Krajem septembra je u beogradskom Domu omladine prikazan dokumentarni film Želimira Žilnika „Jedna žena - jedan vek“, koji je svetsku premijeru letos imao na Internacionalnom festivalu u Motovunu - u Istri u Hrvatskoj.



Tada je, simbolično, nakon jednog veka, bio zatvoren krug - Dragica Srzentić, junakinja Žilnikovog filma, rođena je 19. novembra 1912. godine u Sovinjaku, tek dvadesetak kilometara od Motovuna.


A ovih dana jedna je hroničarka zapisala: “Sedokosa gospođa, koja pleni vedrinom, otvorenošću, očima u kojim, uprkos svemu što je doživela, naslućujete nešto dobro i detinje čisto, koja ne ostavlja cigarete, a 19. novembra će ući u 100. godinu, danas živi među knjigama, starim dragim fotografijama, portretima na zidovima, među kojima je i njen, a potpisao ga je Pavle Bihalji... “

U životu Dragice Vitolović problemi su počeli rano: sa dve i po godine ostala je bez oca koji je kao austrijski vojnik poginuo 1915. na italijanskom frontu. Sa 17 godina došla je u Beograd, gde joj je brat studirao.


Tu je, kad je počela da radi, upoznala beogradske intelektualce, levičare i komuniste koji su se okupljali oko „Nolita“ - Pavla Bihaljija, Velibora Gligorića, Gustava Krkleca, Veselina Maslešu, Radovana Zogovića, Koču Racina... U „Nolitu“ je srela i književnika Jovana Popovića, za koga se udala 1931. Popović je, zajedno sa Svetozarom Popovićem i Vojislavom Vučkovićem, januara 1935. pokrenuo „Nedeljne informativne novine“, iz kojih je kasnije nastao NIN. Časopis je izlazio samo nekoliko meseci, a uređivan je u njihovoj kući...


Godine 1936. udala se za komunistu Voju Srzentića.


Odmah se 1941. priključila partizanima i provela četiri godine pod oružjem, prvo u makedonsko-kosovskom bataljonu, pa u štabu Svetozara Vukmanovića Tempa.
U leto 1944. Ranković ju je poslao u London, da jednom nedeljno govori na BBC-ju u programu za Jugoslaviju, a Vojo je iz Engleske upravljao slanjem pomoći novoj državi.
Kad su se u martu 1945. vratili u Jugoslaviju, Vojo Srzentić je, po Titovoj naredbi, otišao u Tiranu za savetnika Enveru Hodži, a Dragica je bila u grupi kojoj je povereno osnivanje Ministarstva spoljnih poslova.


Sukob Beograda sa Moskvom u proleće 1948. zatekao ju je na mestu zamenika generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova.


“Ambasadora Ivu Vejvodu i mene pozvao je tadašnji ministar spoljnih poslova Vladimir Velebit i rekao nam da jedan funkcioner ministarstva treba sutra ujutru da otputuje u Moskvu. ‘Dragice, budi spremna!’, poručio mi je.”


Ona je otputovala i odnela čuveno Titovo pismo Staljinu, koje je po dolasku u Moskvu predala tadašnjem ambasadoru Jugoslavije u SSSR-u Vladimiru Popoviću. Nije znala da se u njemu krije istorijsko jugoslovensko “ne” Staljinu.


Tri godine kasnije proglašena je državnim neprijateljem.


“Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa. Nisam se slagala s tim, ali ni sa stavom da nam Rusi nisu prijatelji. Oni su nam pomogli u oslobađanju, kosti su ovde ostavili... Ceo život su nas učili da su nam Rusi prijatelji pa suprotno nisam mogla da prihvatim”, pričala je kasnije.


Istog dana, 31. maja 1951. godine, kada su uhapsili nju, uhapisli su i Voja i njegovog brata Nikolu, kao “ruske špijune”.


Dragica kaže: “Voju su optužili da je špijun jer se svađao sa Kardeljom oko pomoći koja je vozovima išla u Sloveniju dok su druge republike gladovale. Protivio se i Kidriču, odnosno njegovom sedmogodišnjem planu, zbog koga su platile bosanske šume, a slovanačke nisu ni taknute...”


Oduzet im je stan, radni staž, skoro sva odlikovanja... Dragica je osuđena na 10, a Vojo na 15 godina robije. Nikolu Srzentića su ubrzo nakon hapšenja mrtvog izneli iz zatvora.


O zatvorskim danima u filmu priča:


“Istovarili su nas u Bileći, strpali u kamion i pokrili ceradom. Sa mnom je bilo još pet žena, na nišanu su nas držala dvojica s puškomitraljezom. ‘Dole glave!’, viknuli su nam. U KPD Stolac vika, pljuvanje, batinanje. Bacili su nas na tlo gde su, umesto poda, bile kamene ploče. Na glavu su mi stavili krunu od trnja, lišća i kopriva, a na noge navukli tenisice bez prstiju, na kojima je pisalo ‘Made in SSSR’. Preko grudi su mi obesili lentu - ‘Kraljica informbiroovskog bala’...”


Noću su ih budili na svaki sat. A da ne bi spavale stojeći, dali su im kamen i komandovali: Diži, spuštaj!


Po izlasku iz zatvora, krajem 1955. godine, nije imala gde da se vrati, jer su se u stan u Beogradu uselili udbaši. Kada je i osakaćeni Vojo pušten, krajem 1956. godine, otišli su u njegovu rodnu kuću u Ulcinj.


Kao “neprijatelje socijalizma”, dojučerašnji prijatelji su ih izbegavali.


Svetozar Vukmanović Tempo im je pomogao da dobiju stan u Beogradu u kome Dragica i danas živi, a penzija joj je vraćena tek 1962. godine. Vojo je umro 1995.
Odlukom Okružnog suda u Beogradu je rehabilitovana, a presuda je poništena 26. februara 2007. godine.


“Ne znam da li bih opet izabrala da budem u nekoj partiji, ali, u svakom slučaju, borila bih se za pravednije društvo, gde nisu tako velike razlike među ljudima. Moja generacija borila se za takav svet, imali smo uzvišenu ideju, mnogi su dali i život verujući da će time pomoći čovečanstvu. I mene ta vera u dobro, nekako, ni sada ne napušta, iako je možda samo iluzija”, kaže danas.


A Želimir Žilnik je uoči premijere filma u Motovunu rekao:


“Današnja politička elita i novokomponovani bogataši još uvek žive od čerupanja jugoslovenske zaostavštine. A ljudi poput Dragice Srzentić, nezavisne moralne fizionomije, na ovim su prostorima, čini se, uvek predodređene da budu žrtve...”


Klajn i Korać
- Kad sam 1955. izašla iz zatvora, jedini koji su mi u Beogradu ponudili pomoć bili su Hugo Klajn i njegova žena Stana, koja me je obilazila i u zatvoru i donosila pakete, advokat Miodrag Popović i profesor Veljko Korać i njegova supruga, roditelji Žarka Koraća. Drugi su gledali u stranu, ili bežali kad se sretnemo... - priča danas.
Njihov venčani kum Koča Popović, narodni heroj i borac u španskom građanskom ratu, pri susretu na beogradskim Terazijama pravio se da ih ne poznaje, a njegova supruga Lepa samo im je klimnula glavom.

Izvor: Blic