Živeti u Evropskoj uniji: Kako do razvoda

Najava izmena evropskog zakonodavstva o „međunarodnim” razvodima izazvala oštre kritike pojedinih članica EU


Plan Evropske unije da novom zakonskom regulativom olakša takozvane međunarodne razvode naišao je na oštre kritike pojedinih članica. Najglasnija je bila Švedska, koja je, obrazlažući svoje protivljenje „zelenom papiru” Evropske komisije, iznela ekstreman primer mogućeg scenarija.

Ako se Šveđanka u svojoj zemlji uda za Iranca i mladenci odmah odu da žive u Iran, po kom bi se zakonu o porodičnim odnosima brak prekinuo u slučaju da posle određenog perioda stvari krenu naopako, pitali su zabrinuti Šveđani. Pomenuta žena mogla bi da se suoči sa činjenicom da bračnu zajednicu zakonski može da prekine samo po konzervativnom iranskom zakonu, jer novi predlog evropskog komesara za pravdu Franka Fratinija određuje kao presudan „faktor povezanosti”. To znači da se razvod može dobiti jedino po jurisdikciji zemlje u kojoj supružnici žive. Zato je ova skandinavska zemlja predložila da se „faktor povezanosti” proširi tako da obuhvati i domovinu bračnog druga koji traži razvod.

Predlog nazvan „Rim III” određuje i to koje nacionalno zakonodavstvo iz oblasti porodičnog prava treba da se primenjuje u slučajevima kada su supružnici različitih državljanstava, ali ne žive u svojim matičnim državama. Na primer, kada Irac i Finkinja imaju mesto boravka u Briselu. U ovom konkretnom slučaju primenjivalo bi se belgijsko zakonodavstvo.

Jedna od namera evropskih zakonodavaca bila je, između ostalog, da se prekine uobičajena praksa „kupovine razvoda” – kada supružnik koji inicira razvod odlazi u drugu zemlju unutar EU koja ima liberalnije zakone u ovoj oblasti, na primer u Švedsku ili Britaniju. Na ovaj deo brakorazvodnog procesa trenutno se odnosi regulativa „Brisel 2”, na osnovu koje inicijator razvoda može da izabere u kojoj će zemlji da pokrene tužbu, uzimajući u obzir čiji zakoni omogućavaju najbolji finansijski ishod.

Na sličan način novi propisi bi osigurali da, na primer, građani konzervativne rimokatoličke zemlje kao što je Malta, gde je razvod zakonom zabranjen, neće leteti u Švedsku ili Britaniju da se razvedu.

Od 2,2 miliona brakova koliko se godišnje sklopi u Evropskoj uniji, 350.000 spadaju u grupu međunarodnih. Novi zakon treba da pomogne u slučaju 170.000 „međunarodnih razvoda”, koliko se svake godine obavi unutar EU, piše „Gardijan”.

Zasad ne postoje planovi da se izmene nacionalni zakoni o razvodu. U Finskoj je za okončanje braka potrebno samo šest meseci, dok parovi u Irskoj, gde je razvod legalizovan tek 1996, moraju da čekaju da prođu najmanje četiri godine odvojenog života.

I Britanija i Irska su imale primedbe na „Rim 3” i obe su izrazile želju da se na njih ne odnosi. Britanija smatra da on zadire u nacionalni domen porodičnog prava i strahuje da će se domaći sudovi u nedostatku stručnjaka za strane jurisdikcije zaglaviti u dugim brakorazvodnim procesima i to u društvu koje postaje sve više multietničko.

Britanija je, inače, u manjini zemalja EU koje ne dozvoljavaju da se u njenim sudovima primenjuju strani zakoni prilikom razvoda stranih ili mešovitih parova. Na primer, dok bi španski par koji se razvodi u Engleskoj bio primoran da to učini po engleskim zakonima, par sa Ostrva mogao bi da se razvede u Španiji po zakonima svoje zemlje.
Britanski advokati su takođe upozorili da bi pravila o podeli imovine prilikom razvoda, u ostalim zemljama EU nepovoljnija za žene, mogla da vrate Britanke 30 godina unazad i to posle nekoliko istorijski važnih presuda, kojima je priznat veći doprinos žena ukupnoj porodičnoj imovini, zanemarujući čije ime formalno stoji na vlasničkim papirima.
J. Kavaja

Izvor: Politika