Поводом првих телескопских посматрања (пре четири века) и рађања модерне астрономије, ову годину су Уједињене нације, Унеско и Међународна астрономска унија прогласиле Међународном годином астрономије


Међународна година астрономије

Пре четири века, 1609. године, Галилео Галилеј је конструисао први телескоп и усмерио га ка небу. Поред Месеца, Сунца и звезда, посматрао је Јупитер и око њега угледао четири тачке. Те четири тачке осматрао је данима и закључио да се оне окрећу око Јупитера!

Данас ово не звучи као неко посебно откриће, али пре четири столећа актуелно је било мишљење да је Земља центар света и да се сва тела окрећу око ње. Стога је овакво откриће имало историјско, филозофско, али и цивилизацијско значење. Чињеница да је доказано да постоје нека тела која се не окрећу око наше планете била је кључни црв сумње који је олакшао заступницима хелиоцентричног система света да докажу да је Сунце средиште нашег система.

Данас ове четири мале тачке називамо Галилејеви сателити и тај појам се односи на најсјајније пратиоце Јупитера – Јо, Европу, Ганимеда и Калиста. Поводом првих телескопских посматрања и рађања модерне астрономије, ову годину су Уједињене нације, Унеско и Међународна астрономска унија прогласиле Међународном годином астрономије.

Промене у човековом поимању света око нас и померање тачке центра са Земље на Сунце за собом је донело различите друштвене промене.

Прекобројна планета

Свакако најсвежије астрономско дешавање којим се бавио цео свет – и астрономи и они који то нису, јесте одлука Међународне астрономске уније да Плутон више није планета. Идеја да у нашем Сунчевом систему нема више девет планета, већ само осам, и то да је научне чињенице могуће на овај начин изменити зачудила је већину неастронома. Међутим, астрономи су се минулих неколико деценија сусретали са проблемима описивања планете Плутон.

А када су откривени објекти слични Плутону, више није било недоумице. Због тога је у августу 2006. ова међународна институција усвојила дефиницију планета, чијом применом се испоставља да Плутон испада са тог списка. Амерички астрономи су били најгласнији у борби против овакве одлуке, јер је ово била једина планета откривена од стране америчког астронома. Да одлука није донета, данас бисмо у Сунчевом систему имали 13 планета. А сутра?

Пре времена

Настанак свемира је не само астрономско већ и филозофско и теолошко питање. Можда и питање свих питања. До пре неколико деценија били смо убеђени да је универзум одувек овако изгледао и да ће такав вечно остати. Међутим, посматрање галаксија и мерење њихових брзина био је први корак ка промени овог филозофског становишта. Показало се да се све галаксије удаљавају од нас, и то линеарно брже што су даље.

С друге стране, стационарни модел космоса који бесконачно дуго постоји није објашњавао како, уопште, видимо било какву материјалну ствар у нашој околини, јер за бесконачно дуго време сва материја у ширењу свемира би се разлетела на бесконачне удаљености.

Теорија „Великог праска” решила је све недоумице, али и успоставила нову научну поставку настанка свемира, простора и времена, у једној тачки у једном тренутку у прошлости. На овај начин објашњено је ширење, али и постојање материје свуда око нас. Ова теорија је из угла неких филозофа, научника, али и теолога, чак и помирила науку и религију и дала простора за коегзистенцију.

Сада се модерни астрономи баве тражењем одговора на питање да ли ће се универзум вечно овако ширити или ће у једном моменту застати и почети да се сажима вративши сву материју поново у једну тачку.

„Бип-бип” са „Спутњика”

Ширење империја је вечна историјска тема. Међутим, развојем фундаменталних наука и нових технологија 20. век нам доноси, први пут, жељу да заузмемо и простор који човек никад није посетио. Крај Другог светског рата доноси биполарни свет и ново надметање које све више укључује научна достигнућа. Потреба за доказивањем омогућила је процват и велики развој науке, па и астрономије.

СССР је 1957. године први лансирао човекову вештачку творевину – сателит у орбиту. После првих „бип-бип” одјека са „Спутњика”, Совјети су лансирали и прво живо биће, а затим првог човека. Ово је у тадашњем односу снага био велики шамар западној политичкој хемисфери, па је Џон Кенеди одлучио да приоритет америчког развоја шездесетих буде освајање Месеца. Ово се завршило спуштањем на Месец америчких астронаута у „Аполо 11” мисији 1969.

Борба око преимућства над пространствима свемира наставља се и данас, али не истим интензитетом. И не са истим актерима. На списак свемирских нација су се, поред Америке и Русије, прикључиле Кина, Индија, Јапан... Срећом, данас је много више међусобне сарадње и глобалних пројеката.

Теме које се данас врло лако могу наћи на насловним страницама дневне штампе јесу истраживања постојања воде испод површине Марса, нове планете око других звезда... Примећујемо да су то теме које се помало дотичу жеље човека да сазна да ли је сам у универзуму. Пратећи развој астрономије и њен утицај на опште друштвене промене, питамо се је ли то онда увод у још једну промену у човеком поимању света око нас?



Izvor: Politika