Ne sanjaj, st se ne bi probudio, dokle snovi i sanjarenja... Lako je sanjati, tesko je od zivota napraviti nesto nalik snu...

Nije li ovo kontradiktorno, zar ne bi trebalo "nista me ne moze razuveriti"?

Eto, ide tema nekako, razvija se... uprkos autorovoj malodusnosti s pocetka price...

Ponekad razmisljam da mrzim godisnje odmore... Oni razbijaju neku semu, nesto dobro znano i poznato... Ustajanje u sest, tusiranje, jutarnja kafa, nesto na brzaka baceno u kljun i vec u sedam pocinje prijatna jurnjava za svakodnevnicom´. Uvek se nerviram kada autobus kasni, ali neznam da li je ikada dosao na vreme. Uvek se ljubazno nasmejem sekretarici kada ulazim u kancelariju mada je mrzim i nemogu vise ocima da je gledam i zemaljski dani teku izmedju pokusaja da se krupnijim ribama uvucem u dupe a ujedno da svoje sacuvam od onih koji su ispod mene i tako sve do nekih pet sati popodne kada uvek onako slucajno pozove zena iz ordinacije i kaze da kupim hleb za veceru... Ulazeci u kucu sklapam facu kako sam ocajno umoran i kako nemogu ni da usisam kuci niti da pregledam domace zadatke vec onako obucen sa rzdrljanom kosuljom i kravatom koja vise lici na omcu za vesalje pokusavam uporno da zaspim na kaucu u dnevnoj sobi dok svi clanovi porodice pokusavaju bezuspesno da me oteraju u spavacu sobu odakle me posle pola sata zena opet tera u drugu sobu jer se zali da nepodnosljivo hrcem... I tako spavajuci u dnevnoj sobi, sanjajuci komsiku sa treceg sprata zvoni sat i onda ide sve iz pocetka, i tusiranje i pranje zuba i kafica i autobus i blesava nimfomanka od sekretarice...
I zemaljski dani teku izmedju Nove godine, Uskrsa i Bozica kao da nema neke vidljive granice , sve nekako leti...
I kao sto rekoh mrzim godisnji odmor jer je sve nekako mirno, nema ni moje blesave 53, niti japanskih autobusa gde nesmes ni da pljunes kao sav normalni svet na pod. Bre nesto mi je na odmoru mnogo mirno, ponekad pozelim da se sto pre vratim na posao...

Ha...ha....daj mi svoj odmor, evo ti moj posao... ja cu jadan da se patim, da zuljam mozak kako da isplaniram dan, kako da popunim sve te prazne sate... nije meni tesko, tu sam da pomognem, da podmetnem ledja kad su tako teski problemi u pitanju...

Sto se tice odmora, evo ti ga jer ove godine zbog stabilizacionog programa je odredjeno da se putuje u zemlju Balkoniju sa besplatnim koriscenjem bazena za noge ( lavora ). Za mene bi dobro znacila ta promena jer moj san je da provedem ceo godisnji odmor u Beogradu, da nigde neidem van njega i da nemoram petnaest dana da posecujem zeninu rodbinu po celoj Srbiji.
24 avgusta gostujem ponovo u Beogradu te mozemo da se opsirnije dogovorimo o toj problematici

Svaki sekund si jedan sekund stariji, kao sto rece stari grcki mudrac Pekom... Ta inspiracija je cudna stvar, i mocna, rekao bih... Mada, po meni, dovoljno bi bilo da napises "dani teku" posto (opet po meni) nema drugih dana osim zemaljskih, no, treba cutati kad si u manjini pa zato :|

Po tvom kriterijumu sam i ja u manjini buduci da i po meni nema drugih dana u ovom zivotu osim zemaljskih.

Ma sta vi zemljani znate

Pri postavljanju teme napisah da sam imao velikih problena i sa samim naslovom tako da se odlucih za naslov filma iz sedamdesetih godina "Zemaljski dani teku" ali mogao bi neko sada i da me ubije ali sadrzaja nemogu da se setim... Zaborav je nesto sto dolazi sa godinama.
Kako vreme prolazi, zaborav sve vise dolazi... Zaborav osvaje sitne sive celije duboko i svaki pokusaj da se savlada za obicnog smrtnika prolazi bez uspeha.
Zasto li ljudi tako brzo zaboravljaju... Kucicima u pedigreu pise i pradeda od cukundede, ali vrlo je malo ljudi koji kao iz piske mogu da kazu ime svoga cukundede. Eto tako je cukundeda, obican smrtnik otisao u zaborav dok ovi dani teku . . .

E, ovo za rodoslov ti je prava stvar. Ja se trudim da popravim propuste mojih predaka u tom smislu, ali imam opstrukcije u smislu dezorganizovanosti mojih rodjaka sa jedne strane, ili opstrukcije i bojkota sa druge (sto nije nista cudno posto su to bili i ostali smradovi, kako preci tako i potomci rodjaci). No, ono sto sam uspeo da saznam, tu znam barem ko mi je pradeda.

Zaborav... valjda zaboravljamo one stvari kojih ne zelimo da se setimo, ili nam nisu vise tako vazne.