Žene od davnina pate zbog lepote

Povremeno se čuju neke vrlo zabrinjavajuće glasine o kozmetičkoj industriji. Proizvode se ajlajneri i ruževi koji sadrže olovo, a u proizvodnji maskara koristi se živa! Da li su to samo glasine i koliko je istine u tim tvrdnjama?

Najnoviji naslovi o štetnim sastojcima sakrivenim u proizvodima za lepotu i negu nagone čak i najtaštije među nama da zažale za starim danima kada su se usne rumenile sokom od jagode.

Današnje žene (a bogami i muškarci) na svoje lice stavljaju, međutim, mnogo više od voćnog soka u večitoj težnji da izgledaju što bolje (a umesto nekadašnjeg rumenila, u modi je bledilo). Neki noviji kozmetički proizvodi sadrže visoku koncentraciju olova, žive i arsena. Sve se to može naći na tržištu, zahvaljujući vladajućem narcizmu i ravnodušnosti, zbog koje niko ne reaguje na negativne pojave. Sve dok se sujetni ljudi dive sebi u ogledalu i po magazinima, biće prisutna i ružna strana lepote.

Sve to nije novo, već datira još iz drevnih vremena.

Stare Egipćane možemo smatrati začetnicima proizvodnje opasnih kozmetičkih proizvoda. Oni su izumeli šminku za oči koja je sadržala malahit (zelena ruda bakra), a koristili su i smesu od čađi, masti i metala (obično olova, antimona, mangana ili bakra).

Kakve posledice je ovakav način šminkanja donosio prosečnom Egipćaninu i Egipćanki? Hronično crvenilo očiju je svakako jedna od posledica. A duža izloženost oka ovim elementima mogla je dovesti do iritacije, nesanice, pa čak i mentalnih smetnji. Koža oko oka na koju se šminka nanosi je tanka i osetljiva, a materijali naneti na kapke lako su mogli dospeti do same sluzokože oka. Duža izloženost ovakvom načinu ulepšavanja morala je imati negativne posledice.

Muškarci i žene u antičkoj Grčkoj otišli su i korak dalje, nanoseći šminku koja sadrži olovo ne samo oko očiju već po čitavom licu. To su činili specijalnom kremom koja je sadržala dosta olova, ali je bila efikasna (u kratkoročnom smislu) - ujednačavala je teksturu kože i činila lice glatkim i nežnim, tako da je bila veoma popularna u to doba.

Ni stari Rimljani nisu zaostajali za ovim modnim trendovima. Koristili su belo olovo da bi posvetlili lice, a dodavali su i crveno olovo da bi postigli efekat "zdravog" rumenila. Olovo je bio i glavni sastojak farbi za kosu.

Moda nezdravog bledila trajala je dalje kroz vekove, a ovaj trend je prisutan i danas. Ipak, nauka danas barem može glasno upozoriti na zdravstvene opasnosti, a potom - svako ima pravo na sopstveni izbor.

Izvor: Krstarica