Sorry izbedacena, burek me zajebava za sve pare  ..P ne stigoh da ti kazem da mislim , da treba podhitno da nadjes novog terapeuta. Mada znam da je jako tesko menjati ih, uspostaviti sa njima vezu, svako od njih ima svoje nacine...Ali mislim da ti to pod broj jedan treba. Jer, nekako mi se ini da ti fali motivacije da budes bolje. Nekako si mi previse nesigurna, da ne budem fatalista pa da kazem da si na ivici, ili se to meni samo tako cini. Veliki je to problem, sto kazem bulimija je samo nus pojava. Treba prvenstveno strucno lice. 

To samo znači da ili terapija nije bila odgovarajuća ili dovoljna.
Ne krivi sebe...ti si bolesna i ne možeš da snosiš posledice za manjak inicijative ili motivacije jer je to zapravo sastavni deo tvoje bolesti.
Vrtiš se u začaranom krugu, a zapravo moraš što pre iz njega da izađeš.
Nađi novog lekara koji će ti prići na pravi način, proceniti koja ti vrsta psihoterapije treba i uskladiti je sa terapijom lekovima.
Elem, znam da je to teško, ali mlada si i ima nade da kroz par godina sve ovo bude iza tebe, kao ružan san.

Zdravlje i snaga na usta ulaze, to je jedina istina, bez obzira ko sta  prica.

Anoreksija dovodi do ozbiljnog oštećenja vida


Novo istraživanje sprovedeno u Grčkoj pokazalo je da teški poremećaj u ishrani poznat pod nazivom anoreksija može da uzrokuje ozbiljna oštećenja vida.


Istraživači su sproveli istraživanje u kojem je učestvovalo 13 žena sa postavljenom dijagnozom anoreksije i 20 zdravih dobrovoljki.

Naučnici su pri tom želeli da ispitaju zdravstveno stanje žute pege, vrlo pigmentovanog dela koji se nalazi blizu središta mrežnjače i koji omogućava da se stvari jasnije vide.

Analiza je pokazala da su žuta pega i nervni završeci koji izlaze iz tog dela oka mnogo tanji kod žena koje boluju od anoreksije nego kod žena koje nemaju ovaj poremećaj ishrane.

Žene koje su imale postavljenu dijagnozu anoreksije imale su i slabiju električnu aktivnost u oku, zbog čega su slabije mogle da procesuiraju slike.

U članku objavljenom u stručnom časopisu "British Journal of Ophtalmology" autori istraživanja su istakli da je vid "često pogođen" kod ljudi koji boluju od anoreksije.

Anoreksija se najčešće javlja kod devojaka starosti od 12 do 25 godina, a smatra se da je ovim teškim poremećajem ishrane u kome se gubi apetit pogođeno oko jedan odsto adolescentkinja.

Izvor:Blic

Anoreksija kod adolescenata

Anoreksija nerviosa poznata je od najstarijih vremena, ali prvi detaljni opisi bolesti potiču iz 17. veka. U zemljama zapadne civilizacije sve se češće govori o epidemiji ovog poremećaja jer se anoreksija javlja u prevalenciji do 5%, što znači da je od 100 mladih devojaka u ovom trenutku verovatno pet anoreksično.

Anoreksija predstavlja psihološki promenjenu sliku osobe o sopstvenom fizičkom izgledu. To je poremećaj, kod koga osoba ima izmenjenu sliku o sopstvenom izgledu, i strah od gojaznosti.

Može se javiti u svim dobima života. Češća je u pubertetu i mladosti i to kod devojčica. Anoreksija se smatra poremećajem modernog sveta. Naime,smatra se da od anoreksije najčešće obolevaju devojčice u adolescentnom periodu, kada na njih veliki uticaj imaju masovni mediji. U cilju postizanja manekenskog izgleda, kako bi ličile na svoje idole, devojčice počinju sa dijetama. Iz tog razloga i pored toga što imaju idealnu telesnu težinu, žele da smršaju. Međutim, ima mnogo devojčica koje „drže dijetu" iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Devojčice u jednom trenutku žele da budu savršenih dimenzija i izlažu se vrlo iscrpljujućim dijetama, recimo odrede sebi da unose u organizam samo određeni broj kalorija, ali i kada izgube određeni broj kilograma i postanu vitke, onei daljenastavlja sa dijetom.

Iz ovoga možemo videti koliko se izmeni doživljaj sopstvenog tela koje se stalno doživljava kao gojazno. Čini se da, iako su mršave, anoreksične devojke imaju osećaj da su glomazne, debele, naduvene, svaki put kada pojedu makar jedan zalogaj hrane više od onog sto bi „trebalo“.Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu i otežano kretanje „zbog debljine". Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivaju smetnje apetita, uzmaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad to roditelji ne gledaju. Želja za hranom može postojati ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se „čude od čega dete živi".

· Koji su simptomi anoreksije?


Dijeta počinje izbegavanjem hrane koja goji (slatkiši, hleb, testo...), potom smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane. To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i ekstremna mršavost koja ugrožava život i nema veze sa lepotom nije dovoljna da bi osoba obolela od anoreksije bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem i vežbanjem (aerobik, fitness, jogging, hodanje), a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzano varenje ili izlučivanje vode iz tela.

Pored smanjenja telesne težine, jedan od prvih znakova početka anoreksije je gubitak menstruacije. Vremenom dolazi do pada koncentracije, poremećaja sna, lupanja srca, smanjena telesne temperature, stalnog osećaja hladnoće. Usled konstantne nedovoljne količine hrane u crevima, ona sporije rade, javlja se stalni osećaj sitosti i zatvor. Koža ovih devojaka je tanka, suva, perutava, kosa je tanka, lako lomljiva, svilenkasta.

Vremenom dolazi do pada koncentracije, poremećaja sna, lupanja srca, smanjena telesne temperature, stalnog osećaja hladnoće.

Pri pregledu ovih devojaka zapaža se izuzetna mršavost, svi parametri telesnog sastava (telesna težina, indeks telesne mase, obim struka) su ispod normalnih granica. One izgledaju umorno, iscrpljeno, izgladnelo. Pri pregledu grudnog koša, često se mogu videti rebra, pa čak se može videti pokretanje interkostalne muskulature tokom disanja. U laboratoriji se zapaža smanjen broj crvenih i belih krvnih zrnaca, manjak proteina i holesterola. Hormoni štitaste žlezde su sniženi.

Pridruženi simptomi:Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivist, razdražljivost. Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju. Ili mogu ostati nepromenjni ili dobijaju posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima, najčešće majkom, ispunjeni su agresivnošću i neprijateljstvom iako anoreksični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi (češće devojčice, jer su anorektični dečaci pasivniji) ostaju dugo delatni pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi „utrošili suvišnu energiju i kalorije" i na taj nacin doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra, iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića.

Društvo nam poručuje da je mršavost važna za društveni,partnerski pa čak i poslovni život.

Često su zaokupljene mislima koje im se nameću naizgled protiv njihove volje ili prisilnim radnjama, najčešće vezanim za hranu, jelo, izgled tela ili telesnu težinu.Ne vole da jedu pred drugima, ljute se zbog svake situacije koja im izmakne kontroli, krute su u svojim razmišljanjima i u procenjivanju sebe i drugih, nedostaje im spontanost iinicijativa.

· Zašto se dobija anoreksija?

Istrаživаči iz Liverpulа, S. Gowers i B. Shore, smаtrаju dаsu uzroci zаnаstаnаk anoreksije višestruki, аuključuju socijаlno-kulturne činioce, psihološke i porodične.

· Socijalni i kulturni faktori-naša kultura naglašava fizičke osobine. Društvo nam poručuje da je mršavost važna za društveni, partnerski pa čak i poslovni život.Setimo se priče o merama, obimu Barbi lutke, i kako su mnoge devojčice postale anoreksične u pokušaju da isprate svoj uzor, pa je kompanije morala da poveća i „udeblja“ svoju lutku.

· Psihološki faktori- presudni faktori su oni koji određuju ličnost. Anoreksične osobe uglavnom teže savršenstvu, postavljaju sebi visoke ciljeve. Imaju veoma izražen osećaj za moral i etiku.Oboleli od anoreksije često se opisuju kаo nesаmostаlne osobe koje strаhuju od izolаcijei imаju poremećаj аfektivnog ponаšаnjа. Poremećаj аfektivnog ponаšаnjаuključuje аgresivno ponаšаnje i česte nаpаde besа. Obično su nesigurne u svoje vrednosti i često se osećaju kao da stalno moraju da se dokazuju. Nastanak anoreksija u pubertetu i mladalačkom dobu ukazuje da je u ovom uzrastu otežano povezivanje i uključivanje dotadašnjih polnih želja i iskustava pod prvenstvom genitalnosti, a u okviru zrelijeg identiteta i novih i zrelijih društvenih odnosa. Dotada nevidljivi znaci neskladnog razvoja i lomljivost sklopova ličnosti postaju očigledni, oživljavaju se rani sukobi, dovodi u pitanje organizacija samoljubivosti.

Veća učestalost anoreksija među osobama ženskog pola potkrepljuje mišljenje da je poremećaj povezan sa strahom od trudnoće i potisnutim željama za trudnoćom, teškoćama poistovećivanja sa majkom odnosno ženskim likovima i odbacivanjem ženskosti. Obeležja ženskog tela i ženstvenost nisu u skladu sa ja-idealom anoreksičnih devojaka.

Anoreksične osobe uglavnom teže savršenstvu,postavljaju sebi visoke ciljeve. Imaju veoma izražen osećaj za moral i etiku.

· Porodični odnosi-Odnosi između devojke-mladića i roditelja, ali i odnosi sa drugim osobama, lomljivi su, dvojni i nazaduju na edipnu, ali i na preedipnu ravan. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a zbog upadljive dvojnosti, devojka se plaši unošenja hrane koju majka daje kao i drugih simboličkih unošenja. Dvojnost odnosa i snažna osujećenja koja iz toga proizlaze izvor su agresije ispoljine kroz pokret i govor i trajnih sukoba.

Kod osoba koje se bore sa anoreksijom, često je jedan od roditelja preterano uključen u život te osobe. Možda im je uskraćena privatnost tokom odrastanja. U njihovim porodicama obično su posebno naglašeni telo, njegove funkcije i zdravlje, u središtu pažnje je jelo, različite dijete, izbirljivost i ponašanje za stolom.

Bliskost između anoreksije i depresije

Već je odavno istaknuta bliskost između anoreksije i depresije. Ne uzimati hranu znači isto što i ne hteti živeti, ne hteti biti u ovom svetu. Želja za smrću može biti naglašena. Kod nekih anoreksičnih omladinaca upadljive su težnje ka asketizmu i lišavanju ne samo od oralnih, nego i drugih telesnih i osećajnih zadovoljstava.

Statistika:

Anoreksija predstavlja najsmrtonosniji psihijatrijski poremećaj: rizik od smrti od ovog poremećaja četiri puta je veći od rizika koji postoji od ozbiljnijeg oblika depresije.

"Stopa smrtnosti kod osoba sa poremećajima u ishrani velika je, ne samo kada je reč o poremećajima koji se odnose na anoreksiju, već i na bulimiju i neodređene poremećaje ishrane", kaže Džon Arselus, istraživač sa Univerziteta Leicester u Engleskoj.

Ovo istraživanje zasnovano je na analizi podataka prikupljenih iz 36 različitih istraživanja objavljenih u periodu od 1966. do 2010. godine. Nakon korigovanja rezultata, istraživači su izračunali:

Godišnje je 5,1 smrtnih slučajeva na 1000 ljudi sa anoreksijom. Kod anoreksije, rizik od smrti uvećan je 5,86 puta.

Samoubistvo predstavlja poseban rizik. Jedan od pet smrtnih slučajeva kod anoreksije pripisuje se samoubistvu. Rezultati istraživanja pokazuju da je anoreksija najsmrtonosniji oblik psihijatrijske bolesti.

Godine starosti, međutim, predstavljaju vodeći faktor rizika. Rizik od anoreksije je uvećan:
Tri puta, ako je dijagnostikovan pre 15. godine starosti.
Deset puta, ako je dijagnostikovan u uzrastu od 15 do 19 godina.
Osamnaest puta, ako je dijagnostikovan u uzrastu od 20 do 29 godina.
Šest puta, ako je dijagnostikovan posle 30. godine.

· Kako se leči anoreksija?


Prva veća poteškoća u lečenju anoreksije je često otpor anoreksičnog pacijenta koji veruje da je mršavost normalna, pa čak i privlačna. Čak i gore, anoreksiju mogu potsticati i sportski treneri ili učitelji plesa koji “traže” mršavost.

Vrlo je važno informisati pacijenta i njegove bliske prijatelje i rođake o ozbiljnim posledicama ovakvog stanja i o važnosti započinjanja lečenja. Pacijenti mogu odustati od programa ako imaju nerealna očekivanja da će biti "izlečeni" samo putem terapeuta. Pre nego što program počne, treba im se objasniti da je to bolan proces i da zahteva puni angažman i pacijenta i njegove porodice.

Individualna terapija


Individualna terapija se bavi depresijom ili anksioznošću koje mogu biti uzrok poremećaja u uzimanju hrane kao i društvenim faktorima koji mogu uticati na prehrambene navike. Ova terapija se ne bavi težinom, hranom ili percepcijom tela. Ciljevi su izraziti osećanja, otkriti kako tolerisati nesigurnost i promene, kako razviti jak osećaj individualnosti i nezavisnosti.


Grupna terapija

Takođe može dati dobre rezultate, ako grupa pruži osobi oboleloj od anoreksije pomoć i podršku. Mada, po pitanju grupne terapije u grupi anorektičnih pacijenata, kod nekih osoba grupa terapija može dati suprotni rezultat. Osoba se može takmičiti sa ostalima u mršavosti.


Porodična terapija


Budući da porodični stavovi igraju glavnu ulogu u poremećajima u uzimanju hrane, može se tvrditi da je jedan od prvih koraka u lečenju anoreksičnih pacijenata lečenje porodice. Osećaj intenzivne krivice i anksioznosti koje terapeuti susreću verovatno su slični onim koje doživljavaju sa suicidnim osobama. Preterano angažiovani roditelj takođe može svojim ponašanjem potsticati anoreksiju (zbog straha od ljutnje ili tuge), ili zato što se i sam poistovećuje s kulturološkim vrednostima koje se pridaju mršavosti. U slučajevima anoreksije, naročito je važno da porodica u potpunosti razume opasnost anoreksije i da ne sarađuju u bolesti ili čak i smrti ohrabrivanjem takvog stanja.


Dobitak težine


Osim direktnog lečenja bilo kog ozbiljnog medicinskog problema, cilj terapije za anoreksične pacijente je povećati težinu. Ciljnu težinu postavlja samo lekar. Pacijenti koji su izrazito pothranjeni moraju započeti sa 1500 kalorija dnevno kako bi smanjili mogućnost želudačanih bolova ili napetosti, zadržavanje tečnosti. Anoreksični pacijenti često imaju brži metabolizam i potrebno je više kalorija da bi povećali težinu. Na kraju se pacijentu daje hrana koja sadrži 3500 ili više kalorija dnevno.

Intravenska prehrana je retko potrebna ili preporučena, osim ako pacijentov život nije ugrožen. Takve invazivne prehrambene mere ne smejuu se nikad koristiti kao oblik kazne tokom lečenja anoreksije.


Vežbanje


Kod ljudi sa anoreksijom, preterano vežbanje je često komponenta opšteg poremećaja. Tokom programa oporavka, kontrolisane vežbe mogu se koristiti i kao nagrada za razvoj dobrih prehrambenih navika i kao način da bi se smanjila nervoza želuca i creva koja obično dolazi uz oporavak. Vežbe se ne smeju raditi u slučaju teških medicinskih problema i ako pacijent nije u značajnoj meri povećao telesnu težinu.


Nutricionistička terapija


Nutricionisti daju strategije za planiranje obroka i obrazovanje pacijenata i roditelja o objektivnim ciljevima prehrane (npr. specifična ciljna težina) i o ozbiljnim zdravstvenim posledicama anoreksije.


 Povratak bolesti je moguć, čak uobičajan i zbog njega ne treba očajavati. Čak i nakon oporavka žene s anoreksijom često zadržavaju iskrivljenu sliku o svom telu. Međutim, dugoročna ispitivanja pokazuju oporavak kod većine ljudi koji se leče od anoreksije.

Autorka je dipl. psiholog
Psihološki savetnik O.L.I. metoda

Autor: Ana Vojnović

Izvor