Bubiša Simić, kompozitor, dirigent i muzičar o džezu kao sudbini
Momenat džez improvizacije
"Susreti i sećanja" zapravo nije knjiga samo o džezu, već zbirka raznih priča i anegdota i mojih sećanja od tridesetih godina pa do kraja veka. Tu ima sećanja i na susrete sa državnicima, političarima, umetnicima, ali se kroz sve kao mit provlači džez muzika

Obnavljanje "Beogradskog džez festivala", formiranje Džez centra, gostovanja svetskih džez muzičara - džez zvuk se u naletima postavio kao jedan od glavnih smerova kulturnih tokova Beograda. Ipak, sam njegov put do statusa priznate umetnosti u našoj zemlji bio je neobičan - pun kovitlanja, prepreka, kompromisa. U "borbi" za uspostavljanje "džez struje" na domaćoj muzičkoj sceni, važnu ulogu imao je Vojislav-Bubiša Simić, kompozitor, dirigent i muzičar.

Svoja sećanja na doživljaj jednog vremena i položaja umetnosti u njemu, Simić je uobličio u knjizi "Susreti i sećanja", objavljenoj ove godine.

- Iznenadio me je uspeh koji je ova knjiga imala, mediji su dali mnogo prikaza, koliko nisu imali ni neki ozbiljni pisci. Verovatno da se kroz nju može dosta saznati o nekim zanimljivim stvarima ne samo o muzici, nego uopšte o periodu koji nije dovoljno poznat, koji je i sam tabu-tema. Ipak, malo mi je žao što nisam napisao knjigu baš o džezu, jer bih danas ja, kao najstariji džez muzičar kod nas, bio možda najpozvaniji za to - kaže Simić, koji je i sam "preživeo" čitavu istoriju džeza u Srbiji, suočavajući se sa svim smetnjama i nedostatkom podrške, neprijatnostima koje su džez muzičari doživljavali od strane skojevaca i partizana, otpora roditelja, pa čak i profesora u muzičkim školama.

Od prezira do slave
   
      

Može li se živeti od džeza?

- Džez je muzika koja je najgore plaćena. Od džeza ne može da se živi. Džezom se može baviti samo čovek koji zaista voli tu muziku i koji ne misli da će ikada moći da zaradi neke velike pare na njoj. Sjajan primer je Duško Gojković koji je vrhunsko svetsko ime, priznat u celom svetu, koji je kao slobodnjak ceo svoj život posvetio džezu. Mučio se, ostajao bez posla, svirao za bedne pare, putovao u lošim uslovima - prošao je kroz sve, a i danas, sa 74 godine, isključivo svira džez.

Međutim, džez muzici ni danas nije priznat status vrhunskog umetničkog stvaralaštva, smatra Simić.
- I danas postoji jedan nipodaštavajući odnos prema džezu. Takav odnos proistekao je na prvom mestu konzervativnih stavova starijih generacija građanskog društva da je to muzika koju sviraju neki bezbožnički mangupi. Naši roditelji nisu želeli ni da im dete bude muzičar, a kamoli da svira džez. Za vreme okupacije, Nemci su džez tretirali kao zapadnjačku, crnačku, divljačku muziku. Posle rata, taj argument nije mogao da uspe kao shvatanje socijalističkog režima, ali ga je zamenio stav da je to muzika nižeg ranga i dekadentnog vaspitnog uticaja na omladinu.

Džezu je pridodat loš epitet pijanstva, droge i prostitucije, koje su ga zaista pratile na američkoj sceni, gde je džez u vreme prohibicije bio okružen mafijom i gangsterima. I mnogi džez muzičari se, nažalost, jesu predali tim porocima. Tako da je sve to stvorilo svojevrstan otpor patrijarhalnog društva koje je postojalo i koje u nekoj meri i danas postoji kod nas. Još uvek nismo uspeli da se izborimo za džez odsek na Muzičkoj akademiji. Jedino je u Muzičkoj školi "Stanković" uveden poseban odsek za izučavanje džez muzike gde mladi talenti mogu da se razvijaju u toj oblasti.

Džez koketerije

Ono što džez zvuk čini tako posebnim, a njegove stvaraoce vrhunskim umetnicima je momenat improvizacije.

- Džez se razlikuje od drugih vrsta muzike po tome što je njegov osnovni element improvizacija. Džez ne može svako da svira. Džez muzičar se rađa, ima džez u krvi, a u sebi ima kreativnu, originalnu, a ne reproduktivnu liniju. Zbog toga se momenat improvizacije u džezu najviše i ceni. Kreativna moć, fantazija vam dozvoljava da stvarate i onda kada ste na bini-objašnjava Bubiša Simić.

Na pitanje o svom viđenju modernih tekovina džez zvuka, Bubiša Simić odgovara nizom primera preplitanja džeza i drugih struja.
- Džez se još pre rata na neki način mešao sa ozbiljnom muzikom, tako što su kompozitori klasične muzike koristili neke motive džez zvuka u svojim delima. Postojao je i pravac simfonijskog džeza u Americi. Posle rata, džez je dosta koketirao i sa rok i pop muzikom, pojavio se i fjužn zvuk kao fuzija svih mogućih žanrova, kao i pravac koji se naziva "treća struja" i koji je simbioza prve dve - klasične i džez muzike.

Sa druge strane, elementi koje je novokomponovana narodna muzika preuzela od džeza i zabavne muzike, bili su "uspešan" korak kada je reč o popularnosti.
- Čak je i novokomponovana narodna muzika od džeza i zabavne muzike preuzela neke instrumentale i ritmove. Međutim, tu muziku stvaraju nepismeni i polupismeni muzičari, a i publika im je takva. Nažalost, ona nas toliko pritiska, da gotovo da ne postoji mogućnost da ljudi čuju nešto drugo. Ne želim da delujem kao neka elita u odnosu na to i da kažem da prezirem novokomponovanu muziku i sve koji je stvaraju i vole, ali mislim da ona formira jedan loš ukus jer je hibrid svega i svačega.

Vizuelnim detaljima - golotinjom i šljokicama, napadnim nastupima, tekstovima koji su na granici pornografije, ritmovima koji imaju tu neku erotsku snagu - normalno da privlače veliki broj ljudi. Mislim da je to, nažalost, jedan veliki segment kulturnih zbivanja koji deluje u smislu odvraćanja, smetnje da se pristupi džezu. Ljude treba usmeriti na različite stvari da bi oni napravili svoj izbor. Taj edukativno-vaspitni momenat je važan, a kod nas uopšte i ne postoji.
Ana Kalaba

Izvor: Glas Javnosti