mama mi je umrla pre 3 meseca, od galopirajućeg kancera.  Ne mogu da dovedem svoj život u red, stalno sam ljuta , besna , plačem i postavljam sebi milion pitanja da li je mogla da živi , da li smo mogli da je spasemo ,da li. . . Da li mogu nekako da pomognem sebi jer počinjem da ludim i hvata me panika. . .

To što si ljuta je jedna od faza nemirenja sa situacijom. Veliki gubitak u životu, a majka je jedna od najznačajnijih osoba, mora da nas pogodi. Posebno ako si mlada, ako nisi bila psihički spremna.

Pričaj malo više o tome šta osećaš.

Moja majka je umrla od raka, još neki drugi dragi ljudi takođe. I reći ću ti teško je shvatiti da nema pomoći. A očigledno da pomoći nije bilo. Jenu stvar ću ti reći iz iskustva. Ti nisi kriva, nisu krivi ni drigi ljudi. To je bolest kriva.

i možda u budućnost već će biti spasa protiv tog bolesti

Mogu samo da ti kazem da te potpuno razumem...
Normalno je shto se tako osecash i ljutnja i bes i suze ....sve su to normalne reakcije,nachin da se izborish sa tugom koju osecash...
...verovatno ti to sada ne znachi mnogo,ali tuga ce vremenom jenjavati,biti sve manja.....i pretvoriti se u secanje na lepe zajednichke trenutke koje ste imale...
Mozda bi  pomoglo da razgoarash sa nekim od rodjaka,bliskih prijatelja.....moj savet ti je ...izlazi,vidjaj se sa ljudima....nemoj se zatvarati u chetiri zida...
...svaka tuga je manja kada je podelish sa nekim....zelim ti da shto pre pronadjesh snagu u sebi i nastavish dalje....glavicu gore i samo pametno i hrabro kroz zivot,a vreme ce uciniti da se rane zaleche...

Moja majka je umrla proshle godine posle 18 godina zivota kao teshki invalid,bila je nepokretna.Slichna pitanja kao tvoja su i mene muchila.
Na kraju morash da izracionalizujesh to i da prihvatish,zivot mora ici dalje.
Tvoj zivot je pred tobom,okreni se njemu.Ljudi zive,ljudi umiru, as simple as that.

tugovanje je rad na sebe, nije moguće to kognitivno uraditi osim...al sve više uradiš svesno iz toga to puno pomaže. Za decama je zato toliko teško baš, jer nisu zreli po kognitivne šemima.
Mislim to puno pomaže ako nisi sam, i čitaš nešto o tugovanju...psihodinamički škole puno su o tome pisali. Empatija od stranu odrasli pored tebe je najvažnije za tebe. Al to ili postoji ili ne, sad se vidi ko te voli. I nemoj verovati onima koji plače i jako su tužni zbog tebe,  to je najtežiji da odvojiš histeriju od stvarne emocije. Histerija u drugima nije zbog empatiju, to je nasuprot sa tom.
Tugovanje boli, i uvek će i boleti, samo doćiće takve stvari u tvoju životu koji su bitnije od sadašnje bola, i potisnućeš. Može se tako kazati ako sad boli jako to je dobar znak. Imaćeš i ti dete tvoje kada ćeš biti odrastao i svatićeš da samo najbolje ćeš želeti za njih.
Tako te pomislim da takav si

Ne daj se,samo hrabro.Znam,majka je nešto izuzetno.Moja sestra je umrla mlada, i imala sam slična osećanja,mislila da će se desiti čudo...Ali,od sveg srca ti kažem,nemoj da se predaš razmišljanjima o tome da li je moglo biti drukčije.Time nećeš,nažalost,izmeniti ono što je bilo,a samo ćeš se osećati sve lošije.Takva razmišljanja samo vuku sve dublje i dublje.Nemoj da se začauriš u bol,mada znam kolko ti to sad besmisleno zvuči...Pokušaj da što više uroniš u život,u obaveze,budi među ljudima...Među ljudima koji te vole.Ali i u sebi nađi snage,nešto...Pokušaj da se nečemu posvetiš,nečem realnom,da ti makar malo odvrati misli od bola i tuge.Tuga je sad najnormalnije osećanje,i bol,to znači da si čovek,nije to ništa bolesno.Sigurno ima nešto što si volela da radiš,ne znam,teretana,crtanje,šetnja,izlasci,film,slaganje pasijansa,hiljadu drugih stvari..Probaj da radiš nešto od toga što voliš.Samo nemoj previše da razmišljaš,to je najgore.Samo napred,ne predaj se.