Do sada je dokumentovano i potvrđeno da su 344 oživljavana pacijenta imala osećaj lebdenja iznad sopstvenog tela



Višegodišnja bitka između američkih hrišćanskih fundamentalista i novih ateista u Evropi, ali i u SAD, u ovoj godini nije jenjavala, samo je menjala formu. Sada je na redu rasprava o životu posle smrti, o duši kao fenomenu koji istrajava nezavisno od mozga u kome se rađa, i kompleksnim o paralelnim svetovima, multiverzumu, gde svest nastavlja svoj život. Tamo, kažu, ne vladaju fizički zakoni našeg kosmosa.
Ideju o novom životu posle starog i o duši koja preživljava smrt svoga vlasnika nastavivši da i dalje traje, razradio je Dineš d’Suza, i prikazao je u nedavno objavljenoj knjizi „Život posle smrti: dokaz“ (Dinesh D’Souza : „The Life After Death: Evidence“).

U njegovim tvrdnjama nema nikakvih akcija svetaca, medijuma, čuda i duhova, već se sve zasniva na kvantnoj mehanici, neuronauci i moralnoj filozofiji. D’Suza „Život posle smrti“, zajedno s nekim drugim skorašnjim monografijama o duši, poput „Đavolove zablude: ateizam i njegove naučne pretenzije“ matematičara i filozofa Dejvida Berlinskog (David Berlinsky) i „ „Jezika Boga“, genetičara i direktora američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, Frensisa Kolinsa (Frances Collins) predstavljaju pokušaje kojima oni, kao vernici, ulaze u konfrontaciju sa takozvanim novim ateizmom i to na njegovom sopstvenom intelektualnom tlu. D’Suza koji, inače, voli borbu kad mu je jedna ruka vezana iza leđa, čest je oponent u debatama sa istaknutim ateistima, uključujući Hristofera Kičensa (Christofer Kitchens) poznatog po knjizi „Bog nije veliki: kako religija truje, i skeptika Sema Herisa ( Sam Harris) autora „Kraja vere“.

D’Suza ne tvrdi da je komunicirao s bilo kim ko je već umro i ne očekuje da će to ikad učiniti. D’Suza priznaje da je istaknuti ateista Ričard Dokins dao evoluciono objašnjenje zla, dobrote i patnje, ali on u to ne veruje, jer misli da jedino postulat o životu posle smrti omogućava pronalaženje smisla života. Uostalom, tako nešto bilo je na ceni i u doba Dantea. Uzgred, dobro je pogledati 13. glavu o evolucionoj teodiceji u Dokinsovoj knjizi „Najveća predstava na svetu“ koju je tek izdao (u savršenom prevodu) agilni Helix iz Smedereva!

Ali, gde se odigrava procenjivanje kvaliteta duše, gde se ona nagrađuje i gde se kažnjava? D’Suza daje odgovor: to se događa u multiverzumu, u beskonačno umnoženom kompleksu paralelnih svetova, koji se pominje i u nekim verzijama kvantne teorije. Uostalom, zahvaljujući kosmologu Maksu Tegmarku ( Max Tegmark) odavno raspolažemo taksonomijom mnoštva univerzuma van ovog našeg, u kome živimo, koji vidimo i proučavamo.
D’Suza podseća da u multiverzumu fizički zakoni imaju drugačije vrednosti, a materija sama po sebi ima različitu formu, tako da u fizici ne postoji ništa što bi protivurečilo ideji života duše posle smrti u nekim drugim okvirima i u telima koja su znatno drugačija nego ona koja posedujemo na Zemlji.
Naučne rasprave o životu posle smrti do sada nisu ni postojale jer je tako nešto smatrano besmislenim. Bilo je to prazno polje sve do današnjih dana. Savremena multidisciplinarna studija o očuvanoj svesti za vreme oživljavanja, tj. vraćanja iz mrtvih (AWARE -Awareness During Resuscitation) bavi se osećanjem stanja bliskog smrti (NDE - Near Death Experience). Reč je o sećanjima onih ljudi koji su bili reanimirani posle prestanka rada srca i posle nastanka kliničke smrti definisane kao odsustvo srčanih otkucaja (ravan EKG) i prestanak merljive električne aktivnosti mozga (ravan EEG) .

Zastoj rada srca, takođe poznat i kao kardiopulmonalni ili cirkulacioni zastoj, u suštini, predstavlja prekid protoka krvi kroz telo zbog nesposobnosti srčanog mišića da je potiskuje prema glavi, unutrašnjim i perifernim delovima tela.

„Gušenje“ mozga zbog odsustva kiseonika dovodi do gubitka svesti, agonalnog disanja i, na kraju, do smrti. Zastoj srca duži od tri do pet minuta smrtonosan je. Bilo kakva pomoć ima smisla samo u tom kratkom petominutnom intervalu.

Da bi se ilustrovao fenomen „žive svesti“ već umrlog vlasnika, uzima se primer Pamele Rejnolds iz Atlante u SAD, inače, poznate pevačice. Ona je imala je 35 godina kad je 1991. iskusila osećanje smrti i to za vreme dok je bila u anesteziji, bez imalo svesti, i dok je operisala mozak. Njena svest o sopstvenoj smrti i osećanje da je izašla iz svog tela, jedan je od najzapaženijih i najbolje dokumentovanih doživljaja „s one strane“, tamo gde je smrt. Rejnoldsova je bila pod strogim i preciznim medicinskim monitoringom za vreme trajanja operacije. U jednom delu hirurškog postupka, električna aktivnost njenog mozga nestala je, nije više bilo cirkulacije krvi kroz mozak, što je izazvalo kliničku smrt. Međutim, posle uspele operacije, ona je tvrdila da je za sve to vreme, sa neke visine, posmatrala neke delove hirurškog postupka i da je bila očevidac nekih događanja u operacionoj sali. Medicinski personal je kasnije potvrdio tačnost i preciznost navoda Rejnoldsove.

Kad neko oseća da je već umro i da svoje telo vidi kako leži na odru, na operacionom stolu ili bilo gde, onda je to za mnoge dokaz opstanka svesti i njenog života posle smrti vlasnika tela kome je pripadala.

Nin

Citao sam dosta o ovome.
Ili je istina,ili jako dobra foliraza za uzimanje love!

Nije foliraza! Mnogo toga neznamo. Secam se jedne od prvih kniga koje sam procitao na tu temu: "Efekat Del Pas"
Taj Del Pas je bio profa koji je uz pristanak pacijenata postavljao elektrode na glavu i pratio aktivnosti mozga u trenucima smrti itd. U knjizi se prica o otkricu jedne kolicine energije koja iz mozga u trenutku smrti izlazi. To je bilo registrovano bljeskom tamnog ekrana na koji su preko pojacala bile spojene elektrode.

Ovo je veoma interesantna i vazna materija za proucavanje, kao sto rece Tesla, kada budemo proucavali bestelsne stvari...   to ce biti nesto!

Super tema, po obicaju, Oblachak 

Na ovoj strani imate dve knjige o tim stvarima:
http://forum.burek.com/index.php/topic,293636.310.html
"Izvan tjelesna iskustva", autor Robert Peterson i "Rasprava o astralnoj projekciji", autor Robert Brus

 

Kazu da kada su merili coveka neposredno pre smrt,i posle smrti,postojala je razlika od 12 i kusur grama.
Navodno je to dusa coveka,koja ide negde.

To i nije neki argument,ali ako je tezina merena pre smrt,i odmah psole smrti,onda mozda ima tu nesto.Mada..Mozda srce koje kuca,i koje ne kuca stvara neki razliku u tezini od par grama,i tako vise organa.Lupio sam sada,i to mi je jedino logicno objasnjenje za razliku u tezini,ako izbacimo ideju o dusi,itd.Mada,mislim da je ne treba izbaciti.Nikad se ne zna!

ovo je naucni a ne filozofski forum a zdrav razum i logicno razmisljanje mi ne daju da poverujem u ovo

La,la,la...
Ovo je naucni forum....

Nema to veze sa ovom temom.To sto je to vise filozofija,i sto nema dokaza,ne znaci da ne postoji.
Kada kazem da nema dokaza,mislim na to da nema dokaza prihvatljivih za sve!

Kod pacijenata koji su posvjedocili o vantjelesnom iskustvu, nije postajala mjerljiva elektricna aktivnost mozga (EEG) a srce nije kucalo. Zastoj srca duzi od 3 do 5 minuta je smrtonosan i nema "vracanja", dakle, unutar tog krtakog perioda od 3-5 minuta ljudi su tehnicki mrtvi ali ne i bioloski. Cak ni kada je EEG ravan, to ne znaci da ne postoji odredena aktivnost mozga koja nije mjerljiva postojecim instrumentima sto ipak ostavlja da su tacni opisi vlastitog tijela i stanja oko njega ipak mozda prozivod halucigenog mozda mada ja sumnjam u to jer  kako bez sposobnosti vida i sluha stvoriti tacnu sliku onoga sto se desava.

Slazem se...

Stojane111 filozofija je kraljica nauka

Raven_Claw3190900 kako neko moze tacno da halucinira, i to u velikom broju slucajeva. Dr. Del Pas je doktor, naucnik, no, i u nauci ima gresaka i zabluda, a takodje i tvrdoglavih opstohjanja na vec poznatom. Najveca je greska u nauci ne dozvoljavati mogucnost da nesto jos nije otkriveno - to je cista kontradikcija, jer nauka i sluzi da otkriva sve sto jos nije otkriveno, da izumi ono sto nije izumljeno, usavrsava i primeni otkriveno, itd.

Primenimo li jednostavnu logiku doci cemo do zakljucka da, ako se ljudi vec hiljadama godina pitaju sta se desava posle smrti i daju razlicite odgovore, a nauka jos uvek istrazuje sta se tu stvarno desava, onda je ocigledno da jos sve nismo saznali. Posto nismo sve saznali, nije bas najmudrije suditi o toj materiji na osnovu onoga sto sigurno znamo, jer mozda to sto zanmo nije sve, tj. polovicno je, nekompletno. Mozda nam tu nesto izmice; i najverovatnije izmice. Moguce je da je nasa postavka u startu krnja i da sa njom necemo doci do odgovora. Potrebna nam je nova platforma, novi nivo posmatranja u kome pitanje "kako bez sposobnosti vida i sluha stvoriti tacnu sliku onoga sto se desava" nije ozbiljno.

Sa takvim ogranicenim posmatranjem jos uvek cemo neke fenomene posmatrati kao cuda i misterije (iako smo, uzgred budi receno, okruzeni misterijom i zivimo u misteriji, obzirom da nemamo siguran odgovor o prauzroku svega) ili cemo jednostavno negirati njihovo postojanje. I jedno i drugo uopste nije bistro i ostavlja mesta svim mogucim manipulacijama od strane neuravnotezenih umova i licnosti iz bilo kojih krugova (od domacice do prof. dr. akademika; od primitivnih mesetara do tituliranih mudrosera).

Platonova tvrdnja pije vodu i danas: "znam da nista ne znam" ili malo prilagopdjeno: " sto se nas krug znanja povecava to se povecava i kruznica (obod) naseg neznanja.

Naravno, ovaj razvoj nije ravnomeran; pre ce liciti na neku iskrivudanu elipsoidnu amebu, gde je poneki pipak znanja prodro vise u ogromnu oblast nepoznanica.

Dozvolimo da ce i u ovoj oblasti doci do nekih prodora. Univerzum je prebogat i kompleksan da bi smo mi sebi dali tu privilegiju da smo ga jednom definisali za svagda i da nesto zasigurno znamao za sva vremena. Pa samo ustrojstvo materije je bazirano na nama nepoznatoj sili i principu koja odredjuje zakon stvarnosti ili bolje receno zakonitost promenjivosti zakona stvarnosti.

Ova pitanja su apsolutno predmet filozofije, koja se bavi esencijom i biti stvari, zakonitostima,logikom itd (izmedju ostalog). Znaci, kosmos, materija, energija, vreme itd, su i te kako predmet filozofije i ona je danas sramno zapostavljena - mozda je i to jedan od razloga sto se u nekim oblastima nauke udara u zid.

Setite se antickih naucnika, svi su oni bili i filozofi i knjizevnici, umetnici, manje-vise. Danas postoji gomila specijalista pa mi covecanski trud oko saznanja istine deluje kao muva cije facetozno oko, kojim posmatra svet, radi tako sto svaki otsecak (faceta) radi za sebe i misli da on jedini zna sta je tacno, pa je nemoguce napraviti celovitu sliku. A samo celovita slika je tacna slika.

Puno pricam ali desava nam se da od stabla ne vidimo sumu.