Život takav ni psi ne bi živeli
Ko se snašao - snašao, ostala je samo najveća sirotinja, pa ko mari što na minus deset nemaju struju i vodu. Mnogi se ovajdili na njihovoj muci

BEOGRAD - Ne možemo da živimo od pacova koliko ih je u ovim barakama, a samo gledam kad će uši da nam odgrizu dok spavamo. Ovde ni kuče ne bi ležalo, a sada hoće da nas isele i istumbaju iz nekoliko kvadrata bede, u kojima bar imamo krov nad glavom. Ko se snašao - snašao, ostala je samo najveća sirotinja, pa ko mari za takve što na minus deset nemaju struju i vodu, kaže, skoro bez daha i pauze Boško Vuković, izbeglica iz Nove Pazove.

Kao što sve srećne porodice liče jedna na drugu, a one druge su nesrećne, svaka na svoj način, tako i novopazovačke "Planumove" barake, jedan od 140 kolektivnih izbegličkih centara u Srbiji imaju svoje turobne priče. Pod jednim krovom od šperploče diše, spava, jede, tuguje i raduje se i po nekoliko desetina ljudi. Od vikenda ih je daleko manje, jer su oni koji su imali započete kuće u Golubincima i Surduku otišli, neki su se snašli kod rodbine, a preostale izbeglice su vikend bez struje doživele kao svojevrsnu raciju.

Napolju se greju
   
      

U Srbiji oko 140 kolektivnih centara

U Srbiji trenutno ima 140 kolektivnih centara u kojima je smešteno oko 15 hiljada izbeglica i raseljenih, rekao je juče predstavnik za štampu Komesarijata za izbeglice Saša Damjanović.
Iz budžeta se, prema njegovim rečima, izdvaja milion evra za finansiranje kolektivnih centara. Damjanović je kazao da se broj centara stalno smanjuje i dodao da ih je početkom 2002. godine bilo 388 u kojima je privremeno živelo oko 30 hiljada izbeglica.
- Nacionalnom strategijom o rešavanju pitanja izbeglica, koju je Vlada Srbije usvojila 2002. godine, predviđeno je da se vremenom ljudima koji u žive u centrima obezbedi drugi smeštaj, a da se centri zatvore - rekao je Damjanović i dodao da zatvaranjem kolektivnih centara niko od ljudi koji u njima živi neće ostati na ulici. Prema njegovim rečima, oni koji se se ne opredele ni za jednu ponuđenu mogućnost, nudi se prelazak u drugi kolektivni centar, a socijalno ugroženima smeštaj u gerontološke centre ili druge socijalne ustanove.
      
      
      
   

Prvo su se parkirala policijska kola ispred baraka, pričaju oni u glas, ali mnogi nisu znali da je to bila redovna patrola. Onda smo ostali bez struje i izašli napolje da se grejemo oko vatre, jer je unutra bilo nesnosno. "Planum" je isključio struju, a zaboravili su da deset godina koriste izbegličku struju i prisvajaju sve što stigne za nas, kao da smo siročići siročića, uznemirena govori Ika Vuković, koja je u ovim barakama od 1997. godine.

Posle izbeglištva iz rodnog Knina, s porodicom, sa dva odrasla deteta i svekrvom, prošla je kolektivne smeštaje u Prizrenu, Šapcu i Drenovcu, dok o mužu dugo ništa nije znala, misleći da je stradao. A on, Boško Vuković, zarobljen u logoru u Kninu kaže da je u zarobljeništvu od Hrvata dobio cipele, a ovde u Srbiji nije dobio ni pertle. Njegova stara majka Marija, baka od 85 godina, s jednim zubom u glavi, udovica od 1941. godine, kaže da ovako nešto ni ustaše nisu radile.

U noći bez struje i vode, baka Mariju umotali su u ćošak, gde stoji naslagana garderoba. Sklonište za stare kosti, na nju su dodali svu ćebad koju su imali.
- Baba je izgubila glas i više nas nije prepoznavala, zamalo nije otišla na onaj svet. Sve sam mislio u toku noći kako da nađem novac i da je sahranim, pa zar staru majku da ukopavam kao svinju bez obeležja - kaže Boško.

Juče je bio dan kada su se mnogi setili izbeglica i posetili ih u ovom kolektivnom smeštaju. Oni, uznemireni govore u glas, kao da će ih objavljena reč spasti muka u kojima žive. Najveći problem je, slažu se svi, što ih radnici "Planuma", koji takođe žive u nekim od ovih baraka, ponižavaju na sve moguće načine i prisvajaju ono što stiže na ime izbegličke pomoći.

Dve veš-mašine i dva šporeta, koji su kao pomoć dopremljeni pre nekoliko godina, završili su u "Planumovim" barakama, a izbeglice nemaju pristup. Veš peru na ruke i po ovoj zimi napolju kada ima vode i kada česme nisu zaleđene. Za pijaću vodu odlaze preko ulice, do tamo ima više od 500 metara. Boško kaže da čučne iza barake i tu ga žena poliva kako bi se okupao, čak i po velikoj hladnoći. Neki od njih govore da odlaze kod prijatelja na kupanje.

- Sevap bi bio da nam neko ponudi da se bar istuširamo - kaže Marija Olujić, izbeglica iz Obrovca. U nekoliko kvadrata sobe u baraci živi sa bratom Jovom. Dva gvozdena kreveta, isti takav orman, u ćošku lavor i rešo, na sredini stočić i dve stolice. Više i ne može da stane. Jovo ne želi da se žali, ali kaže da mu često samo lepa reč znači više od bilo čega drugog i da ga hrani.

I njih dvoje, kao i većina izbeglica, radi na crno, uglavnom fizičke poslove. Marija na pijaci, sada kad je zima nema posla, Jovo sve fizičke poslove.
- Zarada je dovoljna samo koliko da se ne prosi. Žao mi je što nikoga ne mogu da dovedem u goste, jer me stid, matere mi. Sve se tešim da je ovo viša sila. Dobro je da smo još normalni - kaže Jovo.

Ove izbeglice odbijaju jednokratnu pomoć od Komesarijata, pod nazivom "Pikap program", jer će posle toga, svi misle, biti trajno lišeni bilo koje druge vrste pomoći.
- Šta ću sa 20.000 dinara pomoći, od koje je 30 odsto u novcu, a 70 u beloj tehnici. Ovi iz Komesarijata kažu da iznesemo na pijacu tu belu tehniku i prodamo, kao da neko hoće da kupi. Od ostatka u gotovom ne možete platiti nijednu mesečnu kiriju. Ne uzdam se ja u njihovu reč, ne izlazim dok mi ne dadu nešto konkretno - kaže Boško Vuković.

Izbeglice tvrde da je netačna informacija komesara za izbeglice Dragiše Dabetića da jednokratna pomoć iznosi 120.000 dinara, već da im se nudi samo 20.000.

Ni "ekser" pomoći

Njegov sin Goran, odskoro oženjen, takođe izbeglicom, živi u susednoj baraci i kaže da je prevaren od onih koji brinu o izbeglicama. Prošlog leta se zadužio po savetu Svetlane Oklobdžije iz novosadskog ogranka Komesarijata. Pozajmio 2.000 evra i dodao svih svojih 5.000 koliko je imao ušteđeno. Kupio plac u Golubincima, započeo gradnju, jer je Svetlana rekla: Pozajmi i započni gradnju, a kada prepoznamo tvoju volju, onda ćemo pomoći.

Goran kaže da je takva bila procedura, međutim od leta do danas nije dobio ni "ekser" pomoći. On smatra da se ponovnim "tumbanjem" u druge izbegličke centre ne rešava njihov problem, a da nekom odgovara da ih stave na teret druge opštine.
- Ako imaju novac za tamo, zašto ga nemaju za ovde. Neka nas smeste u dve barake dok se nešto ne reši. Zašto nam niko ne nudi da uđemo u taj program za izgradnju 100 izbegličkih stanova, koji finansira italijanska vlada. Čija je ovo igra u kojoj opet pate ljudi posle deset godina izgnanstva - pita se Goran Vuković.

Sve novopazovačke izbeglice jedinstvene su da iz baraka neće izaći dok im se ne ponudi nešto konkretno.
G. Tadić

Tuzno je to... pokupili su ljude i sutnuli ih u usred zime u Gorski kotar gde su sada veliki smetovi i izuzetno niske temperature... O tome da drzava od stranih donatora dobija velike donacije namenjene izgradnji kuca i stanova za izbeglice, koje posle deli socijalnim slucajevima i ogromnim parama koje su SPS-ovci prebacili na svoj racun je izlisno i pricati...