Evo da zapocnemo nesto novo (staro). Magic je kukao kako mu je dosadno pa da mu aktiviramo vijuge.

Otvorio bih opstu temu datog naslova a kao primer dajem Martin Heidegger-a i njegov koncept bica. U svojoj knjizi "Bice i vreme " on uvodi koncept Dasein u pokusaju da objazni vekovno pitanje covekovog bica. Dasein postaje odgovor na pitanje "Ko sam ja" - pitanje koje dovodi do nepobitne dualnosti ili multidimenzionalnosti covekovog "ja". Pitanje ontoloskog korena - sta je covekovo bice - dovodi do odgovora da je bice ono kome je pitanje bica bitno, ono kome je stalo do toga.

Da ovde povucem paralelu sa Budizmom - Zen ima brojne primere gde korz koan ucenik dovodi u pitanje sopstvenu sustinu i pita ucitelja "Ko sam ja" - a ucitelj odgovara "Ko je onaj ko pita ko sam ja". Time otvara ciklicno pitanje u kome se simbolicno skidaju ljuske spoljasnjeg "laznog ili umisljenog" bica (ega) i dolazi se do sustine - srzi bica iz kojeg dolazi i pitanje ali u kome lezi i odgovor. Gubi se racionalni um ali se dobija beskonacna i bezvremena sustina sopstvenog bica.

Da li neko moze da povuce neke druge paralele koje su mu zapale za oko, ili uvo.

Интересантна тема. Нисам студирао западну философију, па не могу да издвојим примјере. Али могли би попричати о овоме што си већ навео.

Заиста, егзистенцијално питање "ко сам ја?" јесте горуће питање које људе почиње мучити још од када су ило свијесни себе. Стално се налази на рубу наше свијести, оптрећује нас и гуши, али нисмо кадри наћи ни трага одговора на њега. Живимо у свјету сталне борбе за опстанак, трке, фрке, сукоба на сваком плану. Па је некако логично да ће нам его бити главни ослонац у борби са спољашњим свијетом. Али када покушамо да се мало одоморимо од свега, да помјеримо тај его мало у страну, изненада се враћа питање "ко сам?" оптерећујући нашу душу и свијест. Шта нам је тада чинити, искључујући опцију повратка у свакодневницу  живота под патронатом ега? Е ту наступају религије које ће нас охрабрити, дати подршку, помоћ, неке одоговре на вјечита питања. Нажалост, људи који су руководили религијама имали су амбиције да читав систем измјене и прилагоде својим его-манијачким амбицијама, и болесном потребом за контролом и управљањем. Тако смо дошли до детаљних описа џенета, џехенема, као и свих оних бесједа шехидима.

Zanimljiva tema.

Budisti neveruju u dušu iz čega sledi da iza naših misli ne postoji "mislioc". Da neko ne pomisli da su i oni ateisti , ima tona knjiga na tu temu. Ima nešto što ostaje kad se svi slojevi onog što zovemo Ego raspadnu. Ostaje čista svest , nezaprljana sećanjima , željama ........

A zasto dushu ne bi mogli na preinacimo u "cistu svest"? Stvar je sintaxe na kraju krajeva ali ono sto je bitnije je sustina, kako sustina coveka i njegovog bica tako i sutina razumevanja istog. Otud koncept pitanja i pitanja ko postavlja pitanje. Prvi korak je uvek najtezi - mnogo godina prodje pre nego sto se usudimo da zaista sebe preispitamo na duboko intimnom nivou dushe (ili ti stanja bez ega).

Cak sta vishe - kako postaviti pravo pitanju o sopstvenoj sustini kada znamo da svako pitanje dolazi upravo iz eg- prostora.

Jek ima ovde nekih Kantovaca - nekad ih je bilo ali svi pobegli - ostai samo prepisivaci Biblije i hater-i.