Hvala, ali to sam vec postavio na prosloj strani, moze da se skine sa Bureka 

Ovo sto sam prethodno postavio (link) je knjiga od 600 strana koja se bavi materijom. 

"Hvala, ali to sam vec postavio na prosloj strani, moze da se skine sa Bureka 
Ovo sto sam prethodno postavio (link) je knjiga od 600 strana koja se bavi materijom.  "

jbg previd

Није ништа исто до само броја 3, а понављање бројева (нарочито од 1 до 10) не може ништа само по себи показати. Најаву рођења Спаситеља нису најавили никакви богови, већ пророци старога завјета и анђели Божији. Мудраци су само дошли да се поклоне Месији - они су о догађају чули и дошли да се поклоне и дарују Месију. 

ja tu ne vidim nikakav podatak da isis(izida)  nije meri. kao dokaz da je ta titula cesto koriscena navode se sledeci hijeroglifi :







http://www.thezeitgeistmovement.com/joomla/index.php?option=com_kunena&Itemid=1905&func=view&catid=8&id=59516


 tri bozanstva predstavljaju tri aspekta sunca (jutro ,vece ,podne  - ne znam da li bash tim redom) i kao takvi jesu trojedno bozanstvo . shto se tiche posete posle rodjenja ,referenca 8  na sledecem sajtu tvrdi da se ona desila :

http://knownstranger.be/files/ebooks/Parallels%20between%20Jesus%20and%20Horus%20an%20Egyptian%20God.pdf

inache evo i slike tog trojstva :




pratioci je mozda prikladniji izraz ...



vec sam dao tekst gde se povezuje egipatsja rech krst ,karast i grchka rec za pomazanika (tj jevrejskog mesiju ) hrist ,krist ....

The Christ

     Krst (the 'K' is aspirated like 'Ch') is an Egyptian word meaning 'Burial'.

Massey - 'Ancient Egypt' - "The change from bodily death to future life in spirit was acted as a transformation-scene in the mysteries of the resurrection.     The mummy-Osiris was an effigy of death.     The Sahu-mummy Amsu-Horus is an image of the glorious body into which Osiris transubstantiated to go forth from Sekhem as pure spirit.     It is the mummy in this second stage that is of primary import.     First of all the dead body was smeared over with unguents and thus glorified.     During the process of anointing it was said, "O Asar (the deceased) the thick oil which is poured upon thee furnishes thy mouth with life" (Budge, "The Mummy", p. 163).     It is also said that the anointing is done to give sight to the eyes, hearing to the ears, sense of smell to the nostrils and utterance to the mouth.      To embalm the body thus was to karas it and the embalmment was a mode of making the typical Christ as the Anointed.      Thus the mortal Horus was invested with the glory of the only God-begotten Son.      Now this making of the Krst, or mummy-Christ, after the Egyptian fashion is apparent in the Gospels.      When the woman brings the alabaster cruse of precious ointment to the house of Simon and pours it on the head of Jesus he says, "In that she poured this ointment upon my body, she did it to prepare me for my burial" (Matthew 26:12).      She was making the Christ as the anointed-mummy previous to interment. After the description of the crucifixion it is said that Nicodemus came and brought a "mixture of myrrh and aloes, about a hundred pound" and "they took the body of Jesus and bound it in linen cloths with the spices as the custom of the Jews is to bury" (John 19:39,40).      This again denotes the making of the Karest-mummy=the Christ.      Moreover, it is the dead mummy in one version and it is the living body in the other which is anointed, just as Horus was anointed with the exceedingly precious Antu ointment, or oil, that was poured upon his head and face to represent his glory."      (Note the Hindu God Krishna whose story is the same as that of Horus, also takes his name from the Sanskrit root 'krst' meaning 'Christ' and was formerly spelled 'Christ-Na')

     Tertullian claims that the name of the Christians came from the unction received by Jesus Christ.      This is in perfect keeping with the derivation of the typical Christ from the mummy which was anointed so abundantly with oil in its embalmment.      It is said of the woman who anointed Jesus in Bethany," in that she poured the ointment upon my body, she did it to prepare me for my burial " (Matthew 26:12).     She was preparing the mummy after the manner of Anup the embalmer, who prepared Osiris for his burial and resurrection.     But it was only as a dead mummy and not a living man that the gnostic Jesus could have been embalmed for burial.

      We now proceed to show that Christ the anointed is none other than the Osiris-karast, and that the karast mummy risen to its feet as Osiris-sahu was the prototypal Christ.     Unhappily, these demonstrations cannot be made without a wearisome mass of detail.     And we are bound for the bottom this time.      Dr. Budge, in his book on the mummy, tells his readers that the Egyptian word for mummy is ges, which signifies to wrap up in bandages.    But he does not point out that ges or kes, to embalm the corpse or make the mummy, is a reduced or abraded form of an earlier word, karas (whence krst for the mummy).      The original word written in hieroglyphics is, krst, whence kas, to embalm, to bandage, to knot, to make the mummy or karast (Birch, Dictionary of the Hieroglyphics, pp. 415-416; Champollion, Gram. Egyptienne, 86).     The word krs denotes the embalmment of the mummy, and the krst, as the mummy, was made in the process of preparation by purifying, anointing, and embalming.     To karas the dead body was to embalm it, to bandage it, to make the mummy.      The mummy was the Osirian Corpus Christi, prepared for burial as the laid-out dead, the karast by name.     When raised to its feet, it was the risen mummy, or sahu.      The place of embalmment was likewise the krs.      Thus the process of making the mummy was to karas, the place in which it was laid is the karas, and the product was the krst, whose image is the upright mummy = the risen Christ.      Hence the name of the Christ, Christos in Greek, Chrestus in Latin, for the anointed, was derived, as the present writer previously suggested, from the Egyptian word krst.      Karas also signifies the burial-place, and the word modifies into Kâs or Châs.     Kâsu the burial place "was a name of the 14th Nome in Upper Egypt.      A god Kâs is mentioned three or four times in the Book of the Dead, the god Kâs who is in the Tuat" ( ch. 40).      This was a title of the mummy Osiris in the funerary dwelling.     In one passage Kâs is described as the deliverer or saviour from all mortal needs.      In "the chapter of raising the body" (178) it is said of the deceased that he had been hungry and thirsty (on earth), but he will (never hunger or thirst any more, "for Kâs delivers him" and does away with wants like these.     That is, in the resurrection.      Here the name of the god Osiris-Kâs written at full is Osiris the Karast - the Egyptian Christ.     Not only is the risen mummy or sahu called the karast, Osiris as lord of the bier is the Neb-karast equivalent to the later Christ the Lord, and the lord of the bier is god of the resurrection from the house of death.      The karast is literally the god or person who has been mummified, embalmed, and anointed or christified.      Anup the baptizer and embalmer of the dead for the new life was the preparer of the karast-mummy.     As John The Baptist is the founder of the Christ in baptism, so Anup was the christifier of the mortal Horus, he on whom the holy ghost descended as a bird when the Osiris made his transformation in the marriage mystery of Tat tu (Rit., ch. 17).      We read in the funeral texts of Anup - being "Suten tu hetep, Anup, neb tser khent neter ta krast-ef em set" (Birch, Funereal Text 4th Dynasty).      "Suten hept tu Anup tep-tuf khent neter ha am ut neb tser krast ef em as-ef en kar neter em set Amenta" (Birch, Funereal Stele of Ra-Khepr-Ka, 12th Dynasty).     Anup gives embalmment, krast; he is lord over the place of embalmment, the kras ; the lord of embalming (krast), who, so to say, makes the "krast".     The process of embalmment is to make the mummy.      This was a type of immortality or rising again.     Osiris is krast, or embalmed and mummified for the resurrection.     Passage into life and light is made for the karast-dead through the embalmment of the good Osiris (Rit., ch. 162) - that is, through his being karast as the mummy type.     Thus the Egyptian krast was the pre-Christian Christ, and the pictures in the Roman Catacombs preserve the proof.      The passing of the karast into the Christ is depicted in the gnostic iconography.     It is in the form of a child bound up in the swathings of a diminutive Egyptian mummy, with the halo and cross of the four quarters round its head, which show its solar origin.     It is the divine infant which has the head of Ra in the Ritual who says, "I am the babe; I renew myself, and I grow young again" (chs. 42 and 43).      The karast mummy is the type of resurrection in the Roman Catacombs because the karast was the prototypal Christ.      It is the Egyptian karast as thing and word that supplied and will explain the Greek Christ, Christos, Krstos, or Latin Chrestus and account for the Corpus Christi, the anointed, the Saviour, doctrinally, typically, actually in every way except historically, and of that the karast, Krstos, or Christ is entirely independent.      "Henceforth", said a dignitary of the Church of England the other day, "Christianity has done with the metaphysical Christ".      But there is no physical Christ except the karast mummy, which was Osiris when laid out and lying down in death, and Horus of the resurrection standing up as Amsu risen from the sepulchre, having the whip hand over all the powers of darkness and the adversaries of his father.

      Say what you will or believe what you may, there is no other origin for Christ the anointed than for Horus the karast or anointed son of god the father.      There is no other origin for a Messiah as the anointed than for the Masu or anointed.     Finally, then, the mystery of the mummy is the mystery of the Christ.      As Christian, it is allowed to be for ever inexplicable.      As Osirian, the mystery can be explained.      It is one of the mysteries of Amenta, with a more primitive origin in the rites of totemism.

      We now claim sufficient warrant for affirming that Christ the anointed is a mystical figure which originated as the Egyptian mummy in the twofold character of Osiris in his death and in his resurrection; as Osiris, or mortal Horus, the karast; and Osiris-sahu, or Horus divinized as the anointed son.      The Christ or karast still continues to be made when the sacrament of extreme unction is administered to the dying as a Roman Catholic rite.     Though but a shadow of the primitive reality, it perpetuates the "sacred mystery" of converting the corpse into the sahu, the transubstantiation of the inert Osiris by descent of Ra; the mortal Horus, child of the mother, into Horus the anointed son of god the father. "Extreme unction", the seventh of the holy sacraments, is indeed a Christian rite.

http://home.austarnet.com.au/calum/egyptc.html

Милим да не треба мјешати термин Христ, односно Крист са крст илити криж. По Христу/Кристу назив су добили хришћани/кршћани, док је крст корјен за крсташе/крижаре/крсотоносце који су познати по свему сем по хришћанству... 

Na tebi je da li ces verovati da je Isus postojao ili neces verovati da je postojao.
Ako je njegova prica isfabrikovana, onda su sve isfabrikovane, ali reci koje su iza karaktera iz Jevandjelja zvanim "Isus Hrist" su okupirale paznju ogromnog broja ljudi, a ti ostali karakteri su apsolutno apstraktni i nema sta o njima da se prica.
To je razlika koja se tice karaktera til likova, a sto se tice konstrukcije price i njene autenticnosti, to je klizav teren za svakoga ko zeli nesto da dokaze.

Veoma je moguce da je najstariji moguci zapis o nekome kao Isus izmisljen pa su ga ostali prepisivali, i to bi bila jedina racionalna mogucnost ako se polazi iz tvog stanovista da su sve te price isfabrikovane.

За bf_109_g_6



Хајде да резимирамо шта смо до сада утврдили од ваше почетне поруке, па да видимо шта је преостало да продискутујемо...



1) око овог првог и даље постоји дебата, а не видим да може бити аподиктично решена ни за 1 од 2 тезе, мада остаје простора за даљу причу
2) и сами сте се сложили да им имена нису слична, јер код Изиде је ,,мери'' у најбољем случају титула, а никако део имена, тако да је ово просто навлачење
3) нисмо се ни спорили, мада, ako узмемо да постоји више верзија рођења Хоруса, онда и ова ставка долази под упитник; нарочито ако је повежемо са ставком 1   
4) од мудраца и краљева ни трага, ни гласа, па смо прешли на троједна божанства; мада овакав концепт није био познат Египћанима (што би се они изненадили због овога  )

A за ову ставку вам опет стављам примедбу: дајте неки доказ за тврдњу да су Атум, Кефри и Кнум били на Хорусовом рођењу (оно из чланка, који сте ми препоручили као потврду тезе, је смешно, чак се ни имена не спомињу, а камоли неки аргумент који би ову тезу поткрепио; на страну то, што тезу потврђујете књигом око које се и споримо и предмет је расправе)

5) од ученика смо дошли до пратиоца, а о броју 12 за сада ни један ваљан доказ
6) за ходање по води и сами кажете да ,,сви о томе причају, а да нигде у митовима не може да се нађе'' 
7) и сами сте рекли да Хорус није проповедао ништа слично Беседи на Гори... 
8 ) само по 1 миту о Хорусу (од бројних који постоје) се спомиње да је умро и оживео, али мислим да сам показао да концепт оживљавања и васкрсења нису исти; јесу слични, али не и исти...

Елем, не видим баш да је пуно преостало од почетне поруке и наводних сличности, али можда ви поткрепите ону вашу прву поруку...


А да, и ово за крст, занимљиво да се овде повезује са Озирисом, а не са Хорусом    , но било како било:


А како дође до овога последњег, поготову ако се следи пажљиво овај пасус, баш и није јасно. Од мумије, балсамовања, места где се полаже мумија (место сахране; што сте и напоменули да ова реч значи) до васкрслог Христа !?

Мада је са филолошке стране ово било занимљиво, још само нисам сигуран и колико је мери (  , види, види, опет нека мери, само овде није ни име, ни титула) тачно, јер нисам филолог, па би ме заиста занимала озбиљнија потврда тезе да реч крст (а занимљиво је да ми онда користимо египатску реч, а не посрбљену грчку) потиче одавде...

debata ne postoji . jasno je da je horus "zacet" neprirodnim putem kao i isus . napominjem da ovo nije jedini mit gde se razni heroji,bogovi,polubogovi i sl  radjaju od devica 


kao shto rekoh , da li je "gospod" samo titula ili je postalo deo isusovog imena kroz vekove . da li bi bilo prikladno reci gospod silvanus umesto gospodin silvanus  ...


ako cemo da budemo zlobni , postoji i vishe verzija isusovog rodjenja  . prema tome ,ovde treba uzeti onu koja je najrelevantnija i najpopularnija u narodu .


da je koncept vishe-jednog bozanstva (tzv sinkretizam) poznat i egipcanima i mnogim drugim narodima odavno je poznato (npr vishnu ) . s druge strane , ko su bili mudraci ( kraljevi)  koji su pominju u bibliji nije bash sasvim jasno . dodushe ,zna se da dolaze sa istoka ,kao i sunchana bozanstva 


dokaz sa slikama i citatima u ovom filmcicu ( zanimljiv deo pochinje negde od 3:10 )




ovo cu josh proveriti. ima nekih mitova gde se pominje horusovo upravljanje vodom . pogledacu josh

horus jeste propovedao na planini ,ja opet ponavljam da nigde nisam rekao da su propovedi iste. inache , u delu galileje gde se isus kretao bash i nema nekih visokih planina 


taj 1 mit je itekako bio poznat i vazan . meni josh uvek nije jasno u chemu je razlika kad bozanstvo umre pa onda ozivi ....



  izraz " otaci i sin su jedno" je odnekud poznat ,zar ne  . da ne pominjem da oziris i horus cesto imaju slichne funkcije kao jehova i isus  .




u tekstu je dalje objashnjeno kako ozivljena mumija boga postaje simbol . inache i iusus je bio pomazan uljem i uvijen u platno bash kao da je egipatska mumija. osim toga , nije bio sahranjen u zemlju ,vec polozen u pecinu (iskopan grob) ,vrlo slicno egipatskim obichajima

--------------------------------------------------

postoji josh jedna stvar koja povezuje isusa i horusa ,a to je sirius (najsjajnija zvezda na nebu ) . obratiti paznju :

Sirius, known in Ancient Egypt as Sopdet (Greek: Sothis), is recorded in the earliest astronomical records. During the era of the Middle Kingdom, Egyptians based their calendar on the heliacal rising of Sirius, namely the day it becomes visible just before sunrise after moving far enough away from the glare of the sun. This occurred just before the annual flooding of the Nile and the summer solstice,[20] after a 70 day absence from the skies.[21] The hieroglyph for Sothis features a star and a triangle. Sothis was identified with the great goddess Isis who formed a part of a trinity with her husband Osiris and their son Horus, while the 70 day period symbolised the passing of Isis and Osiris through the duat (Egyptian underworld).[21]

http://en.wikipedia.org/wiki/Sirius

Sothis was identified with Isis in many Egyptian texts

http://en.wikipedia.org/wiki/Sothis

  s druge strane isusa je takodje najavila zvezda na istoku ,odakle su i doshla spomenuta 3 mudraca (kralja) ...

Da pripomognem. 


Horus

Ime Horus je latinizovani oblik egipatskog imena Hor koje, kako se čini, znači „lice”, a na boga sokola promenili su ga rani osvajači nilske doline. Božanstvo soko bilo je ponajpre bog neba, dok su sunce i mesec bili njegove oči, što bi moglo objasniti ime Hor. Zbog toga što je bio znamenje osvajačkog naroda sokol je postao simbol ratničkog boga i pobedonosnog vođe. Kad se pak smatralo da je nadmoćan, stali su verovati da je kralj njegovo zemaljsko otelotvorenje. To se verovanje kasnije ukrutilo u dogmu, te su kraljevi uzimali ime Horus kao jedno od svojih vlastitih imena. Istovremeno su vladajući kraljevi bili Raovi sledbenici koji su Horusa poistovetili sa suncem. Međutim, narodno ga je shvatanje (za razliku od državne religije) poistovetilo s Ozirisovim sinom.

Uzajamno uticanje tih dvaju poistovećivanja bilo je najobilniji izvor tvorbe mita jer su Egipćani u kasnije doba pobrkali sunčanog Horusa i istoimenog boga u Ozirisovu mitu, iako su ta dva Horusa u mnogim vidovima potpuno različiti. Rešenje zbrke nije bilo isto u različitim kultnim središtima, pa se tako može razlikovati barem petnaest važnih bogova Horus. Iako su bili pobrkani, ti se oblici mogu grubo podeliti u sunčane i Ozirisove prema poreklu koje se u mitu pripisuje Horusu. Oni u kojima je Horus bio sin Atuma ili Raa ili Geba i Nut bili su sunčani, dok su oni u kojimaje Horus bio Izidin sin, bili Ozirisovi. Najpre ćemo razmotriti Horusove sunčane oblike.

Haroeris

Haroeris (ili Harver), jedan od najranijih Horusovih oblika, potiče od ujedinjenja boga sokola s domaćim bogom Verom, s „onim koji je velik”, s bogom svetla čije su oči bile sunce i mesec. Haroerisa su poštovali kao Mekhenti-irtija, čije ime znači „onaj na čijem su čelu dva oka”, ili u noćima bez meseca kao Mekhenti-en-irtija. U
tom je vidu bio pokrovitelj slepih. Mekhenti-irtija ili Hormertija prikazivali su kako u rukama drži dva udjata ili Horusove oči ureus. Govorilo se da je Haroeris, ili Horus stariji, Hatorin sin, a katkada i njen muž. On je bio i brat Ozirisa i Seta. Već smo pre spomenuli njegovu veliku borbu sa Setom zbog nasledstva u kojoj mu je Set iščupao oči; taj mit bio je u različitim oblicima prenesen na Horusa, sina Ozirisova, a u tim verzijama Horus jedno oko izručuje Oziri su kao obeležje života, zadržavajući za sebe samo jedno oko. Horus se tada popeo na presto
koje mu je opravdano dosudio sud bogova. Tako je mit dopustio Horusu dvaju oka da uzmakne pred Horom Nubtijem, „Horusom pobednikom Seta”, ili Horusom iz Ombosa (Setova kultnog središta) i pred drugim oblicima boga sokola u kojima su Horusa poistovetili s Raom.

Horus Behdeti

Horus Behdeti bio je oblik Horusa starijeg koga su poštovali u zapadnoj Delti u Behdetu. Kad su se njegovi sledbenici proširili u Gornji Egipat, kultno središte ustanovili su u Edfuu, koji je postao poznat kao Behdet Gornjeg Egipta, zvan i Hierakonpolis. Kao Raov sin i naslednik, Behdeti je bio oblik Horusa prilagođenog heliopoliskom sustavu, ali ipak nije bio potpuno poistovećen s Raom. Egipćani su povezanost Horusa s Edfuom tumačili ovako:

Za vladavine Raa, ne kao boga sunca nego kao zemaljskog kralja Gornjeg i Donjeg Egipta, kraljevska vojska bila je u Nubiji kad su kralja obavestili da se protiv njega u Egiptu kuje zavera. Čini se da su urotnicima pomagale zloćudne sile, ili su to možda bili neka vrsta demona, a njihov je vođa bio Set. Kralj je odjedrio nizvodno te je, iskrcavši se u Edfuu, naredio svomu sinu Horusu da se bori s neprijateljima. Horus je uzleteo na nebo, uzeo svoj lik krilatoga sunčanog koluta i ugledavši neprijatelje sleteo da ih napadne; zadao im je takve gubitke da su pobegli. Kad je kralj čuo za taj divlji beg, kao nagradu za njegovu hrabrost podelio je svomu sinu naslov Horus od Edfua.

Međutim, neprijatelji još nisu bili poraženi jer su se pretvorili u krokodile i nilske konje pa su napali Raov čamac. No, Horus i njegovi sledbenici ponovo su ih naterali u beg gađajući ih harpunima. Uzevši ponovo oblik krilatoga sunčanog koluta i smestivši se na pramcu lađe Horus je progonio preživele širom celoga Gornjeg i Donjeg Egipta
te ih je strašno porazio. Pred Raom je Setu odrubio glavu te ga vukao po celom Egiptu.

U drugom delu te priče osobe su se donekle izmenile jer su Horusa, Raova sina, pobrkali s Horusom, sinom Ozirisovim. Vođa neprijatelja bio je sada Set, ponovno rođen i Ozirisov neprijatelj. Set je uzeo oblik zmije te se borba nastavila širom Donjega Egipta sve do granice Azije. Međutim, pobedio je Horus koji je uzeo oblik štapa sa
sokolovom glavom i s kopljem trokrakrakog šiljka. Da bi potvrdio tu pobedu, opet je otplovio uzvodno u Gornji Egipat i savladao jednu drugu pobunu. U znak nagrade za tu pobedu Raje odredio da se krilati sunčani kolut mora smestiti na sve hramove i svetilišta svih bogova da bi štitio od neprijatelja.

Stoga su Horusa Behdetija najčešće prikazivali kao krilati sunčani kolut isklesan nad vratima svetilišta, ili je pak kao sokol u borbenim prizorima lebdeo nad faraonom čvrsto držeći kandžama tučak ili mlatilo, znak kraljevskog dostojanstva, i prsten večnosti. Takođe se pojavljivao kao čovek sa sokolovom glavom na kojoj su dve krune. Jedan od njegovih simbola bio je štap sa sokolovom glavom, Setovo oruđe za uništavanje. Kad ga je nosio, prikazivali su ga kao čoveka sa sokolovom glavom. Na bareljefima u njegovu hramu u Edfuu bio je prikazan kako vodi Ra-Harakhteovu vojsku protiv Seta. Kako je uvek sam bog u bitku vodio svoju vojsku, očigledno su već smatrali da se Horus ne može razlikovati od Raa.

Harakhte

Harakhte, čije ima znači „Horus obzorja”, a koga su zvali i „Horus dvaju obzora”, bio je oblik što ga je Horus uzeo kad su njegove davnašnje značajke kao boga svetla bile naglašene. Poistovetili su ga s Raom koji dnevno putuje od istočnog do zapadnog obzora, a naročito s njegovim likovima Kheprijem i Atumom. Uloge dvaju bogova kao
sunčanih i kraljevskih božanstava nerazmrsivo su se ispreplele, a pod njihovom zajedničkom zaštitom Ra-Harakhte vladao je celim Egiptom. Prikazivali su ga kao sokola ili čoveka sa sokolovom glavom koji nosi sunčani kolut i trostruku krunu ili ureus i krunu atef.

Harmakhis

Harmakhis, „Horus na obzorju”, personifikovao je sunce na izlasku i uvek su ga povezivali s Kheprijem kao simbolom uskrsnuća ili večnog života. Iako su ga ponekad prikazivali kao čoveka sa, sokolovom glavom koji nosi mnoštvo kruna, a ponekad kao lava sa sokolovom glavom ili kao lava s ovnovom glavom, njegov najčuveniji prikaz bila je sfinga kod Gizeha, golem lav s ljudskom glavom koji na glavi nosi kraljevski ukras i ureus. Isklesana je bila iz kamena iz kamenoloma blizu groba Kefrena, faraona iz Četvrte dinastije, a njeno lice predstavlja njegov lik; sfinge su obično poistovećivali s faraonom u njegovu besmrtnom vidu.

Smatralo se da je Harmakhis ne samo bog sunca kao Horus nego i skladište najvećeg znanja. Tutmozis III iz Osamnaeste dinastije pričao je kako mu se dogodilo da je kao mladi princ loveći zaspao u podne u seni između dveu velikih nogu Harmakhisa od Gizeha. U snu čuo je glas koji govori: „Pogledaj me, sine moj Tutmozise. Ja
sam tvoj otac Harmakhis-Atum-Khepri. Ti ćeš preuzeti belu krunu i crvenu krunu na Gebovu prestolju.” Bog je nastavio objašnjavati da će za Tutmozisa steći presto ukoliko on zauzvrat ukloni pesak koji je kroz stoleća prekrio sfingu. Tutmozis je Harmakhisu učinio tu uslugu te je pravedno postao faraon - pod zaštitom Ra- Harmakhisa a ne Amon-Raa. Tako je počeo pokret protiv Amon-Raa koji je bio na svom vrhuncu za vreme atenizma.

Za dalje koga interesuje oko Horusovih "verzija":
"Bogovi, mitologija i religija Egipta", autor Ivan Prihoško

Исус је у ствари Сварожић, дакле Србин , а Бог Отац је у ствари Сварог, дакле српски Бог. Ако одемо још мало даље, сви народи у ствари имају истог Бога, само га називају другачијим именима и у неким стварима Га другачије схватају. Два Србина, која међусобно контактирају, имају другачије схватање истог Бога, па није ништа необично да Србин и Египћанин или Индијац или Арапин, који нису у контакту, имају другачије схватање Бога. Али сва та схватања имају и доста сличности, јер су неке ствари очигледне.