100.000 očeva ne viđa svoju decu :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Beograd -- Prema podacima Udruženja “Tata” u Srbiji živi između 80.000 i 100.000 dece koja ne viđaju tate, ili ih viđaju manje u odnosu na sudski definisan model viđanja,

To se uglavnom dešava usled samovoljne odluke majke.

Kada ljubav prođe, a dvoje do juče zakletih na zajednicu “do kraja života” reše da se raziđu, najgore prođu mališani. Često ih u međusobnim sukobima, roditelji lišavaju osnovnih prava.

Zbog zle krvi među bivšim supružnicima, “staratelj” često sprečava kontakt deteta sa drugim roditeljem. Psiholozi smatraju da je to jedna od najvećih grešaka i da šteti detetu, pišu "Novosti".

Statistika kaže da na svakih 1.000 sklopljenih brakova “dođe2 212 razvoda. Godišnje se u Srbiji razvede 8.000 do 10.000 novih bračnih parova. U toku 2012. godine, prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, bilo je 34.639 venčanja, a 7.372 razvoda. U 3.409 rastava nije bilo dece i teških sudskih odluka kome će “pripasti”. Iz oko 4.000 poništenih brakova, deca su u najvećem broju slučajeva dodeljena majkama.

Zvanični podaci govore da se u ovom trenutku na sudu roditelji spore za vršenje roditeljskog prava nad 25.000 do 30.000 dece. U našoj sudskoj praksi, očevi jako retko “dobijaju” decu.

“U našoj sudskoj praksi u 95 odsto slučajeva prebivalište dece posle razvoda bude kod majke, dok je to u Hrvatskoj oko 60 odsto, a u zemljama zapadne Evrope su roditelji u ovom smislu izjednačeni. Sistem i procedure koji se tiču svih komponenata razvoda, nisu dobro definisani. Ono što jeste definisano, ne sprovodi se kako bi trebalo. Sistem ne valja i mora se menjati. Na sreću, prilagođavanje sistema načelima EU će popraviti stanje”, kaže Dejan Višekruna, predsednik Udruženja očeva, razvedenih i rastavljenih očeva i očeva samostalnih staratelja Srbije “Tata”.

Kako Višekruna ukazuje, sa jedne strane, postoji uvreženo mišljenje da su sudovi ti koji donose odluku gde će dete živeti, ali je suština da su u sporazumnim ili tužbenim razvodima, sudovima i postupajućim sudijama ruke gotovo potpuno vezane.

“Sudije ne mogu da urade ama baš ništa bez mišljenja centara za socijalni rad. Zaposleni u Centru moraju da se ozbiljno pozabave porodicom, uzmu sve činitelje i onda procene gde će dete stanovati, a ne uvek bezrezervno sugerisati da to bude kod majke. Veliki je problem kako se uopšte u našem Zakonu posmatra cela priča oko roditeljskog prava i prebivališta. Terminologija koja govori o „dodeljivanju“ dece, neke vrste vlasništva nad njima, kao i utvrđivanja vršenja roditeljskog prava je pogrešna i trebalo bi da bude promenjena i usklađena sa propisima EU. Radi se samo o mestu prebivališta deteta, a ne posedovanja samostalnog roditeljskog prava”, objašnjava Višekruna.

Deca starija od 15 godina imaju pravo da sama odluče sa kojim će roditeljem živeti posle razvoda. I kada su u pitanju mlađa deca, sud ima obavezu da uzme u obzir njihove naklonosti i želje. Sa navršenih deset godina, dete ima pravo da bez posrednika i na sopstvenu inicijativu izrazi mišljenje pred sudom. Prema rečima Dragana Vulevića, načelnika u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, odluku donosi nadležni sud u parničnom postupku. Centar za socijalni rad daje stručno mišljenje na osnovu detaljne stručne procene, koju sud može ali ne mora da usvoji.

“Stručnjaci organa starateljstva daju mišljenje na osnovu niza faktora, kao što su - stambene i materijalne prilike oba roditelja, kvalitet odnosa roditelja i dece, vaspitni stilovi, način na koji vrše svoje roditeljsko pravo, odnosno, njihove roditeljske kompetencije i veštine, njihovo obrazovanje i vaspitanje, sposobnost roditelja da ostvaruj roditeljsku saradnju nakon razvoda. Ako posle razvoda jedan roditelj onemogućava drugom da održava odnose sa detetom, postoji postupak za zaštitu roditeljskih prava”, objašnjava Vulević.

Pravo na kontakt sa roditeljem kome dete nije povereno presudom o razvodu je, suštinski, pravo deteta daviđa drugog roditelja i da on učestvuje u životu deteta. Ovo pravo je u korenu potrebe deteta da pravilno razvija svoj lični i porodični identitet.

“Osporavanje viđenja deteteta sa drugim roditeljem, direktno ili indirektno, ozbiljna je zloupotreba vršenja roditeljskog prava i kršenje prava deteta. Time roditelj dugoročno negativno utiče na pravilan razvoj ličnosti deteta. Organ starateljstva je dužan da kroz savetodavni rad sa roditeljima pokuša da pomogne roditeljima da prevaziđu problem u komunikaciji. Ako su konflikti veliki, moguće je prinudno izvršenje pravnosnažne sudske odluke o viđenju deteta. U sudskom postupku roditelji mogu biti lišeni roditeljskog prava.”, upozorava Vulević.

Bez alimentacije 50.000 mališana
Razni načini zabrane jednom roditelju da viđa dete, usko su povezani sa neplaćanjem alimentacije, kaže Višekruna.

"Po našoj proceni, u Srbiji živi najmanje 50.000 dece koja ne dobijaju alimentaciju uopšte, dobijaju je neredovno ili je dobijaju u umanjenom iznosu. U stručnoj literaturi, u statistici evropskih zemalja stoji činjenica da u situacijama kada onaj roditelj sa kojim dete živi ne ometa viđanje deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, taj roditelj redovno plaća alimentaciju u 85 odsto slučajeva. Sa druge strane, kada roditelj sa kojim dete živi ometa viđanje deteta i drugog roditelja, taj roditelj plaća alimentaciju u svega 35 odsto slučajeva", dodaje predsednik udruženja "Tata".

B92