9. MART: Dan kada je Vuk pojeo svoju decu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

9. MART: Dan kada je Vuk pojeo svoju decu

Formalno gledano, ta istorijska, vetrovita subota 9. marta 1991. godine jeste bila pobeda. Ali, tako svojstveno Srbima, to je bila pobeda kojom se gubio rat...

Milošević je 9. marta 1991. godine demonstrante poslušao samo u jednom. Čuo je stotine hiljada Srba gladnih demokratije i obolelih od nostalgije prema nacionalizmu, Srba koji su u korenu hteli da saseku tron dedinjskog tiranina poručujući mu „Slobo, ustašo" i „Slobo, Sadame", a njegovoj miliciji pevali „Idite u Pakrac". I Milošević je poslao vojsku u Pakrac. Ali je pre toga poslao tenkove na ulice Beograda, Vuka Draškovića u zatvor, a zemlju - u razarajuće godine gladi i ratovanja.

Dvadeset godina nakon istorijskog 9. marta ostalo je sećanje na zapaljive govore Vuka Draškovića, zbog kojih je postao srpski „Kralj trgova", neverovatnu energiju ljudi na ulicama Beograda, što su se kao nikada borili za slobodu i sećanje na dvoje poginulih. Ono što je usledilo u godinama posle devetog dana trećeg meseca 1991. pokazuje da je ostalo i jedno veliko razočarenje cele generacije, koja je iz raznih uglova u Vuku Draškoviću videla mesiju - čoveka spremnog da rasvetli sve zlo crvene buržoazije, vrati Srbiju korenima, pa i ostvari istorijsko pomirenje četnika i partizana.

Srpski pokret obnove sa osamsto hiljada glasača za dve decenije spao je na nekoliko odsto „sektaških privrženika". Veće od gubitka jedne stranke u vrhu srpske politike bilo je to što je ostala generacija razočaranih devetomartovaca, potpuno ideološki dezorijentisanih i razapetih između monarhije i Evrope, Draže Mihajlovića i ratnih „heroja" iz ratova devedesetih.
Taj Deveti mart dogodio se između „Pakraca i Plitvica", između prvih nemira i prvih žrtava u Hrvatskoj, u trenutku kada je još moglo „da bude drugačije". Samo da je Vuk pobedio. Neuspeh promena u to vreme i Miloševićevo infiltriranje u nacionalizam ostavilo je skoro milion tadašnjih sledbenika Vuka Draškovića na vetrometini.
Jer, 9. mart je bio dan kada je Vuk prestao da bude Vuk. Nacionalističku politiku su preuzeli Milošević - pod firmom očuvanja Jugoslavije - i Draškovićev kum Vojislav Šešelj - u nakaradnoj formi četničkog realizma, u kojoj je istovremeno na mitinzima proklinjao vešticu sa Dedinja, a u Skupštini pružao podršku SPS-u.

Zato Cvijetin Milivojević, nekadašnji odgovorni urednik opozicionog dnevnog lista „Demokratija" iz devedesetih godina, kaže da je ideologija iskrenog srpskog nacionalizma potrošena baš tog 9. marta i da cela jedna generacija u ideološkim razmerama „luta kao guske u magli".
- Među tim stotinama hiljada ljudi najmanje je bilo onih koji su hteli da ratuju. Bilo je tu monarhista - nostalgičara za Dražom Mihajlovićem. Bili su okupljeni oko jednog harizmatičnog lidera. SPO nije nastao kao stranka centra ili levica. To je autentična srpska nacionalna stranka. Vuk je to iskreno govorio. Upravo zato što je Vuk Drašković bio promoter te vrste srpskog nacionalizma bilo je logično da on nastavi tim putem. Ali, već na prvoj krivini, pre nego što su se desili masovni zločini na teritoriji Hrvatske i BiH, on je u tome reterirao - kaže Milivojević.
On će reći i da je ograđivanje od srpskih zločina istovremeno bilo i nategnuto ograđivanje, jer je SPO formirao jedne od prvih dobrovoljačkih formacija.

- Ne može se na takav način reterirati i zadržati biračko telo. Drašković je posle doživljavao velike pritiske, počevši od hapšenja pa nadalje. Sa stanovišta političkog morala moramo da mu kažemo „svaka čast", ali sa stanovišta političkog pragmatizma, to je bilo pogubno za stranku, kao i za ideologiju. Jer, oni koji su ga podržavali nastavili su da lutaju i danas čine kritičnu masu ideološki izgubljenih građana Srbije - primećuje Milivojević.

Šešelj, koji je tada već bio Draškovićev bivši kum, u vreme održavanja demonstracija 9. marta organizovao je okupljanja po srpskim zemljama. Na sam dan mitinga, u Boboti kod Vukovara poručivao je da „nije vreme da se Srbi okupljaju u centru Beograda, i to u sprezi sa reformistima Ante Markovića".
Istovremeno, ispred Narodnog pozorišta, na trgu koji je Borislav Mihajlović-Mihiz tada krstio Trgom Slobode, govornici su poručivali i da „Srbiji ne treba da ima neprijatelje u komšiluku". Cvijetin Milivojević kaže da SPO nije okupljao samo srpske nacionaliste, već je sublimirao sve koji su bili razočarani Miloševićem.

- Nezadovoljstvo uređivačkom politikom takozvane TV Bastilje suštinski je bio nebitan povod za demonstracije. Okupilo se sve razočaranje što Srbija nije krenula sa promenama kao u drugim istočnoevropskim zemljama. Jer, druge političke stranke u opoziciji bile su pomalo inertne. Bile su salonske stranke, koje nisu mogle da akumuliraju tu vrstu energije. Ipak, ta vrsta ideološkog entuzijazma trajala je vrlo kratko. Nikada više opozicija nije uspela da regrutuje toliku količinu energije. To je bio i raskid sa idealima i slepo verovanje u harizmu Vuka Draškovića koji može da pokrene Srbiju. Umesto jedinstvenog antimiloševićevskog fronta dobili smo niz malih stranaka, koje su na taj način pomogle Miloševiću da narednih deset godina očuva svoju vlast. Ta neiskorišćena šansa, neiskorišćena energija, koju su prodale i izdale tadašnje vođe opozicije, dovela je do kolektivnog razočaranja svih. Zato i treba da kažemo da je 9. mart ostavio generaciju razočaranih protivnika Slobodana Miloševića - kaže Milivojević.

Žarko Jokanović, koji je danas član Ljajićevog SDP-a, bio je učesnik 9. marta i govorio je sa balkona Narodnog pozorišta. On podseća na okupljanja studenata koja su usledila dan nakon 9. marta, kada se tamo slila „ogromna količina pozitivne energije, koja je trebalo da napravi preokret u Srbiji". To su, kako kaže, ideali koji više ne postoje.
- Za mene 9. mart nikada nije bio nacionalistički skup. Do demonstracija je došlo usled drastičnog gušenja medijskih sloboda i laži koje je tada iz rukava sipala Miloševićeva propagandna mašinerija, na čelu sa RTS-om. Mnogo bitnije je to što je na Terazijskoj česmi dominirala mladost Srbije, sa jasnim zahtevima u pogledu budućnosti, i sa pozitivnom energijom. Logično je da posle dvadeset godina mnogi promene svoja uverenja, jer se i okolnosti u kojima živimo menjaju. Ne vidim da će nam opredeljenje za monarhiju, čiju je ideju ponajviše kompromitovao onaj koji za krunom čezne, ili opredeljenje za četnike ili partizane, doneti bilo kakvu sreću. Na podelama se ne gradi civilizacija. Srbija jeste razapeta, ali ne između Kosova i Evrope, nego unutar sebe - kaže Jokanović.

Formalno gledano, ta istorijska, vetrovita subota - jeste bila pobeda. Ali, tako svojstveno Srbima, to je bila pobeda kojom se gubio rat. Svi zahtevi koji su tada postavljeni na Terazijskoj česmi bili su ispunjeni. Drašković i pohapšeni demonstranti pušteni su iz zatvora, bilo je i smena na RTS-u. Ipak, Milošević je samo utvrdio svoje pozicije na čelu Srbije.
Žarko Jokanović kaže da su se ljudi tada oslobodili straha i da se pojavio veliki optimizam da su pozitivne promene moguće.
- Međutim, izbijanje rata na prostorima bivše Jugoslavije pokopalo je te nade. U Srbiji se nade pokopavaju uvek, čak i kad nema rata i kada nema realnih razloga da bude tako. Ideale je upucao stranački feudalizam i liderski despotizam. Ovde nikada nije ni postojala izvorna ideološka orijentacija. Srbi su uspeli i ideologiju da pretvore u folklor, i to veoma loš. Ne mislim da postoji ideološka dezorijentacija, jer orijentacije nije ni bilo. Ali da je Srbija izgubljena u vremenu i prostoru, to je tačno. I bojim se da će zadugo tako i biti. Srbija je danas utučena, lišena i promila optimizma na koji vlast hoće da je natera, postala je zemlja nezaposlenih, osiromašenih, gladnih, zemlja u kojoj se uspostavlja moderno robovlasništvo, zemlja po kojoj orgijaju lažni evropejci, lažne patriote i lažni moralisti - priča Jokanović.

Kao jedan od heroja 9. marta ostala je upamćena nedavno preminula Dragana Milojević-Srdić. Tada četrdesetogodišnja pravnica preduzeća „Partizanski put" stajala je između bioskopa „Jadran" i Knez Mihailove kada je doživela jak vodeni udar u grudi. Uspravila se i podigla tri prsta, a njena fotografija je ušla u istoriju. Ona je svojevremeno pričala za Pressmagazin da se osećala zloupotrebljeno.
- Govorili su da nije važna osoba na slici, nego karakter koji se vidi na njoj. Tokom demonstracija 1997. nosila sam plakat sa svojom slikom od 9. marta i doživljavala burne ovacije. Ne kajem se zbog svega, ali ne samo što ništa nisam dobila posle tih demonstracija, nego svakog 9. marta otpatim - pričala je Dragana Milojević-Srdić.

I Branislav Lečić, glumac i političar koji je tada držao govore na studentskim demonstracijama, jedan je od onih koji u svojoj biografiji sa ponosom ističu učešće u istorijskim trenucima i tvrdi da bi uvek učinio isto - jer „se za pravdu treba boriti". On, međutim, kaže da je problem što građanima Srbije nikada nije ponuđena ozbiljnije artikulisana ideološka priča.
- SPO je započeo priču oko 9. marta, ali to se završilo sa 300.000 građana, koji nisu bili samo pripadnici SPO-a, već i drugih stranaka. Većina nije pripadala nijednoj stranci. Da smo na česmi izdržali 40 dana, ne bismo imali Miloševića, ni rat, bacili bismo komunizam sa pleća Srbije i ostvarili demokratsku priču. Srbija bi bila lider demokratije i najizazovnija zemlja za ekonomska ulaganja. Ne bismo razgovarali o izgubljenim generacijama. Proživeli bismo godine bez drastičnih ratova i žrtava, bez bombardovanja - kaže Lečić.

Ali, kako navodi, Srbija nije smogla snage da bude demokratski lider jer „nije imala čoveka da to ostvari".
- Jedini ko je ponudio viziju moderne Srbije je ubijen. I ubijen je vrlo brzo. On nije imao vremena ni da najavi svoju viziju, a već su ga smakli - kaže Lečić.
On, ipak, dodaje da tekovine demonstracija od 9. marta ipak „još negde žive", jer je naše društvo doživelo promene.

- Promene su u svesti. Mi više nismo ista zemlja. Danas više ne može da prođe takva isključivost kakvu smo imali. Još ima razočaranih u demokratiju, onih koji bi želeli čvrstu ruku, ali svima je jasno da ne postoji nijedan takav autoritet koji bi mogao da izvuče Srbiju. Demokratija postaje naš način života. Moramo da kažemo da je 9. mart bio prelomni trenutak. Na inicijativu opozicionog SPO i Vuka Draškovića desila se promena. Režim je izazvan, uplašio se narodnog bunta i krenuo je silom na narod. Režim je pokazao zube. Ta činjenica je mnogima raspršila iluzije da režim štiti narodne interese, već samo svoj. Duhovi su se probudili. Karte su se otvorile i posle toga smo znali ko je na kojoj strani - ocenjuje Lečić.
Drašković je posle poraza na prvim izborima govorio da je režim Slobodana Miloševića „gnjila kruška koja će otpasti najkasnije do Đurđevdana". Vukovo čuveno „Juriš!" 9. marta nije bilo dovoljno. Ispostavilo se da će period od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. biti jedna od najdužih decenija u srpskoj istoriji. Većina nas pretvorila se u Vukove „spavače", koje je probudio neko drugi. Ali prekasno.

ŽARKO JOKANOVIĆ - Miloševiću sam rekao da ne glumi englesku kraljicu
Najviše mi ostaje u sećanju pogibija dečaka Brane Milinovića i policajca Neđe Kosovića. Nedavno preminula Dragana Milojević-Srdić, žena hrabrost ispred vodenog topa, sa prkosno podignuta tri prsta, zatim trenutak kada su studenti koji su krenuli iz Studentskog grada probili policijski kordon na Brankovom mostu. Okupljanje na Terazijskoj česmi i započinjanje protesta sa jednim megafonom, policajsko opkoljavanje u ranu zoru, tokom prve noći protesta na Terazijskoj česmi, pregovori sa njima, ostanak i širenje studentskog protesta i fascinantna energija okupljenih. Zoran Đinđić, patrijarh Pavle, odbijanje studenata da im se obrati Miloševićev omiljeni opozicionar Vojislav Šešelj, kada su mu svi okrenuli leđa. Sećam se pregovora sa Miloševićem oko ispunjenja zahteva. Rekao sam mu da prestane da glumi englesku kraljicu, koja se ni o čemu ne pita jer svi znaju da ima ovlašćenja kao ruski car.
Sećam se ispunjenja svih naših zahteva, pušteni su na slobodu Vuk Drašković i 108 uhapšenih demonstranata, smenjeni su čelnici RTS-a, oslobođeni su i ponovo počeli sa radom Studio B i B92, a ministar policije Radmilo Bogdanović praktično je primoran da podnese ostavku. Ali pre svega i iznad svega hrabrost običnih ljudi. To će mi zauvek ostati u sećanju.

DRAŠKOVIĆEV GOVOR - Vodiću vas na televiziju rešen da poginem
Ne znam nijednu vlast u svetu koja je četvoricu novinara branila svom vojnom silom. Mi ne demonstriramo protiv vlasti, izbornih rezultata i vojske, već tražimo ostavke četvorice novinara i objavljivanje demantija da članovi SPO nisu ustaše. Nijednom milicioneru, obećavam, neće faliti dlaka sa glave, ali apelujem da i oni poštuju ovaj narod ovde, jer su to njihova deca i rođaci. Čekamo nerazumnu vlast, ona je danas na potezu.
Srbijo, neka bog da da svane sloboda i u našoj otadžbini. Neću da vam pričam šta se sve od jutros zbilo, svi smo se probijali kroz obruče, pokazali smo da nema obruča koji danas nećemo slomiti. Čestitam vam, junaci. Rekao sam pre mesec dana da ćemo uzeti TV Bastilju, da ćemo pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugog nam puta nema. Junaci, podsećam vas na reči našeg svesrpskog patrijarha naše svesrpske pameti, vladike Njegoša, „svak je rođen za po jednom mreti".
Do pola četiri imaju vremena da objave demanti i ostavke i u tom slučaju ćemo se vratiti ovde na svesrpski sabor nacionalne sloge. Neka predsednik odluči šta će. Ja sam rešio, vodiću vas na televiziju rešen da poginem.

Nagoveštaj bliske budućnosti - Jake vojne snage izašle su na beogradske ulice, po prvi put posle Drugog svetskog rata

MILOŠEVIĆEVA VLADA - Opozicija zloupotrebila uvođenje višestranačja
Vlada Republike Srbije na čelu sa Dragutinom Zelenovićem na sednici 9. marta razmatrala je „aktuelnu bezbednosnu situaciju u Republici". Vlada je izdala saopštenje u kom se između ostalog navodi da su se „najavljene kao mirne, demonstracije opozicionih stranaka pretvorile u rušilaštvo, vandalizam i nasilje, u toku kojih su poginuli jedan milicioner i jedan građanin, a ranjeno je i više ljudi".
- Sve se to organizuje u vreme kada se najveći deo milicije Srbije nalazi na Kosovu, da bi zaštitila bezbednost Srba i Crnogoraca i kada su u određenim delovima zemlje ugroženi bezbednost i život srpskog naroda koji tamo živi... Vlada Republike Srbije veoma žali što su opozicione stranke zloupotrebile čin uvođenja parlamentarne demokratije za nasilje, rušenje i za prolivanje krvi, i to u najsudbonosnijim trenucima za srpski narod u celini. Posebna je odgovornost organizatora rušilačkog mitinga u trenutku kada je Srbiji iznad svega potrebno jedinstvo svih građana, rad, red i mir i dalji razvoj demokratskih odnosa. Istovremenost ovih događaja i njihovih planiranih posledica sa nekim drugim događajima u okruženju, usmerenih na razbijanje Srbije i srpskog naroda, nedvosmisleno govori o pozadini onog što se događalo, kao i o ciljevima prividno mirnih demonstracija - stajalo je u saopštenju Vlade.

izvor: Press

___________________

"Ovo je rat!" Smile