10 година НАТО бомбардовања :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Звонимир Трајковић
ДА БОГ ЧУВА ОНЕ КОЈИ СУ НАС БОМБАРДОВАЛИ

У вези недавно одржаног америчког ‘‘молитвеног доручка’‘, као Србина муче ме нека питања:
1. Је ли реч о нашем националном мазохизму?
2. Треба ли се силеџији додворити?
3. Шта је, заиста, политичка реалност у данашњем свету која се не може заобићи?
4. Да ли је прусутво Срба на тој манифестацији важно да би се осмотрили правци и тенденција политике нове администрације?
Пре него што из мог угла прокоментаришем ова горе побројана питања желео бих да прво наведем шта суштински значи молитвени доручак и зашто се он зове молитвени.
Традиција окупљања на молитвеном доручку установљена је за мандата председника Двајта Ајзенхауера, који је са групом конгресмена дошао на идеју да организује заједнички скуп чија би окосница била молитва за Америку. Оно што се не истиче је замисао да се на том молитвеном доручку окупи што бројнија елита светских државника како би нови Председник који започиње свој мандат имао ‘‘велику трибину’‘ да наговести у ком правцу ће се кретати његова спољна политика. Званични домаћин овог скупа је амерички Конгрес, и то два члана законодавног тела америчког конгреса – један из Републиканске и један из Демократске странке. Али, де факто, главни организатор је неформална конзервативна хришћанска организација Фамилија (Fellowship Foundation) – те се цела ствар може посматрати и обрнуто.
Цела ова представа осмишљена је у време Двајта Дејвида ‘‘Ајка’‘ Ајзенхауера (Dwight David ‘‘Ike’‘ Eisenhower) који је био 34-ти председник САД, од 20. јануара 1953. до 20. јануара 1961, пре безмало пола века. Односно, када су ‘‘доручак’‘, дипломатија, а и цела политика имали сасвим друге обрисе, параметре и мерила. У данашњој ‘‘ђон дипломатији’‘ и силеџијској политици – где су сила, пљачка и новац основне величине – ићи на молитву да Бог сачува Америку је перверзија – бар у нашем случају. Али да се позабавимо одговорима на горе постављена питања па ће се из свега тога видети смисао или ментална девијација наше званичне политике.

Дилеме и одговори
1. Не треба трошити много речи да се опише сво досад показано ‘‘пријатељство’‘ САД према нама Србима. Од 1990. директно се мешајући разбили су нам државу коју су Срби својом крвљу створили кроз голготу Првог светског рата. Велику победу у том рату Србија је несразмерно скупо платила, изгубивши 1.264.000 (28 посто) становника од укупне популације, односно 58 посто мушког становништва. На темељима тих огромних српских жртава створена је Југославија, а САД су нам и у том Првом и у оном Другом светском рату биле савезници – или ми њима. Све их то при разбијању Југославије није обавезивало, или бар подсећало, да су им Срби увек били савезници и пријатељи. Окренули су се противу нас подржавајући Хрвате, муслимане, и Шиптаре који су им у оба поменута рат били непријатељи. Својом моћном медијском машинеријом сатанизовали су нас до те мере да ћемо последице још јако дуго осећати. И то им није било довољно већ су заједничким војним деловањем са Хрватима починили заједнички – и једини – геноцид на простору бивше Југославије, и етнички очистили Србе са тих простора. Свој злочиначки поход на Србе наставили су бомбардовањем у два наврата: 1995. Републику Српску, наводно штитећи муслимане, и 1999. ‘‘штитећи’‘ Шиптаре – иако смо ми у оба случаја само бранили територије које су и по катастарским књигама наше. Бомбардовани смо пројектилима пуњеним осиромашени уранијумом како би разарања била што већа и дуготрајнија.
Наводни кривац за сва ова недела према Србима био је наш председник, ‘‘диктатор’‘ Милошевић. А кад је ‘‘диктатор’‘ збачен са власти, и постављена по њиховом укусу ‘‘демократска’‘ власт, онда су нам одузели Косово и Метохију, прогласивши је независном државом – коју су први одмах и признали.
Шта би ти наши ‘‘пријатељи’‘ још требали као народу да нам ураде, како наша делегација не би отишла да се помоли ‘’да Бог чува Америку‘’?
2. Могуће да се наша делегација на ‘‘молитвеном доручку’‘ руководила геслом – не љути силеџију већ му се додвори. Ако је то био мотив, онда су им све досадашње анализе о понашању ‘‘светског полицајца’‘ и нашем прилагођавању њему дубоко погрешне. Милошевић а и Срби укупно стајали су најбоље и најчвршће док је он говорио ‘‘Србија се сагињати неће’‘. Чим је почео са уступцима, и пустио Републику Српску Крајину ‘‘низ воду’‘, тражени су нови уступци. Жмурио је док су РС бомбардовали, а одмах затим је добио Дејтон и море уступака које је тамо дао. Међу којима је и прихватање да се формира ‘‘Хашки трибунал’‘ где ће му управо ти којима је починио море уступака судити – и на крају га и убити.
Ако Милошевић није знао, није хтео, и још море тога што почиње са није*… урадио, могле су за ових осам година владавине да ураде те одабране ‘‘демократске’‘ снаге. Да свог ‘‘пријатеља’‘ Америку одобровоље, *да јој се додворе, па све што је Милошевић изгубио да поврате. Зато смо их уосталом и бирали, а не да нам констатују да је Милошевић то и то изгубио, дао или ‘‘продао’‘. Клечали су и додворавали се Коштуница, Ђинђић, Тадић… али опет изгубише Космет – иако су све жеље и захтеве Америке безусловно испунили.
Ако ни додворавање не пролази, шта ћемо онда на тој молитви за Америку?
Пре ће бити да нешто треба искомбиновати, а што су сви око нас и чинили, али ми никако да се тога ‘‘сетимо’‘. Шиптари се додворавају али стално и подвлаче да ако им не дају државу може народ да скочи на ноге, па можда узме и пушке. Тако се Америка и ЕУ уплашише од 1,5 милиона Шиптара, али се уопште не плаше од 10-так милиона Срба. Изгледа да је толики домет искључиво ‘‘дипломатске одбране’‘ државе.
3. Политичка реалност у данашњем свету која се не може заобићи је флоскула која треба да оправда неуспех политичара лидера или државника. Зашто? Зато што је у данашњем свету све реално и могуће ако знаш како, или све нереално и немогуће ако су лични интереси испред државних и националних. Политичку реалност, као и политички амбијент у којем се нешто догађа стварају политичари – не марсовци. Они који умеју и хоће створиће политичку реалност и политички амбијент, па се по политичку реалност не иде у Америку, а понајмање на молитвени доручак. Осим ако америчком руководству својим присуством не желите да поручите да је досадашњи однос према Србима и Србији био сасвим исправан – те да га не треба мењати.
Ако је пак наша политичка ‘‘елита’‘ хтела да на једном овако неформалном скупу бар мало заокрене ту политичку реалност у нашу корист, онда је на скуп морала да оде наша најјача, односно по државном нивоу највиша делегација, уз претходно припремљен пријем на високом нивоу код домаћина. Па да новопостављеној администрацији предочи своје незадовољство досадашњом америчком политиком према Србији, и да бар почне да изграђује неку нову, за нас повољнију политичку реалност. Ако смо као вођу делегације послали Расима Љајића поручили смо Американцима да ћемо и даље да хапсимо наше људе као ‘‘ратне злочинце’‘ те да прихватамо да смо злочиначка нација. Манитог Вука смо вероватно послали да им накнадно објасни шта је то ‘’више од аутономије, мање од независности‘’, слоган који је он лансирао као министар иностраних послова – а које не значи ништа. Мислим да и данас не би умео да то ‘‘преведе’‘ у практично и изводљиво државно устројство, које је за Космет лансирао. А остали наши представници су вероватно пошли да мало виде Вашингтон, и сврате у неизоставни шопинг – по угледу на све наше државне делегације.
4. Питање под овом тачком навео сам више у шали – да је можда присуство наше делегације било важно да се сниме и осмотре правци и тенденција политике нове администрације? Кад погледате ко је био у нашој делегацији – уз Љајића Вук Драшковић, функционер ДСС Ненад Поповић, србијански муфтија Исламске заједнице Србије Мухамед Јусуфспахић, функционер Г17 плус Влајко Сенић, некадашњи главни инспектор МУП-а Србије Владимир Божовић и слични – јасно је да они нити су имали шта ‘‘сниме“, нити то знају, нити су са било ким из нове америчке администрације разговарали да би могли имати бар делић предвиђања у ком правцу се према Србији може кретати америчка политика под Обамом. Највиши домет ове делегације било је интервју манитог Вука новинару Гласа Америке (на српском) Бранку Микашиновићу и Вукова изјава да ‘’Србија мора да зна шта жели и куда иде‘’. По Вуку, Србија је опет крива јер неће у НАТО, а замислите хоће да сарађује са несврстанима. ‘‘Е, ако хоћемо са несврстанима, не можемо у ЕУ’‘ – каже Вук. И да даље не наводим ове ‘‘генијалности’‘ јер ако је и додворавање, превише је – па и самим Американцима може бити отужно… јер ни пертле не вире.
Наш народ за овакве делегације најчешће каже: ‘‘Ајде Мујо да је више војске’‘ – не очекујући од њих ништа. Колико је било паметно на молитвени доручак послати такву делегацију тек да неко оде, испуни форму, а све то плати држава? Сматрам да би већи ефекат постигли да нико није отишао. Јер бар мени би врло тешко пало да одем на ‘‘доручак’‘ и помолим се Богу да чува од несреће оне који мене и мој народ унесрећују већ 20 година. Да би сте то урадили стварно треба бити мазохиста!

Шта је Обама рекао
Амерички председник Барак Обама је на молитвеном доручку говорио о томе како је вера често средство раздора, одговорна за рат и предрасуде. Он ће, како је рекао, при Белој кући формирати канцеларију за верска питања која неће фаворизовати ниједну верску групу и придржаваће се стриктне одвојености цркве и државе. Додајући да ‘‘нема вере чији је централни принцип мржња’‘, и да све религије уче људе да воле и брину једни за друге, додајући да ће то бити заједнички темељ нове канцеларије Беле куће. Користећи ову прилику изнео је да му је отац рођен као муслиман, али је постао атеиста, деде и бабе су били методисти и баптисти који нису практиковали веру, те да му је мајка била скептична према организованој религији.
Ово исповедање председника Обаме о улози вере у његовом животу вероватно носи корен још из предизборне кампање када је често било гласина да је он муслиман. Зато је посебно подвукао да је он још у младости прешао у хришћанство. Наравно, није било објашњења како је то вера ‘‘крива’‘ за америчку агресију на Авганистан и Ирак. Чак и ако неубедљиво то подведемо под борбу противу ‘‘тероризма’‘, зашто смо ми онда бомбардовани ако смо своју државу бранили од терористичке ОВК, коју су терористичком и они прогласили? Или нама одбрана земље није дозвољена ни када је терористи нападну?
Све у свему био је то један шоу говор Обаме као што је била и цела представа за око 3.500 званица на ‘‘молитвеном доручку’‘ који се традиционално одржава сваког првог четвртка у фебруару.
Оно што на ‘‘молитви за Америку’‘ у вашингтинском хотелу Хилтон, бар за нас, није било шоу је чињеница да је новом шефу Стејт департмента Хилари Клинтон друштво правио нико други до премијер Албаније Саљи Бериша. Свакако нимало случајно! Чак је и јадни Вук приметио да ‘’морамо да учимо и од наших суседа, од Албанца на пример. Ја сам данас на молитвеном доручку седео сто до стола за којим је била државни секретар Хилари Клинтон. Али она је била у друштву за столом премијера Албаније, Берише‘’. Оно што не каже је да је Саљи Бериша председник Владе, а да је он неважни коалициони партнер у владајућој коалицији те да није могао очекивати да ће Хилари бити за његовим столом. А оно што не зна па наравно и не каже је: да је управо он као министар иностраних послова требало, док је био на функцији, да садашњем нашем председнику Владе обезбеди да данас седи за столом са Хилари Клинтон. Није Албанија Америци ни по једном основу важнија од Србије али се то место за столом не обезбеђује пузећом дипломатијом и постављањем Даниних собарица за амбасадоре Србије.
Оно што ни Вук а ни наша остала државна врхушка не схватају, јесте да ће се Хилари Клинтон жестоко потрудити да у жижу америчке спољне политике врати Космет, Босну и нове ‘‘балканске игре’‘. Ако ни због чега другог оно због тога што је на том терену Америчкој дипломатији најлакше да забележи сигурне позитивне поене. Ко ће им се супротставити – Тадић, или можда Вук? Госпођа Клинтон зна да није дипломатски експерт, а стало јој је да на свом новом послу направи успех. Ако то тешко може урадити на питању Авганистана, Ирака, Русије, Кине или Грузије, има једно место које гарантује сигуран дипломатски успех – Србија. Овде је и амерички амбасадор бог, вероватно ће Хилари Клинтон бити третирана бар као ‘‘Зевс’‘.
На овакве и сличне шоу скупове редовно одлазимо још од 2000-те и до сада нам ништа повољног нису донели, осим нових условљавања и уцена. Помишља ли неко на врху државе да смо, на пример, овај могли да прескочимо. Не би се због тога уздрмала Америка али би наше одсуство свакако било запаженије него наше присуство. Показали бисмо да се са досадашњом америчком политиком према Србији и Србима не слажемо, те да је време да се и ту нешто промени – управо зато што се од Обаме очекује да буде председник промена. Тим гестом подвукли бисмо да нам је та Америка само пре годину дана отела део наше суверене територије, Косово и Метохију, газећи чак и резолуцију УН 1244 за коју су и они гласали. Требало је вратити тих 12 места резервисаних за Србију, јер је бар мени незамисливо молити се за неког ко нас је тако крвнички бомбардовао 78 дана – па му је и то било мало.
Извор:Српски Лист