Ženski doktor Haus srpske politike :: Politicki ~ Geopoliticki forum

NA KUGLANJU SA JELENOM TRIVAN
Ženski doktor Haus srpske politike
Potpredsednica DS u pauzi između dve partije rušenja čunjeva otkriva koja bi bila junakinja iz serije „Seks i grad", kako u supermarketima daje savete majkama, a domaćicama recepte i zašto se nikada ne bi slikala za „Plejboj"

Doživljaj je videti političare van uobičajene putanje - skupština, novine, TV emisije... Tako je i zanimljivo videti Jelenu Trivan, potpredsednicu DS-a, na kuglanju u „Kolosej bouling centru" u šoping centru „Ušće".
U pauzama između bacanja dve kugle i demoliranja čunjeva odgovarala je na pitanja koja nisu na redovnom repertoaru medija. Dok je displej kuglane označavao visoku prednost političarke nad novinarem, a u pozadini odjekivali MTV hitovi Kejti Peri i Rijane, Jelena Trivan je u razgovoru pokazala da se pravi karakter političara ponekad bolje prepozna „na terenu" nego u predosadnim skupštinskim izveštajima.

U seriji „Seks i grad" vi ste...
- Oduvek sam, kao i Šarlot, želela da imam porodicu. Opsednuta sam cipelama kao Keri Bredšo. Jedino nemam ništa zajedničko sa Mirandom i Samantom.

U kvizu „Ja volim Srbiju" znali ste pesmu Dare Bubamare bolje i od nje same. Koja muzika dominira u vašem plejeru?
- U mom plejeru nema narodnjaka, ali volim kafanu. Tako da s vremena na vreme, kada izađem, na brzinu obnovim repertoar. Mislim da znam više pesama od profesionalnih pevača svih žanrova. A i šta ćeš u kafani ako nećeš da pevaš.

A šta slušate u kući i kolima?
- Jedino u kolima i slušam muziku, jer u kući monopol na to ima moja ćerka. Dakle, kod kuće se slušaju „Kolibri". Obožavam Emu Saplin i Marizu, od klasike slušam Vivaldija i Bočelija, od rokenrola Rundeka, a od srpske pop scene ženske vokale - Eminu Jahović i Aleksandru Radović. Volim „ženske" pesme koje me dirnu.

Poslednji film i kadar zbog kojeg ste plakali?

- „Montevideo, bog te video" i deo kada ceo stadion peva srpsku himnu. Inače, ne plačem na ljubavnim scenama. U poslednje vreme se najčešće rasplačem kada gledam neke ljudske nesreće običnih ljudi. I deca me u filmu redovno rasplaču, ne mogu da podnesem patnju dece ni na filmu, a kamoli u životu.

Gledate američke TV serije bolničkog žanra. Kako biste onda u jednoj rečenici opisali doktora Hausa?
- Meni je doktor Haus super zato što je ekscentričan, duhovit na vrlo surov način, svoj i zato što je bespoštedno iskren. Te osobine mnogo volim i u privatnom i u javnom životu. I sama umem ponekad da budem bespoštedno iskrena prema prijateljima i saradnicima kao doktor Haus. Gledam i „Uvod u anatomiju", ali ne zbog kolegijalnih ljubavnih zapleta, već zbog životnih priča.

Da li bi vam smetalo da vas, umesto po politici, pamte kao zgodnu žensku?
- Ne, ne bi mi smetalo. Glupo je što se žene koje se bave politikom ili biznisom trude da zaborave na to da su žene, a sve ne bi li ih ozbiljnije shvatili. Želim da sačuvam ženski deo svoje ličnosti i, naravno, prija mi kada mi upute kompliment i misle da sam lepa. Naročito što sam dokazala šta i koliko znam.

Da li ste bili štreber?
- Ja sam još uvek štreber i mislim da se bez rada ništa ne može postići. Ne verujem u improvizaciju i verovatno sam bila „najgluplja" na fakultetu jer su svi govorili da su ispit spremili za jedan dan, dok je meni za to trebalo šest meseci. I danas kada idem u neku emisiju spremam se danima. Znam gomile podataka, jer je to profesija, a ne dar da na slavama i rođendanima raspredate o politici.

Jednom ste izjavili da ste zbirka nepotrebnih podataka. Šta sve arhivirate u memoriju?
- Kao i svaki štreber, osećam se nesigurno ako nešto ne znam. Pre nego što odem u pozorište da gledam „Glembajeve", sednem i prelistam Krležine knjige. Dosta čitam i radim na sebi i zbog toga u glavi imam gomilu različitih podataka i rekla bih da sam na to ponosna. Ali prezirem stručnjake opšte prakse i nisam od onih koji o svemu sve znaju.

Oni koji vas znaju jedino preko TV-a nikada nisu upoznali vašu neposrednost?
- Moja najveća frustracija je impresija koju ljudi imaju o meni. Doživljavaju me kao strogu, preku i netolerantnu, a ja sam potpuno drugačija. Pojavljujem se u javnosti isključivo u žanru političkih bitki u kojima nemam šansu da budem neposredna i da pričam o drugim temama.

Pretilo je i da vas posle jedne TV emisije grubo proglase Marijom Antoanetom srpske tranzicije?
- Možda ne postoji osoba u srpskoj politici koja ima jednostavniji život i koja se jednostavnije ponaša od mene. Po ceo dan sam na ulici i pričam sa ljudima. Najjednostavnije živim - ribam, perem, kuvam...

Posle napada pasa lutalica, da li imate „paranoju" od izlaska na ulice?
- Nisam „ušla u paranoju" od ulice jer za mene su na njoj moji sugrađani zbog kojih radim ovaj posao. Stanem u „Maksiju" u red i onda dva sata objašnjavam zašto plate ne mogu da budu veće, razmenjujem recepte ili govorim majkama kako da leče dečje grčeve. Dakle, izlazim među ljude, mada ljudi nekada mogu da budu neprijatni zbog svog nezadovoljstva.

Opredelite se za odgovor - a, b, ili c: Srbija je zemlja...
a) iz koje dolaze Novak Đoković i Nemanja Vidić
b) u kojoj preko milion ljudi nema WC
c) za koju još uvek ima nade
- Biram „c", uz sve poštovanje prema Đokoviću i Vidiću.

Daljinskim preletite preko „Farme", „Dvora" ili...?
- Ne gledam te emisije koje su, može se reći, postale ozbiljan sociološki fenomen, a bogami i problem.

Da li je rijaliti era u Srbiji započela Osmom sednicom?
- Ne znam da li je počela Osmom sednicom i nastavila se prenosom mitinga od Gazimestana... Danas imamo potpunu inflaciju neukusa i devalvaciju svih smislenih ideja. Nova kulturna politika mora da dođe od države kako bi favorizovala neke drugačije programe. Ne kažem da su rijaliti programi sami po sebi loši, ali sada ne postoji alternativa. I političke emisije će uskoro postati rijaliti jer niko više nema strpljenja za ozbiljne sadržaje.

Uživali... Jelena i novinar Pressa na kuglanju
Zašto se država plaši intervencije u kulturi? Da li zbog toga da joj neko ne bi zamerio da se meša u ukus naroda?
- Uloga države je da kreira ukus naroda i to se zove kulturna politika. Naš interes nije da imamo neobrazovanije i nepismenije građanstvo nego što smo ga imali posle rata, već ono koje može da se takmiči u znanju i obrazovanju sa evropskim zemljama. Pozdravljam i skromne napore RTS-a da nam ponudi emisiju „Na slovo, na slovo", a ne neki novi rijaliti. Dakle, kada vidite koliko Srbi gledaju rijalitije i ako tome pridodate Fejsbuk, onda shvatite da većina naroda živi virtuelni život.

Imamo i fenomen da stalno gledamo domaće filmove i serije sa tematikom iz prošlosti. I kroz virtuelni život i kroz serijski program mi bežimo od sadašnjosti.
- Bežimo od sadašnjosti i od stvarnosti. Nove nametnute vrednosti devedesetih bile su beg od stvarnosti i klinci su hteli da budu kombinacija kriminalaca i pevaljki koji su zajedno bogati i uspešni. To je bio pokušaj da država nametne vrednosti i da otera ljude od strašne stvarnosti. Sada to ne radi država, ali je možda ista matrica. Narod se okreće životu drugih tražeći u njima utehu. Bilo da listaju tabloide, gledaju rijalitije i biju tuđe bitke, to je sve krizna psihologija u kojoj ljudi iz stvarnosti beže u virtuelni svet.

Da li je svakoj vlasti u Srbiji takva medijska scena sredstvo za suzbijanje nezadovoljstva?
- Načelno, to je tačno, ali se ne slažem da ova vlast to želi. Vlast ne kreira tu sliku. Ona bi se mogla optužiti ako bi se državna televizija tako ponašala. Ali vi ne možete uticati na privatne televizije koje imaju autonomnu uređivačku politiku.

Hipotetički... Zvoni vam mobilni. S druge strane je Amerika, redakcija „Plejboja" i nude vam milion dolara da se skinete za duplericu. Vaš odgovor je...
- Nema šanse, pogrešili ste broj.

BRANKO ROSIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/150836/%C5%BDenski+doktor+Haus+srpske+politike.html