Zlatni bor


Borovi su veoma rasprostranjena vrsta šumskog drveća. Postoji nekoliko desetina vrsta ovih četinara, po nekima čak i preko 90. Takođe su brojni i varijeteti ovih vrsta. Na Zlatiboru postoje samo tri vrste bora: crni bor, beli bor, bor munika. Možemo dodati i četvrtu vrstu - zlatni bor.

Crni bor (Pinus nigra) dostiže visinu oko 40, a u povoljnim okolnostima čak i 50 metara. Kora mu je tanmosive boje. Četine, po dve u paru, su krute, debele, malo savijene i tamnozelene.

Beli bor (Pinus silvestris) je visok do 40 m, kora u gornjem delu stabla je crvenkastožućkasta ili svetlosmeđa, iglice su plavičastozelene, po dve u paru, nešto kraće i tanje od iglica crnog bora. Najupadljivija razlika ove dve vrste bora je boja njihovih stabala, koja je, uslovno rečeno, kod crnog bora - tamna, kod belog -svetla. To je verovatno razlog što se jedan zove beli, a drugi crni bor.

Munika (Pinus heldreichy) je treća vrsta bora koji je od prirode prisutan na Zlatiboru. Zastupljen je u malom broju stabala u selima Negbina i Sjeništa, gde pretstavlja zadnje ostatke nekadašnjih šuma ovog bora na Zlatiboru.

Osnovna vidljiva karakteristika zlatnog bora (po kojoj se zlatni bor razlikuje od prethodnih) jeste boja iglica - četine. Kod zlatnog bora, oko 80% iglica je zelene boje, a oko 20% jednogodišnjih iglica je žuto ili žutozeleno i one su na grančicama koje su te godine izrasle. Žute iglice imaju kraći vek od zelenih i krajem prve godine se suše i opadaju. Na mestu gde su bile razviće se nove grančice od kojih će samo manji deo biti sa žutim iglicama. Po tom svojstvu, po žutim mladim iglicama (četini) takav bor je dobio ime zlatni bor.

Pojava žute i žutozelene boje borovih iglica je nastala usled mutacije, tj. promenom nekog opažljivog svojstva jedinke koja je uslovljena naglom genetskom promenom. Jedinka sa takvom promenom u genu zove se mutant.

Zlatiborski zlatni borovi. Obično govorimo o zlatnom boru u jednini kao da je u pitanju jedan bor a prava je istina da se radi o tri do sada identifikovana bora.

Prvi zlatni bor koji će dobiti taj epitet je u stvari varijetet crnog bora. Taj bor je Pančić video 1875. godine kada je sa svojim studentima (licejcima) putovao po ovome kraju (Pančić je iste godine na Tari u mestu Zaovine identifikovao i posebnu vrstu omorike koja je po njemu dobila ime Pančićeva omorika). O tom boru, koji su meštani zvali zlatni bor, on je pisao u »Dodatku flori Kneževine Srbije«:

»Zlatan bor što u jednom komadu u blizini sela Negbine raste nije ništa drugo nego običan crni bor koji je sa bilo koga kvara zakržljao, te mu se vrh nakrivio a četina nešto požutela«.

Drvo se nalazilo pri kraju južne strane Zlatibora između sela Negbina i Sjeništa na jednom golom brdu na visini oko 950 metara. Po Pančićevom mišljenju, žuta boja iglica nije genetski uslovljena, već je u pitanju dejstvo nekog sredinskog faktora («sa bilo kog kvara», kaže Pančić). Pančićev naslednik na Velikoj školi prof. L. Adamović je proučavao ovo stablo i utvrdio da je u pitanju poseban varijetet crnog bora i nazvao ga Pinus nigra var. Zlatiborica. Profesor biologije iz Užica Kosta Urošević dao je detaljan opis ovog prvog zlatnog bora: Češki botaničar Novak ga je 1926. godine fotografisao. Prema šum. inž. Salihu Omanoviću bor se 1934. godine osušio. Zahvaljujući fotografiji botaničara Novaka, a naročito opširnom opisu koji je dao K. Urošević mi imamo jasnu sliku tog prvog crnog bora.

Drugi zlatni bor je varijetet belog bora i poznat je pod imenom Pinus silvestris var. Zlatiborica Omanović. Njega je otkrio sarajevski šumarski inž. Salih Omanović 1937. godine. On je utvrdio da je u pitanju poseban varijetet belog bora jedinstven u svetu po izgledu i lepoti. Nisu dali rezultat pokušaji da se iz semena dobiju biljke sa istim svojstvima. Pri samom kraju 20. veka, tj. 17. decembra 1999. godine ovo se stablo izvalilo (po proceni stručnjaka tada je bilo staro oko 80 godina). Ipak, zahvaljujući zalaganju, entuzijazmu i stručnom znanju dr M. Tošića, bor je spasen. U aprilu 2000. godine ovaj je genetičar na srušenom stablu pronašao nekoliko još živih grančica. Nakalemio ih je na mladice belog bora koje je imao u svom dvorištu. (Prema dosadašnjim saznanjima jedino se tako može razmnožavati). Tako će bor nastaviti svoj život.

Postoji, konačno, i treći zlatni bor, znatno mlađi. On je poznat pod imenom Pinus silvestris var. aurea Zlatiborensis Tosić. Proučavajući borove na Zlatiboru, dr M. Tošić je 1994. godine pronašao u selu Negbina još jedno stablo belog bora sa žutim iglicama. Četine ovog bora se dosta razlikuju od ranijeg zlatnog bora jer su kraće i mnogobrojnije. A najvažnije je da se boja iglica razlikuje od ranijeg zlatnog bora. Naime, četine su žutozelene boje u toku leta, zlatnožute ujesen i tamnožute zimi. Radi se o znatno izrazitijim svojstvima po kojima ovi borovi dobijaju svoje ime. Nažalost, taj najnoviji zlatni bor nije pod zaštitom i sasvim je moguće da je nepažnjom uništen.

Dakle, do sada su poznata tri zlatna bora, od kojih je jedan bio crni a dva bela.

Vredi imati na umu činjenicu da su se svi ovi borovi javili u približno istom području, na južnim padinama Zlatibora.

Izvor: Wikipedia