Da li je Žikica Jovanović Španac bio heroj? Da li je započeo ustanak protiv okupatora 7. jula 1941. godine, ili je samo ubio nedužne seoske žandarme u Beloj Crkvi?
TaČku na ove višedecenijske dileme nedavno je stavila presuda Okružnog suda u Šapcu sa potpisom sudije Gojka Lazareva. On je rehabilitovao dvojicu žandarma, koje su komunistički heroj Žikica Jovanović Španac i Cvetin Soldatović upucali na seoskom vašaru u malom mestu zapadne Srbije.
Španac je na ivanjdanskom vašaru iz pištolja ispalio metak u žandarma Bogdana Lončara, a Soldatović iz puške ubio Milenka Brankovića. Ovaj datum skoro 60 godina slavljen je kao Dan ustanka u Srbiji. Sve do 9. jula 2001. godine, kada je Skupština Srbije ukinula ovaj državni praznik.
Pretresanjem događaja, češljanjem dokumenata i propitivanjem svedoka, stiglo se, međutim, do dokaza da na Dan ustanka nisu ubijeni okupatori, već nedužni predstavnici tadašnjeg državnog sistema. I, da Žikičin čin nije bio herojski, nego bratoubilački. Da na vašaru u Beloj Crkvi nije počela borba protiv okupatora, nego protiv političkog sistema...
- Treba se suočiti sa bolnom prošlošću. To nije bio nikakav dan ustanka, već ubistvo iz ideoloških i političkih razloga - počinje priču za ”Novosti” istoričar dr Kosta Nikolić, saradnik Instituta za savremenu istoriju, koautor istorijskih udžbenika, koji govore i o Drugom svetskom ratu, ali i veštak u ovom sudskom predmetu. - Mislim da to ubistvo nije bilo detaljno planirano, već običan incident, koji je naknadno dobio toliki značaj. A, počinjeno je u skladu sa strategijom Komunističke partije Jugoslavije - revolucija na prvom mestu! Nije pucano u okupatore, već u predstavnike stare vlasti. To je poruka, koja se slala narodu.
Partizanima se očigledno žurilo sa podizanjem ustanka. Zato su izabrali ovaj datum, mada je kasnije bilo mnogo pogodnijih događaja, koji su zaista bili okrenuti protiv okupatora - slažu se istoričari.
Mr Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju, koji se takođe bavi ovim periodom, smatra da je logičnije bilo da je za obeležavanje početka ustanka izabrano oslobođenje nekih gradova, poput Loznice, Kraljeva, Kruševca...
- To su stvarno bile antiokupatorske borbe u kojima su zajedno učestvovali četnici i partizani. Ali, to valjda nije odgovaralo komunističkim vlastima - smatra Cvetković. - A, ubistvo u Beloj Crkvi jeste simboličko, ali ne kao otvaranje borbe protiv okupatora, već kao početak građanskog rata, koji će se kasnije rasplamsati i biti gotovo veći nego sukob sa Nemcima... Paralelno su se razračunavali partizani i četnici, partizani i ljotićevci, ljotićevci i četnici... Zato je Drugi svetski rat u našoj zemlji bio drugačiji nego u ostalim državama.
A ubistvo dvojice nedužnih žandarma, koji su na biciklima obilazili seoski vašar, dogodilo se još u vreme kada je Srbija
bila okupirana, dok još nije bila uspostavljena Nedićeva vlast, već je vladala komesarska uprava, pod direktnom upravom Nemaca.
Cvetković naglašava da je, paralelno sa antifašističkom, vođena i klasna borba. Osim predstavnika vlasti stradali su i ugledni građani, gazde, intelektualci... Dvojica ubijenih žandarma nisu jedinstven primer.
- Svi smo učili da je Žikica Jovanović Španac bio narodni heroj. Uzimali smo to zdravo za gotovo - kaže Cvetković.
Ovo je, naglašava on, novi pogled na istorijske događaje koji nije ideološki obojen. Rasvetljene su složene okolnosti, a ubistvo dvojice žandarma demistifikovano, da se više ne predstavlja kao herojski čin.
I Kosta Nikolić ističe kako ovo nije nikakvo prevrednovanje istorije. Nema govora o revizionizmu. Događaji se sada, naprosto, objašnjavaju onako kako su se stvarno dogodili:
- Koristeći činjenice samo pokušavamo da smestimo događaje u pravi istorijski kontekst. Jer, svaka revolucija treba da dobije zasluženo mesto. Žrtve ne mogu da se dele na pravedne i nepravedne, a ubistva na herojska i ona koja to nisu. Sve žrtve su žrtve, a zločini zločini, bez obzira na politički kontekst - njegov je zaključak.

Šta piše u udžbenicima

- Činjenice o Žikici Jovanoviću Špancu u udžbenicima su već promenjene - kaže Jasmina Milovanović iz Zavoda za izdavanje udžbenika. - U istoriji za osmi razred Španac se i ne pominje. Kaže se samo: ”Kada su tih dana u Rađevini na seoskom vašaru partizani ubili dva srpska žandarma nazvavši ih slugama okupatora, proglasili su taj događaj zvaničnim početkom ustanka”. Maturanti srednjih škola o početku ustanka uče: ”Jedan takav napad izvršen je 7. jula u crkvi u Rađevini kada je Žikica Jovanović Španac ubio dva srpska žandarma, što je kasnije proglašeno za Dan ustanka u Srbiji”.

Biografija

Živorad Žikica Jovanović Španac (1914-1942) još kao đak je došao u dodir sa radničkim pokretom u Valjevu i širio marksističke ideje. Tokom studija književnosti u Beogradu postaje član KPJ. Sa 22 godine uputio se u Španiju da pomogne radnicima u borbi protiv fašizma. Septembra 1940. godine vratio se u Jugoslaviju. Učestvovao je u demonstracijama u Beogradu 27. marta 1941. godine. Formirao je Rađevsku partizansku četu i postao njen politički komesar. Za narodnog heroja proglašen je šestog jula 1945. godine.

Sumnje u pogibiju

- Zvanični podaci kažu da je Žikica Jovanović Španac poginuo februara 1942. u obračunu sa nedićevcima. Ali, pitanje je da li se to zaista tako dogodilo - sumnja dr Nikolić.
- U jednom intervjuu krajem osamdesetih godina prošlog veka, partizanski komandant Radivoje Jovanović otkrio je kako je lično Tito naredio da se Španac ubije. Partiji nije odgovarala njegova popularnost u narodu, posebno što je bio cenjen i kao španski borac.


Izvor: Novosti

Okružni sud u Šapcu rehabilitovao je žandarmerijskog narednika Bogdana Lončara i kaplara Milenka Brakovića, koje su na Ivanjdan, 7. jula 1941. godine, u Beloj Crkvi, ubili Žikica Jovanović Španac i Cvetin Soldatović. U posleratnoj Jugoslaviji, događaj je imao značaj početka opštenarodnog ustanka protiv okupatora, ali predsednik Veća, sudija Gojko Lazarev, tvrdi da se ne radi o prekrajanju istorije, već da istina tek sada izlazi na videlo!
Zahtev za rehabilitaciju podnela je novinarka Stana Munjić, autorka knjige "Sin srpskog Ivanjdana", napisane na osnovu dnevnika i kazivanja Bogdanove udovice Bosiljke - Bose Ivanović. Njen ubijeni suprug završio je Vojnopodoficirksu školu u Sremskoj Kamenici, i to kao prvi u rangu. Radio je u kancelariji prvog kraljevog ađutanta u Starom dvoru, a posle sloma Jugoslavije izbegao je u Mačvanski Pričinović. Zatim je, po naređenju, preuzeo žandarmerijsku stanicu kod Krupnja.
- Kao viši po činu, decenijama je pominjan samo Lončar, a sada se prvi put pojavljuje i ime kaplara Milenka Brakovića. Preko familije, došli smo do njegove fotografije i drugih podataka. Iskazi petoro-šestoro svedoka govore da Žikica nije ubio obojicu, već samo Bogdana. Pucao je iz pištolja koji je kasnije proglašen za "ustaničku pušku". Postojao je i drugi učesnik, Cvetin Soldatović. On je ispalio hitac u Milenka, i to iz puške - priča za "Novosti" autentičnu istoriju sudija Gojko Lazarev.
Mada po broju donetih rehabilitacija prednjači u Srbiji, sud u Šapcu prvi put je u postupku upotrebio i jedno veštačenje. Uradio ga je ugledni naučnik i stručnjak za Drugi svetski rat dr Kosta Nikolić, sa Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. U svom nalazu, koji se u potpunosti poklopio sa sudskim saznanjima
i dokazima, Nikolić je izneo i mišljenje o položaju Srbije na početku rata.
- Slučaj rehabilitacije žandarma po svemu je specifičan, i siguran sam da će izazvati različite reakcije, pa čak i negiranje odluke suda. To je bio jedan od razloga da zatražimo veštačenje. Iz njega se vidi i da se komunisti do 22. juna 1941. godine nisu posebno pripremali za borbu sve do napada na Sovjetski Savez. Opet, Jugoslavija je kapitulacijom prihvatila obaveze i formirala organe uprave. U okviru te vlasti, sa zadatkom da čuvaju javni red i mir, funkcionisali su žandarmi. Svako ubistvo je zločin. Pa zamislite kada bi danas neko ubio dvojicu čuvara šabačkog vašara - kaže Lazarev.
Sam događaj u Beloj Crkvi tek posle rata dobio je veliki značaj ustanka protiv okupatora, a ubistvo je poslužilo kao pokriće za odluku Komunističke partije o početku borbenih dejstava. U prilog ovome je i borbeni govor Josipa Broza Tita, održan na proslavi Dana ustanka Srbije, upravo u Beloj Crkvi, koji je objavljen u lokalnom nedeljniku "Glas Podrinja".
- Nažalost, 7. jula Srbin je ubio Srbina, što je označilo početak građanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv države, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, iz ideološko-političkih razloga, pripadnici partizanskog pokreta - kategoričan je sudija Lazarev. - Tokom naredne četiri godine izvršen je veliki prevrat. Srpski rojalisti ustupili su mesto jugoslovenskim komunistima. Ironija je što su Nemci imali malu ili gotovo nikakvu ulogu u tome - kaže Lazarev.

Pucnji iz pištolja i puške

Na dan ubistva, Žikica Jovanović Španac održao je govor u Beloj Crkvi i pozvao seljake da odbiju da rade u obližnjem majdanu uglja, da ne idu u kuluk i ne plaćaju porez. Čim je otišao, sa grupom svojih naoružanih ljudi, pojavila se patrola u kojoj su bili Lončar i Braković.
O dolasku žandarma Jovanovića je obavestio student Vladan Bojanić, a ovaj se u pratnji Cvetina Soldatovića odmah vratio u selo. Žandarmi i partizani pozvali su jedni druge da polože oružje, a potom je Žikica Jovanović pucao iz pištolja u Lončara i pogodio ga u stomak, dok je Soldatović, iz puške, na licu mesta usmrtio Brakovića.

Sin poginuo 1970. godine

Bosiljka Lončar se posle rata udala za bivšeg partizana Ivanovića, koji je njoj i njenom sinu iz braka sa Bogdanom dao prezime. Sin Zoran je bio izuzetan fudbaler. Igrao je u šabačkoj Mačvi i Slavenu u Rumi. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1970. godine, posle čega je zaživeo fudbalski turnir sa njegovim imenom. Međutim, kada su komunisti shvatili da je reč o nasledniku Bogdana Lončara, turnir je naprasno ukinut. Bosa Ivanović umrla je u 94. godini.


Izvor: Novosti

Dobro je što istina izlazi na videlo...

Nedavna rehabilitacija dvojice žandarma, ubijenih na ivanjdanskom vašaru sedmog jula 1941. godine u Beloj Crkvi izazvala je, kako se moglo i očekivati, velike polemike. Odlukom Okružnog suda u Šapcu rehabilitovani su žandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković, što baca novo svetlo i na "istorijsko delo " onih koji su na njih pucali - Žikicu Jovanovića Španca i Cvetina Soldatovića. Špancu, koji je šest decenija slavljen kao narodno heroj, sada se pripisuju i drugačije istorijske "etikete".
Istraživači su u ovom kontekstu podeljeni oko istorijske uloge i ratnih zasluga Žikice Jovanovića Španca, ali su jednoglasni u oceni da je sedmi jul pogrešno izabran kao dan ustanka.
- O tome sam razgovarao i sa Milovanom Ćilasom i sa Aleksandrom Rankovićem. Đilas se složio sa mnom, a Leka Ranković mi objasnio da se za početak ustanka morao uzeti neki događaj u Srbiji, kako bi se, u jugoslovenskim okvirima, računalo da je ustanak počeo tamo gde je sedište partije, u Srbiji - započinje priču za "Novosti" istoričar dr Venceslav Glišić.
- Jer, da nije odabran taj dan, računalo bi se da je ustanak na ovim prostorima počeo u Crnoj Gori 13. jula. Ne zaboravimo da je 7. jul izabran kao Dan ustanka tek kasnije, 1945. godine.
Međutim, prema mišljenju našeg sagovornika, ocene da je ovim činom počeo građanski rat u Srbiji, preoštre su. Jer, smatra on, događaja kakav je ovaj koji se odigrao na vašaru u Beloj Crkvi bilo je i pre i posle toga. I ne mogu se pojedinačni incidenti uzimati kao početak građanskog rata. Mada, slaže se dr Glišić, nije tada počela ni antiokupatorska borba.
- Incident na tom vašaru mogao je da se završi i drugačije, da žandarmi ubiju partizane. To je bilo drugo vreme, gledalo se kroz puščanu mušicu. A oni su bili na različitim stranama.
Kaže, na vašar je, sa Špancem, došlo još šest partizana. A dvojica žandarma naredila su narodu da se raziđu. Tada je Španac prvi zapucao iz pištolja. Kasnije, u udžbenicima istorije to je nazvano "prvom ustaničkom puškom".
- Veliki sukob četnika i partizana krenuo je kasnije, novembra meseca. A ako gledamo ovako pojedinačno, provokacija je bilo i sa jedne i sa druge strane. Može se reći i da je bratoubilački rat počeo nekim od napada četnika na partizanska uporišta. Recimo, sukobu u Beloj Crkvi prethodio
je napad na selo Planinicu, kojim je lično komandovao Draža Mihailović - pojašnjava naš sagovornik. - Srpsko društvo je tada bilo podeljeno na tri dela - one u službi komunista, na prozapadno orijentisane i one podređene okupatoru. I ovi ubijeni žandarmi radili su za okupatorsku vladu.
Zato, smatra naš sagovornik, ni rehabilitacije ne smeju da budu tako jednostavne, po automatizmu. U nekim drugim zemljama, poput Francuske, postupci rehabilitacije neuporedivo su kompleksniji. Jer, kaže, gleda se šta je neko uradio za svoj narod, a šta je sve činio u interesu okupatora.
- Smeta mi rehabilitacija kvislinga - kaže on. - Jedno su četnici koji su se borili za oslobođenje, poginuli časno. Pa, Loznica je prvi grad oslobođen od okupacije. To su uradili četnici. Njima su priznate zasluge. Ali, Milanu Nediću je jedan obični nemački poručnik mogao da izda naređenje... A, traži se njegova rehabilitacija.
Celokupna ova istorijska tematika traži, prema rečima dr Glišića, daleko kompleksniji pristup. - Nije to bilo vreme za dijalog. Život se lako gubio. I ne možemo sada sve da okrenemo naglavačke. Jeste bilo mnogo nekritičkih pogleda sa partizanske strane, ali treba odmeriti događaje sa svih strana, zaključuje naš sagovornik.

Neobičan i svojeglav

O smrti Žikice Jovanovića Španca ispredaju se legende. Zvanično, poginuo je u borbi sa četnicima 1942. godine, u selu Mratinci. Govorilo se i o tome da su ga, prema Titovoj naredbi, ubili partizani. Mada, kaže naš sagovornik, slušao je priču jednog četnika sa Zlatibora koji se hvalio da ga je lično on ubio.
- Žikica je bio neobična ličnost. Španski borac, svojeglav, čak pomalo anarhista. Njega su se, pod okupacijom, odrekli roditelji. Morali su da bi spasli svoje živote - priča dr Glišić.

Slovenija

- Nismo samo mi grešili. I u Sloveniji je za Dan ustanka uzet 23. jul kada su partizani pucali na jednog kvislinga - priča Venceslav Glišić. - Taj čovek je preživeo. I što je najneverovatnije, posle je prešao u partizane, pa je i sam došao na proslavu Dana ustanka!

Sudija

Sudija Gojko Lazarev koji je rehabilitovao ubijene na Ivanjdan 1941. godine u Beloj Crkvi, kaže da očekuje negativne reakcije, naročito učesnika u borbenim dejstvima na strani partizanskih snaga.


Izvor: Novosti

ništa čudno u povijesti SFRJ.Kje na prvom mjestu bila borba za vlast i donazak na vlast bez biranja načina.Borba protiv okupatora je bila u drugom planu.U pitanju je bila revolucija