Mardiću,
logika ti je slaba strana.Nisu svi članovi Skj bili četnici već su svi četnici bili u skj.svaćaš
Sparto,
naravno da se ustaše ni četnici ne mogu usporediti.pa pogledaj slike i vidi kako je tko izgledao.Pa četnici i nisu sličilii na vojsku već više n aneku karnevalsku skupinu koja se nije kupala misecima.

Па јесте Боро, док су четници били герила, усташама су нацисти сашили педантне униформе, али сте у истим тим униформама показали целом свету ко сте и шта сте.

ne lupaj

Ма пусти га превише гледао партизанске филмове 

Sta ste se bre svi zapalili kao raspali sovinisti.Aman vam ljudi pogledajte ovaj film........ 2h traje ali vredi.

Последња трка коња Југослава

(фотодокументација "Политике")
Срео сам га први пут у хотелу 'Кинг Едвард', коме ни име није помогло а да не буде највећа свијетска рупа. Прљав, стар и запуштен, бар хотела служио је најјефтиније пиво у граду које је невјероватном брзином опијало.

Алекса је био по изгледу сличан хотелу, неодређених година али са неком елеганцијом, нечим необјашњивим што ми обични људи нисмо имали. Привукла га је моја мајица са натписом 'Србија' и тако уз пиво почели смо да се повремено дружимо. Из неког разлога, нисам га спомињао ником, тек понекад се искрадем и одем у шетњу која се завршавала по правилу у хотелу 'Кинг Едвард'. Био је Алекса извор невјероватни прича у које ја никад нисам посумњао.

Причао је да је рођен у ванбрачној вези између Краља од Југославије и мајке Зорке чије презиме Латиновић је носио. Никад није био признат од стране Династије али ти он за то није ни марио. То је донекле и објешњавало то енергију,смиреност и краљевско држање. Нисам га пуно запиткивао о томе,једноставно и мени је годило да се дружим и пијем са Принцом. Радио је као коњушар у шталама хиподрома који се налазио недалеко од хотела. И једног дана позва ме да дођем на хиподром, да ми покаже коње, посебно коња којег је он посебно волио, водио бригу о њем и чак му дао име Југослав. Мислио сам понекад да се он са тим именом уствари некоме ругао, само нисам знао коме.

И једне недеље на сам дан трке одем на хиподром и наравно одушевим се. Предивне даме,богата господа, кладионице, предивно шаренило за моје очи. Одем и до штале гдје ми Алекса показа коње и наравно Југослава, на брзину ми објасни начин како се клади и на којег коња.

И од тада поче мој скривени живот на хиподрому гдје сам сваке недеље проводио вријеме и кладио се по правилу увјек на Југослава. А није он био најбољи коњ, напротив, мислим да он и није био коњ за трке. Личио је више на неку ислужену рагу за који нико није знао како ће да истрчи трку. Због тога велики играчи никад нису играли на њега иако омјер је увјек био 1:5. На Југослава новац су стављали ситни играчи без пуно лове, јер ако изгубе и није била нека штета, а ако Југослав загребе како је то некад знао, на чуђење великих и радост мали, е онда је била лова до крова. Пролазиле су године и ја сам полако сазријевао као коцкар, познавалац коња, али нисам ништа научио о животу, па сам ваљда из тог разлога увијек играо на Југослава.

Тог прољећа била је то прва трка сезоне, а по шалтерима за уплате се шушкало да би то могла бити последња трка за Југослава. Остарио, олињао и постао непотребан, кажу биће замјењен са неким од његових потомака. Показао ми Алекса некад давно ту ждребад и можда неки од њих могу да истрче трку, али за славу и овације Југослава, требаће мало више коња и доста, доста година.. Било како било, ја сам играо са свим својим новцем и душом на Југослава. Само сам двјеста долара сакрио од самог себе у унутрашњи џеп, јер сам знао да ће ми на крају требати да ја истрчим своју трку.

Ту последњу трку Југослав је трчао на тренутке силовито, гребао земљу, а некад опет као да то није његова трка. И џокеј је био више клаун него озбиљни јахач. Са таквим џокејом и Југослав је знао да нема шансе. Знао је коњ да је то његова последња трка. Није помогло ни бодрење сиротиње са трибина, нити подсмјех богате господе. Негдје на пола трке Југослав је пао и није могао да се дигне. Стрчао сам доле низ трибуне и дерао се као луд ‘дижи се,дижи’. Чуо сам га како дише и топла пара из његових ноздрва стизала је до мене. У великим црним очима текао је читав један филм његовог, а и мог живота.

Позвали су ветеринара, неког високог, жгољавог Енглеза, за којим је трчкарао његов помоћник, мали дебели Француз који је попут жабе крекетао да коња треба одмах убити и употребити у кобасице. Ветеринар Енглез је сумњичаво климао главом ослушкивао, опипавао, дизао реп и тамо нешто тражио, а његов помоћник је већ позвао професионалног убицу коња са дугогодишњим искуством, два метра високог Нијемца јарко руменог у лицу који је носио малу торбицу за алат.

Осветнички је дотрчао јер није волио Југослава, зато што га је Југослав два-три пута копитама по носу. Напокон ветеринар Енглез пристаде да убију коња јер му нема помоћи, али је тражио да то уради млади коњеубица из Тексаса који користи модернији начин убијања.

И док су они покушавали да се договоре, Југослав је склопио своје велике очи и ја више нисам осјетио његов дах на моме тјелу. Умро је од болести од које сви ми бар једном у животу умремо.

Умро је од туге.

Ја сам још дуго послије, чини ми се читаву једну вјечност, сједио на трибинама главе сакривене у дланове и плакао.

Кад сам подигао главу око мене су сједили Индијанци помало пијани, обесправљени и тужни и нису знали гдје да оду.

Тога дана по много чему смо били исти и ја сам осјећао да немам куда да одем, можда само у хотел ‘Кинг Едвард’, да се тамо напијем.

Од тада су прошле године и сјећање на Југослава ми измами осмјех. А некад кад се злоба у мени пробуди, о, та моја злоба, замишљам да је у некој кобасици залутала кост која би могла оном малом Французу да стане у грлу. А онда смијех, смијех, лудачки смијех у којем чујем мога вранца кас.

Небојша Зељић, Калгари, Канада

Izvor:Politika