Почасна стража у батајничкој цркви

Обичај чувања Христовог гроба, стар више од 500 година, далматински Срби чувају у Батајници, у цркви Рођења пресвете Богородице


Шта је заједничко светом граду Јерусалиму и далматинском градићу Врлика? Оба места имају чуваре Христовог гроба и по томе су велики град Јерусалим и мала Врлика јединствени у свету.

Откуд обичај чувања Христовог гроба у северној Далмацији, у градићу смештеном између планина Динаре, с једне, и Свилаје и Козјака, с друге стране, није поуздано утврђено. Драган Павловић и Миљенко Крунић из Друштва „Чувари Христовог гроба” покушавају да нам ту мистерију објасне, али и да нам опишу обичај који данас негују у батајничкој цркви Рођења пресвете Богородице.

„По једној причи, неко од свештеника био је у Јерусалиму одатле је донео обичај, а по другој су наоружани људи обучени у посебне штитили народ за време обреда у Велики петак. Сада такозвани чувари Христовог гроба носе дрвене пушке, а у старини су оне биле праве”, каже Павловић.

Чувари Христовог гроба учествују у литургијама на Велики петак, Велику суботу и Васкрс. Драган и Миљенко објашњавају нам да се чувари Христовог гроба састају на Велики петак и тада бирају харамбашу – честитог и виђеног домаћина који руководи церемонијом. Харамбаша је први међу једнакима, он уводи у цркву чуваре Христовог гроба који се распоређују северно и јужно од такозваног Христовог гроба – посебно украшеног стола на којем је положена плаштаница која представља Христово спуштање у гроб, а коју свештеници у свим храмовима износе на Велики петак. Далматинска почасна стража непомично стоји поред Христовог гроба три до пет минута после чега харамбаша ударцем кундаком пушке о под цркве најављује да је дошло време за смену страже и улазе друга двојица одморних чувара који по утврђеном редоследу смењују претходнике. Гроб се чува све време трајања литургије.

„Чувари су углавном млади људи, момци пред женидбу или тек ожењени. Ја сам 1972. први пут, у шеснаестој, обукао ношњу чувара Христовог гроба. Сада имам 55 година и догодине могу и у пензију, после 40 година ношења те униформе”, нашалио се Павловић.

Почасну стражу пред олтаром могу држати само поштени младићи, без мрља у биографији. Обавезно је да буду верници, да посте, исповедају се и причешћују, а ношњу не може понети нико ко није из врличког краја, тачније, мора бити из неког од девет села врличке општине. Обичај стар више од 500 година, Врличани данас уместо у родном месту, негују у Батајници, где је велики број њих нашао уточиште после 1995. године и војне операције „Олуја”. Традиција чувања Христовог гроба, за коју наглашавају да ни у време Другог светског рата није прекидана, била је по одласку српског народа из Крајине у избеглиштво замрла десетак година, да би 2005. обичај био обновљен и од тада се упражњава за Васкрс у цркви Рођења пресвете Богородице с благословом владике сремског Василија.

„Почели смо са 12 чувара, прошле године смо их имали 29, а ове очекујемо њих више од 30”, каже Павловић.

Ношња чувара Христовог је посебна, носи се само о Васкрсу и везује се искључиво за ове врличке витезове. Тешка је невероватних петнаест до осамнаест килограма и богато украшена. Састоји се од капе украшене динарима, црном киком и пауновим пером, кошуље од белог платна са златним везом, панталона од тамног сукна, крожета, прслука који се облачи преко кошуље, черме, пашњаче, борбеног појаса, паса, декоративног каиша, трлагана, јакне, чарапа, потколењача, каишева који се везују изнад колена и опанака. Друштво „Чувари Христовог гроба” поседује аутентичну ношњу стару око 200 година која се данас чува у Етнографском музеју у Београду. За ношњу новијег датума брине се Миљенко Крунић. Он са братом израђује черме, пашњаче, потколењаче, док су жене задужене за шивење и вез.

„Ношња се ради ручно и треба много времена за њену израду, годишње можемо да направимо свега осам примерака. Највреднији део ношње је черма, прслук украшен сребрним токама које штите од удараца сабље. Черма је некада била обележје добростојећих домаћина и није свако могао да је има. Занимљива је и пашњача која штити стомак од убода ножем. То је кожни појас у четири слоја, сваки дебљине око три милиметара. За пашњачу се задевају кубуре и јатаган. Чувари се опасују неколико пута око струка шареним појасом, чији десни крај пада и сеже до испод колена. Појас је врло чврст и могао је некада послужити јунаку да се негде попне помоћу њега, ако затреба. Данас би се, на пример, тим појасом могла кола шлеповати, толико је јак”, истиче Крунић.

Традиција је да чувари Христовог гроба, после Васкршње литургије, запевају песме свог краја – ојкаче. Ове године најављују на Васкрс, после богослужења, у порти батајничке цркве, сабор Врличана на којем ће бити и ојкача и гуслања и диплања и глувог кола. Имају и једну велику жељу: да врате обичај чувања Христовог гроба у родну Врлику.

„Могло би се на прсте избројати колико се људи вратило на своја огњишта у Врлику. Када дође 30 људи на литургију у цркви, то је премија. Ипак, ми се трудимо да не заборавимо традицију својих предака. Изгубили смо села, али нећемо да изгубимо и обичаје”, каже Павловић.

Јелена Чалија

---------------------------------------------

Обичај и међу католицима

Чување Христовог гроба постоји као обичај и код католичког становништва из Врлике. Наши саговорници сматрају да обичај потиче из народне традиције Срба после примања католичанства.

„Код католика се обред чувања Христовог гроба ни по чему не разликује од нашег, осим што ми носимо јакну, трлаган, преко рамена као плашт, а они је облаче”, каже Павловић.

Чланови Друштва „Чувари Христовог гроба” објашњавају да их посебно боли што је традиционална српска народна песма ојкача заштићена код Унеска као део хрватског културног наслеђа, а ношња чувара Христовог гроба као део хрватске културе.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pocasna-straza-u-batajnickoj-crkvi.sr.html