27. март дан српске трагедије, некад и сад ...

27. март 1941 - Јадни Срби, шта ће бити с њима
Аутор: мондо.рс
У Србији се данас скромно обележава седамдесет пет година после војног пуча 27. марта 1941 – дан када је громогласно речено "не" фашизму и улизивању велесили.

Данас се навршава 75 година од војног пуча и великих демонстрација у Београду и другим градовима Србије и бивше Југославије који су одредили судбину земље и трасирале њен даљи пут ка блоку земаља противница нацистичке Немачке.

Главне историјске чињеница су нам познате из школа, а овако о том догађају пише Вељко Лалић, главни уредник "Недељника" и аутор књиге "Кнез Павле, истина о 27. марту".

Протокол - пуч - демонстрације - бомбардовање
Пучем, који је извршен у један час после поноћи 27. марта 1941. године, поништен је протокол о приступању Југославије Тројном пакту (Немачка, Италија, Јапан) који су у име југословенске Владе потписали председник Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар Марковић. Протокол, који је испровоцирао пуч, а потом и масовне демонстрације потписан је после оцене да је Југославија стратегијски у безизлазном положају и да се никаква помоћ од савезника не може добити. Уклоњено је намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, а малолетни краљ Петар Други проглашен је пунолетним. Чим је информација о пучу, чија је централна фигура био генерал Душан Симовић, доспела у народ избиле су масовне уличне демонстрације као знак подршке грађана пучу. Биле су попраћене паролама које су остале упамћене у историји "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб". Није потпуно расветљено, али је међу стручњацима опште прихваћено уверење да је пресудан подстицај државном удару у тако преломном тренутку имао утицај иностранства, пре свега Лондона, али и Москве. Убрзо је уследила одмазда - 6. априла брутално бомбардовање Београда и масовни напад Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске на Југославију.

Јутро је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић добија наређење Душана Симовића да кнеза Павла врати у Загреб. Седа у кола и жури према Брежицама како би пресрео воз којим кнез путује на Брдо код Крања. С генералом је и војни свештеник Милутин Арсић, уколико све не прође како су замислили. Пресрећу воз у Запрешићу. Генерал се извињава кнезу и обавештава га да мора да се врати.

„Зар не могу на Брдо?", пита кнез намесник, владар Југославије.

„Не.", добија одговор.

Схвата да је ухапшен.

До Загреба није изговорио ни реч. У команди града обавештавају га шта се десило у Београду. Гледа у свештеника који је ту да мотри на њега. И каже му:
„Јадни Срби, шта ће бити с њима?"

Кнез Павле у том тренутку није могао да зна за све страхоте које ће уследити. Није могао да зна за милион и по убијених Срба, што у рату, што после рата. Није могао да претпостави страхоте Јасеновца, Јадовна, стрељања ђака у Крагујевцу. Није могао да зна како за мање од месец дана заувек угасити српска монархија. Није могао да зна да ће, после Хитлера и Павелића, Србију касније казнити казнити и стаљинистичка дикатура. Да ће уследити стрељање и протеривање националне елите, рушење националних музеја, зграда, мостова. Није могао да зна да Београд више никада неће постати центар источне Европе, како га је он замислио.

Није могао то да зна кнез Павле, тада гледајући свештеника Милутина Арсића. Или је могао...

Гледајући данас у његов Архив који је положио Колумбија универзитету видимо да је последњи Карађорђев потомак, и најобразованији владар који је до данас владао Србима, до танчина је знао шта се спрема у Београду. Знао је за планове Интелиџенс сервиса да Југославију увуку у рат по сваку цену. Знао је за потплаћивања Земљорадничке странке, Српског културног клуба, делова војске. Знао је и да Стаљин жели отварање Балканског фронта по сваку цену, због чега су само у Југославији комунисти прижељкивали рат, те 1941. да вас подсетим савезници Хитлера.

Знао је и да није било паметно када је америчком представнику Артуру Лејну на Белом двору рекао да ће „српски народ ући у рат с Немачком ући истог дана када и Рузвелт". Ко нормалан би могао да погази тај аргумент.

Имао је кнез информације да Мусолини у Риму припрема усташе за комадање Југославије. Знао је да немачки генерали нападају Хитлера јер се "према Југославији понаша као према некој примадони" (генарал Јодл), прижељкујући да са Србима „сторнирају старе рачуне из прошлог светског рата" (Геринг).

Али кнез Павле није знао само једну ствар. Није знао да је његов народ, ипак, толико лакомислен. Луд. Није знао да ће искривљени косовски мит поново експлодирати на улицама Београда, као ни да ће се наћи људи који ће зарад одликовања бити спремни да поведу Србе у ново страдање. Није знао да ће у Београду тог 27. марта настати најмонструознија парола у историји: „Боље гроб него роб". Парола која ће се тако брутално обистинити за неколико месеци широм разорене земље.

Коме је то требало? Југославија је била на путу да први пут избегне светски сукоб. Кнез је код Хитлера две године куповао време. Мала Антанта се распала у парам парчад. Само је Југославија остајала неутрална док су редом падале Пољска, Чешка, Француска, Грчка. Горело је све око нас.

Тражио је помоћ Енглеске. Није је добио. Као енглески ђак, оксфордски цимер министра спољних послова Ентонија Идна и краља Џорџа, није веровао да ће за 500.000 фунти стерлинга у Београду успети оно што није у Темишвару, Истанбулу и Софији, како се Черчилу жалио шеф операција СОЕ на Балкану Џорџ Тејлор. Није схватао колико је совјетска пропаганда јака међу Србима који су 27. марта викали: „Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата". Потценио је велико антинемачко расположење међу Србима, због којег је раније сменио веома способног председника владе Милана Стојадиновића.

Протокол - Истина која се крије
Немци су дозволили и тај последњи уступак. У београдској „Политици" на насловној страни, коју српска историја прећуткује 70 година, изашао је наслов преко целе насловне: „Југославија приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије." У преводу: Југославија је потписала мир. Могућност да први пут избегне светски сукоб. Напад на Москву већ је био одобрен, тако да је данас више него јасно да би се Југославија спасила ратних дејстава или би ушла у њих када је рат већ био одлучен.

Или је кнез и све то урадио смишљено. Човек који је касније присуствовао венчању краљице Елизебете једини је владар који је потписао Тројни пакт, а коме то није замерено. Да ли је кнез пустио да се одигра пуч. Да ли је зато одбио предлог Влатка Мачека да с војском умарширају у Београд у којем се на оружје дигла само једна ваздухопловна јединица.

Кнез Павле је знао да се Југославија решава у договору с Хрватима. Покушао је да направи конкордат с Ватиканом, како би обновио Србе католике и Србе муслимане. Српска црква била је јача. С Мачеком је направио споразум како би примирио Хрвате док траје светски сукоб, због чега је заратио с националистима. Мачеку је обећао државу после светског рата, али без Дубровника који је сматрао српским и говорио да уколико Србија жели да буде јака мора да има још један велики град осим Београда.

Кнез Павле није крио своје англофилско расположење. Као ни страну у рату. Последњи је на целом свету признао СССР. С Хитлером је преговарао, како кажу немачки извори, више него било ко други. По цену рата није допустио Немачкој прелаз нити превоз трупа у нападу на пријатељску Грчку.

После година дипломатске битке усред највећег рата у историји човечанства, кнез Павле је једини добио могућност да Пакт потпише без војних клаузула. То је било нешто попут Стаљиновог пакта, наша једина обавеза била је да не нападнемо Немачку! И да јој не уводимо економске санкције! Тражили смо да то објавимо јавно, како не би било никаквих сумњи. Знао је да Срби неће веровати нашем амбасадору у Берлину, Иви Андрићу, или његовом колеги у Риму, Милошу Црњанском.

Кнез Павле је то објавио народу. И затим мирно кренуо на одмор на Брдо код Крања, када су га пресрели генерал Недељковић и свештеник Арсић.

У том тренутку нестало је десет година његове политике. Сви планови. Кнез је, закључујем после 12.000 докумената у Архиву кнеза Павла, знао шта то значи. И сажео је све тако прецизно у једну реченицу изговорену свештенику Арсићу:

„Јадни Срби, шта ће бити с њима?"

http://mondo.rs/a887868/Info/Drustvo/Puc-27.-marta-Veliko-NE-fasizmu.html

Рекли су НЕ фашизму и ДА страдању српског народа и државе.

Данас нeки нови Черчиловци митингују на овај дан највеће српске трагедије.