Niti sam homofobican pa da mi to smeta niti mi smetaju "sokantni" prizori, imam mnogo jak zeludav i nagledao sam se i mnogo gorih stvari.

Sustina je da je moje licno misljenje da je ceo film prazna prica bez trunke vrednosti. Vec napisah sta mislim i o ovome sto je Zoran napisao... nista nije pokazano sto se ne zna da postoji svuda pa i kod nas... opet, i oni koji ne gledaju tv to odlicno znaju, odavno mi imamo ovde svakakvih bolesti, ove cak nisu ni najgore ali su takodje bespotrebne.

Borkes, ajde ne budi lenj i napisi mi ako treba i sa 1000 karaktera tvoju analizu, vidjenje filma. Nije fora, iskreno me zanima da mi objasnis sta vidis dobro u njemu, gde je umetnicka vrednost i ostalo.

A scena gde seljaci siluju nije nista drugo do kopija scene gde hillbilies siluju Eda u Deliverance... tacnije ideja je odatle ukradena, nista novo.

Edit: Pretece me Zoran, sada cu ispasti papak koji kopira i potura kao svoje. 

  Upravo skidam film sa neta i znaću još na čemu sam jer sam julče bio jako umoran dok sam gledao film.Ali i u takvom stanju sam primetio ono deformisano  dete i tele.Znam da je trebalo da se izvrši ispitivanje zemljišta i vode posle bombardovanja ali je stigla direktiva odozgo da se prekine sa tim.To je jedna od stvari na koje se nije obratila pažnja zbog već navedenih scena.U mom kraju takvih pojava nema a za druge stvarno ne znam.M.Đorđević nije prikazao ništa što već video nisam a mnoge sam scene prepoznao kao i ostali iz drugih filmova.Poenta je što je  prvi put tako nešto snimano kod nas.

Zaista nemam nameru da ulazim u analizu ovog filma. Niti sam filmski kritičar niti želim to da budem. Odrastao sam u devedesetim godinama gledajući Pavićeva sranja i izdrkavanja mnogih reditelja koji su narod pokušavali da zasmeju seljačkim humorom. Tako da sam više uživao strane filmove nego domaće. A to je sramota. I zbog toga je Život i smrt bitan, sada i ovde. Kada ste poslednji put pogledali neki domaći film, a da to nisu bile "Munje", film sa čijom bih pričom rado obrisao zadnjicu, ili kvazi nastavak "Kengur", i da kažete, U jebote, pa ovo je dobar film? E pa po prvi put posle deset godina imam osećaj da mogu i da smem to da kažem a da me nije stid.

Naši ljudi su zaboravili šta je dobar film jer ga nisu videli dvadeset godina ako ne i više. I baš zbog toga ne mogu da prepoznaju sirovu i surovu realnost koju život i smrt porno bande donosi. Ne mogu da osete taj šamar, udarac u stomak. Po prvi put posle toliko vremena sam gledao autentične ljude na srpskom filmu za koje nisam znao da li glume ili su prirodni. Nisam morao da gledam Đurička, Glogovca, Ristovskog kako gnjacaju svoje dijaloge i izgovaraju ih po hiljaditi put istom intonacijom, na isti način. Gledao sam ljude koji su toliko izgubljeni u zemlji u kojoj žive, da su otišli do samog kraja - isto kao i reditelj. Otkrio je današnje, istinito lice Srbije. I ma koliko da je to lice ružno, to je naša stvarnost.

Između ostalog, scena sa brđanima, koja je pozajmljena (Dragojević je maznuo ceo film pa je i dalje cool reditelj, on je urban pa mu se prašta), govori mnogo više od samo "glupe ukradene scene gde se siluje gomila ljudi"... Scena u kojoj trandža Seka ubija kozu, u kojoj ludak koji uživa u nanošeju bola samom sebi, sjebani vojnik sa ratišta koji će svojom smrću obezbediti svoju decu, deda koji se žrtvuje za svoju unuku sjebanu osiromašenim uranijomom dok u štali ima kravu sa nerođenim teletom koje viri... Zar to nije naša realnost? Zar to nije realnost sjebanih ljudi koji su jedva ostali normalni posle svih sranja koje su se izdešavale ovde? Ovaj film je jebeno realan i on prikazuje ono što smo danas i ono do čega smo došli. A onaj ko ne razume o čemu sam pisao - ne može ni da simpatiše ovaj film.

Nasao sam na drugom forumu kritiku Dejana Ognjanovića:

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je najbolji i najznačajniji srpski film nastao još od LEPIH SELA (1996), a možda i duže. Njegova pojava sada i ovde i baš u ovom obliku je vanredno značajna, iz više razloga. Prvi i najvažniji je, svakako, to da se radi o odličnom filmu.

Da, dobro ste pročitali: radi se o ODLIČNOM srpskom filmu. Znam da to zvuči neverovatno. Potpuno smo se odvikli od fraze "odličan SRPSKI film" kada govorimo o novim naslovima. Možda kada govorimo o ponekom od onog tuceta davno-prošlih filmova, pravljenih pre našeg rođenja, ili dok smo još bili u štramplicama. Za novije srpske filmove navikli smo da (eventualno, u retkim, izuzetnim slučajevima) koristimo epitete kao što su "značajan", "vredan", "koristan", "hrabar", "neobičan" itsl. Njima smo prikrivali to da se radi o filmovima u kojima nismo baš iskreno i do kraja uživali, ali ih iz ovog ili onog razloga poštujemo i raduje nas što su nastali makar i takvi, sa nezanemarljivim problemima. Ali, ako ćemo iskreno, u poslednjih 12-ak godina ja zaista ne znam ni jedan domaći film na koji bih bez ostatka nalepio etiketu ODLIČAN.

Sve do nedelje 1. marta, kada -poslednjeg dana FEST-a!- pogledah ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je ODLIČAN film. To, pre svega, znači da ga je uživanje gledati. To znači da ne moram, ako neću, da ga po svaku cenu intelektualizujem ili istorizujem ili sociologizujem ili filozofizujem kako bih ga "opravdao". Niti da ga pravdam kontekstom. Znate već ono: "siman sa X budžetom"; "napravljen za samo Y nedelja snimanja"; "imao XYZ probleme u produkciji, post-produkciji" itsl. Iako, konkretno, PORNO BANDA jeste imala grdne probleme od svog nastanka do danas, ono što je kod nje posebno slatko jeste to što sada, kad je pred nama, uopšte nema potrebe da se vadi na njih i koristi ih kao izgovore. Za razliku od većine srpskih filmova koji sjebanom produkcionom pričom na kraju ispadnu kao polu-abortirani, blago-retardirani proizvodi sa ozbiljnim poremećajima koji ometaju puno uživanje u njima - PORNO BANDA je iz svih gnjavaža kroz koje je prošla izašla jača, i SKORO neokrnjena. Ima tu poneki ožiljak, da se razumemo, ali zaista, ovo je redak primer domaćeg filma koji ima sve udove na broju, koji ima glavu, oba oka, usta, ima muda, ima netaknut mozak… i zdravo srce na pravom mestu.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je autentičan film. On je hiper-realističan. On je ISTINIT. Nema laži, nema prevare, nema kalkulacije. On samim svojim postojanjem, u ovom obliku, svojom istinitošću, predstavlja ne šamar nego udarac maljem u potiljak retardiranih abominacija novijeg srpskog filma i njihovih jalovih, kalkulantskih, polovičnih, kukavičkih, praznjikavih pokušaja da se bave (po)ratnom, tranzicijskom Srbijom na prelomu milenijuma i mrakovima koji je opsedaju. Iako smo to i do sada slutili, tek PORNO BANDA nam direktno, neopozivo razotkriva koliko su svi ostali skorašnji srpski filmovi – FEJK!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE na sto iznosi GOLI RUČAK. Ne, ne mislim na onu hit TV seriju kulinarskih recepata. Mislim na jednu od kapitalnih knjiga XX veka, by William Burroughs. Goli ručak – onaj trenutak kada shvatiš ŠTA ti je na vrhu viljuške, kada se život oko tebe OGOLI u potpunosti. Mladen Đorđević čini baš to. Ide do kraja, ogoljava lice Srbije danas - i to lice nije lepo. O, ne, daleko je od lepog. On ulazi u SRCE TAME – kako beogradske, tako i Srbije u unutrašnjosti – i vraća se sa rentgenskim snimkom koji, možda, nije baš najoptimističniji po pacijenta, ali je barem – za razliku od ostalih fejk i polu-fejk retuširanih i zaslađivanih i doktorovanih "snimaka" Stanja Stvari u Srbiji – ISTINIT. To je kao da se mesecima i godinama majete kod kojekakvih baba-vračara i gatara, vidovnjaka, astrologa, "tarota", nadrilekara, nadrikuraca i nadripalaca – a onda na kraju odete na VMA. Na žalost, 95,6% trenutno aktivnih srpskih reditelja su nekakvi nadri-reditelji koji prave nadri-filmove bez prave, dubinske relevantnosti. A onda dođe ovaj rentgenski snimak.

OVO je Srbija, hteli mi to ili ne. Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći akoliti ZLA. Simpatija za slikovite autsajdere je definitivno žilnikovski momenat kod Mladena, kao i taj motiv "road-movieja" po iznutricama Srbije, ali –srećom!- umesto nekih levičarskih palamuđenja Porno Banda srpskom seljaku i domaćinu nudi bazične sile: Eros i Tanatos. Kako se ispostavlja, Naš čovek je skloniji Tanatosu. To ne treba da čudi u narodu gde je jedna od glavnih psovki - pretnja: JEBAĆU TE LOŠE! U narodu u kome sex nije nešto pozitivno, lepo, što služi za uživanje i opuštanje, nego – za kažnjavanje, za ispoljavanje dominacije, za dokazivanje "ko je ovde glavni"; u narodu u kome domaćini, ako i jebu svoje žene, ne čine to toliko zato što im je to lepo, koliko da ih podsete ko je Dole a ko je Gore; ko je Gazda; ko koga JEBE. Znači - JEBAĆU TE LOŠE! Jebem li ti majku, sestru, oca – jebem li ti žive i mrtve, bez razlike – jebem li ti decu krvavu, itd. To su "normalne" psovke u Srbiji. Penis kao ultimativni malj i pištolj. Ne kao izvor zadovoljstva, nego pre svega – patnje.

Ovo je sjajno prikazano u sceni u kojoj besni seljaci iz osvete siluju vezanu Porno Bandu (uz "Dodirni mi kolena" by ZANA, sa kasetofona). Ovo, prepričano, možda zvuči kao vic – u narodu u kome je najveća kletva: dabogda tebi radili ono što ti radiš drugima. Ali sjajno je što ta scena u filmu uopšte nije komična, to nije weird crni humor ili geg za dodvoravanje publici i kasnije prepričavanje: zapravo je vrlo potresna (a Zanina pesma na neverovatan način doprinosi skoro elegično-mučnom ugođaju)! Mladen ide IZA vica, i pokazuje crni mrak IZA našeg smeha. Zapravo, balans između komedije i tragedije – tako karakterističan za ovo podneblje – izveden je maestralno! Moje – i ne samo moje – davnašnje ubeđenje je da se o Srbiji zaista ozbiljno i potpuno može govoriti samo kroz tragikomediju: gola komedija ili gola tragedija bi, svaka za sebe, bile nedovoljne, polovične. Ovaj narod je najsmešniji kad mu je najgore; zapravo, u svoja govna redovno upada iz najsmešnijih razloga. Najsigurniji način da ovde ispadneš smešan jeste da se prčiš da budeš ozbiljan.

Mladen kamerom ne beleži onaj uobičajeni Beograd koji beogradski reditelji (kao i "poturice" među njima) obično beleže: on slika mesta kojima pre svega gravitiraju marginalci i dođoši iz te famozne "unutrašnjosti" (tj. sve što nije Beograd). Tu je Železnička stanica, tu je bioskop Partizan, tu je podzemni prolaz kod Zelenog venca… slikovita i značajna mesta za pipanje pulsa Srbije (i Beograda!) koja na filmu retko, if ever, viđamo. Takođe, u njegovom filmu ne oseća se ona ogavna beogradocentrična vizura koju tako često, implicitnu ili explicitnu, osećam u skoro svim novijim Bg filmovima, kojom se Bg vidi kao bastion "normalnog života", dok su horde varvarskih giliptera i ljudoždera odmah izvan njegovih granica. Mladenovi austajderi dok cunjaju Srbijom jednako su zgađeni Beogradom, i pomišlju na povratak u njega. Mladen, prosto, apstrahuje tu podelu: autsajdera ima SVUDA, i u najzabačenijim selima, i on ih zaista i nalazi tamo, i iznosi njihove priče.

To me dovodi do glumaca: GLUMCI (mnogi od njih naturščici, ili porno-glumci) jedno su od primarnih blaga PORNO BANDE. Imao sam veliku strepnju od njih; bojao sam se da će njihov amaterizam možda da pokvari eventualno dobre dijaloge ili scenario koji od njih traži stvari za koje oni nisu sposobni. Bojao sam se, pre gledanja, da će film na tom polju da "prokliza". Ne samo što se to nije desilo, nego su oni zaista ZVEZDE filma. Pri tom mislim podjednako na glavne junake, članove Porno Bande (koji su skoro bez izuzetka odlični), kao i na ljude koje oni sreću po selima – sa naročitim naglaskom na "žrtvama" njihovih snuff filmova.

Ja sam zadivljen – ne: impresioniran tim facama, prirodnošću i ubedljivošću tih likova, njihovih životnih priča – (nepatetičnom) potresnošću koju oni bez problema oživljavaju i prenose. Ja im verujem. To moram da naglasim, jer inače, kod 94,7% današnjih srpskih glumaca i dijaloga ja ne verujem ni reči tim facama i njihovim beživotnim recitovanjima. A ovde: KASTING je potpuno GENIJALAN. Što je posebno važno, Mladen te naturščike nije uzeo da bi im se, bar u nekom momentu, podsmevao, da bi od njih pravio karikature, tj. koristio ih kao ready-made karikature (poput, npr, one babe sa piskutavim glasićem u VRANAMA i drugim crnotalasovskim filmovima; ili onog čičice iz KO TO TAMO PEVA i MARATONACA). Lako je izrugivati se; teško je razumeti i poštovati. Mladen to čini.

Ove "žrtve" su ravnopravni likovi sa junacima filma, i zapravo – njihove priče, njihove POJAVE, njihovi razlozi zbog koga su rešili da dobrovoljno budu ubijeni pred kamerama sjajno su i zamišljeni, i napisani, i odglumljeni, i režirani – toliko, da sam na ivici da poverujem da ti ljudi ništa nisu odglumili, da su stvarno ispričali SVOJE prave priče, jedino što nisu (bar se nadam) stvarno i ubijeni pred Mladenovom kamerom. Taj mladić u nekom vukojebinskom selu koji za sebe ne vidi izlaza nego da se seče britvom po stomaku i grudima, i koji ne želi da ostavi ni dinara majci, "toj kučki"; taj snajperista, "terijer", obezljuđen na hrvatskom ratištu, koji želi da bar svojom smrću svojoj deci ostavi nešto, i koji sa jezivim mirom i tihom patnjom čeka na to oslobađajuće "udri!" po sebi; pa čak i ti seljaci koji se nadaju parama za operaciju svoje devojčice mutirane od NATO uranijuma bačenog na obližnje njive… to je potpuno genijalno!

To je istinito! To su ljudi koji do sada nisu imali svoj glas, čije priče do sada nisu zabeležene, koji od urbanih, beogradskih problema nisu stigli na red: to su ubedljivi, upečatljivi glumci koji nisu mogli da dođu na red od raznih Vukova Kostića, Nebojša Glogovaca, Dragana Jovanovića i Nikola Đuričaka. Mladen je OSVEŽIO srpski film nekim novim facama pored kojih se napred-navedeni, i brojni drugi, pokazuju kao nadri-glumci; pored kojih se vidi ko su tu pravi amateri! Istovremeno je OSVEŽIO srpski film temama vrednim istraživanja. To znači da nam Mladen ne prodaje priču o kriminalskoj sponzoruši i kriminalskom henčmenu kao tragičnu ljubavnu priču sa beogradskog asfalta. Ne, ništa tako besmisleno i fejk. On proniče u srž.

Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje koje je uvek iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta što zasadiš može da nikne nekim lepim i vrednim plodom – da bilo kakva akcija neće smesta ili vrlo brzo postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto sasvim deseto od prvobitnog plana… Taj jad i čemer Srbije – ogoljeni su zaista ingeniozno! Prepoznavanje koje nudi ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je bolno koliko i okrepljujuće: gledajući taj film imao sam stalni osećaj: "Da! To je to! Tako je! Jeste! Tačno je to – to!" Evo, najzad, filma koji je priključen na puls naroda o kome govori; koji ga ne opisuje iz neke zaštićene (novo)beogradske plastične opne, već koji ga oseća, poznaje, razume – i koji ga ne mrzi. Kritikuje – da. Ali nije mizantrop. Ovaj narod je teško ne mrzeti, naročito ako si stalno uronjen u njega, ali Mladenu nekako to polazi za rukom. On uspeva da bude objektivan.

Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije nagovešten je u ovdašnjem obliku zadrtog patrijarhata. Neopisivo ikonoklastična je Mladenova genijalno dosledna dekonstrukcija roditeljskog (a pre svega očinskog, kao dominantnog) autoriteta – kako kroz prikaz očeva u filmu, tako i kroz indirektnu njihovu transpoziciju kroz prikaz predstavnika autoriteta (policija) i moći (porno-producent, snuff-naručilac). Začudo, prikaz religioznog autoriteta je neočekivano blag, čak pozitivan: taj momenat u kome, u jednom trenu filma jedan lik, niotkuda, reši da ode u manastir, nije adekvatno pripremljen niti obrazložen. Možda to ima više smisla u verziji filma od 8 sati (kažu da je toliko trajala prva verzija u montaži!), ali u ovoj od 110 to i dramaturški i idejno dolazi niotkuda i stoga – "štrči". Taj ključni sukob roditelji-deca, svakako, nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) ni nov u srpskom filmu (viđen je u mali milion filmova sa Batom Stojkovićem kao ovdašnjim arhi-pater familijasom: krupnim, debelim, brkatim, glasnim, naizgled opasnim – a zapravo, čim malo zagrebeš, patetičnim, ograničenim, slabim, čak smešnim). Ali taj sukob otelotvoren je u filmu sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna fora ili fazon, ili plot device, nego kao jedna od implicitnih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca, ali ih on ipak sa asfalta pronalazi i sustiže u šljivarima i šumarcima.

U tom smislu je, rekao bih, za srpske okvire (o-queere) revolucionaran i tretman homosexualnosti, koja se ovde niti problematizuje, niti karikira, niti napada, niti brani. Ona je prosto – tu: matter of fact. Ne zbog šoka, ne zbog provokacije, ne zbog jeftinog efekta, nego zbog neumoljive logike priče. Za razliku od stidljivog, epizodnog, često i ne-expliciranog prisustva u filmovima Crnog talasa (videti esej o ovome u NOVIM KADROVIMA!), u PORNO BANDI se to opredeljenje prihvata kao jedan od fakata (kao i, recimo, narkomanska zavisnost nekih drugih likova), maltene kao sastavni deo autsajderstva nekih članova te ekipe. Tim je duhovitija i subverzivnija parafraza u jednom momentu filma (ne znam da li je bila svesna i namerna, ali je u svakom slučaju genijalna) – kada jedan gay kaže svom ljubavniku da neće moći da vode ljubav pošto ima sidu, a ovaj uzima refren koji je desničarski (pa time i homofobni) reditelj Džon Milijus ponavljao kroz svog pravoslavnog KONANA: "Ma nema veze, ja neću da živim večno." Istovremeno dirljiva, i moćno subverzivna replika!

Što se tiče "šokantnih" scena, kojih ovde ima mnogo, i o kojima će vam senzacionalistički i površni mediji najviše i trubiti, ja se nad njima neću zadržavati, sem jednog aspekta koji je meni bio najšokantniji, i koji sam retko viđao i u svetskom filmu. Naime, Lakobrijini set-pisovi sa krvoliptanjima, glavosečenjima, vratorezanjima i sl. ovde - nisu "cool"! To nisu slešer scene kojima se aplaudira (kao u ZONI MRTVIH, npr.), koje su spektakl i senzacija za uzburkivanje krvi i za zabavu "otkačenih" koji uživaju u takvim prizorima. Teško da ćete uživati u ovim scenama. One su mučne. Zato što se dešavaju likovima do kojih vam je stalo, ili barem koji su predstavljeni dovoljno zaokruženo da ih vidite kao žive ljude, a ne kao pione u rukama papet-master-reditelja. te scene imaju impakt. One bole. Isto važi i za rekonstrukciju ratnog snuffa, skoro negledljivo ubedljivu: svi smo videli bar poneki od njih, ako ne od domaćih, a ono od ruskih, avganistanskih, iračkih. Ili bar bili na ivici da pogledamo. Ti filmovi su tu. Svako ko poželi može lako da ih nađe i pogleda. Na internetu, ili na kompjuteru kod vašeg prijatelja ili komšije. Te grozote su deo naše stvarnosti, deo našeg bekgraunda, čak i ako za njih znamo samo iz priča onih koji su ih gledali. To je svet u kome živimo. I Mladen se njime bavi. Još malo pa NAŽIVO.

(BTW: Moguće je da je Mladen bio delimično inspirisan romanom NAŽIVO za ovaj film, budući da postoje neke paralele između njegovog sinopsisa, a naročito scena koje je hteo da ubaci u svoju adaptaciju a koje nisu bile u mom romanu, i nekih scena u PORNO BANDI; ali ako i jeste tako, inspiracija je bila idejno-tematska, kroz identično korišćenje pornografije, snuffa i horrora za bavljenje užasima Srbije koje je tim romanom na ovim prostorima inicirano, an e kroz reciklažu zapleta. Na žalost, kasnije je ta NAŽIVO tematika masovno raširena u svom zaglupljenom, ništanerazumevajućem obliku, u SRPSKOM PSIHU, ali evo, hvala Azatotu, ako sam kroz srpske psihiće stvorio monstrume, Mladen je – u pravom času na pravi način nadahnut adekvatno-inspirativnim štivom- stvorio nešto dostojno uzora, iako sasvim drukčije od njega.)

Toliko, za sada, o kvalitetima. Mada mnoge od njih nisam ni pobrojao, kao npr. neke odlične lokacije (razdrkani vagoni na skrajnutom koloseku; seoske udžerice; napuštene zgradurine, itd.) ili sjajnu kameru, ili upotrebu postojećih pesama (pored pomenute odlične Zane, tu je i "Uzeću veliki ekser" by Kolibri, npr. ili onaj neki domaći death metal koji slušaju porno-producent i policijski inspektor dok guziče uMETnika).


Dakle, da kažem i par stvari o problemima koje sam imao sa nekim aspektima filma. Moje zamerke mogu se svesti na dve glavne: 1) ritam, i 2) glavni junak.

1) Ritam: skoro sve ključne scene u kojima emocionalna involviranost dostiže krešendo kao da su kraće za 5-10 sekundi, za po kadar ili dva da bi imale PUNI impakt. Prosto, fejd-aut dođe prebrzo, bez pravog i punog panča. Mislim, OK, ima udara i ovako kako sada jeste, ali… nisam neki muzički expert, pa ipak to je kao da u ključnom momentu omašiš takt, ili oktavu, ili šta li. Rezultat nije falš, nije tragičan, ne umanjuje tu scenu mnogo, ali… čini je donekle krnjom. Ponekad se bukvalno radi o samo još jednom nedostajućem kadru, samo o još jednom izrazu lica, još jednoj reakciji, ili još jednom totalu koji bi vezao mašnicu na scenu i dao joj onu završnu jagodu na šlagu. Ta jagoda mi je, u 3-4 navrata, zafalila. Scena se završila prebrzo.

U manjoj meri, moglo bi se reći da i naglašena fragmentarnost filma povremeno smeta; ona se može braniti obiljem snimljenog materijala koji je posle bilo teško izmontirati, ali to nije neki izgovor. Možda je epizodičnost mogla biti malkice manja, a veze između epizoda jače. Ali, da ne tupim previše, ovo je za srpske standarde zaista cepidlačenje. Film ipak teče prilično glatko i pregledno, za ovu vrstu (road movie).

2) Glavni junak: ovaj baja zaslužuje sve aplauze za hrabrost, i svakako je sveže novo lice koje vredi pozdraviti. Ipak, u ovom ansamblu glumaca on mi je bio najmanje ubedljiv. Krivica je samo delom do njegove glume, a delom je, reklo bi se, kriv i scenario koji nije baš najubedljivije (bar ne u ovoj verziji od 110') definisao ni njega, ni njegovu motivaciju. Prelaz od trash-hororčića na porno-teatar dešava se maltene kao nešto samopodrazumevajuće, a jednako glatko i bez mnogo premišljanja on čini i taj korak od porno-teatra u snuff-teatar. Njegova evolucija, a naročito ta 2 ključna koraka koja načini, nisu mi baš bili ubedljivo pokazani. Njegove fraze o Erosu i Tanatosu iz off-a su verbalne deklaracije, ali ja bih voleo da mi je film zapravo pokazao KO je taj lik zapravo, ŠTA on hoće, i ZAŠTO bi se neko poput njega bavio time čime se bavi?

Od sirotog studenta režije koji bi samo da snima beokonske filmove (dakle, normalni momak sa normalnom snob-devojkom-kokoškom, s kakvim svako može da se identifikuje) on previše lako i brzo prelazi u svet narkomana, kvirova, trandži, pornićara… Za jednog filmadžiju previše olako prelazi u TEATAR, tj. nekakav maltene akcionizam. OK; pojedini akcionisti su snimali i filmiće, ali naš Marko jednom kad osnuje Porno Bandu potpuno ostavi kameru, i njoj se vraća tek kada ga angažuju da snima snafove – što je takođe krupna odluka koju on donese tek tako, preko noći. KAKO je jedan prosečni mladi beokonac postao psiho-ubica, ili bar saučesnik u ubijanju – to za moj groš nije dovoljno ubedljivo pokazano. Slično važi i za sam kraj filma, ali da ne bih spojlovao, neću o tome. Samo ovo: zbog određene zbrzanosti i neopravdanosti, taj kraj ima manji impakt nego mnoge scene u sredini filma, a to svakako nije dobro. Valjda bi za glavnog junaka trebalo da me je mnogo više briga nego za nekog ko se pojavio niotkuda i nestao 5 minuta potom, ali u PORNO BANDI biva obrnuto. O tom reditelju najmanje saznamo, tokom većeg dela filma zasenjen je većim "zvezdama", a on bi zapravo trebalo da bude kičma ovog filma.

Sa svim ovim na umu, zaključujem da navedeni nedostaci nisu toliko veliki da bi bitno umanjili neosporne, zaista ogromne i –zašto ne reći- revolucionarne kvalitete filma, te stoga mogu samo da izrazim svoje veliko poštovanje, divljenje i uživanje u ovom filmu.

E, TAKO se to pravi!


Samo još par usputnih opaski:

-Zaista je sramotno da film koji je koštao bar 3 puta više (ZONA MRTVIH) izgleda bar 3 puta jeftinije, ružnije, mračnije, amaterskije u skoro svakom departmanu nego što izgleda jedan dokumentaristički film kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE! Prosto me je sramota što će beli svet da gleda onu orgiju amaterštine (ZONA MRTVIH), dok je takva sudbina neizvesna za istinski vredan i dobar film!

-Biće zanimljivo videti šta će SRPSKI FILM imati da ponudi u svojoj varijanti ispipavanja pulsa Srbije kroz motive pornografije i snafa, i da li će moći da postigne ovaj nivo ISTINITOSTI i EMOCIONALNOG IMPAKTA. Naravno, ta 2 filma su nebo i zemlja, drugačiji stilovi, pristupi itd. Ostaje da se vidi da li je za pravu rentgensku sliku Srbije prikladniji sirovi, direktni, dokumentaristički pristup PORNO BANDE, ili uglađeni, minuciozni, elaborirani movie-making SRPSKOG FILMA. Nadajmo se da to uopšte nije ili/ili situacija, i da će se oba ova filma lepo uklopiti i nadopuniti jedan drugoga kako bi zajedno – slutim- pružili jednu do sada zaista neviđenu sliku srca tame koje se Srbijom danas zove.

-Kako čujem, ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće u srpske bioskope bar još dva meseca. Koliko god mi bilo drago što sam ga video ovako rano iz sebičnih razloga (nestrpljivost!), objektivno gledano možda nije bilo mudro praviti zbrzanu, neadekvatno najavljenu premijeru na FEST-u, pa još sa DVD-a (pošto prebacivanje na traku još nije urađeno). Ovaj film je trebalo da bude sa trake prikazan u Sava Centru, i da odmah potom zajaše talas word of moutha kroz to malo preostalih srpskih bioskopa. Hajp koji je film zasluženo stekao od skoro svih koji su ga pogledali a imaju nekog pojma o filmu malo će da splasne dok ne dočekamo bioskopsku distribuciju.

Šteta, ali u svakom slučaju PORNO BANDI kultni status ne gine, kao ni podrška sa najrelevantnijih mesta.

Narode – srpski film, a ODLIČAN! Ko bi se pa tome nadao? Eto, kad se već i taj redak zver pojavio, treba ga "ispoštovati"!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je film kakav je nama ovde preko potreban.

I koje šokantne scene, nije to prava reč,te scene su između odvratnih i bolesnih,šokantno je nešto što ostavi neki trag pa da posle razmišljaš o tome,a ne nešto što ti se gadi,mogao je on da ubaci i scene kako jedu govna,to nije šokantno,to je odvratno,e,a njegove scene su to isto,kao naprimer kad onaj tuca ono gumeno prase,slona ili šta već i svrši unutra i posle njih dvojica to kao cirkaju,to je bre gadost,a realno nema nikakvu poentu ta scena,a film ih je prepun.



A ovi što im se sviđa,neka puste film rodbini,da im oni kažu kritike.

Nepotrebna zoofilija i genitalije u krupnom planu.Nekoliko rupa u scenariju
ali ipak odličan film.
8/10

Jel' skiči neko kao svinja?

Ево шта је Урош Смиљанић написао о овом филму.

Филм Младена Ђорђевића Живот и смрт порно банде имао је своју телевизијску премијеру у касном послепоноћном термину између Суботе и Недеље прошлог викенда. С обзиром да је од премијере овог филма на ФЕСТ-у 2009. године прошло више од годину дана и да је у међувремену имао биоскопску дистрибуцију малог обима, а да је сада, пре неизбежног ДВД издања, путем телевизије и warez канала постао доступан и масама заинтересованих изван повијесних граница Србије (добро, овде треба поменути и доста активан фестивалски живот овог наслова изван тих истих граница), ово није лош тренутак да се хладн(иј)е главе промисле намере, домети и ефекти овог филма.
Како је у питању један по многим елементима шокантан филм – не најмање зато што свесно упошљава шок тактике, на нивоу сценарија, карактеризације али и висцералне ликовности – није никакво чудо видети да су коментари са обе стране ограде умели да буду повишеног тона и неретко засновани пре свега на идеолошким преференцама. Предвидиво, филм је са једне стране нападан да је неукусан, порнографски усредсређен на секс и насиље, са сумњивим политичким подтекстом. Просечан форумски коментар – ако за њих марите – се може сажети у невеселу примедбу да није лепо Србију приказивати као каљугу претрпану порнографским перверзњацима, те да гурање у први план екстремних социјалних девијација сугерише да је Србија много болесније друштво него што заправо јесте.
С друге стране, филм је увелико хваљен због своје смелости, интензитета, заобилажења уобичајених (за домаће филмове) политичких, социјалних и идеолошких клишеа, бављења мање присутним темама у домаћој кинематографији и друштву уопште и због, како је то Гхоул у својој „ејакулацији“ егзалтирано рекао, тога што је овај филм ИСТИНИТ.
Овде треба приметити да у уметничком изразу истинитост и веродостојност нису иста ствар и да сам лично Младену Ђорђевићу и његовом филму пре склон да верујем него што сам спреман да их сматрам истином. Истина је незгодан, ригидан концепт, док је веровање знатно удобније, пре свега јер Живот и смрт порно банде чини много тога да задобије и затим оправда гледаочево поверење (а не да му саопшти једну и непроменљиву „истину“).
Са идеолошке стране, и то треба нагласити, веома сам наклоњен овом филму. Тематски је смео, карактеролошки је животан, ликовно упечатљив. Додуше, мој је утисак да су све заслужене похвале које је филм добио помало замагљене и по неком незаслуженом и да је Ђорђевића нужно и поштено критиковати за оно што је могао да уради боље поред похвала за оно што је урадио одлично – е не би ли и његов будући рад и српска културна збиљност повољно еволуирали.
Од многих који су се на филм бацали дрвљем и камењем због његовог садржаја и теме, те оног што је перципирано као експлоатацијски приступ сексу и насиљу помало је тешко било разабрати оне који су му упућивали формалније примедбе па се расправа често водила на пољу идеолошког.
Но, из моје лаичке перспективе, Живот и смрт порно банде је без сумње много тога могао боље да уради на техничком плану. Драматуршки, овај филм је неубедљив, са идејама које следе једна другу по интерној логици аутора сценарија/ режисера Младена Ђорђевића, не нужно и по логици коју ће делити и гледалац. С обзиром да је Ђорђевићева логика следа догађаја утемељена у ономе што филм треба да поручи на некаквом идеолошком (или политичком) плану можда је и природно да се у одређеним моментима она савија да се прилагоди вишој агенди, али гледаоцу идеолошки неутралном (или супротстављеном – њих би поготово било значајно убедити или макар увући у расправу) лако може да засмета одвијање радње које напросто не прати ни здраворазумска правила, нити правила некаквог жанра (који год био жанр у који желите да спустите овај филм). У том смислу тензија која се сугерише с обзиром на морално и законски изузетно проблематичне радње у које су увучени протагонисти филма бива изневеравана што филм даље иде, тиме што се узрочно-последична спрега не затвара на очекиване па чак ни на напросто уверљиве начине. У жанровској драматургији (или класичној драматургији уопште) односи акције и реакције би требало да буду интуитивно препознати а њихово нарушавање треба да ову интуицију голица а затим спретно субвертира. Живот и смрт порно банде, пак, прилику за ову субверзију (и њој односни политички коментар) за мој грош пропушта, увлачећи у своје приповедање фигуре (државног) ауторитета али не користећи контраст између њих и демона слободе у ликовима својих антихероја да поентира. Систем државног надгледања и репресије није убедљиво приказан као стварна иритација чула слободе обичног човека јер упркос неколиким изврсним епизодама у којима се порно банда суочава са представницима институција, финално сажимање њихове интеракције изостаје, а сугестија коруптивности представника система такође је – за мој укус – пренаглашено жанровска (то јест као преписана из неких радова Wаррена Еллиса) и не узима у обзир сложеност посткомунистичког друштва у коме се филм формално одвија. Наравно, сасвим је могуће да филм заправо пропушта да задовољи моје иманентне идеолошке захтеве па да му због тога упућујем замерке које други нису имали.
Друга замерка коју имам се односи на квалитет самог текста/ дијалога. Поново, можда се ради само о мојим личним преференцама, но када имам посла са филмом који себи у задатак ставља одређен идеолошки рад – критиковање једне идеолошке матрице и позитивистичко представљање друге, префериране (макар она, сасвим легитимно, била и сасвим нихилистичка, што овде упркос првим утисцима није случај) – и кад је већина његових дијалога очигледно написана у ову сврху, онда ми је доста значајно да ови дијалози, који дакле немају (примарно) сврху карактеризације или забављања гледаоца, буду убојити. Звучаће луцкасто, али прво ми пада на памет поређење са Бергмановим Седмим Печатом (лапидарно обрађеним овде) који је, донекле упоредиво са ЖИСПБ, филм што подређује и карактеризацију и радњу испитивању централне (идеолошке) теме и у коме су дијалози (али и сцене без дијалога) напросто савршени, са правим богатством теза, антитеза и расправа спакованим у компактне, схватљиве (али вишеслојне) па и духовите линије изговореног.
Насупрот томе, Живот и смрт порно банде приметно јако осцилује у квалитету дијалога, од сцена које човека напросто замрзну својом снагом и убедљивошћу, па до момената који делују програмски и круто.
Овде се мора и приметити како је глумачка екипа састављена од глумаца разних нивоа искуства тако да је у овом смислу и осциловање квалитета испоруке писаног текста и телесне/ фацијалне итд. глуме сасвим разумљиво. Неки су бољи, неки мање добри у томе што раде.
Велики део ових замерки проистиче, верујем, најпре из Ђорђевићевог приступа производњи овог филма, која је подразумевала огромну количину снимљеног материјала и доцније свођење вишесатне, неконтролисане епопеје на конвенционалну целовечерњу форму трајања испод два сата. Ово је сјајно функционисало у Ђорђевићевом претходном филму, сублимном документарцу о српској порно индустрији Маде ин Сербиа, где се коначни материјал држао на окупу снагом својих епизода, но епизодност Живота и смрти порно банде са једне стране заводи својим поентирањима на много ситних начина без потребе да се све перфектно увеже у глобални наратив, али у крајњем исходу филму одузима снагу јединствене поенте или поруке, што, с обзиром да се он, понављам, у великој мери гледа као идеолошки конструкт, дакле филм који треба да направи јасну поенту са којом се може расправљати, није сасвим задовољавајући резултат.
Један од разлога што се нисам оглашавао поводом овог филма раније је био и то што сам сматрао да ће овако артикулисане моје примедбе бити загубљене у граји препуцавања између једне и друге стране и, колико год да сам иначе склон острашћеним коментарима и свађи, толико сам био и мнења да је овај филм заслужио од мене више до да доприносим ратној халабуци која се око њега дизала у то време.
Утолико се надам да ће и позитивни коментари које ћу му уделити сада бити примљени као објективне опсервације, очишћене од потребе да се њима подржава једна или друга страна у идеолошкој свађи. Знам, слаб је то изговор за доцњење на Косово равно, али с друге стране, зашто бих се уопште гурао да причам у исто време са онима који имају о овој теми много више и дубље од мене да кажу?
Добро, прва заиста позитивна ствар коју ћу рећи о овом филму тиче се опет једне благе дилеме коју сам имао у вези са њим. Наиме, режиран у највећем свом делу као роад мовие, Живот и смрт порно банде у теорији има испред себе прилично високу препреку за прескочити. Није нека претерана случајност што се роад мовие жанр пре свега везује за Америку. Њена тематизација пространства, дугачких (пустих) друмова што премрежују претежно ненасељену (бившу) границу цивилизације и спајају удаљене тачке на којима људски и божији закони ипак донекле важе је неизоставно условљена њеном географијом, историјом, те менталитетом.
Србија нема овакву географију – напросто, није довољно велика да би реч пространство на њу могла да се примени па савладавање даљине моторним возилом у Србији нема ни издалека исту психолошку и симболичку конотацију као у Америци, односно америчком филму. Србија је мала земља у којој се, опет симболички, сви познају.
Историјски, поново, амерички роад мовие може сасвим безбедно да се позива на дух границе, истраживања, откривања и освајања, што српском не може да пође за руком на исти начин.
Менталитетски, у Америци је мигрирање начин живота и промена места боравка се догађа стално, у много смерова, због пословних, породичних или неких трећих разлога, а укорењеност у једно место и њој сродна фетишизација порекла је утолико мање важна. У Србији миграција је мање радо спровођена активност а када се догађа има готово искључиво један смер, из унутрашњости у градове и означена је најчешће својом коначношћу (макар намераваном), дакле представља једну често трауматичну промену парадигме (што је опет делом последица чињенице да стандардизованост начина живота у Србији није ни близу нивоу кога има Америка).
Дакле, роад мовие у Србији има доста препрека да прескочи и Младен Ђорђевић своју велику победу односи тиме што роад мовие успева да савије и исцепканом, фрагментарном драматургијом утера у себи погодну форму тако да путовање порно банде по Србији има убедљиве одлике иницијантског путешествија, мање него херојске потраге како би то можда традиционалнији жанровски филм наметао.
Ђорђевићева тематизација српске провинције је, дакле, изузетно јака страна овог филма пре свега зато што је изванредно свежа и још важније од тога – изванредно фер. Многи филмови и телевизијске серије који се Србијом идеолошки баве одлазе у један од два екстрема. Код једних, провинција је тек процесија етничких клишеа, сажета слика српског менталитета – често његових лоших страна – посматрана из визуре напреднијег, европскијег, светскијег итд. Београда. Док је у своје време Душан Ковачевић са овим могао да се провуче измештајући своје текстове у време које доживљавамо као историјско и терајући их све до границе фарсе, данас када је објективни економски, политички и културни јаз између градова (пре свега Београда) и унутрашњости вишеструко увећан, ова врста перцепције и уметничког сажимања провинције је непоштена, нетачна и естетски лења.
Друга крајност је, дакако уметнички још простачкија и своди се на презентовање провинције као некаквог еденског врта, препуног исконске врлине. Тој истој провинцији се чини медвеђа услуга када се њена посебност у добром или лошем смислу на екрану замењује измишљеном посебношћу која треба да представља идеалан случај те провинције у очима аутора. Беживотност овог модела у старту убија могућност да се о провинцији као проблему али и провинцији као капацитету уопште прича.
Младен Ђорђевић познаје провинцију и што је још важније, поштује је па је његова тематизација Србије као серије малих места и околних шума, људи са шајкачама и брадама, стоке и напуштених вагона, те урушених и одавно заборављених индустријских објеката уметнички напросто опојна. Не знам колико странац који гледа овај филм из њега може да препозна Србију о којој је слушао или коју је и сам на кратко видео, али Ђорђевићева Србија је маестрално одсечен комад стварног живота, ничим шминкан, ничим стилизован, доведен у естетску раван само и једино пажљивим избором стварности која ће се ставити пред камеру. За филм који многе своје борбе бије на пољу екстремног, бизарног и шокантног, Живот и смрт порно банде своју слику српске провинције чини готово савршеном баш зато што је хвата у њеној аутентичности.
И само корак даље, може се препознати и једно ултимативно поштење према људима који у тој Србији живе. За разлику од галерија сељачких стереотипова или аркадијских суперхероја које затичемо у остатку домаће кинематографије што се хвата посла приказивања села или провинције, Ђорђевић људе са села приказује без стилизације, али, што је још важније, без приписивања истим идеолошке агенде. Много лакше је критиковати лоше стране или хвалити добре стране једне нације када се ликовима у филму накалеми идеолошки терет, но Ђорђевић публику која присуствује трансгресивним представама Порно банде у сијалицама осветљеним шумарцима Шумадије приказује без осуде, без агенде, без икакве сугестије.
Наравно, у појединим моментима филма, Порно банда ће се сусрести са осуђивањем, насиљем и институционализованом репресијом која потиче из затуцаног, архаичног менталитета Србије и њене провинције, али Ђорђевић ово никад не поопштава. Он сељаке што гледају представе у којима се нашминкани људи јебу на сцени показује како се смеју, како добацују и добро се забављају – много више уосталом него публика на премијерној представи у Београду која је стегнута, ћутљива и непријатељска. То је та ИСТИНА о којој Гхоул говори а коју бих ја пре тумачио као веродостојност – ово можда није истинита српска провинција (ако тако нешто постоји јер, зна се, истина није једна, напротив), али од могућих верзија српске провинције, ово је она у коју филм чини да поверујемо, лажући нас на уметнички најелегантнији начин и правећи своју поенту (која се протеже од националних до локалних и индивидуалних идентитета и њихове вредности) тако да је препознајемо и о њој размишљамо и после филма.
У сличној равни је Ђорђевићев третман протагониста, чланова Порно банде. У најбољој жилниковској традицији, Ђорђевић у средиште радње ставља људе са хардцоре друштвене маргине, изопштенике из свих социјалних кругова сем оних заснованих на заједничким сексуалним или другим „преференцијалним“ идентитетима. Ових идентитета има неколико: сексуални професионализам, злоупотреба наркотика, геековска опсесија репрезентативном уметношћу, припадање сексуалној мањини итд. и сви се они међусобно секу и допуњавају. Мање наклоњен посматрач назвао би чланове Порно банде талогом друштва, чак паразитском класом која новац зарађује ударајући на најниже људске пориве а троши га опет на најпроблематичнији начин.
Комплексност проблема са којим се Ђорђевић овде сусреће је већ у томе што један део Банде има одређену агенду – уметничку и идеолошку – док је други далеко од сваке агенде сем преживљавања. Упркос јасним линијама раздвајања између чланова групе, она се ипак компактно одржава на окупу тиме што аутор одбија да моралише током њеног приказивања, као што је одбио да то ради приликом приказивања српске провинције.
Другачије речено – сасвим слично Жилнику, Ђорђевић своје ликове поштује, ни за шта их не осуђује и допушта им да сами демонстрирају своје вредности или своје недостатке, дајући нам као резултат не тек групу „маргиналаца“ која тумара Србијом и открива нам њене мрачне стране, већ групу живих људи који су од нас удаљени само корак или два и који умеју да буду једнако племенити или глупи како и ми сами то умемо. Ова врста поштовања за ликове, наслеђена од Пасолинија и с пуно љубави пренесена кроз Желимира Жилника је нешто што радикално недостаје не само српској кинематографији већ кинематографији генерално и својом реткошћу али и потентним проблематизовањем социјалних или политичких тема на чијем се фону ликови развијају може да постигне сјајне уметничке резултате.
Ђорђевићу ово омогућава и драматуршки можда не увек уверљиву али психолошки сасвим убедљиву трансформацију Порно театра у снуфф театар, прелажење линије између ероса и танатоса и радикалан политички коментар што засеца у живо ткиво транзиционе Србије. Сцене у којима Порно банда учествује у погубљењима (не)вољних жртава су међу најјачим моментима у филму и мада је понегде програмски, идеолошки садржај представљен превише памфлетски (на пример код последњег, хм, скеча, где се комбинација иконографије и митологизације НАТО бомбардовања превише приближи карикатури), ово је избалансирано чистом сировошћу и непосредношћу ових призора. Готово је немогуће остати равнодушан на сцену што се догађа у Крагујевцу, која из документаристичког тона прелази у надреалистичку порно стилизацију да би се завршила застрашујуће једноставним убиством – ово је свакако једна од најфинијих сцена урађених у српском филму икад, са својим сажимањем општег, личног и митолошког, све на плану једног потпуно водвиљског уобличавања најдубљих људских драма.
У овом смислу, иако је Ђорђевићев дискурс окренут великим делом Србији, Живот и смрт порно банде увелико надилази локалну употребљивост. Његов третман маргиналаца није ни по чему локалног карактера (у пежоративном смислу) и мислим да је грешка сводити га на идеолошки потез којим се проблематизује искључиво транзициона Србија. Напротив, универзалност коју имају Ђорђевићеви ликови и њихов однос са околином достижу размере архетипа који је дуго и стрпљиво грађен кроз уметност још од краја деветнаестог века и инсистирати да је он добар само за локалну употребу не би било исправно.
Ова снага ликова, њихова људскост што без напора просијава кроз оно што на почетку мислимо да су њихови сценаријом задати атрибути је са друге стране сила којом се и околина хуманизује па тако поред већ поменутих реакција (назовимо их здравим) „провинцијалаца“ на наступе Порно банде имамо и изузетно благонаклон приказ православног манастира и сугестију о веровању и духовности, те пре свега заједништву као врхунској вредности хришћанства, које врло далеко иду у балансирању наизглед веома нихилистичке идеолошке агенде овог филма. Живот и смрт порно банде не само да на крају није „антисрпски“ филм који приказује само оно најгоре што у Србији постоји и криви и карикира све да би га прилагодио својем политичком науму, него је филм који ликовима допушта да буду људи, хришћанима да буду духовни, а финални чин искупљења главних јунака је прочишћујући и децидно супротстављен нихилизму, прихватајући готово без остатка хришћанску етику самопожртвовања и испаштања.
Не тврдим, наравно да се са таквим панчалајном идеолошки слажем, али је безумно тврдити да филм удара на српске верске и традиционалне вредности када је очигледно да он то не ради.
Оно што је јасно је да је многима тешко да прогутају безбројне сцене у којима се виде људски полни органи (пре свега мушки, додао бих), пенетрације, те још бројније сцене убистава, сакаћења и мучења људи и животиња. Ђорђевић овим сценама збиља повремено даје један готово несташни шок-ефект надајући се, слутим, да ће тргнути грађане и избацити их из равнотеже, али онда када је то најважније, он је најодмеренији. Фантастична маска Мирослава Лакобрије (зашто он не напусти Србију и оде да ради у Италији?) упарена са Ђорђевићевом натуралистичком режијом значи да су сцене бизарних убистава и сакаћења у крајњем исходу узнемирујуће и застрашујуће на сасвим не-жанровски начин (иако се позивају на жанровске прототипове) и да људскост коју смо спомињали у свакој од њих бива очувана без и најмање мрље. Живот и смрт порно банде кокетира са експлоатацијом (уосталом, њоме се тематски бави) али када је то најпотребније њен ужас је сасвим егзистенцијалан и достојанствен по својој природи.
Дакле? Живот и смрт порно банде је филм кога свако треба да види (свако одређеног узраста и стабилног менталног склопа, наравно), не зато што ће му открити ствари о Србији које није знао, већ зато што ће му открити ствари које о Србији сви знају али о њима не говоре и што ту Србију без трикова, стилизација и вештачке контекстуелизације заиста смешта у остатак света. Бавећи се маргином у Србији и третирајући је као маргину било где, Ђорђевић постиже да видимо да је Србија на маргини једино и искључиво када саму себе тако третира. Ово је жесток, страшан филм, драматуршки недотеран, текстуално на моменте немушт, идеолошки не баш доречен, али по снази коју испоручује на моменте, по искрености коју је себи зацртао и по нефилтрираној и неосуђиваној људскости коју баца у лице гледаоцу, нема му ничег равног у рецентној домаћој кинематографији. Чекамо ДВД.

Procitao do ovog dela i rekoh u sebi za autora - jedi govna, ograniceni mali covece.

Ako neko nije u stanju da pojmi da postoje ljudi kojima nesto nije gadno i sokantno, koji se ne zgrazavaju nad homoseksualizmom a opet im se film ne svidja, onda je ograniceni kreten cija kritika nije vredna citanja.

Jbt, pitam se kako ovi ljudi dobiju na nekoj tezini... a oni sami nisu izasli iz ukalupljenog nacina razmisljanja. 

U kom svetu je ovo "odličan film"?    Katastrofa