Шарл Бернард Реновје (фр. Charles Bernard Renouvier) (рођен 1. јануара 1815 – умро 1. септембра 1903. године), био је француски филозоф. Примио је утицаје од Канта и Конта, који је био један од његових учитеља. Ипак, одбацио је многе од идеја ових филозофа и кренуо у потрагу за властитим путем. Инсистирао је на нередуктибиној плуралности и индивидуалности ствари, насупрот тендецијима апсолутног идеализма који је био модел многих његових савременика. Асоцирао је људску индивидуалност са недетерминизмом и слободом. У мјери у којој покретачки агенти нису предодређени другим стварима и сами себе одређују, представљају једнинствене индивидуе, тврдио је Реновје. По њему недетерминизам се такође шири на физички свијет и сазнање. Одбио је могућност постојања апсолутне исправности и тачности, али је такође бранио универзалност логичких и математичких закона. У политици и религији, инсистирао је на слободи индивидуе и слободи свијести. Његове идеје су утицале на амерички прагматизам.

Веома је цијенио идеје Жила Лекјеа и сматрао га великим учитељем филозофије. Дјела 

    * Essais de critique générale (1854-64)
    * Science de la morale[1](1869), Uchronie (1876)
    * Esquisse d'une classification systématique des doctrines philosophiques (1885-86)
    * Philosophie analytique de l'histoire (1896-97)
    * Histoire et solution des problèmes métaphysiques (1901)
    * Victor Hugo: Le Poète (1893)
    * Le Philosophe (1900)
    * Les Dilemmes de la métaphysique pure[2] (1901)
    * Le Personnalisme (1903)
    * Critique de la doctrine de Kant[3] (1906).



Izvor: Wikipedia