Жорж Валоа - Пацифизми

Постоје две врсте пацифизма: пацифизам слабих и пацифизам снажних нација.
Када једна нација ослаби, било природно, било због претераног ужитка, било због лоше организације и када схвати да је њена аристократија такође ослабила уживањем, а да се народ одвикао од радне дисциплине и скромног живота, да је неспособан за ратни напор, она покушава да своје противнике одврати од акције наговарајући их на разговор, на мировни споразум, на праведну поделу интереса и све то уз помоћ правде и права, а зарад тога да се од човечанства заувек удаље "ужаси рата". Ову болест зовемо "ПАЦИФИЗАМ", а јавља се код нација оболелих од тумора који уништавају мирне дане како би заразили здраве делове, тумора који шире узрочнике заразе, наводне заговараче мира, демагоге, у све делове националног тела.
Демагози мира свима тврде да је дошло време правде, да нико неће доћи да им одузме земљу коју су неспособни да одбране и да у миру могу да уживају у животу; с времена на време, они се окрећу према иностранству и, заузимајући хвалисави став, узвикују: "Немојте мислити да тражимо мир зато што смо слаби; тражимо га зато што смо праведни и што нећемо ратом да узмемо оно што нам не припада. Ми смо снажни и тешко вама ако дирнете у наше тло: ми одлучно хоћемо мир. И изговарајући ове речи као доказ добре воље, нација позива странце на мир и каже им: "Успоставимо међународну правду на овој основи: више ништа нећемо узимати једни другима и иоштено ћемо размењиваши плодове наших цивилизација".
Нико од странаца није обманут овом комедијом; али ипак снажне нације, снажне за рад и рат, журе се да одговоре на овај позив.
То се најпре може учинити чудним, али је мање чудно када се размисли да то ни у чему не обавезује и да та комбинација одлично користи предузећима јаких нација. Шта у ствари тражи јака нација? Пораст по цену најмањег напора и најмањег ризика. А рат је заиста најмањи напор за националну заједницу; али он је највећи ризик и подразумева губитке у људству и капиталу који се веома споро надокнађују. Према томе, како онда не прихватити понуде нација које се саме од себе отварају ка "продору пацифизма" који се може освојити не ризикујући ниједног човека, ниједног коња, ниједног талира и чије ће освајање, преузимање путем индустријског рата, донети уместо да кошта?
Због тога видимо како јаке нације, које знају да одлучно хоће рат, пружају руку слабим нацијама које одлучно хоће мир. Јер јаке нације знају да ће ове друге све зарадити у том удруживању лаковерних! "Разменимо поштено плодове наше цивилизације, нашег рада", понављају оне. А мирољубиви апостоли слабих нација се окрећу ка својим најбољим ученицима говорећи: "Нисмо ли у праву што кажемо да је дошло време правде. Слушајте ратничке народе: они се сами клањају пред правом и понављају наше речи". Али док ови пацифисти плачу од разнежености пред добротом вукова, уживају и пију са својима у част "независности света, грађани снажних нација се искрцавају на њихово тло са својим капиталом, радницима и машинама. И док слаби пацифисти расправљају, они снажни, радећи уништавају државна предузећа, присвајају капитале, претварају некадашње господаре у подчињене, а домаће раднике замењују енергичнијим, раднијим, скромнијим и дисциплинованијим које доводе из своје земље. Тада мора доћи дан када ће се слаба нација пробудити из свог мирољубивог зимског сна и видети себе огољену и освојену, са потчињеним вођама, радницима пропалим у беду, осећајући да се њена моћ љуља пред страним капиталистима који би националне административце хтели да замене својима, у које су сигурни, како би заштитили своје интересе у држави. Закаснело буђење! Странци ће тада на својој страни већ имати оно право власника на које се слаба нација у почетку позивала. Пред протестима домаћег становништва странци ће рећи:
"Не размењујемо ли поштено плодове наше цивилизације, нашег рада? Да ли смо се опирали вашим предузећима у нашим земљама? Не поштујемо ли закон о раду? Ми имамо интересе у вашој земљи: да ли смо их стекли "суровом снагом"? Не, то су мирољубиви резултати рада. Сада би било добро да се позабавимо како да их усмеравамо и одбранимо".
Тада, ако слаба нација настави да се буни, биће довољно послати један одред у неку од њених лука па да се дозове памети. "Поштујмо споразуме! рећи ће странци. Мир за цивилизацију и рад! Ми не желимо рат, али морамо одбранити интересе које имамо код вас. А ако сте неспособни да нам тај мир ооезбедите, трпите то што ми заузимамо ваша места".
И освајање ћe се окончати без потреса пошто слаба нација неће више имати снаге чак ни за најмањи ратни напор; некадашњи поседници, господари и радници, презрени од нових господара који неће хтети да запосле ове лење миротворце, затећи ће се принућеним да на улицама просе свој хлеб све до дана када ће их снажна нација, загосподаривши дефинитивно, уловити као бунтовнике и револуционаре онда када буду говорили о својим некадашњим правима. Тако ће слаба нација бити кажњена управо оном истом казном иза које је веровала да може да сакрије своју неспособност и плашљивост.
То се дешава зато што у природи постоји само један закон правде; радом у миру или ратом, тај закон подразумева исте казне: пропаст, смрт сваког живог бића које се повуче, које одустане од напора. И слаба нација ће у миру пронаћи смрт коју је мислила да избегне тиме што не пристаје на рат, и то ће за њу бити не славна смрт онога ко пада бранећи своју земљу него срамна смрт онога ко је био неспособан да живи.

Одломак из дела – „Философија ауторитета“