Ilija Manojlović (93) živi u kući od najlona koju je sam sagradio
Čiča Ilijina koliba

Na opštini Palilula, u dvorištu jednog od pet paviljona, nedavno je nikla improvizovana kućica od najlona ograđena pletenom ogradom, delo Ilije Manojlovića, starine od 93 leta, najstarijeg žitelja ovog kraja. Deda Ilija, kako ga ceo komšiluk od milja zove, poželeo je da u svetu stalne trke za novcem i prestižom napravi neki svoj svet, sličan onom koji je u svom delu opisao Danijel Defo. Tako je naš Robinzon, bez ičije pomoći, napravio sebi kućicu u cveću sa pomoćnim ležajem u dvorištu. Drveni tučak, ograda, ognjište sa koga dim završi u nekom od stanova višespratnog paviljona, delo je ruku nekad poznatog stolara.

- Deda Ilija je duša od čoveka. Da biste ga upoznali, nije dovoljno samo popričati sa njim, već i pročitati njegove memoare. Za svog radnog veka, deda Ilija je bio upravnik, predsednik drvodeljskih radnika Beograda, kadrovik, odbornik grada i direktor firme, putnik po mnogim zemljama, dobar stolar i glava porodice. Posle smrti žene i dvoje dece, nije klonuo duhom. Nastavio je da radi, piše memoare i dopise opštini sa molbama da se sagrade novi parkići za decu. Sada živi sa zetom i unukom, studentom medicine - kaže Helka Lazarević, deda Ilijina komšinica.

- Radosti, usponi i padovi, brige, i stalna borba, to je život. Kada me je Pepca Kardelj, ključni čovek u vreme Informbiroa, pitala da se opredelim za Staljina ili Tita, spasla me je samo mudrost. Odgovorio sam da mi je "bliža košulja od kaputa" - priseća se deda Ilija.

Čovek koji je daleke 1952. godine išao na kupanje sa Markom Nikezićem, sekretarom i potpredsednikom grada Beograda, a sa direktorima Sajma i Politike u lov na divlje patke, sada provodi život u svojoj "rezidenciji" od pruća i najlona.

Kada je izgubio decu, shvatio je da mudrost i uspeh ne poznaju jezik njegove tuge.
- Život je jedno, uspeh i mudrost nešto sasvim drugo. Posle svega, mogu da kažem da sam našao suštinu i da je ona jednostavna. Evo je tu, pred vašim očima - priča deda Ilija kruneći kukuruz za golubove.

Rak prostate koji su doktori utvrdili 1999. godine nije omeo još uvek vitalnog Iliju da planira šta će raditi idućeg proleća i kako će se veseliti na unukinoj svadbi i čuvati praunuke.
- Ni ne pomišlja da može jednog dana da umre, iako je najstariji komšija od njega mlađi 20 godina. Zanemarujući bolest i godine, a najviše komšiluk, od četiri sata testerom struže drva, a neretko se desi da preseče i strujni kabl u dvorištu. To što, pored sopstvenog stana, živi u dvorištu, razlog je da se ljutimo - kaže Ilijina unuka koja sa prozora svoje sobe gleda u dedin "letnjikovac".