Živeti s Alchajmerom
Ne postoji način da se izleči, ali, što je još gore, nema na vidiku ni puta koji bi ukazao na mogućnost da se Alchajmerova bolest izbegne

Stručnjaci su čak prestali i da se raspravljaju o tome da li je pretvaranje mozga obolelih u „muljavu smesu”, uzrok ili posledica bolesti. Sigurno je samo to da je ova bolest u ekspanziji i da se obrušila na ljudsko društvo rušeći sve državne granice pred sobom.

U SAD se na recepte za lekove označene kao preparate kojima se ona tretira, potroši više od jedne milijarde dolara, a sve te pilule imaju uglavnom marginalne efekte. Ni jedna od njih ne deluje na simptome ili zaustavljanje procesa u kome ljudski mozak polako umire. Pod pritiskom javnosti naučnici su odgovorili da nema na vidiku skorašnjeg rešenja, i da je moguće da će istraživanja bez rezultata trajati još najmanje deset godina.

U međuvremenu, brojke obolelih postaju zastrašujuće: više od četiri i po miliona Amerikanaca suočeno je sa Alchajmerom. Jedan od deset starijih od 65 godina i polovina Amerikanaca starijih od 85. Na medicinsko zbrinjavanje ovih ljudi potroši se sto milijardi dolara godišnje što u budućnosti preti da ozbiljno ugrozi zdravstveni sistem.

Nije samo novac ono oko čega treba brinuti. Pre svega radi se o patnji miliona ljudi koji, suočeni sa bolešću svojih najmilijih, ne znaju kako da im pomognu. Oni koji se ne odluče za neku od specijalizovanih ustanova za ove bolesnike suočeni su sa mukotrpnom brigom koja samo odlaže neminovno smeštanje u specijalizovane bolnice kada svakodnevni napor postane nemoguć za one njene zdrave članove porodice.

Farmaceutske kompanije, s druge strane, neštedice troše na nove razvojne projekte i razvoj novih lekova koji ne pomažu. Ali, oboleli od Alchajmera i njihove porodice su toliko očajni da će kupiti bilo koji lek po bilo kojoj ceni, samo ako nudi i trunku lažne nade za ublažavanje patnje.

Moglo bi se pouzdano reći da je prećutno priznat poraz industrije lekova kada je reč o Alchajmerovoj bolesti. Krug bez odgovora na brojna pitanja koja muče pacijente i njihove porodice zatvoren je a da se došlo na početak u šezdesete i sedamdesete godine. I iste savete koje su pre pola veka lekari davali rođacima obolelih. A oni, i danas kao i nekad, glase:

Ljudi oboleli od Alchajmerove bolesti nisu ni tvrdoglavi ni neposlušni iz inata. Oni su nesvesni teškoća koje prave zdravima. Ni ne prepoznaju ih. Sa njima se ne treba raspravljati, odustanite od ubeđivanja da nisu u pravu. Dementni ljudi preselili su se u neki novi, čudan i pun konfuzije svet, a najbolje za zdrave oko njih je da pokušaju da se presele u njega i na stvari pogledaju iz te perspektive. Pa tako, ako vaša majka pita gde je njena majka, ne objašnjavajte joj da je mrtva već trideset godina. Bolje je da joj kažete: I ja bih volela da je došla sa mnom.
Ako vaš otac sos kojim je preliveno neko meso počne da pije kao da je supa u činiji, kakva šteta od toga. Ne opominjite ga da to nije ispravno. A ako baka uporno misli da ima devet godina i da je njen red da opere sudove, dozvolite joj, bez obzira na nered koji će za sobom ostaviti. Pokazujte im stare porodične fotografije, ako se nekog ili nečeg sete uhvatite se za taj trag svetlosti u tami njegovog mozga. I nadajte se da će i o vama, ako do toga jednog dana dođe, imati ko da brine.
D. Pavićević

Izvor: Politika