I Srbin i - Amerikanac



O životu i delu Mihajla Idvorskog Pupina (1858-1935), uglednog naučnika, pisca i javnog radnika, pisali su mnogi, znani i neznani, stranci i domaći ljudi, stručnjaci za elektroniku, fiziku, hemiju, ali i istoričari, sociolozi, demografi. Njegovom životu i radu bio je posvećen i veliki naučni skup, održan u Novom Sadu 1979. godine. Pupin je ostavio iza sebe veoma hvaljeno i više puta štampano i kod nas i u svetu, delo, zapravo svedočanstvo o svom životu, radu, naučnim dostignućima. Na prvi pogled, izgleda da nema mnogo novoga da se doda onome što je već napisano ili izgovoreno.

Međutim, nije tako. Raznovrsne delatnosti i nastojanja Pupina, kao vodeće srpske ličnosti u SAD, dodirnuta su fragmentarno, delimično, bez dovoljno poznavanja postojeće građe, a njegove aktivnosti, polemike, inicijative, sukobi sa pojedinim ličnostima i organizacijama ostali su manje-više nepoznati. Njegova delatnost kao počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku, polemike sa službenim i neslužbenim predstavnicima Austrougarske, izjave i govori objavljeni u „Njujork tajmsu“ i drugim listovima ostali su gotovo nepoznati i neiskorišćeni za pisanje njegove biografije. Skoro sasvim nepoznata ostala su i Pupinova nastojanja, u poznim godinama, da pomogne svom rodnom kraju.

Sve to ukazuje na nužnost da se u svetlosti novootkrivene građe preispitaju različite strane i vidovi njegovog nacionalno-političkog rada u razdoblju od 1908. godine, kad se pojavio na političkoj sceni među Srbima u SAD, do 1935. godine, kada je umro u dubokoj starosti.

U tim godinama, pored svojih mnogobrojnih delatnosti profesora Kolumbija univerziteta u Njujorku, istraživača, predsednika ili člana različitih naučnih društava u SAD, Pupin je bio predsednik ili član mnogih srpskih nacionalnih organizacija, udruženja, odbora, društava, kao i inicijator njihovih aktivnosti. Bio je napadan i hvaljen, uzdizan i kuđen, biran i smenjivan; za neke je bio kontroverzna ličnost, za druge nedostižni idol.

Kao čovek koji je ostvario „američki san“, uzdižući se od siromašnog useljenika do uglednog naučnika, koji je stekao bogatstvo i ugled u američkom društvu, izazivao je zavist i mržnju onih koji u tome nisu uspeli. Iako veliki patriota i srpski nacionalista, Pupin je, za razliku od mnogih, bio racionalan i odmeren, siguran u sebe i svoje mesto, kako među srpskim useljenicima, tako i među Amerikancima.

Za sebe je govorio da je bio Srbin po rođenju, a Amerikanac po obrazovanju; prihvatio je američke vrednosti i shvatanja o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi, sreći. Ipak, to ga nije sprečavalo da čita srpske narodne pesme i pripovetke, da se poziva na Dositeja Obradovića, Karađorđa, Vuka Karadžića i druge velikane srpske prošlosti. Njegova američka poslovnost, tačnost i insistiranje na ispunjenju preuzetih obaveza zbunjivali su mnoge.

Srbima, mahom neukim, nepismenim, ležernim i sporim bio je nedokučiv, često dalek, a opet blizak jer je govorio njihovim jezikom, spominjao junake iz srpske prošlosti ili ukazivao na sjajnu budućnost. Bio je siguran u svom nastupu, poučan u svojim stavovima; nije pristajao na kompromise za koje je smatrao da su štetni za njega i za srpski narod. Nije dozvoljavao nasrtaje na svoju ličnost, ma sa koje strane dolazili, i odlučno se obračunavao sa svima koji su to pokušavali.

Kao generalni konzul Kraljevine Srbije u Njujorku nije štedeo sebe i svoje saradnike; kao jedini predstavnik Kraljevine Srbije u SAD tokom više godina obavljao je mnoge poslove, često zalažući i svoju imovinu za Srbiju i njenu vladu. Koristio je svoj naučni ugled da se približi najistaknutijim političkim ličnostima SAD, pisao pisma, slao peticije i izlagao svoje predloge. U vreme Mirovne konferencije u Parizu 1919. godine istupao je kao posrednik između američke i jugoslovenske delegacije, davao savete i pregovarao. Svoje usluge vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nastavio je da pruža i kasnije.

Jednom rečju, raznovrsnost Pupinovih delatnosti otkriva jednu zanimljivu ličnost, nacionalnog pregaoca i stvaraoca, koji je objedinio vrednosti, poglede i shvatanja starog i novog sveta. Zato Pupinova ličnost privlači istraživače svih profila.

Pupin je u politički i društveni život Srba u SAD ušao kasno, tek 1908. godine. Bio je zreo čovek, uspešan, odlučan u svojim namerama. Prilike u kojima se nalazilo srpsko iseljeništvo u SAD bile su krajnje nesređene. U poređenju sa drugim Južnim Slovenima, broj Srba bio je mali, između četrdeset i pedeset hiljada; broj Hrvata i Slovenaca bio je mnogo veći.

SRPSKA UDRUŽENJA

Među najznačajnijim organizacijama koje su postojale u SAD valja spomenuti Srpski pravoslavni savez „Srbobran“, čije je sedište bilo u Čikagu, Slovensko useljeničko društvo u Njujorku, Srpski narodni potporni fond u San Francisku i druga. Početkom 1908. godine vodila se rasprava o ujedinjenju triju srpskih udruženja („Srbobrana“, Srpskog jedinstva, Srpsko-crnogorskog saveza). Zajednički list bio je „Amerikanski Srbobran“, koji je počeo da izlazi 1. jula 1906. godine. Ovo udruživanje nekoliko srpskih organizacija dovelo je do sukoba sa drugim grupama i udruženjima Srba.

(Nastaviće se)
Текст
Слика

Cela sloga u dva tabora

Dragoljub R. Živojinović | 07. februar 2011. 17:52    | Komentara: 1

Srbi su u SAD dolazili iz raznih krajeva: Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Vojvodine, Crne Gore, Boke Kotorske i Makedonije. Broj Srbijanaca bio je zanemarljivo mali

SRBI su u SAD dolazili iz raznih krajeva: Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Vojvodine, Crne Gore, Boke Kotorske i Makedonije. Broj Srbijanaca bio je zanemarljivo mali. Razlike među ovim Srbima bile su značajne i vidljive. Oni su mahom bili zemljoradnici, nepismeni, sirotinja bez sredstava i znanja jezika. Kao takvi najčešće su radili najteže fizičke poslove u rudnicima, čeličanama, fabrikama, klanicama, šumama. Bili su rasuti širom SAD, od države Vašington do Kalifornije, od Njujorka, Čikaga, San Franciska do Nju Orleansa, Sent Luisa, Los Anđelesa. Kao rudari živeli su i radili u Minesoti, Pensilvaniji, Arizoni, Nevadi i drugde.
U cilju zaštite svojih života i prava stvarali su razne organizacije, okupljali se oko malobrojnih pravoslavnih hramova. U godinama ekonomskih kriza koje su povremeno pogađale SAD, ostajali su bez posla i dohotka. Zbog toga i loših navika koje su donosili iz starog kraja zapadali su u velike teškoće, stradali, gubili imetak i porodice. Pojedine organizacije objavljivale su svoje listove, mahom kratkotrajno, organizovale skupove i sabore na pojedine praznike (Đurđevdan, Ilindan, Mitrovdan).
Pupinovo stupanje na scenu Srbi nisu primili s oduševljenjem; on je do tada imao malo dodira sa svojim zemljacima, nedovoljno ih je poznavao i razumevao. Obrazovanjem i položajem on se amerikanizovao, pa su se i njegovi pogledi, shvatanja, ponašanje i način razmišljanja bitno razlikovali od onih koje su imale mase doseljenika. Kao poslovan čovek nastojao je da rešava probleme svojih zemljaka na način koji im je bio stran, često nerazumljiv, ponekad odbojan. Otpor su podsticali i oni koji su u Pupinu videli pretnju po sebe, svoj položaj i uticaj na neuke i nepismene mase doseljenika.
Pupin je od rane mladosti bio srpski nacionalista. To je bio jedan od osnovnih razloga koji ga je naveo da stupi u politički život Srba u SAD. Kao tek svršeni doktor filozofskih nauka u Berlinu, on je u istom gradu predsedavao na skupu Srba, održanom 28. juna 1889. godine. Tom prilikom je u kapeli Ruske ambasade održan pomen knezu Lazaru i kosovskim junacima. Skupu su prisustvovali svi Srbi, a posle toga je u jednom od najvećih berlinskih restorana priređeno podušje kosovskim junacima. Pupinov nastavni rad na Kolumbija univerzitetu, naučna istraživanja i posvećenost porodici objašnjavaju zbog čega je potom bio uzdržan.
Pupin se prvi put pojavio u javnosti sa člankom objavljenim u "Amerikanskom Srbobranu" 3. maja 1907. godine. U njemu je apelovao za priloge za novoosnovano Slovensko doseljeničko društvo, čiji je bio predsednik. U Njujorku i drugim gradovima SAD postojalo je više sličnih udruženja. U gradu Mekisportu (Pensilvanija) osnovan je 1901. godine i Srpsko-pravoslavni savez "Srbobran", čije je sedište kasnije preneto u Pitsburg. To je bilo udruženje koje je započelo izdavanje "Amerikanskog Srbobrana". Savez je zapao 1907. godine u krizu koju je jedva preživeo.
Pupin je osetio potrebu da se američki Srbi ujedine. Kao reakcija na aneksiju u Njujorku je oktobra 1908. godine stvoren Srpski narodni centralni odbor sa Pupinom na čelu. Odbor je 22. novembra 1908. godine organizovao veliki zbor na kome je doneta rezolucija protiv tog austrijskog čina. U njoj se protestovalo protiv "sramne aneksije dviju najkrasnijih srpskih zemalja, koji smrtni udarac zadaje opstanku vaskolikog srpskog naroda". Zbor je pružio podršku otporu Srbije i Crne Gore i podsticao njihovo ujedinjenje u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Pošto su Srbija i Crna Gora bile prinuđene da prihvate aneksiju, odbor se rasturio.
Pupin je brzo shvatio da se na taj način moglo malo postići. Trudio se da uveri organizacije, saveze i udruženja, velike i male, razbacane širom SAD, u potrebu objedinjavanja i zajedničkog rada. Njegov poziv naišao je na široku podršku. Maja 1909. godine "Srbobran" je otpočeo sa Pupinom razgovor o stanju svih kolonija i naseobina, nakon čega je on bio pozvan da stane na čelo buduće velike srpske organizacije.
U julu 1909. godine uputio je poziv svim srpskim organizacijama da se okupe na saboru u Klivlendu, 14. septembra. Uz prisustvo 106 delegata iz svih krajeva SAD stvorena je nova organizacija Savet sjedinjenih Srba "Sloga". Pupin je izabran za njenog predsednika. Ubrzo je, međutim, došlo do raskola; savet se podelio na dva međusobno suprotstavljena udruženja: "Slogu" i "Srbobran". Ta podeljenost je trajala do 1921. godine i zadavala je Pupinu mnoge nevolje i neprijatnosti.
Iako su napadi njegovih protivnika i optužbe izrečene na njegov račun bili bolni i neprijatni, Pupin nije odustajao od svoje namere da stvori jedno snažno i dobro organizovano udruženje. U tom smislu nastojao je, i u tome uspevao, da dobije podršku svojih američkih prijatelja i humanista. U Njujorku je juna 1911. godine otvoren Srpski dom. Helen Dženkins, Pupinova prijateljica i dobrotvor, poklonila je društvu "Sloga" zgradu sa štamparijom. Srpski dom je postao središte svih delatnosti, prostor u kome su Pupin i njegovi saradnici smišljali i provodili u delo svoje namere i planove za okupljanje američkih Srba u tu organizaciju.
(Nastaviće se)

ANEKSIJA BOSNE

Prilike u SAD (privredna kriza, nezaposlenost, nedostatak zdravstvene zaštite) i kriza na Balkanu izazvana aneksijom Bosne i Hercegovine oktobra 1908. godine, podstakli su pokret za objedinjavanje različitih organizacija i udruženja i stvaranje snažnog saveza koji bi ojačao položaj i ulogu Srba u političkom i javnom životu SAD.

NARUDŽBENICA
KNJIGA „U potrazi za zaštitnikom“ može da se naruči kod izdava

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:318248-Cela-sloga-u-dva-tabora

Evropi Balkan daleko
Dragoljub R. Živojinović | 08. februar 2011. 20:28    | Komentara: 0
Podsticaje Pupinovim delatnostima i jačanju njegovog ugleda među Srbima i Amerikancima predstavljalo je imenovanje za počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u luci Njujork

PODSTICAJE Pupinovim delatnostima i jačanju njegovog ugleda među Srbima i Amerikancima predstavljalo je imenovanje za počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u luci Njujork. Inicijativa za taj korak potekla je od Milovana Milovanovića, ministra inostranih dela Kraljevine Srbije, koji je 4. maja 1911. godine obavestio otpravnika poslova SAD u Bukureštu o toj odluci Vlade. Sredinom juna 1911. godine državni sekretar SAD Filander Noks obavestio je otpravnika poslova u Bukureštu i Pupina da mu je odobren konzularni egzekvatur. Nekoliko dana kasnije Pupin je pismom potvrdio prijem egzekvatura i zahvalio predsedniku Vilijamu H. Taftu na poverenju.

Pomagao je svima koji su se obraćali za savet i pomoć, održavao sastanke, pisao poruke i peticije, organizovao konferencije za štampu. Njegovi najbliži saradnici Pavle Hadži-Pavlović i Boža Ranković obavljali su svakodnevne poslove. Na Pupinov podsticaj i uz njegovu finansijsku pomoć uskoro je počeo da izlazi list "Srpski dnevnik", kao glasilo Saveza "Sloga".

Novi list počeo je da izlazi u predvečerje Prvog balkanskog rata. Prvi broj se zapravo pojavio 10. oktobra 1912. godine, a nedelju dana kasnije (18. oktobra), započeo je objavom rata Turskoj, Prvi balkanski rat. Dva dana kasnije (20. oktobra), data je inicijativa za osnivanje Crvenog krsta. Njegov cilj bilo je prikupljanje i slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori. Toga dana okupilo se u Amsterdam opera holu u Njujorku preko pet stotina ljudi.

Tom prilikom Pupin je održao značajan govor u kome je naglasio da to nije samo rat protiv Turske; to je takođe rat protiv diplomatije velikih sila i njihovog oklevanja da provedu odluke Berlinskog kongresa koje su se odnosile na Balkan. Osvrćući se na razloge koji su naveli balkanske narode da otpočnu rat, Pupin je rekao:

"Ovo za nas nije rat za teritorijalno širenje. Mi ne želimo da osvajamo teritorije drugih država; mi želimo da očuvamo i zaštitimo ono što je naše i da makedonskim Srbima povratimo zemlju koja im po pravu pripada. Srpski narod mora biti ujedinjen u borbi za taj sveti cilj. To je borba balkanskih naroda ne samo protiv Turske već i protiv produžavanja neprekidne podmukle evropske diplomatije".

Pozvao je prisutne da daju prilog za postradale u otadžbini, a sam je priložio ček od 10.000 dolara. I druga društva širom SAD priključila su se ovoj inicijativi za prikupljanje priloga. Pupin je govorio na mnogim zborovima i skupovima, uključujući i one koje su organizovale hrvatske i slovenačke organizacije.

Pupin je 3. novembra 1912. godine održao veliki govor, objavljen pod naslovom "Balkanske države moraju uništiti tursku vojsku". Prisutnima je opisao geografski položaj, klimu, prilike i bogatstvo Balkanskog poluostrva, raspored tamošnjih naroda, objasnio srpsku istoriju u srednjem veku, hrišćanstvo, veze sa Rusijom. Potom je govorio o najezdi Turaka i porobljavanju balkanskih država, kao i borbi Grka, Srba i Bugara za nezavisnost u DžIDž veku. Tvrdio je da se rat vodio zbog toga što je Turska povredila odredbe Berlinskog ugovora.

Potom se Pupin osvrnuo na evropske diplomate, njihovu neiskrenost i neispunjavanje datih obećanja. Zbog toga je na njihov račun izgovorio oštre reči osude. Pošto je tursku vojsku proglasio vlasnikom balkanske zemlje, zaključio je da je jedini način da tamošnji narodi dođu do nje bio turski poraz. Zbog toga nikakvo posredovanje nije bilo prihvatljivo.

Posle tih reči započela je na stranicama "Njujork tajmsa" polemika između Pupina i Ričarda Gotejla, profesora semistike i orijentalistike na Kolumbija univerzitetu. Gotejl je bio turkofil kome se nisu sviđali Pupinovi napisi i izjave. On je 2. novembra objavio pismo u kome je osudio rat balkanskih zemalja protiv Turske.

Nije trebalo dugo vremena da Pupin odgovori. U pismu redakciji "Njujork tajmsa" povodom Gotejlovog napisa, on je njegovo gledište objasnio kao "specifičnu mentalnu bolest, slučaj bez nade da se izleči". Ponovio je da su sukob balkanskih naroda i Turske nije mogao rešiti arbitražom suda pravde u Hagu. Dodao je da bez turskog vojničkog poraza nije bilo nade za porobljenu hrišćansku raju. Tursku je prikazao kao "prljavu napast" koja je čitavih pet stotina godina ugrožavala modernu civilizaciju.

Polemika se nastavila. Gotejl je 8. novembra odgovorio da nije tačna Pupinova tvrdnja da je rat predstavljao borbu za osnovna ljudska prava. Tvrdio je da je to bio rat za osvajanje teritorija i da su armije balkanskih država u njemu počinile mnoge zločine.

Dva dana kasnije, Pupin je uzvratio oštrim pismom. U njemu je postavio pitanje da li je bilo moguće da Otomanska imperija, zasnovana na militarizmu koji je bio gori od svakog onog koji je postojao u srednjem veku, bude reformisana na takav način da može da nađe mesto među civilizovanim narodima Evrope. Zaključio je da to nije bilo moguće i da su top i mač bili jedini način da se uništi militarizam i Evropa oslobodi od jedne tiranije. Taj vojnički feudalizam bio je zapravo odgovoran za rat na Balkanu. Završio je sa dozom sarkazma da ukoliko Gotejl bude u stanju da dokaže da se feudalizam mogao izlečiti međunarodnom arbitražom, on će učiniti najveću uslugu čovečanstvu.

KONZUL BEZ PLATE
PUPINOVO imenovanje nesumnjivo je ojačalo njegov ugled među Srbima i položaj naspram Vlade SAD. On je počasno zvanje koristio da proširi i pojača svoje već inače razgranate delatnosti; iako nije primao platu, otvorio je kancelariju i sam snosio troškove njenog poslovanja.

(Nastaviće se)

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:318415-Evropi-Balkan-daleko