Zar se nije Djilas ipak borio protiv komunista,valjda su ga zato i zatvarali,a znam da je sahranjen po pravoslavnim obicajima uz svestenika.

Đilas na robiji

Saznali smo da se Đilas nalazi u prvoj ćeliji, u prizemlju naše Druge
zgrade. Pošto mu je u ćeliji dosadila samoća, tražio je od Uprave da mu dodijeli nekoga. Dodijeljen mu je neki starac, seljak. Od starca (vjerojatno prigodom posjete) netko je iz grupe saznao da Đilas cijelog dana nešto piše sitnim slovima na klozet-papiru.
Đilasa je posjetila Jennifer Lee, supruga Eneurina Bevana (vođa laburističke ljevice). Posjeta je održana u posebnoj sobi u Upravi. Znajući da
su montirane prislušne sprave, Đilas je, navodno, dao znak gospođi Bevan i
paket ispisanog papira stavio joj u torbicu. Iz toga se, na osnovu bilježaka,
pojavila Đilasova knjiga u Engleskoj dok je on još bio na robiji. Ona mu je
donijela produžetak robije. Tako se kod nas govorilo. Je li to istina, to samo
on zna. Čuli smo da ga je posjetio i Ranković. Poslije te posjete, Đilas nam
je poručio da će se kroz osam dana vjerojatno dogoditi nešto krupno i to će
našu sudbinu potpuno promijeniti i to na bolje. Nije se dogodilo ništa, osim
što se danima razbuktavala naša bolesna fantazija.
Mnogo sam želio vidjeti Đilasa. Nekoliko puta sam ga uspio vidjeti
iz daljine i to s leđa, odlazio je po liječničku pomoć u zatvorsku bolnicu.
Đilas je bio česta tema naših razgovora. Njegovo priznanje da je jugo-boljševizam bio pogrešan put, kao i njegovo traženje novog puta, jačalo
nam je nadu da ćemo doživjeti promjenu sistema. Ujedno smo njegov slučaj
dodavali našoj zbirci argumenata za antikomunizam. Sjetio sam se, kad sam
stigao u ovu robijašnicu i ovu zgradu, niza portreta "mudrih rukovodilaca"
koji su visili na ogradi gornjeg kata. Među njima - Đido. Danas ga skidaju
sa zidova, brišu ga na skupnim fotografijama kao da im nikada nije pripadao, kao da nije bio "prvi do prvog".
Robijašnica Sremske Mitrovice u jugoslavenskom kraljevstvu bila je
legalni komunistički univerzitet, gdje su se kalili revolucionari svijetle budućnosti. U toj istoj robijašnici, "revolucionar" Đilas ilegalno na klozet-pa-piru razmišlja o preobrazbi svog boljševičkog djela u jedno moguće socijalno demokratsko društvo. Trnovita je i duga bila cesta po kojoj je Đilas jahao
od ekstremnog ideologa i još ekstremnijeg egzekutora do demokrata koji
"otkriva", onima koji još to nisu znali, da je besklasno društvo utopija, da se
komunistički socijalizam mogao održavati isključivo terorom, da je Staljin
izašao iz Lenjina, da je staljinizam samo faza lenjinizma, da je umjesto besklasnog društva stvorena Partija, vlast kao klasa, da su Bernstein, Kautsky i
Plehanov, a ne Lenjin, bili u pravu, da sukob Staljin - Tito označava početak
raspada internacionalnog komunizma, da umjesto revolucionarnog preobra-
žaja kapitalizma u komunizam, ovaj mirnim putem prerasta u kapitalizam.
Konačno, Đilas pravilno optužuje komunizam za pojavu nacionalnog totalitarizma, do čega je došlo uslijed onemogućavanja demokratskog oformljavanja nacionalnih težnji. On optužuje komunističke vlasti što su se pokušale
spašavati u pseudonacinalizmu, te su time pripremile erupciju nacionalnih
elementarnih nezadovoljstava koje nacional-totalitarni ideolozi nastoje pretvoriti u organizirane pokrete.
Eto, tako razmišlja Đido, nekadašnji komunistički idol. Dalek je bio
za njega put do "istine".

Извор:
http://novo-videlo.com/biblioteka/hrvoje-magazinovic-kroz-jedno-mucno-stolece

Neverovatno kako antikomunisti-fasisti vole da optuzuju komunizam za svakojake gluposti. Pritom ima je najsladje da svoje zlocine prikazu kao njihove,tj.  komunisticke. Zbog toga komunizam i ne uspeva,jer gomila sociopata,patoloskih lazova,licemera koji prodaju svoje lazi plitkoumnima. Da bi se shvatio um antikomuniste,treba procitati na bureku text o SOCIOPATAMA. Antikomunizam je upravo to,ideologija sociopata. Ko svaki ko su sociopate,razumece i zasto je neko antikomunista.

Komunizam ne uspijeva ne zbog toga vec zato sto je utopijski sistem u kojem ce svi imati onoliko koliko im treba a raditi koliko mogu. Ti stvarno vjerujes u tu pricu. I da je to zaista ostvario na 7 milijardi ljudi koji danas zive na planeti? 

Комунистички злочинци ипак иду на суд       



Србија на потезу - После хапшења некадашњег хрватског функционера Јосипа Бољковца, отвара се питање да ли и у Србији треба очекивати слично
Хапшење Јосипа Бољковца јуче у Загребу, због злочина које је у Хрватској починио као партизански официр 1945. године, отворило је питање да ли нешто слично у Србији може да се догоди када су у питању злочини које су починили представници комунистичке власти после Другог светског рата.

Некадашњи командант Озне у Карловцу Јосип Бољковац (90) ухапшен је због сумње да је наредио убијање цивилног хрватског становништва у мају 1945. Њега је јуче привела специјална полицијска јединица, а истрага се води поводом егзекуција које су се спроводиле 1945. и 1946. године у логору Дубовац, чији је, како је наведено, Бољковац био командант.

Убијене стотине хиљада

Овај догађај изазвао је јуче веома бурне реакције у Хрватској, а саговорници Пресса кажу да људи попут Бољковца има и у Србији, а да се неки од њих још увек јавно хвале да су убијали идеолошке неистомишљенике. Један од оних који су и даље активни у јавном животу јесте партизански генерал и чувени удбаш Јово Капичић. Некадашњи шеф Удбе за Београд пре две године рекао је да је на тој позицији сам одлучивао без закона, а да су партизани у прогону четника „били окрутни јер су чистили смеће".

У Српском покрету обнове тада су покренули иницијативу да се отвори истрага против Капичића, али не само да он није под истрагом већ се укључио и у политички живот Србије подршком ЛДП-у. Иако СПО сада сарађује са овом странком, рекли су нам да се залажу да свако ко је чинио злочине буде осуђен, укључујући и Јову Капичића.

Даница Драшковић, супруга председника СПО-а Вука Драшковића, подсећа да је та странка од оснивања тражила одговорност комуниста за ратне злочине које су чинили масовно и за време рата, а највише после рата.

- Убијање некомуниста добило је размере геноцида јер су без суђења убили стотине хиљада људи. Хапшење Бољковца у Хрватској због ратног злочина из 1945. јесте закаснела правда, али ипак правда. То ми у Србији нећемо изгледа видети никада, јер су партизани још на власти, као и њихова идеологија мржње према свима који другачије мисле. Масовне гробнице су по свим градовима и селима Србије и зна се ко је то радио, наређивао и извршавао, па је лако и овде похапсити наше Бољковце. Надам се да ће и овде злочинци бити у затвору, а за то се вреди борити - каже Даница Драшковић.

Срђан Цветковић, први човек Комисије за откривање тајних гробница, каже да људи као што је Јово Капичић могу слободно да говоре о злоделима која су чинили јер се у Србији осећају безбедно.

- Питање је да ли ће и Бољковац у Хрватској бити осуђен. Чињеница је да нико због комунистичких злочина није одговарао, иако више нико не оспорава да је тих злочина било. Једина спорења су у броју жртава. Откривени су документи који говоре о мучењима, стрељањима, затварањима идеолошких непријатеља на Голом отоку, Билећи, у Митровици. Постоје и документи Озне који говоре о стрељањима. У „Књизи стрељаних" постоји чак рубрика ко је наложио стрељање, где у највећем броју случајева пише - Озна. Страх државе да ће хапшењима злочинаца да подрије тековине антифашизма неоправдан је, јер је управо најбољи начин да се афирмишу тековине НОБ-а тако што ће се суочити са онима који су злоупотребили револуцију и НОБ - каже Цветковић.

Он подсећа да је по открићима Комисије недавно извршена ексхумација тајне гробнице код Бољевца, али да није дошло ни до симболичне кривичне пријаве против непознатог починиоца.

- Тај случај је био на Вишем суду, који се прогласио ненадлежним, а Специјално тужилаштво за ратне злочине није показало заинтересованост. То је велика правна игра којом нас институције врте укруг. Од прошле године, када је умро локални заповедник Озне, више нема ни живих починилаца. Али пребацивањем земних остатака и сахраном убијених држава и друштво бар показују нов однос према злочинима - каже Цветковић.

Свака част Хрватима

Историчар Милосав Самарџић каже да је комунистички принцип  био „свако убија своје", због чега сада свако мора да осуди сопствене злочинце.

- Хрватској свака част за хапшење Бољковца, а сада Србија мора да очисти своје двориште, али не очекујем да ће на том плану бити нешто урађено. Многи од партизана су се хвалили по новинама да су убијали. Верујем да разних команданата који су наређивали и извршавали стрељања има живих бар још неколико стотина - каже Самарџић.

Векарић: Требају нам докази

Бруно Векарић, портпарол Тужилаштва за ратне злочине, каже да ће бити покренуте оптужнице за све случајеве за које постоји доказни материјал. Он каже да је специјално тужилаштво надлежно само за случајеве од 1941. до 1945, а да стрељања после ослобођења спадају у делокруг основних судова.
- Већина илегалних стрељања је била после рата, али ми у неким случајевима помажемо логистички. Сваки случај ратног злочина за који постоје докази биће процесуиран, али важно је да се открије и ваљана документација - каже Векарић.

Случај „Бољковац"

- Јосип Бољковац, бивши министар полиције Хрватске, први је комунистички генерал ухапшен за ратне злочине

- По његовој команди припадници 3. чете 1. хрватске бригаде КНОЈ-а на локацији Виданка-Цурак усмртили су седам особа чији је идентитет утврђен и још 14 засад непознатих особа, саопштио је хрватски МУП

- Бољковац се по командној одговорности сумњичи и за ратне злочине црногорске јединице КНОЈ из маја 1945. на подручју Дуге Ресе у Хрватској

- Истрага се спроводи и против тадашњег члана Озне Јосипа Манолића и партизанског команданта Раде Булата

http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=326&Itemid=1

Писма на јастучници

Фудбалера Саву Поповића Гембеша из Обреновца комунистичке власти два пута изводиле на стрељање

„Драги моји родитељи, немојте да се секирате, јер хвала Господу Богу остају вам још два сина. Ја сам осуђен на смрт. Немојте да плачете, будите храбри. Можда ће ме Скупштина помиловати. Ништа нисам украо, никог нисам убио. Нити потказао. Савест ми је мирна, част ми је чиста и нека идем као такав.” Овим речима се, уочи стрељања 1. априла 1946, од својих најближих опростио Сава Поповић Гембеш, тада осамнаестогодишњи ученик Трговачке школе и фудбалер клуба „Богољуб” из Обреновца, кога су нове власти ухапсиле одмах по ослобођењу.

– Током рата, Поповић је био припадник илегалног ђачког одреда Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), али није имао оружје нити је учествовао у борбама. Он се само хвалио пред девојкама шајкачом и кокардом, али га је октобра 1944. ухапсила обреновачка Озна, на циглани где је рашчишћавао рушевине – објашњава за „Политику” др Срђан Цветковић, доскорашњи секретар Државне комисије за тајне гробнице. Цветковић, аутор изложбе „У име народа”, која се припрема у Историјском музеју Србије и уз помоћ Министарства културе, додаје да је Поповићев случај само мали део поставке о страдалима у Србији после ослобођења.

Сава Поповић, под оптужбом да је био у црној тројци, изведен је из ваљевског затвора, у поноћ, на брдо Крушик, на стрељање. Спасен је интервенцијом познаника у задњи час и пуштен. По повратку кући, пријавио се властима и без икакве обуке послат је на Сремски фронт. По повратку из рата преселио се у Београд, где је пре избора 1945. лепио летке и агитовао за опозицију. Због тога је и страдао, јер га је Озна по други пут ухапсила, 14. октобра 1945. Исте ноћи ухапшени су његов отац, брат и девојка.

Током боравка у затвору у Ђушиној улици у Београду, успео је да набави оловку, па је слао поруке које је исписивао на доњем вешу и постељини, а затим ова необична писма предавао мајци. Мајка Милева и сестра Косара последњи пут су га виделе почетком 1946, када је осуђен на 20 година затвора. Обреновачка Озна жалила се на пресуду, па је задржан у Ђушиној и није послат на издржавање казне. Када је мајка, априла 1946, дошла у посету сину, речено јој је да је стрељан. Несрећна жена је пала у несвест, а затим покушала и самоубиство. Отац Ђорђе је такође у то време био у затвору у Ваљеву. Пуштен је током 1946, и тада је сазнао да му је син убијен. Његову имовину, кафану, магацин и друго, коју су током рата узурпирали Немци, нова власт је национализовала.

Иза Саве су остале избледеле фотографије и две флекаве јастучнице, на којима је у марту 1946. из затвора слао поруке. Ових тужних дана присећа се и Савина сестра Косара Поповић. Када је ухапшен, имала је 14 година, три мање од Саве.

– Највише ме је потресло када је 1946. поново ухапшен. Тако су у том тренутку отац Ђорђе, старији брат Милутин, као и Сава, били у затвору. На слободи смо остали само мама, најмлађи брат Светозар и ја. Мама је одлазила код њега у посету, доносила чисту постељину, а преузимала ову на којој су била писма. Слао је поруке и на доњем вешу, али су јастучнице остале као неизбрисиви траг породичне трагедије – казује сестра Косара.

Ова писма она није тада читала, већ много година касније.

– Мајка их је крила од мене, плашила се. Сава је био дечачки живахан, волео је друштво, па је и у ђачки четнички одред ступио из чистог авантуризма. Немци су нас истерали и узели нам кућу, а наш ресторан им је служио као кухиња, а одељење за послугу претворили су у магацин. А Сава упадне ноћу у тај магацин, однесе храну и подели сиротињи. Потом је, са својим другом, разоружао једног Немца на железничкој станици, отворио вагон са храном да гладни носе. Једном је, опет са другом, упао у немачки камион и покупио пушке, док су Немци били на ручку. Сава се играо са животом, али није заслужио да га снађе таква судбина. Права иронија је у томе што га је ухапсио извесни Рајко са којим је Сава играо фудбал и коме је у више наврата помагао – присећа се Косара Поповић.

Од 2004, улица у Обреновцу у којој је живео Сава Поповић, носи његово име. Срђан Цветковић каже да изложбом „У име народа” жели да покаже да је оваквих случајева било много.

– Изложба ће презентовати јавности на стотине других експоната који се тичу Голог отока, колективизације и откупа, изборних манипулација. Јавност треба упознати да се, међу више од 42.000 до сада званично пописаних жртава после ослобођења, налазе и многи невини цивили – напомиње Цветковић.


Бојан Билбија
објављено: 18.03.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pisma-na-jastucnici.sr.html

Komunizam je najvece zlo u istoriji covecanstva !

Комунисти су највећа багра, највећи непријатељи српске нације. Сада имају потпору разних левичарских антинационалних паразита.