може ли неко да ми преведе ову задњу реченицу...

O bombardovanju

Za mene je najveće poniženje u istoriji zemlje bio 24. mart 1999. godine, kada sam konačno shvatio dve tužne činjenice – da se ceo demokratski svet digao protiv moje zemlje, što me je dovelo do zaključka da živim u totalitarnoj tiraniji, u čije ime je počinjeno mnoštvo zločina protiv čovečnosti, krvavih, nebrojeno surovih, krvavih i monstruoznih masakara, pa i jedan genocid. A druga tužna činjenica, jeste da smo sada i zvanično izgubili izvor cele naše istorije, kolevku našeg naroda – Kosovo. To je tužna realnost, koju moramo prihvatiti i isto tako se moramo složiti da ne postoji način da Kosovo i Metohiju povratimo nazad, kao teritoriju Srbije, odnosno Jugoslavije. Punih 78 dana Srbija je bila pod bombama međunarodne zajednice, koja je pokušavala da zaustavi etničko čišćenje mad albanskom populacijom na Kosovu. Ne, na Balkanu se ništa ne može postići silom i ako stalno to svi pokušavaju, a ponajviše sami Balkanci. Uskoro je protiv predsednika moje države podneta optužnice za ratne zločine i zločine protiv svih principa i načela čovečnosti, ali on je još godinu i po dana sedeo u udobnoj, predsedničkoj fotelji u njegovoj zvaničnoj rezidenciji, na Dedinju. Tih 78 dana bolelo me je više nego bilo šta drugo što smo moja zemlja i ja ikada preživeli u celoj istoriji našeg naroda. Ovim želim da poručim da razloga za oružanu interveniciju jeste bilo, ali da je strategija savezničkih snaga pogrešna, ne samo u Jugoslaviji, već i u Avganistanu i Iraku, kao i mnogim drugim totalitarnim tiranijama, u kojima su nevini civili više stradali od krvoločnih monstruma koji su obitavali na tim teritorijama. I zato ovim tekstom želim da pozovem sve članice NATO – a da promene strategiju rata, jer sam siguran da im njihova savremena i maksimalno usavršena tehnologija to u potpunosti dozvoljavaju.

R. Pocesta, 28. mart 2006. godine