Чича Видоје и НАТО

Србији се поручује да мора да сагледа реалност, а истовремено се реалност на Космету прикрива

Видоје Томић био је чувар пруге Београд – Бар на делу који пролази кроз БиХ, односно кроз Републику Српску. Живео је у том крају и, логично, био је запослен при железници, јер државна је служба ипак државна служба. У свакој држави. Док је био млађи волео је да слуша приче о свом чувеном рођаку, старијем нареднику америчке ратне морнарице Петру Томићу, који је херојски погинуо 7. децембра 1941. у Перл Харбору спасавајући своје другове на бојном броду „УСС Утах” под кишом јапанских бомби и торпеда.

Председник САД је 4. марта 1942. године посмртно одликовао старијег наредника Петра Томића „Медаљом части”. Исте године је и један разарач америчке ратне морнарице добио име „УСС Петар Томић”, а његово име је и на меморијалној плочи са пописом свих погинулих у „Аризона меморијалу”, споменику који је подигнут између димњака потонулог бојног брода „УСС Аризона”, што и данас помало вири из зеленкасте воде сидришта ратне луке Перл Харбор.

Прошле су многе године од тада и Видоје Томић растао је у уверењу да је његов рођак својом херојском погибијом 1941. допринео америчко-српском савезништву које је неразрушиво. Зар Срби нису спасавали америчке авијатичаре у Другом светском рату? Па, и оно око Кореје, скоро да смо се понудили да идемо тамо под заставом УН да помогнемо Американцима. И онда, одједном, Американци су бомбардовали Србе у БиХ. Вероватно Видоју ништа није било јасно. Барем тако кажу они који су га боље познавали. О рођаку са бојног брода „УСС Утах”, носиоцу највишег америчког ратног одликовања више није хтео да прича.

Прошао је и тај рат у Босни, дође и прође Дејтон, а Видоје Томић и даље је сваки дан пролазио својим делом пруге Београд – Бар, делом за који је он био „надлежан”. Пруга повезује Србију и Црну Гору, да ли је и стратешки важна, то Видоје вероватно и није размишљао. Његово је било да провери да какав одрон камења, или земље, не би угрозио пругу и људе који журе пут мора. Носио је стару и избледелу униформу која је некада давно имала плаву железничарску боју и капу која је личила на некадашњу титовку. Од оружја имао је ловачку пушку „бокерицу”, јер у том крају има и медведа. Да, осим ловачке пушке Видоје је имао и 70 година.

И онда је дошао рат НАТО-а против Југославије 1999. године. Тог 3. априла 1999. чича Видоје опет је ишао својим делом пруге, негде близу села Штрпци крај Рудог, БиХ. Изненада, изнад пруге залелујали су хеликоптери НАТО-а, три борбена „апача” и два „блек хоука” са водом командоса. Кренули су да минирају и дигну у ваздух двадесетак метара пруге Београд – Бар, баш на оном делу за који је био „надлежан” Видоје Томић. Вероватно је тих двадесетак метара пруге за комплетан НАТО био толико стратешки важан циљ да су пожурили да и то сруше. Да више не пролазе возови Београд – Бар. Као да је тих дана југословенска војска уопште било шта превозила том пругом. И као да тих двадесетак метара пруге има било какве везе са стањем људских права на Космету и ширењем хуманитарне катастрофе.

Никада нећемо сазнати шта је Видоје Томић помислио када је угледао хеликоптере у ваздуху и на земљи и командосе у пуној ратној опреми како иду према њему. Да ли се сетио свог рођака, хероја Перл Харбора из 1941. године кога је одликовао председник САД?

Видоје Томић није хтео да дозволи рушење пруге. Подигао је своју ловачку пушку „бокерицу” на командосе НАТО-а. Покушао је да одбрани „свој” део пруге. Онај део што од Београда до Бара иде кроз Републику Српску. Јер, баш су тај део хтели да дигну у ваздух. Зашто баш тај део? Због симболике?

Вод најелитнијих командоса НАТО-а отворио је ватру на старог чичу Видоја. Вод специјалаца у пуној ратној опреми са панцирима, шлемовима од кевлара, инфрацрвеним нишанима, уз подршку три „апача” са „гетлинг” митраљезима и два „блек хоука” победио је чичу Видоја са његовом ловачком „бокерицом”. Убили су га на лицу места. Изрешетали. У име мира?

Не, вероватно у име пријатељства према Србима, како би се то данас модерним европским речником рекло када се говори „о наметању Србији надгледане независности Косова”. Јер, Србији се поручује да мора да сагледа реалност, а истовремено се реалност на Космету прикрива. Реалност која, заправо, само сведочи о начину како је вођен рат против Југославије 1999. године. Рат у који су на Западу сви брзоплето пожурили да се укрцају, од генерала и политичара, до хуманитараца и новинара. И све то уз до сада невиђену операцију дезинформисања и лагања.
Као да нас све, заправо, виде као чичу Видоја. Чувара пруге у старој, избледелој, униформи и са ловачком „бокерицом”. Кога нико није ни одликовао...

Мирослав Лазански
Политика

Уништен упаљач минобацачке гранате

Радници у Београду пронашли експлозивно средство заостало из рата 1999. године

Заостало убојно средство уништено
је у контролисаној експлозији

(Фото Ј. Миловановић)

Тим за уништавање неексплодираних убојних средстава Министарства одбране Србије уништио је јуче упаљач минобацачке гранате, мање разорне моћи, у Улици Ружа 17 Ј у насељу Кумодраж у Београду. Драган Јовановић и Никола Радосављевић, обучени за ове деликатне задатке, контролисаном експлозијом уништили су део гранате за који се претпоставља да је заостао током НАТО бомбардовања 1999. године, када је на овом подручју била стационирана једна јединица ВЈ.
Експлозивно средство су у понедељак пронашли радници ангажовани на насипању пута.

Према речима Јовановића, транспорт заосталих убојних средстава је ризичан па је упаљач уништен на лицу места.

– Овај део гранате је мање разорне моћи, али не значи да не може да убије човека. Недавно је дечак на полигону Пескови код Великог Градишта настрадао од упаљача „зоље”, тако да је опрезност неопходна. Чак и ако се пронађу заостала средства из балканских ратова, Првог или Другог светског рата, то не значи да су безопасна, упркос протока времена – истиче Јовановић.

Заоставштина ратова се најчешће проналази у земљи и то у пролеће, у време пољопривредних радова. У том случају неопходно је то пријавити градским центрима за обавештавање на број 985 или полицији.

– По пријави, место се обезбеђује, заостала убојна средства уклањају се у року до 48 часова – објашњава Јовановић.

Према речима Николе Радосављевића, заостале гранате и бомбе проналазе се широм Београда, а веома често у насељу Сунчев брег у Раковици.

(Политика)

jbg, bokerica nije dovoljna!
slava mu!

U, jbt, kakva prica....

Laza kad ga iskopa....

Нека је вечна слава Видоју Томићу.
Требало би да добије неку улицу.

Vanja i ostala kill bi ga verovatno, da je preziveo, poslala u Hag sto je digao pusku na NATO!
Ili bi ga ovde osudili na robiju!








[Edit by vlado85: Vrijedjanje zabranjeno pravilnikom Politickog ~ Geopolitickog foruma]

 Ја сам пушио траву и дружио се са друговима и другарицама. Једанпут сам умало изгинуо кад су гађали генералштаб (бар сам видео ујутру гелере где је требало да проћем) . А и склоништа смо обилазили, да видимо да ли је нека риба доле, било принцезица с мамама, па кад упознаш још и фамилију...Замало бракови да падају...
    Стално путовао Ниш-експресом из Београда у Ниш и назад. Није ме држало место. Једанпут (кад су два -три дана пре тога гаћали аутобус истог превозника-према Косову) сам се опростио од самог себе. Седнем на место( враћам се за Београд), на левој страни, поред мене, два Цигана (Рома ако неко сматра увредљивим)-један клинац и један касним 20-им. Погађате, као у ко то тамо пева. Предсказање, рекох себи. Најсмешније је то што је задњу половину буса заузела војска. Све војаци у униформама...кад се тад нисам шлогиро..

И шта је поента?

Kad ono, nema mu buđelara !!!!