone pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju ništa da učinim da ga zadržim...

Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:

Imam tvoju ovcu. I imam kutiju za ovcu. I brnjicu...

On se tužno osmehnu.

Dugo sam čekao. Osećao sam da mu se malo-pomalo vraća toplota:

Siromah mališa uplašio si se...

Razume se da se uplašio! Ali on se tiho nasmeja:

Još više ću se plašiti večeras...

Osetih kako se ponovo ledim pred neizbežnim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da više nikada neću čuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.

Mali moj, hoću i dalje da te slušam kako se smeješ...

Ali on mi reče:

Ove noći, biće godina dana. Moja zvezda će se nalaziti tačno iznad onog mesta gde sam pao prošle godine...

Mališa, zar ne, to je samo ružan san, ta priča o zmiji i o sastanku i o zvezdi...

Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi:

Ono što je važno, to se ne vidi...

Naravno...

To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.

Naravno...

To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog čekrka i užeta... sećaš li se... bila je slatka.

Naravno...

Gledaćeš noću zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda biće za tebe jedna od zvezda. Volećeš dakle da gledaš sve zvezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, pokloniću ti nešto...

On se opet nasmeja:

Ah! mali moj, kako volim tvoj osmeh!

Upravo to će biti moj poklon... biće to kao s vodom...

Šta hoćeš da kažeš?

Za sve ljude zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo ćute. A ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema...

Šta hoćeš da kažeš?

Kad budeš gledaonebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smejati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao.

A kada se utešiš (čovek se uvek uteši), biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako, iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji biće iznenadjeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: »Da, zvezde me uvek zasmejavaju!« A oni će pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...

On se i dalje smejao.

To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju...

On se još smejao. A zatim se uozbilji:

Noćas... znaš... nemoj doći.

Neću se odvajati od tebe.

Izgledaće kao da sam bolestan... izgledaće pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doći da to gledaš, nema smisla...

Neću se odvajati od tebe.

Ali je on bio zabrinut.

Kažem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujede... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva...

Neću se odvajati od tebe.

Ali nešto ga umiri:

Istina, one nemaju više otrova za drugi ujed...

Te noći nisam primetio kad je pošao. Pobegao je nečujno. Kada sam uspeo da ga stignem, išao je odlučno, brzim korakom. Reče mi samo:

Ah! Tu si...

I uze me za ruku. Ali se još mučio:

Grešiš. Biće ti teško. Izgledaću kao da sam mrtav, a to neće biti istina...

Ja sam ćutao.

Shvataš. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suviše je teško.

Ja sam ćutao.

To će biti kao stara napuštena ljuštura. Stare ljušture nisu tužne...

Ja sam ćutao.

On se malo obeshrabri. Ali učini još jedan napor:

Biće lepo, znaš. I ja ću gledati zvezde. Sve zvezde će biti bunari sa zardjalim čekrkom. Sve će mi zvezde sipati da pijem...

Ja sam ćutao.

To će biti veoma zabavno! Ti ćeš imati pet stotina miliona zvončića, a ja ću imati pet stotina miliona izvora...

I on zaćuta, jer je plakao...

To je tamo. Pusti me jedan korak samog.

I on sede, jer se plašio.

Zatim reče:

Znaš... moja ruža... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba! Ona je tako bezazlena! Ona ima samo četiri ništavna trna da je brane od sveta...

I ja sam seo jer više nisam mogao da stojim. On reče:

Eto... To je sve...

Još malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.

Blesnu žuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomičan. Nije viknuo. Pao je polako kao što pada drvo. Nije se ništa čulo zbog peska.