Petar Kralj (Zagreb, 4. april 1941 — Beograd, 10. novembar 2011) je bio srpski pozorišni i filmski glumac.


Biografija

Petar Kralj se rodio 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije i majke Stanislave, devojački Kocan, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli, prvo u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu gde provodi detinjstvo.

Gimnaziju završava je završio u Novom Sadu 1960 godine. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.

Bio je član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Najviše je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.

Bio je oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a u prvom braku sa glumicom Ljiljanom Gazdić mu se 1973. godine rodila kćerka Milica, danas uspešan reditelj.

Preminuo je 10. novembra 2011. u Beogradu, u 71 godini života.


Nagrade

Nosilac je brojnih priznanja, kao i četiri nagrade za životno delo:

    * 1994. godine — Nagrada Miloš Žutić
    * 1994. godine — Statueta Joakim Vujić
    * 1996. godine — Nagrada Dobričin prsten, za životno delo
    * 2006. godine — Nagrada Pavle Vuisić, za životno delo
    * 2010. godine — Nagrada Zlatni ćuran, za životno delo
    * 2010. godine — Nagrada Sterijino pozorje, za životno delo.


Uloge

1962.    Saša    
1963.    Dve noći u jednom danu    
1964.    Ime i prezime    
1965.    Brodolom mladog Tomasa    
1965.    Hiljadu zašto?    
1966.    Roj    
1966.    Pre rata    
1966.    Štićenik    
1967.    Sumnjivo lice    
1967.    Kafanica na uglu    
1967.    Oči pune zvezda    
1967.    Honorarni kralj    
1967.    Noćna kafana    
1967.    Sedam Hamleta    
1967.    Zabavlja vas Mija Aleksić    
1967.    Vilin konjic i plehana furuna    
1968.    Možda spava    
1968.    Neverovatni cilinder Nj. V. kralja Kristijana    
1968.    Nevolje jednog Bobana    
1968.    Maksim našeg doba    
1969.    Hajde da se igramo    
1969.    Lek od ljubavi    
1969.    Kod zelenog papagaja    
1969.    Ljubav i poneka psovka
1970.    Krunisanje    
1970.    Srbija na Istoku
1970.    Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda
1971.    Pendžeri ravnice    
1971.    Na nebu zvezda Danica    
1971.    Uniforme    
1971.    Haleluja    
1971.    Operacija 30 slova    
1971.    S vanglom u svet    
1971.    Čedomir Ilić    
1971.    Diplomci    
1972.    Musa iz cirkusa    
1972.    Paljenje Rajhstaga    
1972.    Poraz    
1972.    Derviš i smrt    
1972.    Savonarola i njegovi prijatelji    
1972.    Proždrljivost    
1973.    Kralj Ibi (TV)    
1973.    Slike bez rama - iz dečijih knjiga    
1973.    Diogenes    
1973.    Neven    
1973.    Živeo život Tola Manojlović    
1973.    Ludi rečnik    
1973.    Pozorište u kući    
1974.    Odlazak Damjana Radovanovića    
1974.    Naši očevi    
1974.    Devojka brža od konja    
1974.    Pozorište u kući 2    
1974.    Obraz uz obraz    
1974.    Vlast    
1974.    Dimitrije Tucović    
1975.    Nora    
1975.    Sinovi    
1975.    Kraj nedelje    
1975.    Treći za preferans    
1975.    Ljubičice    
1975.    Mamika, hvata me panika    
1975.    Golgota    
1975.    Pesma    
1976.    Uspon i pad Žike Proje    
1976.    Grešno dete    
1976.    Proces Đordanu Brunu    
1976.    Murtalov slučaj    
1976.    Izgubljena sreća    
1976.    Disput u noći    
1976.    Babino unuče    
1976.    Ukrštene reči    
1976.    Muzika pozornice    
1977.    Operacija    
1977.    Ančika Dumas    
1977.    Topovska završnica    
1977.    Kućna terapija    
1977.    Crni dani    
1977.    Pod istragom    
1977.    Hajka    
1978.    Molijer    
1978.    Španski zahtev    
1978.    Gospođa ministarka    
1979.    Pupinove zvezde    
1979.    Slom    
1979.    Lazar Gavrilović vodeničar    
1979.    Sumnjivo lice    
1979.    Gospodin Dimković   
1980.    Beogradska razglednica 1920.    
1980.    Bilo, pa prošlo    
1980.    Ja, Porfirije III s reke    
1980.    Interesi    
1980.    Splav meduze    
1980.    Poseban tretman    
1981.    Sav nemir sveta    
1981.    Na rubu pameti    
1981.    Neka druga zena    
1981.    Sok od šljiva    
1981.    Lov u mutnom    
1981.    Svetozar Marković    
1982.    Jelena Gavanski    
1982.    Putovanje    
1982.    Kante ili kese    
1982.    Variola vera
1982.    Priče preko pune linije    
1983.    Probisvet    
1983.    Odumiranje međeda    
1983.    Halo taksi    
1983.    Korespondencija    
1983.    Kako sam sistematski uništen od idiota    
1984.    Prokleta avlija (TV)    
1984.    Čaj u pet    
1984.    Divlja patka    
1984.    Kako se kalio narod Gornjeg Jaukovca    
1984.    O pokojniku sve najlepše    
1984.    Nema problema    
1984.    Una    
1985.    Džekpot    
1985.    X+Y=0 (TV)    
1986.    Druga Žikina dinastija    
1986.    Priče sa kraja hodnika    
1986.    Odlazak ratnika, povratak maršala    
1986.    Mis    
1986.    Špadijer-jedan život
1987.    Mladost umetnika    
1987.    Milan - Dar    
1987.    Dogodilo se na današnji dan    
1987.    Uvek spremne žene    
1987.    Oktoberfest    
1988.    Portret Ilije Pevca    
1988.    Mala Nada    
1988.    Suncokreti    
1987-1988.    Bolji život    
1987-1988.    Vuk Karadžić    
1988.    Ortaci    
1988.    Ostavština za budućnost    
1989.    Boj na Kosovu    
1989.    Sile u vazduhu    
1989.    Poslednji krug u Monci    
1989.    Masmediologija na Balkanu    
1989.    Čudo u Šarganu    
1989.    Svet    
1989.    Kako je propao rokenrol    
1989.    Metla bez drške    
1989.    Drugarica ministarka
1990.    Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove    
1990.    Balkanska perestrojka    
1990.    Metla bez drške 2    
1990.    Zaboravljeni    
1990.    Seks-partijski neprijatelj br. 1    
1991.    Metla bez drške 3    
1991.    Smrt gospođe Ministarke    
1991.    Terasa    
1991.    Bolji život 2    
1991.    Holivud ili propast    
1992.    Juriš na skupštinu    
1993.    Raj    
1993.    Tesla    
1993.    Metla bez drške    
1994.    Rugalice i ubice    
1993-1994.    Srežni ljudi    
1995.    Bila jednom jedna zemlja    
1995.    Sve će to narod pozlatiti (film) (TV)    
1992-1995.    Teatar u Srba    
1995.    Simpatija i antipatija (TV)    
1995.    Znakovi    
1995.    Otvorena vrata    
1995.    Kraj dinastije Obrenović    
1995.    Podzemmlje    
1996.    Kolibaš    
1996.    Potera za blagom    
1996.    Očevi i oci    
1997.    Garderober
1997.    Ptice koje ne polete    
1997.    Ljubav, ženidba i udadba    
1996-1997.    Gore dole    
1997.    Tri letnja dana    
1998.    Lagum    
1998.    Kneginja iz Foli Beržera    
1999.    Ranjena zemlja
2000-2001.    Porodično blago    
2001.    Seljaci    
2001.    Bumerang    
2001.    Sve je za ljude    
2001.    Metla bez drške 5    
2002.    Noć uz video    
2002.    Glad    
2002.    Saht    
2002.    Porodično blago 2    
2002.    Silvija    
2002.    Novogodišnje venčanje    
2003.    Mansarda    
2003.    Kazneni prostor    
2003.    Naša mala redakcija    
2003.    Volim te najviše na svetu
2003.    Mali svet    
2004.    Mile protiv tranzicije    
2004.    Kad porastem biću Kengur    
2004.    Stižu dolari    
2004.    Smešne i druge priče    
2004.    Diši duboko    
2004.    Te quiero, Radiša (TV)    
2005.    Sakupljač    
2006.    Sinovci    
2005-2006.    Stižu dolari 2    
2006.    Vršačka pozorišna jesen 2006.    
2006-2007.    Bela lađa    
2006-2007.    Seljaci    
2007.    Bora pod okupacijom    
2007.    Konji vrani    
2007.    Uvođenje u posao    
2008.    Kraljevina Srbija    
2008.    Bela lađa 2    
2008.    Hitna pomoć    
2008.    Gorki plodovi
2011.    Sistem

Izvor: Wikipedia

Petar Kralj: Glumac iz prve

Petar, kralj scene (1) - Radomir Stević Ras zbog njega osnovao pozorište, Teatar nacionalne drame



Majstori glume kažu da pravilna misao rađa emociju, a emocija karakter. I, eto odgonetke zašto su jedni bolji i uverljiviji od drugih. U životu kao i na sceni, nema potpune ličnosti bez ovog trojstva. Ipak, za dobre glumce nema ni tačne “formule”, ali se prepoznaju po tom skladu. I tako dele na velike i male.

Ovih dana otišao je jedan od najvećih, Petar Kralj. S njim i cela galerija nezaboravnih likova koje je tumačio: Hamlet, Maksim Crnojević, Trepljev, Astrov i Ujka Vanja, Hadžislavković, Henrik Henfen, Lefevr, Đorđe, Vidosav Prokić... i, naravno, legendarni Tola Manojlović.

Zbog njega je Radomir Stević Ras u svoje vreme osnovao pozorište, Teatar nacionalne drame. Pričalo se da ga je interpretacija danskog kraljevića na Dubrovačkim letnjim igrama učinila umetnikom “dostojnim šekspirovske epohe”. Ostale su zabeležene i reči jednog od najvećih dramskih pisaca današnjice, Ronalda Harvuda (povodom Kraljeve uloge Normana u “Garderoberu”) da naš glumac poseduje “retku osobinu, ranjivost, i izuzetan dar za dramu i komediju”...

Petar Kralj je i dobitnik svih mogućih priznanja. Od Oktobarske nagrade grada Beograda, nekoliko Sterijinih nagrada, “Ćurana” i “Lovorovih zlatnih vjenaca”, do Dobričinog prstena i “Pavla Vuisića” za životno delo. Ali, suverenom naše scene ne čine ga ni priznanja, ni kritike, ni lepe reči. Petar je, pre svega, kralj svojim jedinstvenim darom.

Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, iz koga je s majkom dve godine kasnije izbegao u Rumu. Bio je još osnovac kada je na pitanje šta želi da postane kad odraste, napisao - glumac.

- Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem sam od najmlađih dana počeo svoj život na daskama, igrajući razne “kuce” i “mace”. Kasnije, iako sam bio odličan učenik gimnazije (zavitlavali su me da mi je lako, jer mi je jedno vreme otac Đorđe bio direktor škole) desilo se da sam iz “teoretskih razloga” bio nateran da se ispišem - bio sam izbačen iz škole - i pređem u Novi Sad. Tu sam proveo dve godine, stekao nove prijatelje i drugove, kojih se i danas rado sećam i srećan sam kad ih sretnem. Ćetko, Zvona, Roda, Kuža, Cveta, Guca i, konačno, ja, vrlo često smo sedeli u raznim bircuzima i ispijali “bruderšafte”, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba...

U Beograd i na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju došao je 1960. godine. I primljen iz prve! U klasi Mate Miloševića (sa Brankom Zorić, Stanislavom Pešić, Milošem Žutićem) završava studije u roku. Tim povodom, u jednom novinskom tekstu ostalo je zabeleženo njegovo sećanje:

- Studentske dane pamtiću po potucanju i svakodnevnoj brizi da nađem krov nad glavom. U jednom kratkotrajnom srećnom periodu, kada sam mislio da sam uspeo na duže da se skrasim u stanu u Vojvode Mišića, nepozvan mi je u goste stigao moj dragi kolega iz Skoplja, Risto Majstorov. Posle prespavane noći, gazdarica me je “kulturno” pozvala na kafu i dala - neopoziv otkaz.

Nekako baš u to vreme upoznao se sa Rasom koji je živeo u Požarevačkoj ulici. Ras je imao sobicu koju je zvao “ateljeom”. Srećna okolnost je što je voleo noću da slika, pa je Petar za to vreme koristio njegov krevet. Kad bi jedan ustajao, drugi je legao:

- Inače, jedno vreme sam stanovao i u studentskom domu na Voždovcu. Ovo “stanovanje” mi nije ostalo u prijatnom sećanju, jer se moralo rano leći ako hoćeš da sačuvaš mesto. Svaki kasniji dolazak značio je zauzet krevet od nekog “ilegalca”. A to je vodilo do samo jednog puta: klupe u parku.

 - Na sceni sam čovek svih vremena, uzrasta, položaja i svakog doba. U običnom životu samo Petar Kralj, drug, prijatelj, sin...
Neposrednost cenim podjednako i na jednom i na drugom planu. Ali, izdvajam ih. Baš kao i svoj život privatni i onaj na daskama.

 - Kontakte među ljudima najviše cenim. Pogled oko u oko, reč jedna iskazana uz gest i topli dodir, rečju ili htenjem - važniji su od svega teoretskog ili filozofskog. Mogu da igram neku ulogu tek kad me publika prihvati. Na sreću, to se redovno događalo u Teatru nacionalne drame, a posebno sa komedijom naših naravi “Zar je moguće drugovi da smo svi mi volovi” Jovana Kesara. U svakoj reči nailazili smo na spontani šlagvort gledališta. Zar ima nešto prijatnije za glumca - reči su Petra Kralja.

Izvor: Novosti

Petar Kralj: Kako se kalio majstor

Petar, kralj scene (2) - Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je “Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine .


Uspomena na drugove iz vojske

Blistavi talenat Petra Kralja uočen je još na Pozorišnoj akademiji. Bilo je i sreće. Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je “Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine. Novi pisac, novo pozorište, novi glumci.

Na premijeri, nijedan zvaničan pozorišni kritičar. Ipak, počela je da kruži po Beogradu priča o ovoj neobičnoj predstavi, interesovanje je bilo sve veće, a epilog: poziv na Sterijino pozorje. Uspeh “Čarape” proslavio je i Petra Kralja, postao je tražen, pristizale su glavne uloge u pozorištu, serijama, zvali su ga i s filma.

Ali, pre velikih profesionalnih poziva došao je onaj neizbežan, koji se u njegovo vreme smatrao još pitanjem časti - poziv u vojsku. Služio ju je u Vranju. Govorio je da ga je i tu zakačila pozorišna muza. Prekomandovan je u “puk” Veljka Bulajića, odnosno vojnu jedinicu koja je statirala na snimanju filma “Neretva”. Čim je skinuo uniformu, Radomir Stević ga uvodi u veliku umetničku avanturu i osnivanje Teatra nacionalne drame, na koju je zavesu spustilo nerazumevanje “nadležnih”...

Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se “tog i tog dana” javi Petar Kralj:

- Otišao sam, porazgovarao sa Kostom,on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. “Bićeš Hamlet”, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija... Ni to mi nisu poverovali.

Verovali oni ili ne, tek Kralj je tri godine na Lovrjencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj “najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine”.

Pokaži šta znaš, to je bilo zlatno beogradsko pravilo. Ne šta si, ni odakle si, nego da li znaš nešto da radiš. Ako znaš, onda si primljen. Beograd je uvek imao poštovanja za ono što nosiš sa sobom. Ne za prazne titule, prazne nagruvanosti, nego za ljudske, karakterne vrednosti. Nije bitan samo goli uspeh, nego da umeš nešto da radiš pošteno i zdušno...

Na beogradskoj sceni njegov zvezdani trenutak došao je s likom Tole Manojlovića. Ovu monodramu po tekstu Mome Dimića, s prekidima, igrao je gotovo do poslednjeg dana:

- U Toli ima nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu. Verujem da je u tome i tajna dugovečnosti ove predstave na sceni Ateljea 212.

A u Ateljeu, Kralj je “kraljevao” od 1968. do 1979.godine, kada je otišao u slobodne umetnike. Na pitanje kojem majstoru je na početku karijere “dodavao klešta i šrafcigere”, u jednom razgovoru za naš list Petar kaže:

- Krao sam od svih od kojih sam mogao! Šest godina sam statirao u Narodnom pozorištu, izgovarao tek poneku rečenicu. Kad smo igrali “Kavkaski krug kredom” u režiji Bojana Stupice, najviše sam naučio u zanatskom smislu, gledajući kako rade Mira Stupica i Ljuba Tadić. Prepoznate majstora, ne zavididite mu. U ono vreme pozorište je bilo dominantno u oblasti glume, a sada su u njemu samo oni koji zaista hoće da ovladaju ovim umećem, da rade i da se muče. Mnogo je lakše postati ime na ekranu, pa i preskočiti neke stvari. Na ceni je neka druga vrsta zanata i ne verujem da je ikome stalo da ukrade nešto moga...

Uostalom, kako je često govorio, kao svog ličnog i profesionalnog gesta uvek se držao onog što je “propovedao” Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno.

- Dakle, nisam slučajno u pozorištu - bio je jasan Petar Kralj.

 - Večito se pitamo: jesam li ja ili nisam, mogu li li ja ili ne mogu, zašto sam ja glumac, da li sam ja još glumac? Malo je opipljivih stvari u celom tom našem svetu, ili u tom našem hobiju kako je običavala da kaže Ljubinka Bobić. Nije dozvoljavala da se kaže “poslu”... Gluma mi je neka vrsta odmora. Bekstva od stvarnosti: ako mi je stvarnost u nekom trenutku mučna, gluma mi pričinjava zadovoljstvo, predstavlja jednu od životnih igara koje su lepe. Onda ipak moraš biti zahvalan proviđenju koje ti je to omogućilo - reči su Petra Kralja.

Izvor: Novosti

Petar Kralj: Glumac intelektualac

Petar, kralj scene (3) - Igrao je sve od tragedije, preko vodvilja, do poezije. Beogradski teatar proteklih decenija bio je bez njega nezamisliv.


Iz predstave “Matica”

Beogradski teatar proteklih decenija bio je nezamisliv bez Petra Kralja. Između ostalog, i zato što je mogao da radi sve: od tragedije do vodvilja, od komedije do najtananije poezije. Njegovi likovi se ne zaboravljaju, stizali su do poslednjeg reda u publici, a posle svega, ostajalo mu je i snage da još jednom, posle predstave, u pozorišnom klubu ponovo odigra - sve.

- Ali, nisi se sa svakim upuštao u razgovor. Dolazio si u klub da slušaš jednog Boru Pekića ili Mihiza. Bilo je zadovoljstvo prisustvovati tim časovima istorije i književnosti,načina mišljenja... Pa i sam počneš da misliš slobodnije. Brana Petrović je imao običaj da ustane i počne da recituje. I svi bi slušali. Jednom me je na Krstu presreo Libero Markoni i odveo u “Šansu” oko dva - tri sata noću. Tamo neki pospani, umorni svet, a Libero počeo da recituje Hajnea! Nametnuo im se svojom pojavom i moćnim glasom, svi podigli glave i slušaju - setno se prisećao u nekom od naših intervjua poznati glumac.

Jovan Ćirilov (takođe iz čuvenog Ateljeovog dramaturškog odeljenja) primetio je da je Petar Kralj, iako je jednu od svojih najboljih uloga ostvario igrajući seljaka Tolu Manojlovića, bio tipičan glumac intelektualac. U svakoj ulozi (a najviše ih je bilo u Ateljeu 212) Kralj bi pokazao bar jednu nesvakidašnju osobinu. Prisetio se nekih:

- Miler u “Kod lepog izgleda” Edena fon Horvata, režija Paolo Mađeli. Petar Kralj je glavni nosilac atmosfere predfašističke Nemačke. On se samozaboravlja kao glumac. Ne misli na svoj izgled, na scenski šarm, on ide protiv sebe, igra kvintesenciju ružnog, zlog u čoveku... Nečeg sličnog ima i u ulozi Augusta Strindberga u “Noći tribada”, savremenog švedskog pisca Ulofa Enkvista. Afektivnu, neurotičnu ličnost genija Strindberga tumači takođe sa samozaboravom koji neukom oku izgleda nekontrolisan... Sasvim suprotne osobine ispoljava Petar Kralj kao makaranski maštar kapetan Ivulić: igra zanesenost,glupost koja se graniči s nadahnutošću, težnju ka nečem boljem i većem u malim okolnostima... Tužnu tragikomičnost, čak bližu tragediji, ima njegov Skitnica iz “Čuda u Šarganu” u režiji Mire Trailović, u jednoj od najkompleksnijih predstava ostvarenih na domaćem delu u Ateljeu 212.

A vreme Mire Trailović i Mucija Draškića, glumački bard pamtio je kao najblistaviji period Ateljea 212:

- U takvom, ambicioznom Ateljeu prevodili su se najnoviji komadi iz celog sveta. Početkom sedamdesetih ovde se za nedelju dana izvelo četrnaest domaćih komada, na maloj i velikoj sceni. Svoje drame prvo su u Atelje donosili Aca Popović, Selenić, Pekić, Simović. Igrali smo i svetsku avangardu. Bilo je i mnogo promašaja, predstava koje su izvedene samo tri-četiri puta. Svesno se eksperimentisalo, ali uvek s velikim ambicijama. Aktuelnost je bila prioritet, bio je to svojevrsni vašar duha.

- Uvek imam tremu. Ponekad mi se čini kao da sam tekst potpuno zaboravio, da ne znam šta ću reći na sceni. Ponekad se bojim, a to se uvek i svakome može desiti, da pred predstavu ne izgubim glas. No, to sve prođe kad se izgovori prva reč na sceni. To kako se sve trema manifestuje, podsetilo me na Zorana Radmilovića i jednu anegdotu. Kada smo pre dosta godina bili na pozorišnom festivalu u Meksiku, plašili su nas amebama. Maltene, da pazimo kad se tuširamo da nam voda slučajno uđe u usta. Pitam ja Zorana: “Je li, boga ti, kaži mi kako se amebe manifestuju?” A on će meni: “ Pa, tako, izađu napolje iz organizma, nose transparente i prave manifestacije”!

- Disciplinuje vas ljubav prema nečemu, talenat sam po sebi. Celog života sam se bavio sportom, bio sam košarkaš u Srpskoj ligi. Prvo u Mladosti iz Sremske Mitrovice, a potom u Vojvodini. Sport je važan da naučite da ne morate da budete najbolji po svaku cenu i da ne treba da vama sve bude podređeno. Kao u zanatu, gledaš boljeg i učiš kako se nešto postiže. Tako je i u glumi... Danas nam se desio nesporazum u vremenu: zašto bi, bože moj, neko učio košarku ako neće biti u NBA ligi? A dar je, ipak, od boga i nema mrzovolje za darovite.

Iz pera Jovana Ćirilova još jedno dragoceno zapažanje o nesvakidašnjem daru Petra Kralja:

- Majstor reči, dramske i poetske, Petar Kralj se pokazao i kao majstor ćutanja. Ne pantomimskog već dramskog ćutanja. Uloga pisca Vaneka, autobiografski lik u dramoletima Vaclava Havela, “Audijencija” i “Vernisaž”, pružila je priliku da jednu ulogu otćuti. Tek tu i tamo kaže - možda, da li, ne znam, ne bih znao reći... A baš takva uloga pokazala je jedno od najvećih majstorstava Petra Kralja: snagu njegovog prisustva na sceni,usredsređenosti...

Izvor: Novosti

In memoriam: Petar Kralj - Umoran sam kao pseto, odživelo se i ostarilo

Svi putevi kojima je do poslednjeg dana koračao čuveni glumac Petar Kralj vodili su u pozorište, mesto gde je dobijao snagu da u životu voli, poštuje i istinski uživa u svakom novom trenutku

Unikatni stil života i rada, večna želja da se izbori za ono što je na strani pravičnog i boljeg, ali i potreba da dok god ima imalo snage ne odustaje od svojih ambicija, ipak nisu bili dovoljno snažno oružje kojim bi legendarni glumac Petar Kralj uspeo da pobedi bolest. Sedam decenija koliko je živeo bilo je malo da se od njega nauči i čuje sve što je mogao i umeo da pruži, ali dovoljno da pokaže koliko je na sceni bio bravurozan, a van nje još bolji. Jer, svestan da na pozornici glumac ne može da se sakrije od publike, nije pokušavao da skriva i one normalne stvari koje su obeležavale njegov privatni život. Za sebe je voleo da kaže kako je oduvek bio poluboem, čovek koji voli da popije, ali i da se proverava kroz razgovor sa drugim ljudima. Ponosan je na sve što je uradio, čak i na stvari koje su ga namerno ili slučajno zaobišle. Nikada nije dozvolio da ga popularnost omete u normalnom porodičnom životu, a ako bi ponešto dobijao preko reda, ponekad i s manje zasluga, govorio je da je za to krivo njegovo ime i prezime.

- Moj tata je poreklom iz Banije i rodio sam se u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata, 4. aprila 1941. godine. Pošto je otac morao da pobegne iz Zagreba i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da sam stigao na svet. Majka mu je na rastanku rekla da će, ako se rodi muško, dobiti ime po njegovom ocu Petru. Taj moj deda Petar umro je još 1906. godine kad su ocu bile četiri godine, pa moje ime nema veze sa dinastičkim varijantama, već predstavlja deo nasleđa da se deci daje dedovo ime. Bilo je situacija kada sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kad su me jednom prozvali Kralj Petar, jer tamo se proziva po prezimenu, svi su se okrenuli i zapamtili me. Kasnije nisam imao neprijatnosti, mada su neki ljudi pričali da su u raznim kafanskim situacijama uzvikivali: Živeo Kralj Petar, zbog čega su ih hapsili dok su oni pokušavali da objasne kako se to odnosi na glumca – prepričavao je umetnik.

Tek pošto ga je majka odvela na krštenje, posavetovali su je da u tom vihoru rata sa bebom napusti Zagreb. Tako su dospeli kod rođaka u Srem.

- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.

- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz  kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi Seoska učiteljica, Svetolika Rankovića, za kojeg se sam prijavio kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Uz to što je umeo da izabere svoju profesiju, znao je i da se pobuni kad je bio u pravu.

- Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao nas je da mislimo kako će sve biti lepo i pošteno. Ponosan sam na svoje mišljenje jer je iz te reforme kasnije proisteklo usmereno obrazovanje koje se nije najbolje pokazalo. Budući da je moj otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su me zvali dišin sin i mislili da zbog toga imam privilegiju. On je verovatno bio razlog da me ne izbace iz škole jer bi to značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije. Dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam bio bačen među sebi ravne. Roditeljima je bilo uskraćeno da živim s njima, ali kući sam dolazio vikendom i tokom leta – govorio je umetnik koji se omađijan prvim naivnim iskustvom sa glumom uputio u Beograd da upiše akademiju. I uspeo je! Jedno vreme stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice, a studentske dane provodio je, kao i većina njegovih vršnjaka, sve dok 1964. godine nije diplomirao.

- Nisam bio nikakav zavodnik, ali često sam bio zaljubljen. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog niti da udaram recke. Volim da kažem kako sam konstantno bio lirski zaljubljen, ali nikada nisam znao zašto to zovu platonskom ljubavlju. Iako su mi te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo sam se družio i bez švalerisanja. Bile su važnije neke druge stvari. Znali smo dokle koja kafana radi u bilo kom kraju grada. Kada smo imali para, čekali bismo fajront, a u suprotnom delili ono što smo nalazili po džepovima. Ujutro smo grickali onaj burek koji smo kupovali u pekari na Zelenom vencu, a potom odlazili kućama i usput se međusobno ispovedali. Policija nas  je u ono vreme zaustavljala na ulici i tražila objašnjenje zašto u dva sata noću šetamo po Beogradu – evocirao je uspomene glumac srećan što je i mnogo godina kasnije često sretao prijatelje iz mladosti.

- Jedan od prvih bio mi je kolega sa klase Dušan Golumbovski. Kod njega sam često svraćao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa smo igrali karte. Preko njih sam lagano postajao Beograđanin. Sa Slobom Kojićem i Cerovićem nalazio sam se na beogradskom korzou i tu smo imali svoje večeri. Na akademiji sam se najviše družio sa pokojnim Milošem Žutićem. Koliko smo samo noći proveli zajedno, sretali neke pesnike, družili se s njima... Cimer mi je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Čeznem za danima kada smo uživali u našem malom takozvanom latinskom kvartu. Akademija je bila na uglu ulica Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna akademija, a dole niže Primenjena. U blizini su bili Filozofski i Filološki fakultet. Cela ta generacija sakupljala se u dve, tri kafane: Kolarac, Proleće... Imali smo konobare kod kojih smo jeli i pili na crtu. Vodili smo poluboemski život, ali život u kojem smo naučili da razgovaramo jedni sa drugima i da se međusobno uvažavamo – pričao je umetnik koji je još kao student stekao neobičnu naviku da u nizu obiđe nekoliko kafana zaredom. Kasnije je njegova druga supruga Sonja tu putanju nazvala stazom slonova.

- Ta moja navika posledica je čestog menjanja adresa na kojima sam stanovao. Sigurno sam živeo u preko dvadeset ulica, pa danas ne mogu da kažem koja mi je najdraža. Čovek mora da se druži sa komšijama, a kako drugačije da upoznaš ljude nego da odlaziš po lokalnim bifeima i kafanicama. Danas je sve manje takvih mesta na kojima od ranog jutra možeš da popričaš o svemu i svačemu. Rasteretim se, popijem pićence, popričamo o aktuelnim stvarima, o tome kako je Dunav nadošao... Volim da razgovaram sa ljudima koji nisu iz mog posla i to je ta staza druženja, upoznavanja ljudi, staza kojom se spuštam na zemlju. Tako uspevam da ne pomislim kako sam možda bolji od drugih ili da imam neku zlatnu stazu na kojoj sam samo ja važan – sećao se Petar čija staza slonova ima istoriju.

- Nastala je još dok sam bio student, samo je tada nismo tako zvali. Na Trgu Republike bio je bife Central, a onda smo odlazili u Kolarac. Nije poenta te staze da samo ideš iz kafane u kafanu, da piješ i posle se nadrmaš. Pijem i to priznajem, govorim glasno. Volim da popijem, ali ne i da se napijem ili onesposobim. I ujutro kada krenem u pozorište, volim da svratim u kafanicu. Uvek su se te moje staze menjale, kad sam živeo kod Kalenić pijace bile su to kafane u njenom okruženju. Postoje i staze na putu do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Zvezdara teatra... – opisivao je glumac ne ustručavajući se da prizna šta mu je velika strast. Znao je gde mu je mesto i koliko vredi, a kako ga drugi vide, to mu nije bilo toliko važno.

- Vole da napišu kako pijem, da sam crven u licu i imam crven nos. Pa to i sam izjavljujem, kažem da volim da popijem i da se družim sa ljudima po kafanama. Tako su posle premijere filma Sinovci prokomentarisali da sam bio raspoložen, hteli su da kažu kako sam malo popio i da sam crven u licu. Pa ne mogu da budem beo kad mi je ovo prirodna boja celog života i ne mogu od toga da pobegnem – isticao je umetnik koji je porodično utočište stekao 1971. godine kada se oženio sa Ljiljanom Gazdić, glumicom Narodnog pozorišta. Samo dve godine kasnije, rodila im se ćerka Milica, danas pozorišni reditelj. Kako je ponavljao da se svakodnevno, baš kao i svaki drugi čovek, razvodi od hiljadu nekih stvari, tako je i komentarisao razvod od svoje prve supruge nakon 29 godina braka.

- Moja bivša supruga Ljiljana je glumica, ali tvrdim da ljubav nema nikakve veze sa profesijom. Ljubav je ljubav i dešava se van svih okolnosti. Može se desiti od jednog pogleda, u želji da se oseti nečija radost i duša. Ne smatram da je pravilo kako se ljudi bolje slažu ako su iz iste profesije. Slažu se oni koji se razumeju i zaista vole. Jer, posle prvog grča zaljubljenosti, mora da dođe do ljubavi i razumevanja. Ako do toga ne dođe, ne može da se živi i nastaje pakao – bile su reči ovog velikana koji je umeo da tvrdi kako je lirski ostajao zaljubljen u svoje partnerke sa scene i to je bila ljubav bez potrebe da se jedno drugome pripada. Ipak, tačno u vreme bombardovanja, Petar je počeo novi život sa nekadašnjom balerinom i koreografom Narodnog pozorišta Sonjom Divac.

Iako je svih tih godina nekoliko puta prosio svoju izabranicu, ona ga je uporno odbijala, sve dok jednog dana nije došao sa prstenom od smaragda kojem ona nije mogla da odoli. Venčali su se u avgustu 2006. godine uz prisustvo Sonjinog sina iz prvog braka Milutina, kao i Petrove ćerke Milice. Svečani čin obavljen je u domu Olge Stojković, udovice čuvenog glumca Bate Stojkovića, koja je bila Sonjina kuma, a sa mladoženjine strane svedok je bila njegova koleginica Svetlana Bojković.

- Naša ljubav nema veze sa sličnim profesijama. Sonja i ja živimo zajedno od bombardovanja. Poznajemo se još od zajedničkih početaka u Narodnom pozorištu u kojem sam ostao desetak godina. Često sam odlazio na baletske probe, znali smo se iz viđenja, a potom smo, onako rutinski, odlazili na piće kao prijatelji. Kasnije se sve desilo kako se desilo – otkrio je glumac neposredno nakon sklapanja braka.

Ubrzo nakon sklapanja braka, supružnici su sa pozorišnom trupom otputovali na tronedeljnu turneju u Ameriku, gde su ujedno proveli i nezaboravan medeni mesec.

- Naša turneja pretvorila se u pravo bračno putovanje bez greške i malo ko u Americi provodi medeni mesec. Ne računajući putovanja u prolazu, poslednji put pre toga u Americi sam bio daleke 1965. kao student – govorio je Petar koji je godinu dana kasnije sa svojom suprugom godišnjicu braka proslavio na letovanju sa kumom Cecom Bojković i ćerkom Milicom.

- Inicijator putovanja bila je Ceca, koja je preporuku za ovu atraktivnu destinaciju dobila od svojih prijatelja. Kada je predložila da odemo u Kefaloniju, šalio sam se kako tamo ujedno možemo da usavršimo kefalo – bio je po povratku s puta duhovit glumac kojeg specifičan smisao za humor nikada nije napuštao, jednako kao ni želja da svoju privatnost sakrije po svaku cenu.

- Ne znam šta može da se sakrije kad izađem na pozornicu?! Čovek mora da čuva neku intimu. Mesto odakle polazi i gde se vraća, svoj dom, pa to imaju svi ljudi. Besmisleno je da neke osobe tragaju baš za takvim detaljima, ali svet je takav. Kao deca kad pokvare igračke iz radoznalosti, tako i ljudi vole da razgolite i obezvrede glumca ili glumicu, da im nađu slabe strane i makar malo zamagle ono što vredi. To je naš mentalitet. Ne znam koju bih vrstu privatnosti mogao da krijem kad sa svojom gospođom Sonjom negde izađem ili odemo kod prijatelja. Zašto bi se nekog ticalo kako izgleda naše jutro i naše veče. Ne mogu da pobegnem ni od svog tela, ni od svog glasa, ni od crvenog nosa – pričao je Petar, ponosan na profesionalni put svoje ćerke s kojom je sarađivao u predstavama Silvija, X+Y, Brana...

- Ne razgovaramo previše o poslu. Bojao sam se za nju, ali dokazala mi je kako u nju mogu da imam poverenja. Uvek zna šta hoće. Radila je ne samo ovde, već i veliku predstavu u Banjaluci sa preko dvadeset glumaca. Ako je njih ubedila da zna šta hoće, ja više nisam protiv, nije potrebna ni moja sumnja, samo lična podrška da u tome istraje. Ona je samostalna ličnost – isticao je umetnik i za sebe tvrdio kako nema prava da se povuče sa scene sve dok bude imao snage da glumi. Počeo je kao Hamlet sa 25 godina, a monodramu Živeo život Tola Manojlović igrao je od 1967. godine. Ne želeći da se zamera drugim ljudima, napustio je Atelje 212 i otišao u slobodne umetnike. Prvu nagradu za najboljeg mladog glumca dobio je godinu dana nakon diplomiranja na akademiji, a među mnogobrojnim priznanjima našli su se Oktobarska nagrada Beograda, Dobričin prsten, nekoliko Ćurana, Sterijinih nagrada, Zlatnih lovorovih vjenaca... Ipak, Petar Kralj je ostao poznat kao glumac koji je prvu glavnu ulogu na filmu zaigrao tek u prvencu Siniše Kovačevića Sinovci, čija je premijera bila 5. aprila 2006. godine.

- Pojam glavne uloge za mene je besmislena kategorija u pozorištu, a pogotovo na filmu. Uloga ili ima neki sadržaj ili njom nemate šta da kažete. U Sinovcima su sve uloge glavne. Kad pogledate kadar u kojem sine lice nekog mladog kolege, to je tog trenutka jedino glavno. Na premijeri sam imao veliku tremu, bio sam kritičan prema sebi, ali na kraju ipak srećan – pričao je glumac koji je jedno vreme predavao glumu na BK Univerzitetu.

- Bilo bi glupo da baš nikome ne prenesem ovo malo korisnog i upotrebljivog iskustva. Šteta ako to jednog dana ode sa mnom. Međutim, moje želje ne zavise samo od mene. Kažu da su me izbacili sa te akademije jer nisam hteo da ocenjujem studente. Protiv sam ocenjivanja, na prvoj godini sam celoj klasi dao devetke, iako su mnogi bili uskraćeni, a drugi dobili više. Ne umem ja da ocenjujem i sama ljubav prema toj zanimaciji koja se zove gluma za mene je dovoljna da ne mogu da ocenjujem. Ljudi su različiti, neko brzo dođe do rešenja, drugi se muči. To znači da bi onome što se muči trebalo da dam veću ocenu nego nekome ko je talentovan. Ja to ne mogu. Uvek sam govorio da gluma nije kasačka trka već spoj emocija. Posle sam hteo da držim privatne časove, ali nisam imao dovoljno vremena. Sonja i ja smo imali ideju da otvorimo našu školu glume. Ona bi držala časove pokreta, a našli bismo i nekog ko bi držao časove tehnike govora – pričao je umetnik koji je poslednjih nekoliko godina života često svoje radne mogućnosti stavljao pod sumnju, naročito nakon premijere predstave Dugo putovanje u noć 2005. godine.

- Ta moja uloga završava se rečenicom: Umoran sam kao pseto, odživelo se i ostarilo. Bio sam premoren, pa sam je i nakon predstave ponavljao. Onda se namestilo da sam odigrao divnu rolu u filmu Siniše Kovačevića Sinovci, glumio sam u Don Kihotu i  Davida Štrpca u Jazavcu pred sudom, moj gimnazijski san, ulogu s kojom sam se igrao ne znajući da ću jednog dana postati glumac. Ponekad mi se učini da nemam više snage, ali kad izađem na scenu, publika mi je iznova pruža – istakao je tada glumac koji se na sceni upravo zbog publike nije predavao ni kada je prihvatio poslednju rolu u Ateljeu 212, lik Andrije Gavrilovića u predstavi Matica. Govoreći da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat, on je publiku ne samo zabavljao, već i svojim ulogama, stavovima i razmišljanjem uvek iznova podsećao da je život samo jedan i da do poslednje scene treba sami da ga režiramo.

Izvor: Story

Petar Kralj dobija scenu u Ateljeu

Mala scena Ateljea 212 u Beogradu, popularni Teatar u podrumu, nosiće ubuduće ime jednog od najvećih srpskih glumaca Petra Kralja (1941-2011.), saopšteno je iz ovog beogradskog pozorišta.

Novi naziv biće zvanično proglašen 12. maja uveče, uoči izvođenja predstave "Matica", poslednje u kojoj je Kralj igrao.

Njegovu ulogu u toj drami iz savremenog života, po tekstu Gorana Petrovića u režiji Rahima Burhana, preuzeo je ovog proleća dramski umetnik Miša Janketić.

"U želji da zauvek sačuva uspomenu na velikana našeg glumišta, pozorište Atelje 212 imenuje scenu Teatra u podrumu imenom Petra Kralja", najavila je uprava Ateljea.

Kralj je pripadao najslavnijoj generaciji koja je stvorila ono što će kasnije postati stil igre i duha ovog pozorišta. Originalnim ulogama i izuzetnom snagom svoje umetnosti on je zauvek obeležio život Ateljea 212.

Čuveni glumac je rođen 1941. godine u Zagrebu, a preminuo je 10. novembra 2011. u Beogradu.

Diplomirao je na Akademiji za pozorište film, radio i televziju u Beogradu. Bio je stalni član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada prelazi u slobodne umetnike. Igrao je na mnogim scenama, a najviše u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.

Glumio je i na filmu, dobio je četiri nagrade za životno delo, a ogromnu popularnost stekao je ulogama u više televizijskih serija.

Monodrama koju je premijerno izveo 1967. godine u gornjem foajeu Ateljea, u vreme kada još nije postojao Teatar u podrumu - "Živeo život Tola Manojlović" po tekstu Mome Dimića i koju je zatim odigrao više od 400 puta, ostala je na repertoaru male scene gotovo četiri i po decenije.

Poslednju premijeru, predstavu "Matica", Petar Kralj je odigrao baš u Teatru u podrumu 12. marta 2011. godine.

Izvor: B92

Монографија о Петру Краљу


У Атељеу 212 представљена монографија посвећена великом глумцу Петру Краљу. Издање "Службеног гласника" под називом "Краљ" садржи анегдоте, фотографије, опис врхунских креација и детаље из биографије.

На сцени "Петар Краљ" Атељеа 212 представљена је књига Аните Панић "Краљ", посвећена глумцу Петру Краљу (1941-2011), у издању "Службеног гласника".
Припремила Снежана Стаменковић Јојић


Сала је била пуна, а многи су и стајали док су о Краљу и књизи говорили његови пријатељи и колеге, у симболичној сценографији шанка и уз пројекције фотографија из његових многобројних улога.

Представница издавача Гордана Милосављевић рекла је да је ово књига о човеку који је носио име дечака из бајке (Петра Пана) блиског његовом духу и презиме неприкосновеног владара, какав је био на сцени.

Театролог Радомир Путник оценио је да ова луксузна књига није уобичајена монографија, односно зборник текстова које су о Краљу писали његови пријатељи и колеге, уз предговор Панићеве.

"Реч је о ауторском делу захваљујући композицији коју Панићева прави тако да сви ти текстови творе фреску Краљеве глумачке уметности и људске личности", истакао је Путник.

Ту су и анегдотске, хуморне, сентименталне белешке и стручне оцене о његовом глумачком и педагошком раду, описи појединих врхунских креација, као и чињенице из богате биографије, уз изабране фотографије и списак више од 300 улога.

На промоцији су учествовали глумци Мира Бањац, Милан Цаци Михаиловић, Александар Стојковић Пикси, драматург и сценариста Предраг Перишић.

Према речима ауторке, ова књига "није бајка, али је прича о једном Краљу, о владару позоришне сцене, чудесних стихова и људске доброте, и то од оне посебне сорте, која се ретко среће у овом двадесет и првом веку".

"Живео је Краљ у свом необичном краљевству у непрестаној потрази за оним што је лепо. Увек нас је својом глумачком игром подсећао на то да у себи нисмо довољно однеговали способност да се радујемо и играмо. Био је човек садашњег тренутка. Радио је свој посао са убеђењем да ради важан и сложен посао", рекла је ауторка Анита Панић.

извор