Zvezdana smrt dobrog vojnika Šulca
Da se ne zaboravi   
Mina Kovačević
   
Nemac Jozef Šulc je 1941. godine u Smederevskoj Palanci odbio da puca u srpske borce, pa je sa njima streljan To nije bila obična smrt, to je antički relikt viteštva - kaže pesnikinja Mina Kovačević

Piše Zorica Golubović

Gest koji je Nemac Jozef Šulc učinio dvadesetog jula 1941. godine u Smederevskoj Palanci nije zabeležen u istoriji ratovanja. Odbio je da učestvuje u streljanju šumadijskih rodoljuba i svoje suprotstavljanje zločinu platio životom. Ubijen je od svojih sunarodnika i sahranjen zajedno sa srpskim mladićima u parku na Palanačkom kiseljaku.

Na samom početku Drugog svetskog rata, na brdu Gradište iznad sela Viševca, rodnog mesta Karađorđa Petrovića, Nemci su razbili Palanačku partizansku četu i šesnaest zarobljenih boraca doveli u Palanku. Žrtve su bile zatočene u kasarni nekadašnjeg petog konjičkog puka kraljice Marije Karađorđević. Zatim su izvedeni i streljani kraj jednog plasta sena. Bila je to prva masovna egzekucija u okupiranoj Srbiji.
Vojnik Jozef Šulc, pripadnik 714. nemačke divizije koja je tih dana operisala na području donje Jasenice, neposredno pred naređenje, istupio je iz streljačkog stroja, i rekao: `Neću da pucam`. Njegov pretpostavljeni odmah ga je osudio na smrt i stavljen je među Srbe. Rafali su ih istovremeno pokosili.

Samoubilačkim gestom ovaj Nemac se prvi usprotivio fašizmu i nasilju, i životom potvrdio svoja humanistička opredeljenja, ali se za njegov identitet dugo nije znalo. Priču je prvi rasvetlio Časlav Vlajić, jedan od akcijaša koji su 1947. godine prenosili posmrtne ostatke žrtava na Kiseljaku. U zajedničkoj grobnici bilo je šesnaest skeleta srpskih mladića, dok se za jedan nije znalo čiji je. Sudeći po metalnim oznakma i šunuglama (cipelama) koje su našli, bili su sigurni da je Nemac.
- Očevici streljanja su pričali da je Nemac protestvovao kod svog oficira, koji mu se ljutito unosio u lice - kaže Vlajić.- Vojnik je zatim skinuo šlem, značku i pušku, i krenuo ka plastu sena, gde je streljan, što govori o njegovom svesnom žrtvovanju.
Vlajić se više od dvadeset godina interesovao ko je taj čovek i, saznao je tek kada ga je u Palanci potražio brat ubijenog vojnika Valter Šulc. Nemačka komanda je majci javila o hrabroj pogibiji sina kod Topole, ali je brat istinu čuo od Ostmana fon der Leja, člana Bundestaga i zbog toga se zaputio na pravo mesto ove ratne drame.
- Prepoznao je brata kada smo pokazali fotografije sa streljanja, na kojima je ovekovečen trenutak kada Jozef Šulc ostao bez oznake Rajha, kada u pratnji dva ratna druga ide ka plastu sena i kada oficir sa još dva vojnika prilazi da se uveri da li su svi mrtvi. Valter Šulc nam je rekao da je njegov brat bio član neke tajne antihitlerovske organizacije, da je stalno prkosio starešinama i da je samo tako mogao da završi svoj život.

Inspirisana hrabrošću ovog Nemca, pesnikinja Mina Kovačević iz zaseoka Lokve kod Gornjeg Milanovca, u zelenilu i tišini svog dvorišta, u Majinoj bašti, podigla je spomenik Jozefu Šulcu. Kasnije je postavila i šesnaest belih kamenova koji simbolizuju streljane srpske borce.
- Negde 1972. godine, ovde je sniman film o partizanskim kuririma Mirku i Slavku, i reditelj Tori Janković je sa ekipom bio čest gost u mojoj kući. Obično su ostavljali novine, iz kojih sam jednog dana pročitala o sudbini Jozefa Šulca. Bila sam impresionirana i zadivljena. Kada čovek iz redova neprijatelja postane prijatelj, i da najviše što ima, a to je život, onda je to antički relikt viteštva. Taj čovek zaslužuje najveće svetske počasti.
Te večeri Mina je napisala rekvijem za nemačkog vojnika, ali je osećala da treba da učini i nešto više.
- Mogao je da izvrši naređenje, i da živi, ili da puca iznad srpskih glava, i opet da živi. Ali, ne. On je bio dekorater, bavio se slikarstvom, svirao klavir... umetnička duša. Odluku da se žrtvuje za moj narod doneo je iz srca, iz najveće ljudske dubine koje nismo svesni. To nije obična smrt. To je zvezdana smrt! I obuzela me je želja da mu podignem spomenik. Od najboljeg kamena živičkog mermera koji na kiši i suncu postaje sve bolji, jači.
Na obeležju je napisala `Ovo je tužan spomen nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji zbaci znamenje i oružje svoje zemlje i stavi se na stranu golorukog srpskog naroda`.
Pre toga i mnogo godina kasnije i Mina je bila `na mukama`. Uznemiravali su je i pretili. Vlasti su tražile da se spomenik ukloni. Neki su ga gađali i i oštetili. Ali, Minu su podržali Branko V. Radičević, Ljubivoje Ršumović, Mihajlo Lalić, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović, iguman Hadži Hrizostom, pukovnik Ante Bobota. Sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda Majo Đurović pisao je nadležnima da je `Jozef Šulc ličnost oslobodilačke i humanističke borbe jugoslovenskih naroda, koja ga je opredelila da učini herojski veličanstven gest`, posle čega su Minu ostavili na miru.
Spomeniku Jozefu Šulcu u zaseoku Lokve, 1981. godine, poklonio se tadašnji nemački ambasador u Jugoslaviji Horst Graber. Zajedničkom spomeniku sa srpskim borcima, u Smederevskoj Palanci poklonio se, 1997. godine, nemački ambasador u Jugoslaviji Vilfrid Gruber.



Savest sveta
Ako ikad može savest ljudskosti da se koncentriše u jednom čoveku, onda je to bilo 20. jula 1941. godine, u Smederevskoj Palanci, u vojniku Jozefu Šulcu, koji je bi humaniji od svog vremena, rekao je Predrag Golubović, koji je režirao film o ratnom događaju na Palanačkom kiseljaku.

Pesnikinja se od moćnika branila stihovima:

I nikakva sila ne može
iz istorije da te protera.
Ovo je tvoje plavo nebo
i tvoja sveta stopa zemlje
za budućnost plodno zaorana
u maloj Majinoj bašti,
legendo vojnička, ozvezdana.

A što nema pomilovanja danas za tebe?
I što se propis ispoštovati mora!
Kad je u tvom srcu planula gora
ti nisi tražio milost za sebe.
Po propisu čovek umreti ne mora.
(Mina Kovačević)

Izvor: Novosti