Negde sam rekao da sam strucnjak za zensku plodnost?  Gde, ukazi mi, mora da mi je promaklo. 

Sebicno, samozivo? 

Ne, nego biologija. Zelim svoje dete, tudje mi ne treba. Nema tu velike filozofije niti nekog velikog moralisanja.

Osim ako ti nisi odjednom ekspert za usvajanje, pa me argumentovano ubedis u suprotno. Zar ne da ovako napisan argument/prozivka nema nikakvog smisla? 

Samo primecujem da imas potrebu da nesto odredjujes i nekome nesto dokazujes....

Sto se tice opaske o plodnosti, pucanje hormonima je bas ha-ha tako sjajno, pa prema tome zaista mogu da tvrdim da je to nastojanje cist sebicluk... i verovatno postoji jos nesto, ali ne bavim se psihoanalizom...

Taj momenat - to dete mora biti bioloski moooojeee... je verovatni neka teznja za besmrtnoscu ili produzenjem svog genetskog koda... To mi je uvek licilo na ono - ako bas sve zaserem u zivotu... bar imam... pa tri tackice....

Eto, ja sam jako rano shvatila da mogu i volim da brinem o nekome... a, sad... da li ce to biti moje biolosko dete, usvojeno, dete kome sam staralac, pastorci, dete kome uplacujem stipendiju... ili na  kraju svega toga neka cetveronoga zivotinja, zaista mi nije problem... Moja sujeta ce se zadovoljiti bilo kojom opcijom. 

Sto se tice drugoga, nisam ekspert za usvajanje, ali bih zaista volela da ako budem u mogucnosti budem bar hranitelj ili da stipendiram neko dete koje cami u domu jer ga niko nece jer ima vise od 3 godine...

Inace, sa svim tim tuznim pricama od steriliteta, trudnoce u poznim gidinama, usvajanja, etc.... sam se sretala u blizoj i daljoj okolini, tako da me neko moralisanje oko mog stava nece preterano ganuti ili sta god...

To su neostvareni ljudi....a u cemu se nisu ostvarili to i nije tako bitno...

pa sad...ne poznajem sebe u 50- tim.... ili 60- tim...ili 70- tim...

meni sve to preko 50 izgeda kao žešći bonus...kontam, sama činjenica da sam živa meni će biti otkrovenje

i jedva čekam te godine...samo iz razloga što ću biti zahvalna od jutra do sjutra....

bez šale, živim činjenica nezdravo, mnogo stresnije i brže nego li recimo moja mama...

tako da jednu stvar znam.
ja mog sina i njegovih makar dvije prve godine...u tim godinama koje se pominju u tekstu...ne bih preživjela.
prosto, ne bih.
pored sve volje i eventualne želje u tim godinama...on bi me ubio u roku od jednog dana

moglo bi možda pod uslovom da imam čitav tim ljudi koji rade za mene...dadilje ( komada dva- minimum), kuvarica, spremačica, baštovan, lični vozač....i tako.

ali opet...evo sad razmišljam i zamišljam...aaaaaaa, pa ne.

ali, ja sam se ostvarila kao majka ( ostvarila sam sebi želju)...pretpostavljam da me to žešće izbacuje iz diskusije.

Tacdaun

okej...na podu sam...

i ništa...bila sam samo u prolazu...

Edit:

pogrešno sam razumjela komentar...

ali, to je logično da jesam. ja sam, znate...sa sportske strane...potpuno nepismena osoba

sport i izrazi u sportu...meni je u rangu sa cijepanjem atoma.

ali, prvobitan komentar neka ostane.

zato što ja ne mogu znati kako je čitav život željeti klinca, raditi na sve načine da ga dobiješ...vjerovatno je ova vrsta ekstrema takvim osobama prihvatljiva.

Svaki put new level.  Iznosim misljenje, koliko mi se cini diskusije su jos poenta foruma. A opet, iznosenje stava kako nikako ne treba radjati decu posle xy godina, kako je nesto sebicluk jer ti to tako vidis i jos dosta toga na raznim temama nisu odredjivanje i dokazivanje svog stava?  Objasni kako zamisljas diskusiju na bilo kojoj temi ako niko ne dokazuje/ne stoji iza svog misljenja i obrazlaze zasto?


Mozda bi razumela da se bavis psihoanalizom (ne, nisam postao strucnjak za istu).  Elem, kada bi daleko bilo dosla u takvu situaciju video bih koju bi pesmu pevala. Ili sto bi jedan forumas onako narodski rekao "Lako je tudjim gloginje brati".

Sto se tice sebicnosti, odnosno tvog vidjenja da je to sebicnost, odgovor je vise nego jednostavan:


A da nadalje pojasnim, a sve u skladu sa tvojim stavom o nesavrsenosti ljudi:


Dovoljno poznajem sebe da poznajem svoje nesavrsenosti. Jedna od njih je ta da znam da ne bih mogao da ubedim sebe da je usvojeno moje dete i ne bih mogao da garantujem da bih ga voleo iskreno i kao da je moje rodjeno. Zato i ne bih pomislio na usvajanje.


Naravno, zivot je bajka. Sutra ce ti sa neba jasuci pegaza sleteti princ, zavolece te ludo a par sati nakon toga napravice ti i dete. Zivecete srecno do kraja zivota. Oce sve to na dugme i kada zazelis, samo treba trepnuti dva puta kratko i tri puta dugo.

Jos nisam ni krenuo u ozbiljniju diskusiju o usvajanju. Sta znas o tome? Znas li proceduru? Znas li koliko ti "sebicni" ljudi pokusavaju da usvoje dete? Pada li ti na pamet da je ta "sebicna" motivacija koja naterava ljude da pokusavaju uporno sa vestackom oplodnjom i pucaju se hormonima i cudima posledica jedne od najkomplikovanijih birokratskih procedura koje postoje - usvajanja? Znas li koji su uslovi koje neko mora da ispuni da bi uopste bio stavljen u razmatranje za usvajanje?

Rekao sam svoj stav o usvajanju ali to ne menja cinjenicu da je mnogo onih koji bi vrlo rado usvojili kada bi mogli.

Mislim da sam upravo potvrdila da sa tobom ne vredi razgovarati, tako da izvini sto cu ti sad ili u buducnosti uskracivati odgovor...


A nisam verovala kad su mi ljudi govorili....

Čitam temu pa nekako kapiram da nemam nikakav stav po ovom pitanju. 

Logički gledano, naravno da je lakše podizati i vaspitati dete (nikako ne mogu da se nateram da upotrebim Markov izraz ''očuvati'', jer me podseća na to da uzmeš dete i držiš ga na polici, povremeno ga zaliješ i obrišeš prašinu sa njega  ) sa 30 nego sa 50, ali to nikako nije pravilo. Poznajem ljude koji sa 50 imaju više životne energije i volje nego moji vršnjaci, a isto tako mlade ljude od 20 koji su totalna mrtva puvala i ne bih im dala ni nacrtanu ovcu da pričuvaju. Tako da je nemoguće nešto tvrditi na opštem nivou, ipak je to sve prilično individualno. Istini za ljubav, mislim da tu godine jesu nekakav faktor, ali nikako presudan.

Jedno je imati zivosti, sasvim drugo juriti po kuci hiperaktivnog trogodisnjaja...

Doduse, moja baba je postala baba u pedesetim i sezdesetim godinama... Mene je jos mogla da juri, ali mog brata... jednostavno nije...

Staro telo... umorno telo...

Starenje je prirodan proces... ne treba ga se stideti...