124 Minuta ćutnje Nikola Vitas (5 Maj, 2007 - 10:52)
Veče 4.maja, Holandija. Svake godine, tačno u 8, život prestaje na dva minuta. Autobusi stoje isključenih motora, kelneri u kafićima ukipljeni su sa poslužavnicima u rukama, muzika je isključena, biciklisti zaustavljeni na sred ceste... Semafori uzalud menjaju boje. Dva minuta ćutanja za žrtve Drugog svetskog rata, već 62 godine za redom.
U Srbiji je Drugi svetski rat bolje ne pominjati. Četnici su pred zakonom odavno izjednačeni sa partizanima. Samo pred zakonom. U svemu ostalom Srbija se trudi da im nadoknadi pažnju koja im je dugo uskraćivana. Od državne politike i državnih simbola do popularne kulture. Samo ne mogu još da se dogovore da li četnički pokret treba rehabilitovati kao fašistički ili antifašistički. Nekako je na vrh jezika da u školske udžbenike uđe nova interpretacija po kojoj su divlji partizani sišli iz šume, sprečili građane da dočekaju nemačke tenkove zastavicama i time stali na put modernoj evropskoj Srbiji. Ali nije sve samo teorija, radi se i na praksi. Vesti samo od prošle nedelje: U Kruševcu se formira dobrovoljačka jedinica. Govori se o hrišćanskoj miliciji. U Beogradu združene snage verskih fanatika, rasista i nacionalista najavljuju da će proliti krv uživalaca marihuane. To su im valjda kondicione pripreme pre nego što krenu da brane svete srpske zemlje? U Novom Sadu razbijeni su prozori na kući sveštenika Adventističke crkve.
Pokušavam da zamislim Beograd kako stoji mirno dva minuta godišnje odajući poštu žrtvama rata. Poštu žrtvama rata, a ne onima koji su ubijali i vodili te ratove. Poštu poginulim antifašistima i civilima od 1941. do 1945. i poštu mrtvima od Vukovara, preko Srebrenice, do Kosova. Pokušavam da zamislim, ali mi ne ide. Ratovi u Srbiji su zanimljivi samo kada se o njima govori u budućem vremenu. Možda bi trebalo uvesti minut ćutnje unapred. Za mrtve u ratovima koje sanjaju i prizivaju srpski političari.
Nije tu otishao je na stranachke pripreme za slet povodom Titovog rodjendana.
Руфусе, среди нам неке ВИП улазнице за слет!
Сцена 1. Руфус ће да глуми рањеног партизана, а Вања Гатор партизанску болничарку која му вида ране. У следећој сцени улази четник Тввице и напада партизана и болничарку. Поред силних рана млади партизан (у интерпретацији Руфуса), успева да савлада злог четника и спаси себе и болничарку.
Сцена 2. Друг Тито (глуми га познати комичар Чедомир Јовановић) одликује младог партизана за заслуге у борби против фашизма. Млади партизан одбија орден, јер сматра да није дао пуни допринос за револуцију.
Četnici su pred zakonom odavno izjednačeni sa partizanima. Samo pred zakonom. U svemu ostalom Srbija se trudi da im nadoknadi pažnju koja im je dugo uskraćivana.
Значи, признајеш пораз. А сад плачи колико ти је воља И ти и твоји скојевци
У свом срцу он чува путеве мира, али ипак држи своје оружје у приправности... То је живот самураја, начин на који зарађује своју одећу, храну и заклон; при том се његово срце одмара, а он је спреман да на дуге стазе отплаћује своје обавезе према господару и свој дуг према родитељима... Наша храброст у рату плашила је странце. Нас странци никада нису поробили, нити су нам одузели земљу. Јамага Соко
A neki ljudi ne mogu da shvate da postoje ljudi koji vole svoju zemlju, tradiciju, crkvu, ne glasaju za LDP,ne dozvoljavaju da im se zemlja rastura, ne podrzavaju gej - gandza i sl parade, a nisu nacisti, fasisti, radikali ili sovinisti...
Onaj ko iza tradicije i crkve skriva fašističke ideje ne može voleti Srbiju. Srbija nema većih neprijatelja od nacionalista. Zato upravo ti koji ne vole Srbiju već vole svoje frustracije formiraju paravojske, vode ratove i oduđuju Srbiju na poraze, sramotu i nemaštinu. Upravo si ovi što nose majice sa likom Ratka Mladića su doveli do nezavisnosti Kosova.
Citat
Значи, признајеш пораз. А сад плачи колико ти је воља
Ovo nešto vezano za Kosovo, Krajinu...
« Poslednja izmena: 05. Maj 2007, 18:00:35 od RufusBG »
Tema: 
onaj kit rufus je kajakavski podunavac, ne?
