~ 1 i 2 izdanje rjecnika ~ :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Potekao iz kraja gde je intenzivno živela narodna pesma kao i drugi oblici usmerenog stvaralaštva, Vuk ipak, sve do susreta s Kopitarom i do upoznavanja romantičarskih, herderovskih ideja o narodnom stvaralaštvu, nije, po vlastitom priznanju, "poznavao" prave vrednosti naših narodnih pesama, "koju su Grim i Gete i Kopitar u njima našli i svijetu je prikazali". Pošto je Mala prostonarodna slovenoserbska pjesnarica (1814), u kojoj je objavio stotinu lirskih, uglavnom ljubavnih pesama, i osam epskih, "muških" pesama, naišla na odličan prijem kako kod nas tako i na strani, Vuk je počeo sistematsko, terensko beleženje narodnih pesama, najpre sam a zatim uz pomoć svojih mnogobrojnih saradnika iz svih naših krajeva. Baveći se tim radom do kraja života (jednom prilikom je rekao da mu je to "najmiliji posao"), on je prikupio ogroman broj lirskih i epskih pesama od kojih je objavio samo manji deo. Vukova zbirka narodnih pesama, koju je objavio pod naslovom Srpske narodne pjesme, obuhvata četiri knjige i u definitivnom, tzv. "bečkom" izdanju (1841, 1845, 1846, 1862) sadrži 793 lirske i 252 epske pesme. Pored narodnih pesama, Vuk je prikupljao i druge narodne umotvorine i objavio knjigu narodnih poslovica (1836) i narodnih pripovedaka (1821, 1853), a uz prvo zdanje pripovedaka dao je i kraću zbirku narodnih zagonetki. U sabiranju i objavljivanju narodnih umotvorina Vuk je polazio od naučno-filološkog kriterijuma vernog beleženja ("onako kako narod govori i pjeva"), ali kako mu je iskustvo pokazalo da jednu istu pesmu različiti pevači pevaju na razne načine i da pesma "idući od usta do usta raste i kiti se, a kašto se umanjuje i kvari", on je prvi kriterijum dopunio drugim, književno-estetskim kriterijumom, koji je podrazumevao dve stvari: prvo, za svaku pesmu tražiti pravog pevača, onog koji je tu pesmu "znao kao što treba", drugo, prilikom štampanja pesama ne objavljivati sve s reda, nego praviti izbor. Tim putem Vuk je na terenu dolazio do najboljih pesama, a svojoj zbirci dao je karakter antologije. Što se tiče narodnih pripovedaka, on je od svojih kazivača dobijao samo amorfnu građu koju je posle sam stilizovao, "ali ne po svom ukusu nego po svojstvu srpskog jezika". Vuk je zaslužan i kao proučavalac usmene književnosti. U predgovorima svojih zbirki i u drugim napisima on je zasnovao istoriju i teoriju narodnih umotvorina i dao metodologiju njihovog skupljanja i izdavanja.

Drugu veliku oblast Vukove delatnosti čini njegov rad na jeziku. Vuk je osnivač srpske filologije. On je izvršio nekoliko kapitalnih filoloških poslova bez kojih se ne može zamisliti nijedan kulturni jezik. Napisao je prvu gramatiku srpskog jezika (1814; drugo, poboljšano izdanje 1818), u kojoj je izložio jezička pravila "onih Srbalja koji žive po selima daleko od gradova". Vuk je prvi srpski leksikograf. U saradnji s Kopitarom sastavio je Srpski rječnik (1818), koji je sadržao oko 26.000 reči, uglavnom iz Vukova zavičaja. Drugo izdanje, pripremljeno uz pomoć mladog filologa Đure Daničića (1852), sadrži oko 47.000 reči sakupljenih sa šireg jezičkog područja. Vukov Rječnik nije obično leksikografsko delo, nego nešto mnogo više od toga, enciklopedija srpskog narodnog života, u kojoj su opisana narodna verovanja, običaji, nošnja, uneseni iscrpni podaci o našim krajevima, o društvenim odnosima i nacionalno-političkim prilikama, o flori i fauni, o prosveti i školama, o oružju i oruđu: delo je bogato ilustrovano narodnim umotvorinama: poslovicama, pripovetkama, zagonetkama, predanjima te stihovima iz lirskih i epskih pesama. Rječnik je sinteza celoga Vukovoga rada. U njemu su zastupljene sve grane njegove delatnosti: i filologija i etnologija, i istorija i narodne umotvorine.

Gramatikom i rečnikom narodnog jezika, s jedne, i zbirkama narodnih umotvorina, s druge strane, Vuk je dao čvrstu osnovu za rešavanje dvaju pitanja koja su postavili Dositej i njegovi sledbenici, ali ih u praksi nisu mogli rešiti, pitanja uvođenja narodnog jezika u književnosti i prilagođavanja slovenske azbuke fonetskim zakonima srpskog jezika. U azbučkoj reformi on je dovršio ono što su započeli Sava Mrkalj i Luka Milovanov i stvorio savremenu srpsku azbuku zasnovanu na fonološkom principu ("Piši kao što govoriš!"). U reformi književnog jezika imao je prethodnika u Dositeju, ali dok je Dositej samo istakao da treba i zašto treba pisati narodnim jezikom, Vuk je pokazao kako treba pisati tim jezikom. Suprotstavljajući se praksi slavenoserbskih pisaca, koji su proizvoljno mešali elemente narodnog i crkvenoslovenskog jezika, on je postavio načelo da se u književnom jeziku sme nalaziti samo ono što postoji u narodnom govoru. Ta ideja doživela je izvesnu korekciju u njegovim kasnijim radovima, naročito u prevodu Novog zavjeta (1847), u koji je uneo veliki broj crkvenoslovenizama, ali tek pošto ih je prethodno saobrazio zakonima morfologije i tvorbe reči u srpskom jeziku. U pogledu dijalekatske osnove književnog jezika, Vuk se opredelio za južno, hercegovačko narečje (danas bismo rekli – za ijekavski izgovor), ali je dopuštao mogućnost da svaki pisac piše svojim narečjem, tj. svojim izgovorom.

Otprilike se jako malo zna, a ovo smo ucili i u osnovnoj shkoli