Život iz snova - high ili low cost?

Nova filozofija života "trošite manje, živite bolje i usput vodite računa o svom okruženju" sve više postaje popularan način života Evropljana. S druge strane, tzv. high klasa nastavlja da živi na ekskluzivni način, ne odričući se limitirane hrane, odeće, letovanja. Ko je u pravu i čiji stil života je formula za budućnost?

Autor: Sanja Lučić
Izvor: Magazin "Grazia"



"Low cost" je uneo revolucionarne promene u naše živote. Taj novi stil života, novi način trošenja novca i naš novi odnos prema konzumiranju učinili su da budemo svesni sveta u kojem živimo, mogućnosti koje imamo, da budemo više etički nastrojeni i ekonomičniji, i to ne samo kad se radi o materijalnim stvarima.

Filozofija života po niskoj ceni uslovila je našu egzistenciju da na drugačiji način biramo godišnje odmore, jeftinije male automobile koji ne zagađuju previše i "fast fashion" – modu koja se brzo menja, ali čija nam cena omogućava da budemo stalno u toku. Ingvar Kamprad, osnivač "Ikee", još davnih pedesetih godina učio nas je kako je moguće imati lep nameštaj, savršenog nordijskog dizajna, po niskoj ceni. “Lako je napraviti radni sto koji će koštati 1.000 evra, ali je mnogo teže uraditi onaj koji će koštati 50 evra i dugo biti u funkciji”, izjavio je Kamprad.

Život po filozofiji "low costa" ne znači po svaku cenu trčati za rasprodajama i sniženjima, kupovinu tri šampona u samoposluzi po ceni od dva proizvoda ili pazarenje namirnica nepoznate marke u prodavnicama, dok se kupovina odeće svodi na kupovinu modela iz prethodne sezone na rasprodajama. "Low cost" ne znači preživljavanje, već pravi život s pravilima koja nam omogućavaju da živimo bolje, mudro trošeći svoj novac. Termin potiče od jednostavne i uspešne poslovne ideje: eliminisanje površnih, nepotrebnih troškova i posrednika uz zadržavanje netaknutog kvaliteta proizvoda i što nižu moguću cenu. Prvenac je bio avio-saobraćaj koji je uneo revoluciju u dotadašnji koncept putovanja, omogućavajući ljudima širom sveta da putuju avionom onoliko često koliko to žele.



S druge strane, postoji velika grupa potrošača koji ne priznaju ništa sem onoga što ima etiketu “high cost” ili "po visokoj ceni". Skupo za njih znači kvalitetno, te se oni koji mogu i žele sebi da priušte luksuzan život neće odreći putovanja, ako ne u prvoj ili biznis klasi, onda bar u ekonomskoj, gde će im biti posluženi obrok i piće, a do aerodroma neće morati da se voze više nego što im je trajao sam let (što je čest slučaj sa tzv. low cost kompanijama). Ljudi koji su sledbenici "high cost" života jesu oni koji biraju prvoklasne kvalitetne proizvode, ali ne da bi se osetili prihvaćenima od određene društvene klase, kao što je to bio slučaj u prošlosti, već zbog vlastitog zadovoljstva u pomalo narcističkom duhu. U 99 odsto slučajeva radi se o onima koji to sebi lako mogu da priušte.

Neki od njih ipak su pripadnici tzv. srednjeg sloja (koja polako izumire u Evropi i Americi), koji kupuje retko ali kvalitetno i kojima je kupovina šetlandskog džempera jednom u dva meseca veći užitak nego obigravanje "Berschke" ili "Zare" nekoliko puta mesečno.

Odabrani sloj "high cost" klase miljama udaljen je od srednjeg sloja i pripada onima koji su u stanju da zamene trendi vodu Bling H2O, čija je cena od “skromnih” 50 evra nadmašena cenom nove ekskluzivne vode Fillico Beverly Hills, koja se prodaje po ceni od 100 dolara a dolazi direktno iz Japana, s planine Roko kod Kobea.

Obožavaoci svega što spada u limitirano izdanje, poštovaoci luksuza i visokih cena neće se odreći partija golfa gde će se ponosno šepuriti s tašnom Louis Vuitton Damier Geant Golf, koja cenom od 8.400 dolara predstavlja najskuplju golf torbu na svetu.

Mada svoj Iphone 3G mogu da čuvaju u bilo kojoj futroli, pasionirani ljubitelji svega što je skupo i dostupno malom broju odabranih izabraće futrolu Diamond Leather Case kuće "Noreve" koja sadrži 272 dijamanta i košta 10.000 evra!

Puto oko sveta s niskim ili visokim budžetom?!



Filozofija "low cost" putovanja ne podrazumeva samo trošenje što manje količine novca, već mogućnost da što bolje iskoristimo novac i vreme koji su nam na raspolaganju za putovanja i godišnji odmor. Ovakva putovanja u svetu postala su društveni fenomen koji omogućava svima, a ne samo eliti da otputuju negde bar jednom u životu. Slobodno tržište omogućava mnoge alternative i izbor za svakog klijenta. Krstareći internetom, mogu se naći odlične povoljne prilike za organizovanje putovanja u stilu "last minute" ili pak suprotno: rezervisati kartu nekoliko meseci unapred po dosta sniženoj ceni, noćiti na samom aerodromu (www.sleepinginairports.net) ili u luksuznim hotelima u samom centru neke evropske metropole po znatno sniženim cenama.

S druge strane, postoje putnici koji putuju samo ukoliko im je ponuđena mogućnost da budu maženi i paženi, u apsolutnom luksuzu. To je formula koju sve češće nude velike avio-kompanije poražene uspehom "low cost" kompanija. "Lufthansa" je lansirala letove samo za biznis klijente s izuzetno visokim cenama koje podrazumevaju transfer od aerodroma do željenog mesta u novom Porsche Cayenneu.

Nemačka avio-kompanija "Smintair" po ceni od 9.000 dolara dozvoljava klijentima na relaciji Diseldorf-Tokio pušenje u avionu, dok se u Italiji "frequent flyer" putnicima na destinaciji Milano - Menhetn po ceni od 2.600 evra nudi komotno putovanje u avionima čarter kompanije "Eurofly" koja je smanjila broj mesta sa 200 na 48, a sav enterijer aviona osmišljen je po ideji dizajnera Alviera Martinija. "Gulf Air" osmislio je zonu u avionu posvećenu samo deci kojima je na raspolaganju "sky nanny" (stjuardesa dadilja) koja će o njima brinuti u specijalnom kutku za decu "kids corneru", dok "Singapore Airways" nudi udobna sedišta sa potpisom Givenchy i zonom "Vanity" u kojoj se putnici ulepšavaju pre sletanja.

Diskont ili samoposluge sa pet zvezdica?!



Superdiskonti, kako im samo ime kaže, nude velika sniženja koja nam omogućavaju da mesečno uštedimo i do 30 odsto u odnosu na kupovinu namirnica u velikim lancima samoposluga. Sve veći broj ljudi u Evropi bira lance supermarketa poput "Lidla" koji nude konstantna sniženja određenih roba čiji proizvođači ne nose zvučna imena nitu su poznati na globalnom nivou.

Ne poznajući klasičnu pijacu, Evropljani tek sada otkrivaju mogućnost kupovine voća i povrća direktno od uzgajivača na tzv. farmers marketima (u Italiji “mercatino dei contadini" - pijaca na kojoj seljaci prodaju svoje vlastite proizvode od 2001. godine, dok ovakav vid kupovine u Kaliforniji postoji već 30 godina), gde nabavljaju sveže namirnice po nižim cenama, a istovremeno doprinose očuvanju planete, jer direktnom kupovinom od proizvođača izbegavaju lanac distributera, pa se tako štede naftni resursi i limitira se zagađivanje.

S druge strane, oni koji žele ekstrakvalitet, poznate marke namirnica, odlaze u biosupermarkete tražeći samo namirnice najvišeg kvaliteta poput nemačkog brenda "Tegut" ili italijanskog "Pecka", čija je tradicija visokog kvaliteta poznata još od 1883. godine. No, poštovaoci "high costa" zaljubljenici su u proizvode s potpisom slavnih stilista, upakovanih u zlatan šuškavi papir, pa im nije mnogo da za Godivinu čokoladu izdvoje nekoliko desetina evra ili se pak odluče za liniju Armani Dolce koja nudi elegantne bombonjere i čokoladice s egzotičnim ukusima iz Tanzanije ili s ostrva Java i Ekvadora.

Pripadnici ove kategorije smatraju da nije preterano niti besmisleno dati za sladoled 25.000 dolara koliko košta Frrozen Haute Chocolate ili čak 60.000 dolara za sladoled čiji led stiže s planine Kilimandžaro.

Fast fashion VS firmirani brendovi



U poslednjih pet godina broj novih brendova koji ulaze u kategoriju fast fashiona porasli su za 15 do 20 odsto. Danas je sve više klijenata koji prave miks luksuzne odeće poput garderobe Armani, Versace i Louis Vuitton, s onom koju su proizveli Zara, H&M, Top Shop, Mango i ostali predstavnici "fast fashiona", kreirajući na taj način "cheap & chic" kombinacije.

Brendovi “fast fashiona” dostavljaju u prodavnice najnovije kreacije s modnih pista u najkraćem mogućem roku. Modnoj kući "Zara" potrebne su samo tri nedelje od momenta kada je dizajnirana odeća do njenog pojavljivanja u prodavnicama. Pionir ovakve vrste šopinga je švedska kuća "H&M" koja je angažovala mlade stiliste koji su u stanju da dizajniraju trendi odeću po niskim cenama i u vrlo kratkom vremenskom roku. Zaljubljenici u "low cost" modu u koje spada i Kejt Mos često su viđeni u šorcu Top Shop, majici H&M i sandalama Zara, dok u ruci nose originalnu Tod’s torbu za koju su štedeli godinu dana.

Veliki luksuzni svetski brendovi postaju svesni da klijenti više nisu verni samo jednoj dotad omiljenoj marki i da ne žele više da oblače samo firmiranu odeću. Istraživanja su pokazala da se veliki broj luksuznih firmi služi kineskim radnjicama i fabrikama u proizvodnji svojih ekstremno skupih torbi, cipela i novčanika, dok im je realna vrednost skoro deset puta niža. Ipak, često nailazimo na predstavnike visoke klase i visoke potrošnje koje će za cipele Hogan dati preko 300 evra jer im je “stalo do zdravlja vlastitih stopala”. Gumene baletanke Marc Jacobs Jelly Mouse Flat koštaju preko 100 evra, dok se slični modeli mogu naći u italijanskim prodavnicama po cenama od pet do 19 evra.

Nova filozofija života



Postoje dve vrste sledbenika "low cost" filozofije: oni koji nemaju dovoljno materijalnih mogućnosti i koji moraju da vode računa o mesečnim troškovima i oni koji su materijalno nezavisni.

Ovi prvi nisu povezani s određenom markom, niti su podložni uticaju reklama.Ti ljudi na taj način u proseku uštede i do 30 odsto godišnje, a poenta nije samo uštedeti, već upitati se šta je smisao života.

Trećina ljudi na planeti čini sve ne bi li uštedela novac, iskorištavajući svaku moguću priliku koju im nudi tržište. Ljudi se sve više opredeljuju za knjige mekih korica nego za one tvrdih, po vrlo visokim cenama, čekajući i po nekoliko meseci da se knjiga koja im se dopada i koja košta 20 evra pojavi u džepnom izdanju po ceni od osam, a nekad i pet evra.

Veliki broj stanova u celom svetu liči jedan na drugi jer je opremljen nameštajem "Ikee" čiji je katalog pravi bestseler još od prvog broja iz davne 1951. godine, a danas dostiže tiraž i do 147 miliona kopija u svetu!

U doba skorog nestanka srednjeg sloja, filozofija "low cost" života znatno premašuje elitnu, manjinsku klasu dobrostojećih poštovalaca "high cost" života. Često ljudi sa srednjim primanjima tvrde da i kada bi imali visoka primanja, nikada ne bi dali 1.000 evra za Pradinu torbu niti više od 300 evra za čizme poznatog stiliste. Danas je moguće i s prosečnim primanjima s vremena na vreme sebi priuštiti hotel sa pet zvezdica, putovanja u ekskluzivne risorte, Armanijeve torbe i vikende u svetskim metropolama ukoliko znamo da pretražujemo ponude na internetu i ukoliko zaista vodimo računa o tome da ne trošimo novac bespotrebno da bismo kasnije sebi mogli da priuštimo lepe stvari po niskoj ceni. Uz malo kalkulacije i organizacije budžeta, po filozofiji "low cost" života ne tako retko moći ćemo da budemo zadovoljni svojim životom (u potrošačkom kontekstu). Jer, tražiti sniženja, pratiti rasprodaje i ponude na rate ne znači biti siromašan. Znači biti svestan svojih mogućnosti i po nižoj ceni dobiti više.

Ekskluzivni klubovi sledbenika "High cost" života



Predstavnici "high cost" filozofije, čiji su sledbenici zahvaljujući dubokom džepu, visokom društvenom statusu ili nasledstvu, sastaju se na internetu zahvaljujući networku prve klase poznatijem kao Small World. Sajt www.asmallworld.net nastao po ideji Šveđanina Erika Vahtmajstera, koji je 2004. godine osnovao društvo ekskluzivnog karaktera koje trenutno broji 250.000 članova i u koje mogu da uđu samo odabrani i to po pozivu već učlanjene osobe. Cilj je da se osobe određenog nivoa, tzv. in osobe spoje i budu u kontaktu jedna s drugom.

"Quintessentially" (www.quintessentially.com) je klub slične namene koji ima sedišta u celom svetu i čija je namera da svoje klijente tretira kao da su vip zadovoljavajući svaku njihovu potrebu, omogućavajući im mesta u prvom redu na modnim revijama, iznajmljivanje jahti, nabavljanje “nemogućih” karata za pozorišne predstave rasprodate mesecima unapred, do članarine u najboljim teretanama, spa centrima, restoranima i noćnim klubovima širom sveta.

"Low cost" u dobrotvorne svrhe

Pol Polak, američki naučnik, osnovao je "International Development Enterprise", neprofitno udruženje koje funkcioniše u osam zemalja u razvoju. Bil i Melinda Gejts poklonili su ovoj organizaciji 26 miliona dolara za pomoć indijskim seljacima u navodnjavanju polja. Namera ovog naučnika je da stvori predmete "low cost" dizajna kojima će se pomoći najmanje 30 miliona porodica u ruralnim zonama da izađu iz siromaštva do 2015. godine.

Iv Behar osmislio je laptopove za zemlje trećeg sveta. Jedan takav laptop namenjen deci košta 100 dolara, a ideja je da se na ovaj način pomogne edukaciji najmlađih u najsiromašnijim zemljama sveta.

Izvor: B92

*                   *                    *                   *                    *

Tema možda ne pripada primarno Psihologiji, ali mislim da ima šta da se kaže i u tom kontekstu.

Zivot je samo jedan, te sami odredjujemo svoje prioritete u njemu. Za popravni nema vremena